NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
PRAVILA BORBE PROTIV STRASTI, ILI NAČELA SAMOPROTIVLJENJA
 
Držanje opisanog poretka jeste silno i mnogomoćno sredstvo za istrebljivanje strasnosti, za naše očišćenje i ispravljenje. Prebivajući u tom poretku svesno i dobrovoljno, čovek uništava strasnost, već samim tim što je ostavlja na strani, ne daje joj hrane, i stavlja joj jaram pravila o kojima smo govorili, a kojima bivaju obuhvaćene sve snage i celokupna delatnost njegova. Tako gušene strasti gase se kao sveća poklonljena kakvom posudom. Međutim, ne možemo se ograničavati samo na pozitivnu delatnost. Uspostavljaju se pravila kao svojevrsni melemi za raslabljene i strasnošću prožete snage čovekove. Silom koja je delovala u zlu sada valja delovati u dobru. Zbog toga se ne može izbeći susret sa zlom u samom otpočinjanju i rađanju delatnosti, u prvim pokretima snaga. Ako već nema zajednice između dobra i zla, i ako se od nas zahteva čisto dobro, bez i najmanje primese zla, onda u svakom delu moramo odagnati zlo, kako bismo otpočeli i kako bismo činili čisto dobro. Tako se, dakle, u neprekidnoj vezi sa neposrednim pozitivnim delanjem naših snaga uvek nalazi ono posredno, usmereno na izgonjenje zla i strasnosti koja se u njima javlja, drugim rečima, borba sa strastima i pohotama. Samoutvrđivanje u opisanim podvizima i njihovo usvajanje postiže se kroz duhovnu borbu i ratovanje, pobeđivanjem iskušenja i sablazni. Ima li koga da je postao postnik bez borbe sa stomakougađanjem, ili koga sa prostom detinjom verom, a da nije prethodno pobedio svojeumlje i samopouzdanje u poznanju stvari? A ta duhovna borba ne odnosi se na pojedinačne, odvojeno uzete slučajeve, već se vodi tokom čitave pozitivne delatnosti počev od njenog unutarnjeg ishodišta do njenog svršetka u udaljavanju od sveta. Svuda je, dakle, ratovanje, tako da je opisani poredak, kao obnovitelj naših snaga i našeg jestastva, istovremeno i poprište neprestane duhovne borbe. Pobedi ono neprirodno u svojim snagama, i one će se obratiti u nešto prirodno; odgoni i odseci zlo od sebe, pa ćeš videti dobro. Podvižništvo jeste, zapravo, neprestano pobeđivanje.
Temelj i uslov sviju unutarnjih pobeda jeste prva pobeda nad samim sobom – slamanje sopstvene volje i predavanje sebe Bogu, uz odlučno odbacivanje svega grehovnog. Tako se rađa mržnja, neprijateljstvo i prezir prema strasnosti, što je duhovna sila za borbu, koja sama zamenjuje čitavu vojsku. Gde nje nema, tamo je i bez borbe pobeda već u rukama neprijatelja; nasuprot tome, gde je ona, tamo je i pobeda, koja često biva izvojevana i bez borbe. Iz ovoga se vidi da je unutrašnjost našeg bića ne samo ishodišna tačka pozitivne delatnosti, nego i borbe, samo sa druge strane. Prelazeći na stranu dobra i zavolevši ga, naša svest i volja sa mržnjom nanose poraz svakom zlu i strastvenosti, i to baš onoj koja im je svojstvena. Upravo u tome sastoji se promena, prelom. Zbog toga je snaga koja se bori sa strastima takođe um ili duh u kome su svest i slobodna volja, duh koji se održava i jača blagodaću. Kao što smo već videli, isceljujuća sila preko njega dospeva do naših snaga kroz podvige. Preko njega takođe razrušiteljna sila (Božija) dospeva do strasti u borbi.
I obrnuto: pojavivši se, strasti ciljaju pravo na um ili duh, odnosno na pokoravanje svesti i slobodne volje. Svest i slobodna volja nalaze se u najsvetijem delu našeg bića, kamo neprijatelj preko strasti odapinje svoje strele iz duševnog i telesnog, kao iz zasede. I dok su svest i slobodna volja celosni, dok stoje na strani dobra, pobeda je naša, bez obzira na žestinu napada.
Ovim nikako ne tvrdimo da smo u stanju da pobedu izvojujemo sami, već samo pokazujemo iolazište. Tačka oslonca za borbu je naš obnovljeni duh, dok je pobedna i razrušiteljna sila za strasti, blagodat Božija. Ona u nama jedno gradi, a drugo razara, ali opet preko duha, odnosno preko svesti i volje. Onaj ko je u duhovnoj borbi sa vapajem se predaje Bogu, žaleći se na neprijatelje i mrzeći ih, a Bog ih progoni i nanosi im poraz u njemu i kroz njega. „Ne bojte se“, govori Gospod, „ja sam pobijedio svijet“ (Jn. 16, 33). „Sve mogu u Hristu Koji mi daje moć“, ispoveda Sveti Apostol Pavle (Filiplj. 4, 13), isto onako kao što bez Gospoda ne možemo ništa činiti. Ko želi da izvojuje pobedu sam, svojim snagama, nesumnjivo će pasti ili u onu strast sa kojom se bori, ili u neku uzgrednu. Predavši se Bogu, međutim, podvižnik zadobija pobedu, reklo bi se, ni iz čega. Ovim, opet, ne odbacujemo naše suprotstavljanje strastima, već samo želimo da pokažemo da uspeh, odnosno pobeda, ma koliko to suprotstavljanje bilo snažno, ne može pripadati nama, već je uvek od Boga. Zbog toga se na sve mogućne načine suprotstavljaj i bori, ali ne zaboravljaj da svu pečal svoju predaješ Bogu Živome, Koji govori: „Sa tobom sa^m u sve dane; ne boj se“.
Kako podvižnik, znajući ovo, treba da dela, odnosno koji su načini pogodni za pokoravanje strasti? Da bismo na to pitanje odgovorili, valja razmotriti i ukazati na sve neprijatelje našega spasenja, na to u kojim se vidovima oni javljaju i delaju, a iz toga će se sam po sebi pokazati i način borbe sa njima. Uspeh u borbi u velikoj meri zavisi od toga koliko uspešno sagledavamo njene razmere i zakonitosti.
Uzrastanje u dobru ne protiče mirno, jer su u nama još žive strasti, i one se snažno potkrepljuju ovim vidljivim, sujetnim svetom i mračnim silama koje njime gospodare. Ovo su pokretači svega onoga što u nama ustaje protiv dobra.
Do obraćenja Bogu čovek je sav strastan. Nakon toga duh, ispunivši se revnošću, postaje čist, ali duša i telo ostaju strasni. Kada otpočne njihovo očišćenje i isceljenje, duša i telo se protive i ustaju protiv duha koji ih progoni, boreći se za svoje održanje. Ove „pobune“ najviše se ispoljavaju preko telesnih i duševnih snaga i u stanju su da nanesu poraz duhu, u onoj meri u kojoj njime te sile ovladaju. Ali ima i pobuda koje su neposredno uperene protiv duha. To su strele koje neprijatelj odapinje iz zasede telesnog i duševnog na sužnja koji je pobegao od njihovog tiranstva. Iz tog razloga, premda posedujemo isceljeni ili celosni deo našeg bića, pobune greha i strasti ispoljavaju se i osećaju u čitavom biću.
1) U telu: njihovo polazišno načelo jeste ugađanje, odnosno spokojstvo ploti, sa čime je u neposrednoj vezi razgorevanje telesnog života i čulna naslada. A gde toga ima, tamo su i bludna pohota, stomakougađanje, slastoljublje, lenjost, razmaženost, lutanje čuvstava (osećanja), brbljivost, nemir, slobodno ponašanje u svemu, smejanje, praznoslovlje, sanjivost, pospanost u pogledu, žudnja za prijatnim i raznorodna dela upravljena na pohotno ugađanje ploti.
2) U duši: a) u umu – svojeumlje, uzdanje samo u svoj um, protivrečenje, pobuna protiv Božije Premudrosti, sumnja, uobraženost i gordost, ljubopitljivost, lutanje uma, nemir pomisli; b) u volji – samovolja, nepokornost, vlastoljublje, surovost, želja za moći, samopouzdanje, gramzivost, nezahvalnost,težnja za posedovanjem, lihvarstvo i podmitljivost; v) u srcu strasti koje narušavaju spokojstvo i mir srca, kao i različite prijatnosti i neprijatnosti: gnev, zavist, mržnja, zloba, osvetoljubivost, osuđivanje, omalovažavanje drugih, slavoljublje, taština, gordost, tuga, čemer, skrbi, uninije, radosti, veselja,strahovi, nadanja, očekivanja.
Pokretač svih ovih duševnih i telesnih strasti jeste samoljublje ili egoizam, koji se, premda u početku mogu biti pobeđeni ili odbačeni, često iznova javljaju, i, zaogrnuvši se nekom strašću, stupaju u borbu sa duhom. Taj ostatak egoizma sa čitavom vojskom strasti sačinjava plotskog čoveka koji se sada raspada, i upravo je to „zakon grijeha koji je u udima“ (Rimlj. 7, 23), o čemu govori Apostol, a zbog čega se uvek javlja nešto suprotno od onoga čemu teži duh. Sveti Oci su, u nastojanju da ne bude oslabljena pažnja duhovnog borca-podvižnika, sve strasti pokušali da svedu na njihove pokretače, kako bi podvižnik lakše video protiv čega treba da se bori. Sa ovim ciljem oko osnovnog pokretača, egoizma, Sveti Oci smeštaju tri sledeća slastoljublje, želju za posedovanjem i gordost, a zatim još pet koji vode poreklo od njih. Ograničivši se na to, Sveti Oci su opisali njihovo delovanje i ukazali na način borbe sa njima. Ko slastoljublje odgoni samoiznuravanjem, žel3u za posedovanjem siromaštvoljubljem, gordost – smirenjem, pobedio je egoizam, jer je njega lakše iskorenjivati u njegovom porodu, nego uništiti njega samog.
Sve se to dešava u duši i telu. Ali i duh koji je oživeo, ili, bolje reći, koji oživljava, nije bezbedan od uboja i rana, koji su utoliko opasniji, ukoliko imamo u vidu da se tiču osnovnog pokretača života i da su neretko neprimetni zbog svoje istančanosti i dubine.
I ovde, kao i u duši i telu, celokupnom unutarnjem duhovnom životu suprotstavljen je niz pokreta i stanja koji ga odgone i na njega bacaju senku. Tako se često umesto sabranosti i prebivanja u sebi javlja izlazak iz sebe, iskoračivanje u osećanja; umesto pažnje, bodrosti i trezvenja kao triju činova prebivanja u sebi javlja se lutanje uma, unutarnja smutnja, taština, raslabljenost, želja za lagodnošću, samoonravdavanje, slobodno ponašanje, drskost, porobljenost, pristrašće i povređenost srca, a umesto poznanja duhovnog mira – zaboravljanje na Boga, na smrt, sud i sve duhovno.
Pošto je u duhu najvažnija svest, koja se temell! na prebivanju u sebi, kada ona klone, celokupna aktivnost se smanjuje. Zbog toga se umesto straha Božijeg i osećaja zavisnosti od Njega javlja odsustvo svakog straha, umesto izabiranja duhovnog i privoljevanja njemu – ravnodušnost, umesto udaljavanja od svega samouljuljkivanje (zašto siliti samog sebe!), umesto pokajničkih čuvstava – neosetljivost i okamenjenost srca, umesto vere u Gospoda – samoopravdavanje, umesto revnosti – hladnoća, mlitavost, otupelost, i umesto predanosti Bogu – samopouzdanje.
Samo jedno od ovih čuvstava sposobno je da, pošto napadne našu svest ili slobodnu volju, potpuno zagradi ili zatrpa izvor našeg duhovnog života i da nas dovede u veliku opasnost. U takvoj prilici tuđa pomoć krajnje je neophodna. Iskušavajućih pobuda ponekad čovek nije svestan, pošto one ulaze u red najtananijih pomisli. Duševne i telesne strasti su očiglednije i grublje, premda i među njima ima onih prefinjenijih, kao što su telesno spokojstvo, svojeumlje, protivrečenje. Te strasti su na rečima vidljive, ali u delima su često skrivene.
Takvo je mnoštvo grehovnih bura koje su svakog trena u stanju da uguše naš novi život. Čovek hodi po tlu svoga bića kao po živom pesku, tako da svakog trena može da propadne. Koračaj sa oprezom, da ne zapneš za kamen nogom svojom.
Prebivajući u čovekovom biću pod jarmom novih pravila i novog poretka, uz živo delanje duha, sve ove rđave pobude ne bi bile tako opasne, da nije pomoći njihovih roditelja – sveta i zlih duhova.
Svet je ovaploćenje strasti; to su uobičajene strasti, svojstvene licima, običajima, delima. Dolazeći u dodir sa svetom na bilo koji način, čovek ne može da u sebi ne povredi neku ranu, odnosno strast, što proističe iz sličnosti i bliskosti njegovog nastrojenja sa svetom. Zato svako ko živi u svetu teži strastima posredstvom strasti koje njega samog ispunjavaju, povodeći se za raznovrsnim podsticajima i sablaznima.
Postoje izvesne pobude koje pripadaju samom svetu, a ne čoveku. Takve su: prelastni izgled sveta, njegova tobožnja uspešnost u svemu, poražavajuća snaga i moć, što rađa osećaj ostavljenosti i napuštenosti pojedinca u mnoštvu, a tu su i svakovrsne prepreke, zajedljivost, podrugljivost, prezir, nepažnja, mučenje raznim bezakonim delima. Slede razni pritisci, progoni, zloba, različita lišavanja i nedaće.
Demoni, koji su izvor svakog zla, i koji u vojskama posvuda okružuju ljude, uče nas svakojakim gresima, delujući preko ploti, naročito preko čuvstava i preko onog elementa u kome se nalazi duša i u kome su i sami demoni. Zbog toga se svaka strast i svaka grehovna bura s pravom vezuju za demone kao njihove uzročnike. Ali postoji nešto u grehovnom krugu na šta samo demoni mogu da navedu čoveka, nešto za šta naše jestastvo, i pored sve iskvarenosti, nije sposobno: tu spadaju hulne pomisli sumnje, neverovanja, neobične odvratnosti, pomračivanja, različitih prelasti – i uopšte strasna i gordošću pokretana iskušenja – neukrotiva bludna strast, uporna mržnja koja ne prestaje do smrti, i slično. Pored ovih nevidljivih demonskih napadaja, postoje i oni vidljivi, koje možemo opaziti plotskim putem: to su različita priviđenja koja mogu da se osnaže čak do gospodarenja našim telom. Da bismo mogli da raspoznamo sva demonska lukavstva korisno je pročitati žitija Sv. Nifonta, Spiridona i drugih Svetih.
To je, dakle, sve ono što ustaje na novog čoveka spolja i iznutra. Pažljiviji podvižnici tvrde da ne prođe ni tren bez napadaja ma koje od ovih strasnih pobuda, što je svakako neizbežno, jer videli smo kako je unutarnji čovek, koji revnuje za dobro, okružen sa svih strana neprijateljskim vojekama, pogružen u sili vražijoj kao u moru. Uostalom, za uspeh u duhovnoj borbi, pored sagledavanja mnoštva naših neprijatelja, neophodno je znati i u kakvom obliku se dešavaju njihovi napadaji.
Pokušajmo sada da zamislimo kamo je upravljena pažnja čovekova nakon obraćenja: unutra, prema drugom svetu, gde prebiva i dela drugačiji, unutarnji čovek. Njemu su duhovni predmeti u pomislima i duhovna dela u namerama; on je, dakle, daleko od onog strasnog i grehovnog. Kada se zatim izgradi u pravilima poredak povoljan za razvoj dobra, videćemo da je čovek sav u svetlosti, u oblasti duhovnoj i svetoj. Ono grehovno i strasno odstranjeno je iz pažnje i prebiva pod jarmom pravila; nekada, retko, desi se da to „iskoči“, da bi se zatim ponovo udaljilo, obuzimajući ili ne obuzimajući njegovu pažnju. Grehovno i strasno time se samo pokazuje unutarnjem oku, podseća na sebe, i to samo sa jednom namerom – da se njime pozabavimo, da o njemu razmišljamo. Zbog toga je glavni način projavljivanja grehovnog i strasnog u nama zapravo pomisao. Kada neprijatelj našega spasenja uspe da našu misao zaokupi rđavom pomišlju, on je već na dobitku, a neretko može i da otpraznuje pobedu, budući da za pomišlju brzo može da usledi i odgovarajuća želja, a za željom i rešenost da se postupi na određeni način, a to je već greh i pad. Na osnovu opisanog Sveti Oci koji su se bavili pažljivim samoposmatranjem uočavaju sledeće oblike i stepene strasnih pobuna i našeg predavanja njima: podstrek misli, pomisao, naslađivanje, želja, strast, težnja (nagon), rešenost, i najzad delo. U pogledu svog javljanja ti oblici se ponekad razvijaju postepeno, jedan za drugim, a nekada se svaki od njih javlja zasebno, kao da je izvan poretka; to ne važi jedino za rešenost, koja nikada ne predstavlja neposredni čin, već kojoj uvek prethode razmišljanje i slobodni izbor: dok rešenost nije postignuta, čovek je još celomudren i savest mu je čista. Zato se svi činovi koji prethode rešenosti označavaju jednom rečju – prosto: pomisao, ili, sa atributima, obična, strasna, pohotna itd. pomisao. Naime, pomisao se u nama javlja ili kao obična pomisao, odnosno predstava grehovnog predmeta, ili kao pohota – želja, ili kao strast, odnosno nagon, težnja. Sve te pomisli iskušavaju um ili duh, navodeći ih na strasno i grehovno; ali to još uvek nije zlo, i nije greh sve dok se um ne saglasi sa njima, sve dok on stupa u borbu sa tim pomislima svaki put kada se pojave, do njihovog izgonjenja. Borba se vodi od pojave pomisli, pohote, strasti, nagona, sve do njihovog iščezavanja i nestanka čak i najmanjeg njihovog traga; ka tom cilju upravljena su sva pravila duhovne borbe. Doduše, svet deluje izvana, isto kao i satana; ali njihova iskušavajuća dejstva dolaze do naše svesti upravo u nekom od pobrojanih oblika, jer je čitava njihova briga i celokupno njihovo nastojanje usmerena na to da se pokoleba naše unutarnje stanje i da se privolimo na njihove podstreke. Na to su upravljena sva njihova lukavstva, tako da u tom pogledu za naš život i našu delatnost nije bitno na koji način oni deluju na nas, čemu pribegavaju, već šta žele da u nama izazovu. Na primer, u svakovrsnim progonima koje čovek trpi, cilj neprijatelja nije samo stradanje, već pomisao roptanja na Boga, očajanja ili napuštanja vrline. Zbog toga se kao pravilo u duhovnoj borbi može odlučno postaviti sledeće: bez obzira na to na koji način se podstiče ono grehovno u nama i šta mu je izvor, svu svoju snagu i svu pažnju obraćaj upravo na greh, sa njim se uhvati u koštac i bori se do kraja. Ovaj zakon je od izuzetne važnosti: on održava čoveka u prebivanju u unutrašnjosti svoga bića, dakle, održava ga u snazi i na izvestan način u sigurnosti. Zbog toga su kod Svetih Otaca sva pravila upravljena na pomisli, strasti, želje, i primenjuju se saobrazno njihovim svojstvima. O uzrocima njihovim Sveti Oci ili ne govore, ili im ne pridaju naročit značaj i posmatraju ih bez njihovog međusobnog razgraničavanja. Naime, i svet, i demoni, i pohote mogu da izazovu, i na delu i izazivaju, jednu istu strast, ali zbog različitih uzročnika ta strast ne poprima različit karakter. Prema tome, sva pažnja podvižnika valja da bude usmerena na unutrašnjost njegovog bića – na pomisli, želje, strasti, nagone, ali najviše na pomisli, jer srce i volja nemaju takvu pokretljivost kao misao, a osim toga, strasti i želje retko se pojavljuju same po sebi, već se uglavnom rađaju iz pomisli. Iz ovoga proističe pravilo: odseci pomisao, i odagnaćeš svaku strast.
Posle svega o čemu smo govorili lako je predočiti opšte obrise duhovne borbe. Ovakav ogled dali smo u Pismima o hrišćanskom životu u sasvim dovoljnom obimu, pa ćemo ovde samo preuzeti neke delove.
Među pravilima duhovne borbe koja predstavljaju ratničko umeće svakog Hrišćanina jedna su namenjena sprečavanju napada, druga što lakšem i uspešnijem privođenju borbe kraju, treća učvršćavanju plodova pobede ili što skorijem uništavanju posledica poraza; sledstveno tome, pravila duhovne borbe prirodno se dele na tri grupe:
 
a) pravila kojih se valja pridržavati pre borbe,
b) za vreme same borbe i
v) posle nje.
 
Pre borbe Hristov vojnik treba da postupa tako da svojim delanjem ili spreči napade, ili pruži sebi mogućnost da ih primećuje već u samom početku, ili da čak pripremi teren za pobedu. Iz tog razloga on je lre svega dužan da suzi oblast grehovnih podsticaja, da ih svede na jedno mesto, jer će mu na taj način biti lakše da primeti svako smućenje, ali i da jasnije sagleda u kom pravcu treba da usmeri svoje snage.
1) Spoljašnje konture oblasti greha u opštim crtama izgledaju ovako: pošto se ustali u srcu kao centru života, greh prodire u dušu i telo kroz sve njihove funkcije, zatim dospeva u sve čovekove spoljašnje odnose, da bi najzad svoj pokrov stavio na sve što čoveka okružuje. Sada, pak, i ako je udaljen iz dubine srca, greh još uvek obitava u njegovom okruženju, još uvek se pothranjuje onim što mu je ranije predstavljalo hranu: razne osobe, stvari, prilike lako mogu da izazovu iste misli i osećanja koja je čovek za njih vezivao i ranije, dok je služio grehu. Blagorazumni vojnik dužan je da sada drekine taj spoljašnji d.otok hrane neprijatelju, te mu radi toga valja:
a) prestrojiti celokupno svoje spoljašnje ponašanje,svemu od čega se ono sastoji pridati novi oblik, nove motive,novo vreme i slično – sve po duhu novog života;
b) svoje vreme rasporediti tako da ni jedan čas ne ostane bez određenog zanimanja. Vreme slobodno od neophodnih poslovane treba da bude ispunjeno bilo čim, već upražnjavanjima koja doprinose umrtvljavanju greha i krepljenju duha. Koliko su u tom pogledu korisni izvesni telesni podvizi, suprotni naklonostima koje u sebi primetimo, može da svako ispita na sebi;
v) svezati svoja čula, naročito oči, sluh i jezik, kojima se na najlakši način greh sprovodi iz srca prema spolja i izvana u srce;
g) dati duhovni pečat svemu sa čime se po neophodnosti srećemo – stvarima, licima, okolnostima, ispuniti mesto svog stalnog prebivanja stvarima koje snažno deluju na dušu, tako da,živeći u spoljnom svetu, čovek prebiva u svojevrsnom Božanskom učilištu. Uopšte, sve što nas okružuje treba ustrojiti tako da to, s jedne strane, ne iziskuje našu naročitu pažnju i danas lišava svake brige vezane za sebe, a s druge, da nam pruža sigurnost od neočekivanih napadaja greha i da kreli novi život po duhu koji se u nama rađa. Pri takvom poretku stvari greh će biti potpuno opkoljen izvana, te neće više moći da dobija hranu i pojačanje.
2) Ako sada sa unutarnje strane čovek sve svoje napore usmeri na to da očuva sebe onakvim kakav jeste, onako kako je izašao iz prve pobede, ako, drugim rečima, on stalno bude razgorevao u sebi ona čuvstva i raspoloženja koja su se u njemu tada javila, greh će time biti opkoljen i iznutra, te će tako ostati zanavek bez oslonca i čvrstine. Greh koji je na ovaj način lišen hrane i oslonca, ako i ne bude uništen odmah, moraće makar da sve više i više slabi, sve do krajnje iznemoglosti. Posle toga borba sa grehom biće, očigledno, svedena na najmanju meru, pa će se ona u celosti usmeriti na borbu sa pomislima, koje će naročito nastojati da poruše novouspostavljeni poredak, a ređe sa strastima i naklonostima, u pogledu kojih preostaje samo da se budno čuvamo. Vojnik Hristov treba da ima uza se stalno dva budna stražara – trezvljenje i blagorazumnost. Prvi stražar gleda unutra, a drugi napolje; prvi pazi na pobude koje izlaze iz samog srca, dok drugi presreće pobude koje treba da se u srcu pojave pod spoljašnjim uticajem. Zakon za prvoga je ovakav: pošto sećanjem na Božije prisustvo iz duše bude izgonjena svaka pomisao, stani kraj dveri srca i budno pazi na sve što u srce ulazi i iz njega izlazi, i naročito nemoj dopuštati osećanjima i željama da te preduhitre, jer odatle ishodi svako zlo. Zakon za drugoga glasi: najpre svaki dan sedi i unapred razmotri sve moguće susrete i okolnosti, kao i sva mogućna čuvstva i pobude, koje se mogu javiti tim povodom, i preventivno u sebi sagradi siguran bedem, kako se ne bi smutio i kako ne bi pao u slučaju neočekivanog napada. A da bi se uspešnije delovalo prilikom samog napada, korisno je da se unapred u mislima predstavi borba koju smo namerni voditi, da se u mislima postavljamo u ovakve ili onakve okolnosti, sa ovim ili onim osećanjima i željama, te da u mislima iznalazimo različite načine na koje ćemo se zadržati u dužnim granicama, da posmatramo šta nam je bilo od naročite pomoći u ovom ili onom slučaju. Ovakvo preventivno upražnjavanje oblikuje borbeni duh, uči nas da bez straha idemo u susret neprijatelju i da ga bez velikog truda pobeđujemo, služeći se postupcima koje smo usvojili na osnovu iskustva. Osim toga, pre nego što uđemo u bitku, dužni smo da unapred spoznamo kada valja delovati ofanzivno, kada defanzivno, a kada odbrambeno. Pribegavanje određenim načinima borbe zavisi, s jedne strane, od stupnja našeg duhovnog uzrastanja, pa je stoga u početku najbolje povlačiti se, odnosno skrivati se pod pokrovom Gospodnjim, ne pružajući vlastiti otpor. Kasnije, kada iskustveno upoznamo neprijatelja i proučimo njegovu strategiju, moći ćemo da ga odbacujemo, ne gubeći vreme; ali ne treba namerno pružati slobodu strastima, niti se postavljati u takve okolnosti u kojima će strasti delovati sa svom silinom, kako bismo imali povoda za borbu i pobedu. Postoje naročiti strasni porivi koji se mogu pobeđivati isključivo na jedan od pobrojanih načina. Pomisli se neizostavno moraju progoniti, ali to se ne može uvek učiniti sa naklonostima i strastima, naročito telesnim. I u prvom i u drugom slučaju bitka se može izgubiti samo zbog neznanja.
Najzad, nikada ne smemo polaziti u boj bez pobedne misli, ideje vodilje, svojevrsnog pobedonosnog stega. Kao što je ranije ta pobedna misao odlučila ishod borbe između dobra i zla u korist prvog, tako nas i sada, za vreme borbe sa svakim pojedinačnim grehovnim porivom duše, ona lako čini pobednicima. Već samom pojavom te misli treba da se razbeže sve vojske vražije, sve poročne pomisli i želje. Ona ima tu moć da oduševljava i vaznosi čoveka, i zato je valja što češće dovoditi do svesti i osećanjima, utvrditi zanavek na mislenoj tvrđavi to svetilo koje odgoni tamu. Ništa nije u stanju da jače razgoreva revnost za iskorenjavanje greha od te misli. A tu revnost uporedićemo sa brzim potokom žive vode, koji svagda žubori a nikada se ne zamuti, i na kome se ni ne primete krugovi od bačenih kamenova iskušenja.
Sa takvom predostrožnošću i pravilima kreni, vojniče Hristov, u boj, nadajući se pobedi. Ali i tokom same borbe moraćeš da deluješ po određenim pravilima, kako tvoja odbrana ne bi ličila na haotične napadaje neprijatelja. Često je već sam poredak delovanja, bez drugih osobitih napora, u stanju da podvižnika ovenča uspehom. Pošto primetiš da se približava neprijatelj – buđenje pomisli, strasti ili naklonosti, najpre bez oklevanja moraš da spoznaš da su ti to neprijatelji. Velika je, i svima svojstvena greška smatrati sve što se u nama javlja svojim vlasništvom za koje se valja boriti kao za sebe. Sve što je grehovno nije od nas samih, i zato to moramo uvek odvajati od svoga bića, jer ćemo u protivnom izdati sami sebe. Svako ko želi da se bori sa sobom mora da u sebi razdvoji svoje biće i neprijatelja koji se u njemu krije. Pošto tako odvojiš od sebe samog izvestan poročan poriv, i pošto pojmiš da ti je on neprijatelj, tu svoju spoznaju prenesi i osećanjima, tako da se i u srcu probudi mržnja prema njemu. To je najspasonosnije sredstvo za odgonjenje greha. Svaka grehovna pobuda održava se u duši zahvaljujući izvesnom osećaju prijatnosti i naslade; iz tog razloga, kada se pojavi mržnja prema grehu, on, budući lišen svakog oslonca, iščezava sam po sebi. Ali to nije uvek lako i nije uvek moguće postići: lako je gnevom poraziti pomisli, teže je to učiniti sa željama, a još teže sa strastima, jer su strasti i same porivi srca. Kada to ne pomaže, i kada neprijatelj ne odstupa, odnosno ne želi da se preda bez borbe, tvoje je da muževno, ali bez preuznošenja i samopouzdanja (uzdanja u sebe samog) kreneš u boj. Strah dovodi dušu u stanje smućenosti, u suvišnu pokretljivost i raslabljenost, te ona, neutvrđena u sebi samoj, lako može da padne. Uzdanje u sebe i preuznošenje i sami predstavljaju neprijatelje sa kojima se treba boriti: ko je dopustio da se oni jave, već je pao i pri tome je pripremio teren za nove padove, jer ova raspoloženja čoveka dovode u stanje neaktivnosti i nesmotrenosti. Kada borba otpočne, pre svega brani srce: ne dopuštaj porivima strasti da dospeju do čuvstva, sačekuj ih kraj samog ulaza u dušu i trudi se da ih tu poraziš. A da bi u ovome uspeo, pohitaj da u duši vaspostaviš ubeđenja suprotna od onih na kojima se zasniva smućujuća pomisao. Takva protivubeđenja u mislenoj borbi predstavljaju ne samo štit, nego i strele: ona brane tvoje srce, a neprijatelja pogađaju pravo u njegovo srce. Od ovog momenta borba će se sastojati u tome da će se greh stalno ograđivati mislima i predstavama kao odbrambenim bedemima, dok će podvižnik, sa svoje strane, te bedeme rušiti suprotnim mislima i predstavama. Trajanje borbe zavisiće od brojnih okolnosti, koje se ne mogu precizno odrediti. Samo se ne sme dopuštati slabost, niti se ma i najmanje, čak i u mislima, priklanjati neprijatelju, i pobeda će nesumnjivo biti naša, jer grehovni poriv, kao što smo uočili u prethodnom izlaganju, nema čvrstog oslonca u našem biću, te stoga, prirodno, mora brzo da prestane. Ako i nakon ovakvog, brižljivo pripremljenog, odbrambenog dejstva neprijatelj još uvek prebiva u duši poput priviđenja, ne želeći da ustupi mesto, to je očigledan znak da ima podršku od nekakve spoljašnje sile; zbog toga se i ti moraš obratiti za spoljašnju, zemaljsku ili nebesku pomoć, što znači da ti valja otvoriti dušu pred svojim duhovnim ocem i u usrdnoj molitvi prizivati Gospoda, sve Svete, i osobito Angela pokrovitelja tvoje duše i tela. Predanost Bogu nikada ne ostaje postiđena. Valja primetiti još i činjenicu da borba sa pomislima, borba sa strastima i borba sa željama nisu istovetne, kao i da se jedna pomisao razlikuje od druge, kao što se, uostalom, razlikuje jedna želja od druge i jedna strast od druge. Radi ovoga valja pribegavati različitim postupcima, a oni se unapred određuju ili na osnovu razmišljanja, ili prema podvižničkom iskustvu i poukama. Ali ne treba uvek pružati otpor: ponekad već sam prezir izgoni neprijatelja, dok otpor samo razdražuje i umnožava neprijatelje. Neprijatelj se mora goniti sve dok ni traga od njega ne ostane; u protivnom slučaju će čak i jednostavna pomisao koja se zadržala u srcu, poput zlog semena, donositi svoj rod time što će neprimetno dušu priklanjati sebi. Za vreme same borbe nije potrebno preduzimati mere koje će sprečiti da se ona ponovi ili nastavi u budućnosti. Pravila koja se ovako unapred predvide uvek su isuviše stroga, te ih je neophodno kasnije izmeniti; ovakvo iskustvo stoga nije pouzdano, štetno je za duhovnu borbu i sablažnjujuće za vojnika Hristovog.
Najzad, bitka je okončana. Blagodari Gospodu za izbavljenje od poraza, ali nemoj se predavati prekomernoj radosti što si spasen, ne dopuštaj sebi da se opustiš, da ti revnost oslabi: neprijatelj se često pretvara, pravi se da je pobeđen, da bi te, čim se predaš osećaju sigurnosti, iznenadnim napadom lako porazio. Zato ne uvlači mač u korice i ne zaboravljaj preventivna pravila. Budi uvek bodar i budan vojnik. Posle bitke sedni da na miru proračunaš vrednost plena; razmotri čitav tok borbe – njen početak, nastavak, povode koji su do nje doveli, činioce koji su je podgrevali, kao i one koji su doveli do njenog kraja. To će biti svojevrstan danak uzet od pobeđenih, koji će izuzetno olakšati buduću borbu sa njima; tako se, uostalom, stiče duhovna mudrost i podvižničko iskustvo. Nikome nemoj govoriti o svojoj pobedi: to će neprijatelja razgneviti, a tebe lišiti snage. Sujeta, koja se u tom slučaju ne može izbeći, širom će otvoriti kapije tvrđave tvoje duše, tako da ćeš posle pobede nad jednim neprijateljem morati da se boriš sa hordama novih. Ako, pak, pretrpiš poraz, budi skrušen, ali se ne udaljuj od Boga i ne inati se, već hitaj da smekšaš svoje srce i da u njemu izazoveš pokajanje. Nemoguće je ne padati, ali je mogućno i nužno ustajati posle pada. Onaj ko žurno trči, spotakne li se, žurno i ustaje i hita dal3e prema cilju; tako i ti čini. Gospod naš nalik je na majku koja vodi čedo svoje za ruku i ne napušta ga, bez obzira što se ono često spotiče i pada. Umesto pasivnog uninija osnaži se na nove podvige, pošto iz svoga sadašnjeg pada izvučeš pouku o smirenju i opreznosti, kako se ne bi zaputio onamo gde je klizavo i gde je pad neizbežan. Ako se greh ne izgladi iskrenim pokajanjem, on će te, osnaživši se u tebi, neminovno povući dole, na dno mora greha. Greh će ovladati tobom, tako da ćeš opet morati da otpočneš ratovanje od prve borbe; ali samo Bog zna da li će ti to biti moguće. Možda ćeš, kada se sada predaš grehu, preći liniju sa koje je moguće obratiti se Bogu; možda kasnije nećeš naći ni jednu istinu sposobnu da te rani u srce; čak ti možda ni blagodat neće biti podarena. U tom slučaju već ćeš ovde biti uvršten među one koji su osuđeni na večite muke.
U vezi sa pravilima duhovne borbe valja primetiti da su sva ona u suštini primena sveoružja hrišćanskog na posebne slučajeve, te da se iz tog razloga ne mogu u celini opisati. Vođenje unutarnje borbe umu je nedostupno i skriveno; povodi za nju izuzetno su raznovrsni, a i oni koji vojuju veoma se razlikuju među sobom: ono što je jednome sablazan, drugome ništa ne znači, i ono što jednoga pogađa, drugoga ostavlja ravnodušnim. Zbog toga je potpuno nemoguće ustanoviti pravilo duhovne borbe koje bi svakoga zadovoljavalo. Najbolje će pravila duhovne borbe svaki podvižnik odrediti za sebe. Iskustvo svemu uči, samo ako imamo revnosnu želju da pobeđujemo same sebe. Prvi podvižnici nisu sticali znanje iz knjiga, pa ipak predstavljaju uzore vrlih pobedilaca. Osim toga, na pravila se ne treba odveć oslanjati, jer su ona samo okvirnog karaktera. Suština duhovne borbe spoznaje se samo iz iskustva, kada je podvižnik započne na delu. Njegovi rukovoditelji u borbi treba da budu samo vlastita blagorazumnost i predanost Bogu. Unutarnji tok hrišćanskog življenja kod svakog pojedinca uporedićemo sa drevnim podzemnim lavirintima, skrivenim i izukrštanim. Ulazeći u njih, čovek dobija nekoliko najopštijih saveta: na ovom mestu uradi to i to, na drugom nešto drugo, ovde ćeš uočiti takav i takav znak, tamo ćeš zapaziti nešto drugo, da bi zatim bio ostavljen sam u mraku, ponekad samo sa slabašnim fenjerom. Od prisustva duha, blagorazumnosti, opreza i od nevidljivog duhovnog rukovodstva zavisiće kako će čovek iz tog lavirinta izaći. Slično je i sa unutarnjim hrišćanskim životom. Tu svako korača sam, makar prethodno dobio niz pravila. Podvižniku su svagdašnji, blagonadežni i neizostavni duhovni rukovoditelji u borbi sa samim sobom samo srdačna čuvstva (osećanja) koja je u sebi izgradio i, naročito, blagodat Božija; ni na šta drugo on ne može računati.
Ovako izgleda tok duhovne borbe sa svakom strašću, željom i pomišlju. Pošto su strasti, želje i pomisli u biti istovetne, nema potrebe da pojedinačno razmatramo borbu sa svakom od njih. Ovde ćemo dati samo nekoliko napomena.
1) Postoje tanane i najtananije, ali i grube i najgrublje pomisli. Ove potonje svako je u stanju da i sam zapazi, dok su prve neprimetne za vreme dok prebivaju u srcu, nego se razotkrivaju tek kasnije, iz naših dela, pri čemu su vidljivije drugima nego nama samima. Eto razloga da se ne pouzdamo u svoje spokojstvo, dobrotu i čistotu, već da ih neprestano podvrgavamo sumnji, da pažljivo motrimo na sva svoja dela i uočavamo koje ih pomisli prate, da bismo na osnovu toga sudili šta je prvobitno bilo u nama. Najbolje je imati drugu osobu kojoj ćemo se poveravati; oko čoveka koji nas dobro poznaje lako će uočiti šta se krije u nama, makar mi toga ne bili svesni. Kada je reč o najtananijim pomislima, one ne moraju biti samo duhovne, nego mogu da izviru i iz tela i duše. Njihova karakteristična odlika jeste neprimetnost, duboka skrivenost, tako da čovek misli da postupa čisto, bez ikakvih primesa strasti, dok je u biti oni pak podstaknut strastima. Uzrok tome je još uvek neutvrđena čistota srca, ili, bolje reći, činjenica da još nismo odvojili ono što je svojstveno našoj prirodi od onoga što joj je nametnuto. Kada se to, pak, učini, ove tanane i najtananije pomisli poimaćemo kao grube i najgrublje, jer će nam iskustvo izoštriti pažnju, a srdačna čuvstva (osećanja) navići će se da razlikuju dobro od zla.
2) Postoje pomisli, želje i strasti koje nas silovito napadaju na mahove, izazivajući kratkotrajno smućenje, ali i one stalne, koje traju danima, mesecima i godinama. Ove prve su lakše, ali ni prema njima se ne sme odnositi sa prezirom, nego ih treba pažljivo posmatrati i uočavati kojim se redom javljaju. Neprijatelj se drži pravila da ne otpočne napad iznenada od strasti, nego od pomisli, i da tu pomisao često ponavlja. Pomisao koju sa mržnjom odgonimo prvi put može se drugi ili treći put snishodljivo prihvatiti; zatim se rađa želja i strast, a odatle je samo jedan korak do njenog prihvatanja i sprovođenja u delo. Dugotrajne pomisli teške su i ubistvene; upravo se te pomisli obično nazivaju iskušavajućim pomislima. U vezi sa njima valja znati da one nisu od naše prirode, premda su joj srodne, već su uvek od neprijatelja. Gospod ih dopušta sa osobitom namerom, radi našeg očišćenja, da bi iskušao i utvrdio našu vernost, veru, postojanost i naše umeće da u sebi izgradimo unutarnjeg čoveka. Zato smo dužni da ih blagodušno podnosimo, pa makar one suviše ozleđivale naše novo, blagodaću ispunjeno srce, kao što biva sa hulom, očajanjem, neverovanjem. Najvažnije je ni u jednom trenu ne pristajati na takve^pomisli, ne držati ih za svoje i čuvati srce slobodnim od njih, odvajajući ih od svoga bića i od svoje slobodne volje misleno i sa verom.
3) Pomisli sa kojima nam se valja boriti nisu uvek rđave; neretko su naizgled i dobre, a često su neutralne. Na rđave se odnosi jedno pravilo – odagnati ih istog trena, dok o drugima valja rasuđivati i ispitivati ih. Ovde spada i od svih hvaljeno umeće razlikovanja pomisli, odnosno odlučivanja koje ćemo odbaciti, a koje prihvatiti. Za ovo ne možemo dati neko određeno pravilo: neka svako uči na svom vlastitom iskustvu, jer ljudi nisu isti, i nešto što je dobro za drugoga ne mora biti primereno i nama. Najbolje je postupati ovako: kada prihvatiš određeni poredak, drži se njega, a sve što se javlja kao novo, ma koliko se činilo blagovidnim (naizgled dobrim), odagnaj od sebe. Ako neka pomisao ne predočava ništa rđavo ni po sebi, niti po svojim posledicama, opet je bolje ne saglasiti se odmah sa njom, već izvesno vreme trpeti, ali ne biti brzoplet. Neki su i po pet godina čekali, ispitujući pomisao. Osnovni je zakon ne veruj svome razumu i srcu, i svaku pomisao poveravaj svome duhovniku. Kršenje ovog pravila uvek je predstavljalo i danas predstavlja uzrok velikih padova i prelašćivanja.
4) Rđava pomisao iskušava, dok blagovidna (naizgled dobra) prelašćuje. Onoga ko se zanosi rđavim pomislima smatramo za palog, govorimo da je sagrešio, dok je čovek pod vlašću blagovidnih pomisli prelašćen. A da li je moguće predstaviti sve prelasti sa njihovim odlikama i svojstvima? Njihovo osnovno svojstvo je da čovek sa sigurnošću i ubeđenjem drži sebe za drugačijeg nego što zapravo jeste, recimo, smatra se prizvanim da urazumljuje druge, sposobnim za neobično življenje, i slično. Njihov izvor jeste jedna fina, tanana misao: ja nešto značim, ja sam neko i nešto, i to ne makar ko. Ništavan čovek zamišlja da je neko i nešto. Tu skrivenu gordost koristi neprijatelj njegovog spasenja i hvata ga u zamku. Pored toga, i svaka tanana rđava pomisao koju ne primećujemo drži nas u prelasti, kada mislimo da smo vođeni dobrim i blagočastivim pomislima. Zbog toga možemo da tvrdimo da ni minut ne živimo bez prelasti; život nam protiče u iluzijama, one nas porobljavaju čas u jednom, čas u drugom obliku. Razlog tome je činjenica da se zlo još uvek krije u našem biću, da nije iz njega isparilo, dok je dobro na površini: pred očima nam je stoga nešto poput magle od isparenja.
5) Što se tiče svake pomisli ponaosob, preporučljivo je da se unapred sakupljaju podaci o njima, da se ima predstava o njihovoj prirodi, poreklu, posledicama i načinima na koje se odgone. To je svojevrsno skladište oružja, veoma korisno za slučaj borbe: kada pomisao ne uspemo da izgonimo mržnjom, kada ona počne da donosi svoj plod, sablažnjujući nas i uveravajući nas u svoju ispravnost, potrebno je suprotstavljati joj se nečim što je pobija; a da bismo to mogli da učinimo, moramo da imamo“skladište“ takvih sredstava. Zato su Sveti Oci odabrali osam najvažnijih strasti i opisali ih, predočivši obrazac kojim se može koristiti svaki podvižnik. A tih osam strasti nisu jedini objekti duhovne borbe, već samo najglavniji. Stoga kod drugih nalazimo opise drugih strasti i pravila koja se na njih odnose. Najbogatija takva zbirka jeste delo Svetog Jovana Lestvičnika.
6) Postoje telesne, duševne i duhovne pomisli. Svakome je očigledno da se sve pobrojane vrste pomisli mogu javljati i istovremeno, i u svako doba; ali, prirodno, najpre se otkrivaju telesne, a zatim one duševne i duhovne. Ovoj zakonitosti valja saobražavati i duhovnu borbu, i u skladu sa tim menjati svoje pozicije. Pomenutu činjenicu valja imati na umu radi toga da se, recimo, onaj ko je pobedio telo ne bi predao nebrizi i nemarnosti zbog osećaja sigurnosti, jer može da bude pobeđen preko duševnih pomisli, kao što onaj ko je zadobio smirenje u duši može da pretrpi poraz u duhu. Jednom rečju, duhovna borba traje do poslednjeg daha, premda u njoj ima zatišja, pa i onih dugotrajnijih.
7) Avva Dorotej kazuje: „Postoje ljudi vođeni strastima, ljudi koji se sa njima bore i ljudi koji ih pobeđuju“. Prvi greše, drugi otpočinju podvig samoočišćenja, dok su treći blizu bestrašća. Što odlučnije neko ustane protiv strasti, ne predajući im se ni u pomislima, a kamoli u željama i nasladama,ili, ukoliko se to desi, čupa ih iz srca iz korena, dospevajući ustanje ispunjenosti suprotnim (čuvstvima) osećanjima, to će pre postići čistotu. Što je ko mekši i snishodljiviji prema sebi,to će borba duže trajati, vodiće se neujednačeno i sa prekidima. Karakter borbe će, tako, zavisiti od žaljenja samog sebe, od nerazgraničavanja svoga bića i strasti: žaleći sebe, čovek uljuljkuje neprijatelja i sam vojuje protiv sebe.
8) Posledica duhovne borbe jeste čistota uma od pomisli, srca od strasti i volje od sklonosti. Kada se dostigne ta čistota, čovek dospeva u stanje bestrašća. Unutrašnjost njegovog bića tada postaje poput čistog zrcala na čijoj se površini ogledaju duhovni predmeti.
9) Mislena borba sa pomislima, pohotama i strastima,i pored sve neophodnosti, neizbežnosti i pobedonosne snage, ne treba da bude jedino sredstvo za očišćenje naše nečistote, koje bi zamenjivalo i zbog koga bi mogla biti odbačena sva ostala sredstva. Naporedo, i u neprekidnoj vezi sa njom mora se voditi i delatna borba sa strastima, odnosno njihovo iskorenjavanje,potiskivanje i pobeđivanje putem njima suprotnih dela. Uzrok ovome je činjenica da je strasnost prožimala naše snage upravo stoga što je naše delanje bilo strasno. Svako strasno delo ostavljalo je u nama česticu strasnosti, i ukupnost takvih dela dovela je do toga da naše snage upiju strast, kao što sunđer upija vodu, ili odelo ružne mirise. Obrnuto, radi iskorenjivanja strasnosti valja pribegavati delima suprotnim od onih prvih, kako bi na taj način svako delo koje preduzmemo, ostavljajući traga u nama, izgonilo odgovarajuću česticu strasnosti, i kako bi mnoštvo takvih dela koja se čine često i bez prekida uništilo čitavu strast. Ako se upotrebljava pravilno, ovo sredstvo je tako snažno da oni koji mu pribegavaju već posle nekoliko takvih pokušaja počinju da osećaju slabljenje strasti, lakoću i slobodu i nekakvu svetlost u duši. Mislena borba izgoni strast iz svesti, ali ona i dalje, premda skrivena, ostaje živa i delatna. Međutim, delatna borba, odnosno činjenje dela suprotnih strastima, udara zmiju pravo u glavu. Pa ipak, iz ovoga ne sledi zaključak da se prilikom delanja može prekidati mislena borba. Ona neizostavno mora da prati delanje, u protivnom će ono ostati bez ploda, i čak će pogodovati raspaljivanju strasnosti, umesto da dovede do njenog slabljenja, jer prilikom delatnog suprotstavljanja jednoj strasti može da nas uznemiri neka druga: recimo, da se prilikom pošćenja javi sujeta. Ako se ta činjenica ostavi bez pažnje, i pored svih napora, neće biti nikakvog ploda od našeg delanja. Mislena borba vođena zajedno sa delatnom, nanoseći poraz strasti i izvana i iznutra, dovodi do pobede isto onako kao što biva poražen neprijatelj kada ga okružimo i na njega jurišamo i spreda i otpozadi.
10) Prilikom delatnog samoispravljanja mora se poštovati izvestan red i poredak, uspostavljen tako da vodi računa o svojstvima strasnosti uopšte, o sopstvenom karakteru i o činjenju dobra, o kome smo govorili u okviru razmatranja pozitivne delatnosti. U prvom slučaju mora se ciljati na najglavnije strasti – težnju ka zadovoljstvima, strast za posedovanjem i visokoumlje, pa se stoga valja upražnjavati u samoiznuravanju i strogosti prema sebi, u razdavanju imovine i preziru prema stvarima, potčinjavanju i pokoravanju volji drugih ljudi, odnosno neobraćanju pažnje na sebe (o ovome v. kod Sv. Varsanufija). Kod Svetih koji su se poduhvatili delatnog samoočišćenja uvek se uočavaju ovakva dela u prvom planu. U drugom planu nalazila su se dela usmerena protiv njihove glavne strasti. Naime, ta glavna strast uočava se prilikom obraćenja, pri poznanju svoje grehovnosti i pri pokajanju. Zavetujući se da više nećemo robovati grehu, na umu ponajviše imamo tu svoju osnovnu strast. Zato i kasnije ta strast mora da predstavlja najneposredniji objekat suprotstavljanja grehu koji u nama živi. Ona natkriljuje sve strasti, drži ih oko sebe i predstavlja za sve njih tačku oslonca. Druge strasti nije ni mogućno otkriti drugačije do nakon slabljenja i prevazilaženja te osnovne strasti, i one se iskorenjavaju zajedno sa njom. Protiv te strasti potrebno je naoružati se svim silama od prvog momenta, utoliko pre što se prema njoj u nama javlja velika mržnja, koja nam daje snagu suprotstavljanja. Pokoravanju ostalih strasti ne možemo pristupiti pre nego što pokorimo tu najglavniju strast. Poredak delatne duhovne borbe jasan je sam po sebi. Naime, najpre dolaze dela usmerena protiv preovladavajuće strasti, zatim protiv ostalih živih i delatnih strasti, da bismo, pobedivši i jedne i druge, pristupili uništavanju ostataka neprijateljskih vojski, kako po svom nahođenju, tako još više prema unutarnjem ukazivanju. Delujemo uvek protiv one strasti koja u datom momentu oživi i ispolji se. Takve strasti su mete našeg borbenog dejstva, a ono se mora sprovoditi prema određenom redu i zakonu. Pored toga što se moramo pridržavati već opisanog poretka, u samom našem protivdejstvu moramo se držati ravnomernosti i ujednačenosti, tako da ne bude naglih prelaza sa jednoga na drugo, kao da smo rasejani. U tom slučaju neće biti istinskog ploda – posejaćemo samo gordost. Što odlučnije i snažnije delujemo, bliži smo kraju borbe i spokoju. U delanju koje preduzimamo valja trpeti do kraja, sve dok ne sazri plod, jer konac delo krasi. Valja budno paziti na sve na šta podvižniku ukazuje iskustvo. Dakle, delatna borba izgleda, kako nam se čini, ovako: neposredno nakon obraćenja pristupa se delatnoj borbi sa strastima; iz nje ili sa njom rađa se i unutarnja borba; zatim se one uzajamno snaže i tako obe napreduju: jača li unutarnja, jačaće i spoljašnja borba, i obrnuto; najzad, kada se i jedna i druga dovoljno osnaže, čoveku dolaze pomisli o podvizima i delima usmerenim na odlučno iskorenjavanje strasti, njihovo sasecanje u korenu. Velike podvige i dela ne treba ni na sebe preuzimati, ni drugima savetovati. Valja delati polagano, postepeno uzrastajući i krepeći se, kako bi nam naša duhovna upražnjavanja bila po meri i snazi. U protivnom će naše delanje biti nalik na novu zakrpu na staroj haljini. Žudnja za podvigom treba da se pojavi iznutra, kao što bolesniku unutarnji glas i intuicija ukazuje na najbolje lekovito sredstvo.
11) Mislena i delatna borba sa strastima snažna je i sama po sebi; ali ona se odvija nesravnjeno brže i plodonosnije ukoliko je poverimo nečijem duhovnom rukovodstvu. Sam nećeš uvek primetiti neprijatelja u mislenoj borbi, nećeš uvek imati dovoljno umeća da mu se suprotstavljaš i da čuvaš u sebi revnost i odlučnu gotovost na borbu, i što je najvažnije, nećeš imati određeni plan, unapred sastavljeni nacrt prema kome ćeš voditi borbu. Potpuno je nemoguće da čovek sam sastavi za sebe takav plan. Neophodno je da neko drugi sa strane sagleda i našu sadašnjost, i našu budućnost. Zato se poveravanje duhovniku smatra najboljim i najodlučnijim sredstvom za samoispravljanje. Duhovnik će u odnosu prema nama i u nama primenjivati isto ovo sredstvo – delatno-mislenu borbu, ali će to činiti po svom nahođenju, svom planu, uviđajući cilj, puteve i stranputice te borbe. Shodno tome, ako žudiš i čezneš za očišćenjem, isprosi u Gospoda i stekni rukovoditelja – duhovnog oca, pa, našavši ga, njemu poveri sve što znaš o sebi i sve što u sebi vidiš. Zatim mu predaj čitavo svoje biće, i spolja i iznutra; predaj mu ga kao neobrađeni materijal, da bi on od njega gradio dom Gospodnji novoga čoveka. Pošto ovako postupiš, odbaci svako staranje za sebe i bezbrižno se skloni pod očevu ruku. Neka te vodi onamo i onako kako želi, neka te primorava da činiš ono što on hoće, gde hoće i kada hoće. Naše je da mu podarimo bespogovorno poslušanje, otkrivanje svoje savesti bez razmišljanja, sa verom, dobrom voljom i bez prećutkivanja, odnosno ispovedanje svojih pomisli, želja, strasti, dela, reči – svega onoga što činimo i što se sa nama zbiva. Na taj način pružićemo duhovnom ocu mogućnost da sagleda gde se nalazimo, u kakvom stanju je naše unutarnje nastrojenje, i tako mu dati povod da nas savetuje i da nam određuje poslušanja (knjiga Sv. Varsanufija u celosti je posvećena ovome). Otkrivanje pomisli i pokoravanje duhovnom ocu potpuno iskorenjavaju strasti i pobeđuju demone. Svaki put kada razotkrijemo svoje pomisli, a zatim izvršimo ono što nam se tim povodom preporuči, činimo nešto nalik na čišćenje rane i stavljanje novog obloga sa melemom. To je lek koji brzo deluje. Onaj ko se otvori pred duhovnikom izbacuje iz sebe svu nečistotu, da bi kroz poslušanje primio ono što je čisto – lekovitu hranu, okrepljujući sok, kao kad neko posle povraćanja primi ukusnu hranu. A što je najvažnije, na ovaj način saseca se sam koren strasti, a to je egoizam, ljubav prema svome ja. Onaj ko se bori bez duhovnog rukovodstva ipak je sam, tako da, delujući protiv egoizma, na izvestan način ga istovremeno i pothranjuje. Uz duhovnika naše ja potpuno se gubi pred njegovom voljom još od prvog momenta, a time sve strasti gube svoj oslonac, tako da se projavljuju i deluju bez reda, haotično; pa i tada se blagodareći otvaranju pred duhovnikom sve njihove zamke izbegavaju i ostaju bez ploda. Jednom rečju, ovo je mnogomoćni način odupiranja strastima, njihovog iskorenjavanja i uzlaženja u čistotu. O tome svedoči iskustvo Svetih – a takvih je primera neizbrojivo mnoštvo. Ovde bi valjalo primetiti još i činjenicu da, što pre, odmah po obraćenju, nađemo i izaberemo duhovnika, to bolje. Tada je revnost živa i spremna na sve, tako da je mudar rukovoditelj mnogo šta u stanju da sa njom učini, naročito dok se još ne izgradi samovolja, a sa njom i inaćenje, nepoverenje, protivrečenje, sklonost ka protivljenju duhovniku. Onaj ko od toga boluje, pošto izabere duhovnog oca, mora da najpre bude isceljen, da bi bio primljen kao dobri i poslušni sin, sposoban da prima pouke. Velika je nevolja kada duša navikne da sve čini po svom nahođenju i htenju.
12) Najzad, konačno prečišćenje sveg našeg bića, njegovo čišćenje kao u ognju, izvršiće Sam Gospod. A to će se dešavati spolja – nevoljama, a iznutra – suzama. Ne može se reći da se nevolje javljaju tek na kraju, da ih ranije čovek ne doživljava. Ne, sve to otpočinje odmah, još od samog početka, i prati nas u vidu najrazličitijih neprijatnosti i skrušenosti srca; što čovek više duhovno uzrasta, to će se ovo jače ispoljavati. Ali ranije je Gospod dopuštao suze i nevolje povremeno, darujući nam na naše dobro uobičajeni tok spoljašnjih dela i unutarnjeg života. Međutim, što smo bliže kraju, Gospod će ih namerno izazivati, darivaće nam suze, navoditi na nas nevol5e, ili sve zajedno, ili jednu za drugom, i to čas jedno, čas drugo, ili jednome jedno, a drugome drugo. Nevolje su oganj, a suze voda. To je, dakle, krštavanje vodom i ognjem. Sveti Isak Sirin ovo predstavlja kao uzlaženje na krst, odnosno kao konačno razapinjanje spoljašnjeg čoveka. Taj trenutak najvećeg iskušenja, po njegovim rečima, nalik je na onaj koji je doživeo Avram dok je prinosio sina na žrtvu: u umu je tama, u srcu teskoba i patnja, odgore očekujemo gnev Božiji, odole – da nas proguta ad; čovek vidi kako propada, kako visi nad ambisom. Iz tog stanja jedni izlaze kao pobednici, drugi padaju i iznova polaze da se uspinju na tu visoku goru. Oni koji prođu ovu stepenicu, kao uzneti na nebo, više ne zemni, već nebesni, bivaju podignuti Božanskim Duhom i nošeni Njime poput točkova u viđenju Proroka Jezekilja. U njima Sam Gospod deluje, a njihovo stanje ljudskoj je misli nedostupno. Ono se spoznaje samo iz iskustva, i zbog toga oni koji su ga se udostojili o njemu ne govore, jer to ne koristi, a može se desiti i da ne bude bez štete.
Tako biva na kraju. Do toga vremena, zajedno sa drugim načinima i sredstvima očišćenja, moraju se osećati neprestane nevolje i neprijatnosti, koje Bog šalje čoveku, i imati duh skrušenosti, koji On daruje, kao najsnažnija sredstva očišćenja. Po svojoj snazi ovo je ravno duhovnom rukovoditelju, tako da ga, u slučaju nedostatka, može i zameniti, što se zaista i dešava kod ljudi ispunjenih verom i smirenjem. Naime, u takvom slučaju Sam Gospod predstavlja duhovnog rukovoditelja, a On je, bez sumnje, premudriji od ma kog čoveka. Sveti Isak Sirin podrobno opisuje postupnost sa kojom Gospod sve više i više navodi na čoveka očišćujuće skorbi i razgoreva u njemu duh skrušenosti. Od nas se zahteva samo vera u Njegov blagi Promisao i spremno, radosno, blagodarno prihvatanje svega što nam On šalje. Nedostatak ovih čuvstava (osećanja) oduzima očišćujuću snagu nevoljama, sprečavajući da ona prodre do srca i najdubljih delova našeg bića. Ovo se tiče odnosa prema nevoljama. U pogledu skrušenosti potrebno je steći pažljivo poznanje svojih greha, svog rastrojstva, putem samoposmatranja i sagledavanja onoga što prebiva u nama, a zatim i često ispovedanje, sa iskrenim kajanjem i tugom. Bez spoljašnjih nevolja čovek se teško može izboriti protiv gordosti i visokog mišljenja o sebi, kao što je teško bez suza skrušenosti izbaviti se od unutarnjeg egoizma i farisejskog samoopravdavanja. (Sveti Isaak Sirin tokom čitavog svog izlaganja hvali spoljašnje nevolje, suze i skrušenost.) Onoga ko nije iskusio nevolje Apostol upoređuje sa nezakonitim detetom. Pošto one nisu u našoj vlasti, nego u ruci Božijoj, bojeći se da ih ištemo u Gospoda zbog nepoverenja u svoje snage i sumnje da li ćemo biti u stanju da ih podnesemo, nikako ne smemo da ostanemo nemarni barem prema postizanju skrušenosti srca. Ovo je većim delom u našim rukama, i nema nikakve prepreke da se za to molimo. Iz tog razloga, na sve moguće načine, svim silama se trudi da se što češće skrušavaš pred Bogom u pokajanju, padajući pred Njim na kolena i moleći se da budeš pomilovan. Videći toliki tvoj trud, Gospod će ti podariti neprestanu skrušenost i, ako ti je to na potrebu, preizobilne suze, kojima će se lice tvoje duše najzad potpuno omiti i očistiti. Miran i spokojan život ne treba da u nama izazove samopouzdanje i hvalisavost, nego bojazan da nas Gospod nije ostavio kao nepotrebnog slugu, pa prema tome, i snažno revnovanje za postizanje skrušenosti srca, koja je uvek blagoprijatna žrtva pred Bogom. Moglo bi se čak poručiti: ako nemaš spoljašnjih nevolja, gaji u sebi unutarnju tugu, jer te na ovo priziva Bog. I obrnuto: onome ko trpi spoljašnje nevolje Sam Gospod šalje utehu – trenutke radosnog ushićenja u kojima se neminovno nevolje zaboravljaju, rane zalečuju, a tuga nestaje. Suza pri tome može i da bude, i da ne bude: najvažnije je tugovati pred Bogom zbog svoje nečistote.
Ovo su, dakle, načini na koje se u nama iskorenjuju strasti – bilo našim vlastitim misleno-delatnim trudovima, bilo zahvaljujući našim duhovnim rukovoditeljima, bilo blagodareći Samom Gospodu. Već smo govorili da bez unutarnje mislene borbe ni spoljašnja borba ne može da bude uspešna; to isto može se kazati i za borbu pod duhovnim rukovodstvom, kao i za bogopromisaono očišćenje. Prema tome, unutarnja borba mora biti neprekidna i postojana. Ona sama nije tako snažna, ali kada nje nema, sva druga sredstva ostaju besplodna i nekorisna. I delatnici, i stradalnici, i pečalnici, i poslušnici propadali su i propadaju zbog nedostatka unutarnje borbe, odnosno čuvanja svoga uma. Ako se sada setimo i onoga što smo ranije govorili o unutarnjem pozitivnom delanju, a to je da je u njemu cilj i snaga spoljašnjeg pozitivnog delanja, otkriće nam se u svoj snazi svojoj značaj unutarnjeg delanja, te će svakome biti jasno da ono predstavlja polazište, osnovu i cilj čitavog podvižništva. Sveukupno naše delanje možemo sažeto izraziti u sledećoj formuli: sabravši se u unutrašnjost svoga bića, oživi u sebi duhovnu svest i gotovost za borbu, i u tom nastrojenju obavljaj određeno ti spoljašnje delanje pod rukovodstvom duhovnog oca, ili prepuštajući se Promislu Božijem; ali pri tome sa budnom i napregnutom pažnjom uočavaj i prati sve što se u tebi javlja. Čim se rodi strasni poriv, odgoni ga i nanosi mu udarce i mislenim, i delatnim putem, ne zaboravljajući da u sebi razgorevaš duh skrušenosti i tugovanja zbog svojih greha.
Na ovo valja da bude upravljena celokupna podvižnikova pažnja, kako, podvizavajući se, on ne bi rasipao svoje snage, i kako bi bedra pomisli njegovih vazda bila opasana. Življenje sa takvim unutarnjim prebivanjem i čuvanjem uma predstavlja trezveno življenje, a nauka o ovome jeste nauka trezvenja. Sada je jasno zbog čega su svi podvižnici najvećom podvižničkom vrlinom smatrali trezvenje, i onoga ko je nema držali za besplodnog. Zato ono zaslužuje da bude posebno istaknuto. O trezvenju smo već govorili, ali to je bio tek početak. Do sada smo ga razmatrali sa ciljem da pokažemo da se samoprotivljenju i samoprinuđavanju mora pristupati jedino iznutra, ili, bolje reći, da se tako može živeti samo ako se utvrdimo u sebi. A sada ćemo ovu tačku odabrati za ushođenje nagore, jer je tamo cilj, a sve ostalo je tek sredstvo. Drugim rečima, potrebno je prikazati suštinsku težnju duha podvižnikovog prema Bogu, uslove za što skorije približavanje Bogu i stanje onoga ko se Gospodu približio, ili, bolje reći, onoga ko je za to sposoban, jer je i samo približavanje dar Božiji.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *