NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
UZLAŽENJE KA BOGU
 
Uzlaženje uma ka Bogu ili težnja ka Njemu ostvaruje se u meri pojačavanja unutarnjeg delanja. Ono u njemu isklijava kao seme i sazreva na njemu kao u plodnoj zemlji. Čuvajući zato to unutarnje, da bi brže pobudio težnju ka Bogu, potrebno je pritom:
1) Umom se navići pa hođenje pred Bogom. Neka čovek nastoji neprestano da gleda Boga, kao da mu je sa desne strane, i neka uzlazi do čuvstva da i njega gleda Bog. Navikavanje na to predstavlja – vrata ka Bogu, otvorenje Neba umu čovekovom.
2) Sve činiti u slavu Božiju i ni u čemu, bilo spolja bilo unutra u sebi, ne imati u vidu ništa osim te Slave: Ona treba da bude mera poduhvata naših i da stavlja na njih svoj pečat.
3) Sve delati nakon poznanja volje Božije, hoditi prema toj volji i u svemu Joj se povinovati i svecelo Joj se dušom pokoravati (Lestv. Sl 27. gl. 66). Delovanje shodno volji Božijoj obuhvata sve što biva od čoveka a pokornost njoj sve što biva sa čovekom. Što god da delaš, uznastoj da uvidiš da Bog hoće od tebe to delo. Što god da te sretne na putu tvome, primi kao iz ruke Božije – i lice (osobu), i stvar, i događaj, i radost i tugu – sve primi sa radošću, svemu se dobrovoljno pokori, sa mirom, sa zadovoljstvom, bez obzira na protivljenje.
Kroz ta duhovna delanja um će sve više progledavati ka Bogu i utvrđivaće se u bogozrenju – navići će se da prebiva u zrenju (sagledanju) Boga sa Njegovim beskrajnim savršenstvima. To zrenje daje se većinom tokom molitvenog stajanja. Ono je početak uzlaženja ka živom bogozajedničenju.
Jednovremeno sa bogozrenjem zbiva se i usavršava poklonjenje Bogu Duhom, u strahopoštovanju, pri čemu duh u bolnom vapijanju Bogu pada pred Njim u samoponištenosti (samouniženju), kao tvar, ipak, ne sa bolnim čuvstvom (osećanjem) da je zgađen i odbačen, no sa svešću da ga Bog prima, miluje i obdaruje miloštama duhovnim. Nakon toga javljaju se nezadrživo povlačenje u svoju unutarnjost i ushićivanje ka Bogu.
Stremljenje ka Bogu je – cilj. No, ono postoji spočetka samo u nameri, samo nešto željeno. Potrebno je učiniti ga stvarnom, živom, prirodno težnjom, slatkom, dragovoljnom, nezadrživom. Samo takva težnja pokazuje da smo u svome činu, da nas Bog prima, da idemo ka Njemu. Kada se gvožđe ustremi ka magnetu, to znači da ga se dotakla magnetna sila. I u duhovnom pogledu tako stvari stoje: tada se samo i vidi da nas se Bog dotiče, kada je to streml3enje – živo, kada se duh, prolazeći pored sveta, ustremljuje k Bogu u ushićenju. Spočetka toga nema – revnujući čovek sav je okrenut prema sebi, premda to biva radi Boga, ali to pogledanje na Boga je samo misleno. Gospod čoveku još ne daje da ga „okusi“. Jer je ovaj za to nesposoban, budući nečist. Čovek Bogu služi takoreći bez okušanja. Potom, po meri očišćenja i ispravljenja srca, počinje da oseća sladost u bogougodnom življenju i da sa ljubavlju i voljom hodi u njemu i ono postaje ambijent koji čoveku donosi naslađenje. Duša počinje da se otrže od svega, bežeći kao od studeni, izvija se ka Bogu koji je zagreva Svojom Toplinom. Postavljaju se počeci ove težnje u duhu koji revnuje Božanstvenom blagodaću, blagodareći njenim nizlascima (silascima) i njenom rukovodstvu ona sazreva u ukazanom poretku, kojim se hrani čak bez znanja samoga čoveka koji dela. Znaci toga rođenja dragovoljno, tiho unutarnje prebivanje pred Bogom bez napetosti, praćeno čuvstvom (osećanjem) pobožnog trepeta, straha, radosti, itd.
Ranije se duh sam sabijao u sebe, a sada se tamo sam zadržava i stoji, ne izlazeći napolje. Za njega je radost da tamo prebiva sam sa Bogom daleko od drugih, ili ne obraćajući pažnju ni na šta spoljno. On u sebi obreće (nalazi) Carstvo Božije koje je mir i radost u Duhu Svetome. Takvo pogružavanje unutar sebe ili pogružavanje u Boga naziva se umnim tihovanjem (bezmolvijem) ili uzdizanjem ka Bogu. Ono je brzoprolazno, ali ga treba učiniti stalnim, zato što je u tome cilj. Bog je u nama, kada je duh naš u Bogu istinski. Jer to je opštenje (zajedničenje) ne misleno, nego – živo, bezglasno, od svega drugoga otuđeno pogružavanje u Boga. Kao što zrak sunčev sobom povlači kapljicu rose, tako i Gospod podiže duh koji ga se dotiče. „Uze me duh“, kaže Prorok. Mnogi Svetitelji stalno su bivali u tom uzdizanju ka Bogu, dok druge duh obuzima privremeno ali često. Tako se i začinje i sazreva i usavršava takva težnja ili “ uzlaženje“ k Bogu, božanstvenom Blagodaću, kod onoga ko Boga traži iskreno, dobrosavesno i usrdno.
Suštinski uslov za to jeste očišćenje srca za primanje Boga koji nas privlači „čist srcem Boga će uzreti“. Zato svi dosad ukazani podvizi, bavljenja i dela predstavljaju neophodnu i neizbežnu pripremu za to. Samo sve to treba prolaziti na potreban način i upravo sa umerenošću na to. Ovde je glavno čuvanje srca. Čuvalište revnujućeg duha je unutra. Uslov delotvornosti podviga, bavljenja i dela jesu da dolaze iznutra, uspesi borenja su isključivo iznutarnji. Najbolji način i put da se ta težnja ka Bogu čoveku stvori jeste unutarnji. Sledstveno tome, unutarnje delanje je središnje ishodište duhovnog, uistinu hrišćanskog života. Zato se kod svetih Otaca ono i postavlja kao jedinstveni put ka savršenstvu. „Budite trezveni i budni, bdite i molite se“, kaže Gospod. Trezvenje ili čuvanje srca je glavni podvig. Kod svetih Otaca sve je na to i upravljeno, sve je u srcu, jer što je u njemu, to je i na delu.
Odsudni korak, pak, ka uzlaženju ka Bogu, samo predvorje bogozajedničenja jeste potpuno predavanje sebe Bogu, posle koga već On deluje, a ne čovek. U čemu je svekolika sila ili šta mi tražimo? Tražimo bogozajedničenjs, zajednicu sa Bogom, tj. da se Bog useli u nas i počne da hodi (živi) u nama, da se takoreći obuče u naš duh i upravlja njegovim razumom, voljom i čuvstvom (osećanjem), da i htenje i delanje u nama bude Njegovo delo, da On tvori „sve u svemu“, a da mi postanemo takoreći oruđa Njegova ili od Njega za delovanje osposobljeni i u pomislima, htenjima i čuvstvima (osećanjima), i u rečima, i u delima. To traži Gospod, Vladika Sveti, jer On jedini sve u tvarima kroz tvari tvori. To i treba da traži duh, koji je pojmio sebe.
Uslov ovog bogouseljenja u nas i zacarenja Boga u nama ili primanja Božijeg sadejstva jeste odrečenje od svoje slobode. Slobodna tvar deluje sama od sebe, po svojoj savesti i opredeljenju. Ali to ne treba da bude tako u Carstvu Božijem, jer onaj ko deluje ne treba da bude sam nego u svemu treba da dejstvuje Sam Bog. A toga neće biti, dok sloboda stoji sama – jer ona time odriče i odbacuje silu Božiju. To uporstvo protiv Sile Božije prekratiće se tek kada padne pred njim naša sloboda i samoinicijativna i samovoljna delatnost, kada u čoveku bude izgovorena odsudna molba: Gospode, tvori u meni ono što hoćeš, a ja sam slep i slab!…“.
Upravo u ovom momentu ulazi Sila Božija u duh čovekov i počinje Svoje svedejstvo. Dakle, uslov za useljenje Boga u nas jeste naša odlučna predanost Njemu.
Predavanje sebe Bogu najunutarnjiji je i najekriveniji akt našega duha. Magnoven je kao i sve, ali se ne postiže magnoveno no sazreva postepeno, dugo ili kraće vreme, shodno umenju i blagorazumnosti Hrišćanina-podvižnika. Njegov početak polaže se u prvom obraćenju, jer tada onaj ko se kaje, zavetujući ss, neizostavno govori: „Izbegavaću zlo i tvoriti dobro, samo me Ti, Gospode, ne ostavi Svojom blagodatnom pomoći!“. S tim raspoloženjem on i stupa na poprište podvižništva i revnosno se bori na njemu, u iščekivanju primanja Božije pomoći. Ali, vidi se da ovde prethodi njegovo revnovanje, dok Božije dejstvo posleduje, tj. ide za njim. To je neophodno i po nastrojenju onoga ko počinje i po naumu Božijem. Onaj ko počinje da revnuje hoće da se potrudi radi Gospoda, da Mu posluži i – trudi se. Tako se u njemu razvija radosno uzdanje i takoreći smelost da gleda u Boga. Ali, očito je da na tome ne treba ostati. Neophodno je da čovek sledi podsticaj Božiji, suzbijajući samovolju svoje revnosti. Sledstveno, čovek ne treba da ostaje pri prvobitnom svome nastrojenju, no, ne slabeći u toj istoj revnosti, potrebno je potčinjavati se Bogu. Staviti se pod Njegovo tajanstveno uplivisanje (delovanje), učiti se da sledujemo Njegovim savetima i podsticajima. Na to je potajno ciljao i Gospod, kada je rekao apostolu Petru: „Kada si mlad bio, opasivao si se sam, a kada ostariš, drugi će te opasivati kako i nećeš!“. U početku čovek sam revnuje, a posle govori: Gospode, Ti Sam, putevima kojima Ti znaš, ustroj moje spasenje! Ići ću kao okovani za Tobom kuda narediš!“. To je odlučni čin našeg predavanja Bogu. Prvi pupoljci podvižnog delanja tako su miloliki i krasni, a koliko su to tek plodovi!? Zato, oni mogu čoveka da privežu za sebe zanavek. Ali, toga se treba čuvati, zato što bi to bilo isto što i obrađivati uporno jalovu zemlju – mnogo peska i kamenja, a života nema. Treba se postarati da se, otišavši dalje, pređe u bogopredanost samu. Istina, ona na neki način može sama da uzrasta u produžetku prvog delanja, ali ipak treba pratiti to rastenje i potpomagati ga ili, bolje rečeno, prihvatiti to što se obrazuje i raste. Upravo i tada onaj koji dejstvuje jeste Bog. Jer bez Njega mi smo – ništa. Ali, čovek govori: „Ja sam izabrao, ja sam to hteo, ja sam se trudio i Bog je pomogao“. I htenje i izbor i trudovi, međutim, jesu dobra dela i, sledstveno, dela Božija. No, čoveku se, pošto se postara i uloži napore čini da je to njegova snaga. Zato i prelazak iz revnosti u bogopredanost, koji se zbiva u duši, nije ništa drugo do otkrivanje i javljanje našoj svesti dejstava Božijih u nama, odnosno u ustrajavanju našega spasenja i očišćenja. Revnujući čovek se tome uči preko čestih neuspeha uprkos svim njegovim naporima, i preko uspeha, velikih i neočekivanih, i bez osobitih naprezanja, kroz greške i padove koji su osobito poučni, kao i preko odstupanja blagodati. Svim tim čovek se privodi misli i veri da je on sam – ništa, a da su Bog i Njegova svesilna blagodat – sve. To je poslednja tačka priprema u pravcu bogopredanosti. Ona se ne može drugačije dostići nego kada čovek uščuvstvuje (oseti) da je on sam – ništa. Sa svoje strane, čovek može da priloži sledeće: razmatranje pojedinih dela i slučajeva – koji su uređeni tako da se uzre sila Božija u njima; udubljivanje sa snažnom verom u uslove našeg opravdanja, dok se ne zavapi: „Putevima kojima znaš, spasi nas!“. Sagledanje bezbrojnog mnoštva neprijatelja, nepoznatosti puta, mraka pred sobom, neizbrojnosti nedoumica, skrivenosti odluka Božijih. Ove mislene pripreme dobijaju osobenu snagu od pripreme koja se vrši delima: razdavanjem imetka, izlaganjem sebe sveopštem poruganju, (u jurodstvu), zatvorništvom, pustinjaštvom. To su takvi životni zaokreti, posle kojih se čovek više nema kome obraćati nego Bogu. Svi takvi neposredno se bacaju u ruke Božije i na Njih bivaju uzimani. U tom pogledu od neocenjive vrednosti je pomoć rukovođe, ako on, nevidivo za onoga ko biva rukovođen, postavlja ovoga u okolnosti iz kojih ga može osloboditi samo nevidiva pomoć Božija. Drevni Oci govorili su da poslušnicima treba dati vence. Čuvstvo (osećanje) sopstvene ništavnosti i bogopredanosti stvaraju se, iznad svega, neprestanim i osobito neobičnim, od Boga nam slatim žalostima, krstovima o kojima smo gore govorili.
Onaj ko je sebe Bogu predao, odnosno onaj ko je udostojen toga dara počinje da prima delovanje Božije i da prebiva u Bogu. Sloboda se ne uništava, no opstaje, jer samopredavanje nije konačni, utvrđeni čin, no čin koji se neprestano ponavlja. Čovek pada na kolena pred Bogom, a Bog ga uzima i deluje u njemu, odnosno njegovim snagama. U tome je istinski, božanstveni život našega duha. Ko se baca u ruke Božije, prima od Boga i deluje onim što prima. To je živo jedinstvo, život u Bogu, utvrđivanje u Njemu svim bićem – mišlju, srcem, voljom. Ovo nastaje nakon samopredavanja. Ali, kao što samopredanost narasta postepeno i upravo kao produžetak prvog delanja ni to bogoprimstvovanje i prebivanje u Bogu ne mogu a da se pritom takođe sve više ne oplemenjuju. I tako jeste: oni se oplemenjuju sami. Ipak, potrebno je da sa naše strane bude nečega što bi ovome životu sadejstvovalo ili pospešilo njegovo sazrevanje. Polje bogozajedničenja, oblast u kojoj se ono vaspostavlja i savršava, jeste umna duhovna molitva. Onaj ko se moli prebiva u Bogu i, sledstveno, sasvim je spreman i osposobljen za to da i Bog počne u njemu da prebiva.
Ali, ova molitva nije isto što i obično molitvovanje. To je osobeno delanje duhovno, ne samo rukovođeno, nego delanje koje nekako više sazreva bez znanja, kako rukovođenoga tako i rukovođe. U njemu je, može se reći, poslednja granica do koje važe pravila podvižništva (v. kod svetog Simeona Novog Bogoslova). Jer, kada počne i utvrdi se ta umna molitva, Bog biva jedno sa duhom našim. A pravila se tiču samo njenih zametaka. Šta, pak, biva sa njom po usavršenju, sakriveno je i ostaje (za nas sa strane) nevidivo kao Mojsej za oblakom.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *