NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
1) ZANIMANJA ZA OBLIKOVANJE ZDUŠEVNIH SNAGA PO DUHU HRIŠĆANSKOG ŽIVLJENJA
 
Postoje tri snage: um, volja i čuvstvo. Saobrazno njima raspodeljuju se i odgovarajuća zanimanja. Ona su neposredno usmerena na oblikovanje tih snaga, ali tako da se njima ne gasi duh, već da se on, naprotiv, sve više i više razgoreva. Stanje duha služi kao merilo valjanosti predloženih zanimanja i oblikovanja snaga; ovo potonje potčinjava se duhu do neme pokornosti ili potpunog prekidanja.
 
A) Zanimanja za oblikovanje uma sa razgorevanjem duhovnog življenja
 
Hrišćansko oblikovanje uma predstavlja urezivanje u njega svih istina vere, i to tako duboko da te istine sačine njegovu suštinu, odnosno da um sadrži samo njih, kako bi, rasuđujući o bilo čemu, rasuđivao ili proveravao sve spoznaje prema tim istinama, drugim rečima, kako bez njih ne bi mogao načiniti ni najmanji pokret. Kod Svetog Apostola ovo se naziva sadržajem „obraza zdravih sloves“.
Zanimanja ili delanja koje ovamo možemo ubrojiti jesu: čitanje i slušanje reči Božije, svetootačkih siisa, žitija Svetih Otaca, vođenje razgovora i postavljanje pitanja najiskusnijim podvižnicima.
Čitanje ili slušanje je dobro; vođenje duhovnih razgovora još je bolje, a najbolja je reč najiskusnijih.
Najplodonosnija je reč Božija, za njom slede otački spisi i žitija Svetih. Ali valja znati da su žitija najpreporučljivija početnicima, otački spisi – srednjima, a reč Božija najsavršenijima.
Sve ovo – i izvori istina, i načini da se one zahvate, očigledno, doprinosi njihovom urezivanju u um i zajedno sa tim održavanju duha revnosti.
Često neki tekst razgoreva duh duže vreme; postoje žitija koja, čim ih se setimo, razgorevaju žar revnosti, kao što i kod Svetih Otaca ima mnoštvo veoma podsticajnih mesta. Preporučljivo je pravilo da se takva mesta ispisuju i čuvaju za slučaj potrebe, radi razgorevanja duha.
Često, međutim, ne pomaže ni unutarnje, ni spoljašnje delanje: duh jednako ostaje u snu. U tom slučaju žurno se poduhvati čitanja, lati se nekog duhovnog štiva. Ako i to ne pomogne, otidi k nekome na razgovor. Ako to učiniš s verom, teško da ćeš ostati bez ploda.
Postoje dve vrste čitanja: obično, gotovo mehaničko, i selektivno, prema duhovnim notrebama, sa naročitim rasuđivanjem. Prvi vid čitanja nije nekoristan. On je naročito primeren onima koji su se već utvrdili, koji, reklo bi se, samo ponavljaju, ne proučavaju nešto za njih novo.
Svakome je neophodno da ima čoveka sa kojim će razgovarati o duhovnim stvarima, čoveka koji zna sve o njemu i kome može smelo poveravati sve što mu je na duši. Najbolje je da postoji jedan takav čovek; dvojica su već mnogo.
Isprazne priče radi prekraćivanja vremena treba na sve moguće načine izbegavati.
A evo i pravila čitanja:
Pre no što se pristupi čitanju treba sve drugo odagnati iz duše.
Valja probuditi potrebu za poznanjem onoga o čemu se čita.
Obratiti se Gospodu u molitvi.
Svom pažnjom pratiti ono što se čita i slagati to u otvorenom srcu.
Zaustaviti se na onome što nije došlo do srca, sve dok se to ne postigne,
Očigledno je da treba čitati veoma sporo.
Prekinuti čitanje kada se oseti da duša više ne želi da se njime hrani, kada je, dakle, sita. Ako, pak, dušu zadivi neko mesto, zaustavi se na njemu i nemoj čitati dalje.
Najbolje vreme za čitanje reči Božije jeste jutro, za žitija – vreme posle ručka, za dela Svetih Otaca – pre odlaska na počinak.
Prema tome, svakoga dana može se čitati od svega toga pomalo.
Kod ovakvih zanimanja treba stalno imati na umu glavni cilj, a to je urezivanje tih istina u um i buđenje duha. Ako čitanje ili duhovni razgovor ne urode ovakvim plodom, znači da u datom slučaju ova zanimanja nisu ništa drugo do puko raspaljivanje ukusa i sluha ili isprazno raspitivanje. Ako se, pak, čitanje i duhovni razgovori obavljaju sa umnom pažnjom, istine će se urezivati i podsticati duh, pri čemu će jedno pomagati onom drugom; ako se udalje od pravog načina čitanja i slušanja, neće biti ni jednog ni drugog rezultata: istine će se gomilati u glavi poput peska, a duh se hladiti, otvrdnjavati, nadimati i razmetati.
Upijanje istina nije istovetno njihovom proučavanju. U ovom slučaju od nas se zahteva samo jedno: pojasni istinu i drži je u umu dok se sam lik istine ne stopi sa njim, bez dokaza i ograničenja.
Zato se kao najbolji način za postizanje ovog cilja s pravom može preporučiti sledeće. Sve istine izložene su u katehizisu. Svako jutro uzmi odatle neku istinu i razjasni je sebi, nosi je u umu i hrani se njome onoliko koliko to duša želi – dan, dva ili više; isto to učini i sa drugom istinom, i tako do kraja. To je lak i za sve primenljiv postupak. Onaj ko ne ume da čita neka upita za neku istinu i neka zatim hodi sa njom.
Očigledno je da je ovo zakon za sve: upijaj istine tako da one razgorevaju tvoj duh. Načini na koje se to postiže veoma su raznovrsni, te se ne može ukazati samo na jedan (način), koji bi bio primenljiv na sve.
Prema tome, čitanje, slušanje i vođenje duhovnih razgovora, kroz koje se ne upijaju istine i ne razgoreva duh, val5a držati za pogrešne, odnosno za odstupanja od istine. Reč je o bolesti mnogog čitanja iz puke znatiželje, kada se na štivo upravlja samo um, a njegov sadržaj ne dopire do srca i ne oseća se njegov ukus.
Ovakvo je umeće maštanja, koje nije stvaralačko i poučno, već razorno i uvek dovodi do razmetljivosti. Međutim, čitavo ovo delanje, kao što smo već kazali, valja ograničiti na sledeće: razjasni sebi istinu i drži je u umu dok je srce ne okusi. Sveti Oci o tome jednostavno kažu: sećaj se, čuvaj u umu, drži pred očima.
 
B) Zanimanja za oblikovanje volje sa usmerenošću na razgorevanje duha
 
Oblikovati volju znači utisnuti u nju dobra raspoloženja ili vrline: smirenje, krotost, trpljenje, uzdržanje, pomirljivost, predusretljivost i slično, tako da te vrline, slivši se ili srastavši sa voljom, stanu da čine njenu prirodu, i tako da, kada volja nešto preduzima, to biva pokrenuto ovim vrlinama i u njihovom duhu; drugim rečima, da ove vrline postanu naši gospodari i da upravljaju svim delima našim.
Ovakvo nastrojenje volje je najbezbednije i najotpornije. Međutim, pošto je ono suprotno grehovnom nastrojenju, njegovo sticanje povezano je sa velikim trudom i znojem. Zbog toga su i delanja koja ovde spadaju usmerena protiv glavnih slabosti volje – protiv samovolje, nepokornosti, nespremnosti da nosimo svoje breme.
Ova slabost isceljuje se pokoravnjem volji Božijoj, uz odbacivanje sopstvene i svake druge volje. Volja Božija projavljuje se u različitim vidovima poslušanja koji su naloženi na svakoga. Prvi, najvažniji zahtev jeste držanje zakona ili zapovesti u skladu sa svačijom dužnošću ili zvanjem, zatim držanje crkvenih pravila, ispunjavanje zahteva koji proističu iz građanskog i porodičnog poretka, zatim zahteva nametnutih okolnostima, koje su takođe nastale po Promislu Božijem, zahteva koje postavlja duh ispunjen revnošću – a sve to sa rasuđivanjem i razboritošću.
Sve su ovo poprišta za vršenje dobrih dela, dostupnih svakome, i to bez izuzetka. Zbog toga, ako umeš da njima pravilno upravljaš, nećeš osetiti oskudnost sredstava za oblikovanje volje.
Radi ovoga najpre se potrudi da sebi razjasniš koja bi sve dobra dela – na tvom mestu, u tvom zvanju i okolnostima u kojima živiš – mogao da činiš, razmatrajući ujedno i to kada, kako, koliko i šta možeš i treba da učiniš.
Razjasnivši sve ovo, sagledaj najopštiji obris i poredak tih dela, kako ono što činiš ne bi bilo slučajno, sećajući se pri tome da je njihov poredak umestan samo uopšteno uzev, dok se konkretno on može menjati u skladu sa okolnostima. Sve čini sa rasuđivanjem.
Zato je najbolje svaki dan razmatrati mogućne prilike i mogućna dela.
Oni koji steknu naviku da vazda dobro čine nikada ništa ne određuju unapred, već uvek čine ono što Bog pošalje, jer je sve od Boga; u svakoj prilici Gospod nam otkriva svoju volju.
Ali sve su to ipak samo dela. Njihovo činjenje dovodi nas do ispravnosti, ali da bismo preko njih mogli da ushodimo i ka vrlinama, valja nam održavati duh istinskog dobročinjenja u stalnoj pripravnosti: naime, sa smirenjem i strahom Božijim sve čini po volji Božijoj i u slavu Božiju. Ko se rukovodi samopouzdanjem, drskom smelošću, samougađanjem ili čovekougađanjem, taj, makar i činio dobra deda, u sebi oblikuje zao duh samoopravdavanja, uobraženosti i farisejstva.
Imajući istinski duh, valja držati na umu i izvesne zakone, pre svega zakon dostupnosti i neprrekidnosti, što znači: uvek otpočinji od manjeg i napreduj ka većem, i ne zaustavljaj se kad nešto otpočneš.
Na ovaj način mogu se izbeći;
– smućivanje zbog nesavršenosti, jer se savršenstvo ne dostiže najedanput; biće još vremena;
– pomisao da si učinio sve što možeš, jer uzrastanju u činjenju dobra nema kraja;
– samouvereno preduzimanje podviga koji prevazilaze naše snage.
 
Vrhunac i krajnja granica u ovome je prirodnost u dobročinjenju, kada se zakon više ne poima kao breme.
Ovo će najuspešnije postići onaj ko se udostojio blagodati življenja sa čovekom dobrodjeteljnim i delatnim, osobito ukoliko se nalazi pod njegovim rukovodstvom. U tom slučaju on neće morati da iznova čini i da ispravlja ono što je loše učinio u neznanju ili zbog nenaviknutosti. Ne čitaj i ne razmišljaj o onome što se govori, već nađi pobožnog čoveka, i odmah ćeš se naučiti strahu Božijem. Isto to odnosi se i na svaku drugu vrlinu.
Dobro je da svako prema sebi, svom karakteru i okolnostima u kojima živi, izabere određenu vrlinu i nje se neodstupno drži: ona će mu služiti kao čvrst temelj na kome će graditi i ostale. To je naročito spasonosno u stanjima duhovne slabosti: ova glavna vrlina izaziva snažno sećanje na sebe i sposobna je da brzo podigne duh. Najblagonadežnije u ovom smislu je milosrđe, pružanje milostinje potrebitima, koje nas dovodi do prestola Božijeg.
Napomenućemo da se sve ovo odnosi samo na dela, a ne i na raspoloženja, koja moraju da imaju svoje posebno ustrojstvo, koje se stvara u duhu, u izvesnom smislu nezavisno od svesti i slobode, onako kako Gospod blagovoli. Početak tog ustrojstva, kako uče Svi Sveti Oci, jeste strah Božiji, a kraj njegov jeste ljubav; između njih stvaraju se sve vrline, pri čemu jedna proističe iz druge. Njihovo obrazovanje nije istovetno kod svih ljudi, ali je sigurno da se one temelje na smirenom i skrušenom pokajanju i tuženju zbog svojih greha. To su sokovi vrlina. Predstavljanje svake vrline, njenih svojstava, načina na koje se projavljuju, njihovih savršenstava, stupnjeva, odstupanja od njih predmet je posebnih knjiga i svetootačkih pouka. Sve ovo potrudi se da spoznaš čitanjem.
Dakle, činjenje dobra neposredno oblikuje volju i urezuje u nju vrline; istovremeno, ono održava duh u stalnoj pripravnosti. Kao što se trenjem izaziva toplota, tako se i dobrim delima razgoreva usrđe. Bez njih će se i dobar duh ohladiti. To se obično dešava sa ljudima koji ne čine dobro ili onima koji se zadovoljavaju nečinjenjem zla i nepravde. Ne, neophodno je sebi određivati i odabirati i dobra dela. Doduše, ima isuviše užurbanih i mnogobrižnih dobročinitelja, koji baš zbog toga brzo iznemognu i duh im se raslabi.
U svemu, dakle, treba imati meru.
 
V) Oblikovanje srca
 
Oblikovati srca znači vaspitati u njemu naklonost prema svetim, Božanskim, duhovnim stvarima, kako bi se srce, prebivajući među njima, osećalo kao u svom elementu, nalazeći u tome slast i blaženstvo, a prema svemu drugome bilo ravnodušno, nenaklonjeno, pa čak i više – gajilo odvratnost.
U srcu se stiče celokupna čovekova duhovna delatnost: u njega se utiskuju istine, u njega se urezuju i dobra raspoloženja; ali njegovo najglavnije delo jeste njegova naklonost, ukus. Kada um sazercava ustrojstvo duhovnog sveta i različite predmete u njemu, ili kada se u volji slažu različiti dobri poduhvati, srce treba da oseća slast zbog svega toga i da zrači toplinom. Naslađivanje duhovnim prvi je znak oživljavanja duše umrtvljene grehom. Zato je izazivanje te naslade izuzetno važno već na samim počecima.
Delanje koje je na ovo usmereno jeste naše celokupno sveštenosluženje u svim njegovim vidovima – i zajedničko, i posebno, i domaće, i crkveno, i pre svega molitveni duh koji sve to pokreće.
Sveštenosluženje, odnosno sve dnevne službe, imajući u vidu i celokupni izgled hrama, ikone, sveće, kađenje, pojanje, čitanje, sveštenodejstvovanje, kao i razne trebe, služenje u domu, takođe sa crkvenom utvari – osveštanim ikonama, jelejem, svećama, svetom vodom, krstom, tamjanom – sva ta ukupnost sveštenih predmeta i njihovo delovanje na sva naša čula: vid, sluh, miris, dodir, ukus – predstavljaju sredstva za očišćenje čuvstava umrtvljene duše, snažna i jedino pouzdana. Duša je umrtvljena od duha ovoga sveta koji ju je porobio preko greha što u njoj živi. Čitavo sveštenosluženje – i po svom ustrojstvu, i po značenju, i po snazi vere, i naročito blagodareći u njemu skrivenoj blagodati – ima nepobedivu moć odgonjenja duha sveta tako*da, oslobađajući dušu od mučnog uticaja sveta, omogućava čoveku da slobodno udahne i oseti slast duhovne slobode. Čovek koji je ušao u hram stupa u sasvim drugačiji svet, prima njegov uticaj i menja se u skladu sa njim. Isto to dešava se i sa onim čovekom koji je okružen sveštenim predmetima. Duhovni utisci, što se češće primaju, brže prodiru u unutrašnjost našeg bića i pre dovode do preobraženja srca. Dakle:
1) Svakome valja ustanoviti za sebe pravilo da što češće prebiva u hramu, na crkvenim službama, obično na jutrenju, liturgiji, večernju. Ovome treba stremiti i u svakoj prilici tako postupati svakodnevno makar po jedanput, a ako je mogućno i stalno. Hram je raj na zemlji ili naše nebo. Zato hitaj u hram, verujući da je to dom Božiji, u kome će nas Bog po Svom obećanju skoro uslišiti; prebivajući u hramu, stoj kao pred licem Božijim, sa strahom i trepetom, koji će se projaviti u tvom strpljivom stajanju, metanijama, u upravljenosti tvoje pažnje prema sveštenosluženju, bez lutanja u mislima, raslabljivanja i nemarnosti.
2) Ne treba zaboravljati ni druge službe, posebne, bez obzira da li se vrše u hramu ili u domu, kao ni svoje molitveno pravilo, takođe ustanovljeno Crkvom. Treba imati na umu da je ovo ipak samo izvesna dopuna, ali ne i zamena za crkvenu službu. Zapovedajući da ne izostajemo sa sabranja, Sveti Apostol uči da zajednička služba ima u sebi svu silu sveštenosluženja.
3) Treba obeležavati sve crkvene praznike, vršiti sve obrede i običaje, pridržavati se celokupnog tipika i okružiti se njime sa svih strana, kako bismo stalno prebivali u jednoj naročitoj atmosferi. To nije teško učiniti, jer tome pogoduje ustrojstvo naše crkve. Valja samo sve prihvatiti sa verom.
Ali ono što ponajviše daje snagu crkvenim službama jeste molitveni duh. Molitva predstavlja sveobuhvatnu obavezu, i svemoćno sredstvo. Blagodareći njoj u um se utiskuju istine vere, a u volju – dobri postupci; ali najviše oživljava srce u svojim čuvstvima. Prvo i drugo lakše se postiže ukoliko imamo ovo potonje. Zbog toga pre svega treba da se započne sa navikavanjem na molitvu i da se ona vrši neprestano, neumorno, sve dok Gospod ne podari molitvu Svom predanom molitveniku.
Temelji molitve polažu se u samom obraćenju, jer molitva upravo i predstavlja usmeravanje uma i srca ka Bogu, što je prisutno u obraćenju. Ali u nepažnji ili neznanju ta se iskra može ugasiti. Zbog toga je istog trena potrebno otpočeti određena bavljenja sa ciljem razgorevanja molitvenog duha. Pored vršenja crkvenih službi i učestvovanja u njima, o čemu je već bilo reči, na ovo se neposredno odnosi lična molitva, bez obzira na to gde se i kako ona vrši. Ovde postoji samo jedno pravilo: steći naviku molitve. Radi toga:
1) Izaberi molitveno pravilo – večernje, jutarnje i dnevno.
2) Neka u početku to pravilo bude kraće, kako se nenavikli duh ne bi odvraćao od tog delanja i truda.
3) Molitveno pravilo obavljati uvek sa strahom, staranjem i svakom pažnjom.
4) Za njegovo obavljanje potrebni su stajanje, metanisanje, klečanje, osenjivanje krsnim znamenjem, čitanje, nekada i pojanje.
5) Što se češće staje na tu molitvu, to bolje. Neki to čine svakoga sata – ne mnogo, ali dosta često.
6) Koje molitve treba čitati određeno je u molitvenicima. Dobro je navići se na neku od njih, kako bi nam se, čim je otpočnemo, odmah razbuktao duh.
7) Pravilo uznošenja molitve je jednostavno: pošto staneš na molitvu, izgovaraj je sa strahom i trepetom, kao da je kazuješ Bogu na uho, propraćajući njene reči krsnim znamenjem,malim i velikim metanijama, saobrazno pokretima tvoga duha.
8) Jednom prihvaćeno pravilo neizostavno treba uvek vršiti. To, međutim, ne predstavlja prepreku da mu se nešto i pridoda, po zovu srca.
9) Glasno čitanje i pojanje isto je kao i moljenje šapatom ili u sebi, jer je Gospod blizu. Ali nekada je moljenje bolje vršiti na jedan, a nekada na drugi način.
10) Treba uvek imati na umu granice i vrhunac molitve. Molitva je valjana kada se završi pripadanjem Bogu sa osećanjem: Gospode, kako umeš i kako znaš, spasi me.
11) Postoji nekoliko stepena molitve. Prvi stepen jeste telesna molitva, koja se sastoji uglavnom u čitanju, stajanju,metanisanju. Ovde pažnja često odluta, u srcu nema čuvstava,nema volje i želje za molitvom: sve se svodi na trpljenje, trud i napor. Pa ipak, bez obzira na to, odredi koliko možeš da se moliš i to čini. Ova molitva je delatna. Drugi stepen jeste pažljiva (umna) molitva: um se navikava da se sabere u času molitve i izgovara je u celosti sa punom svešću, bez lutanja. Pažnja se stapa sa napisanom rečju i izgovara je kao svoju. Treći stepen jeste srdačna, odn. molitva čuvstva: blagodareći pažnji zagreva se srce, i što je tamo u misli, ovde postaje čuvstvo. Tamo je reč koja izaziva skrušenost, a ovde – sama skrušenost; tamo je prozba, a ovde – osećaj nasušne potrebe. Ko je prešao na čuvstva, moli se bez reči, jer je Bog – Bog srca. Zato je ovaj stepen vrhunac molitvenog vaspitanja: stavši na molitvu, prelaziti sa jednog na drugo čuvstvo. Pri tome čitanje, kao i mišljenje, moguda budu prekinuti, tako da ostaje samo prebivanje u čuvstvu sa[izvesnim obeležjima molitve. Takva molitva u početku dolazi pomalo: naiđe molitveno čuvstvo u crkvi ili u kući. A savet svih Svetih Otaca je da se taj trenutak ne ostavlja bez pažnje; drugim rečima, kada se pojavi čuvstvo, prekini svako drugo delanje i u njemu stoj.
Sveti Jovan Lestvičnik kazuje: „Angel se moli sa tobom“. Pažljivošću prema tim projavljivanjima molitve podstiče se njeno usavršavanje, dok zbog nepažnje ona može da propadne: sve, dakle, zavisi od vaspitanja.
12) Ma koliko smatrali za sebe da smo se usavršili u molitvi, molitveno pravilo nikako ne smemo napuštati, već gatreba vršiti na način koji smo već opisali, uvek otpočinjući od delatne molitve. Nju treba da prati umna, a zatim će se javiti i srdačna molitva. U protivnom ove potonje će se izgubiti, tako da će podvižnik misliti da se moli, dok na delu to neće biti slučaj.
13) Kada molitveno čuvstvo postane neprekidno, otpočeće duhovna molitva kao dar Duha Božijeg što se za nas moli,a to je poslednji stupanj molitve koja se da spoznati. Međutim,postoji i umu nedostupna molitva, ona koja je izvan granica svesti (ovako uči Sveti Isak Sirin).
14) Najlakše sredstvo za postizanje neprekidnosti u molitvi jeste navikavanje na molitvu Isusovu i njeno upijanje u sopstveno biće.
15) Najiskusniji, bogonadahnuti delatnici u duhovnom životu pronašli su ovo jednostavno i ujedno svemoćno sredstvo za utvrđivanje duha u svim duhovnim delanjima, kao i u celokupnom duhovnom podvižničkom življenju, ostavivši u svojim poukama podrobna pravila vezana za njeno upražnjavanje.
Trudeći se i podvizavajući se, mi težimo ka očišćenju srca i vaspostavljanju duha. Dva su puta koja vode ka tom cilju: delatni, odnosno upražnjavanje podviga o kojima je već bilo reči, i spekulativni – obraćanje uma ka Bogu. U prvom slučaju duša se očišćava i prima Boga; u drugom, pak, vidivo prisutni Gospod sažiže svaku nečistotu i nastanjuje se u tako očišćenoj duši.
Sveti Grigorije Sinait o ovome govori: „Boga stičemo ili delanjem i trudom, ili umešnim prizivanjem imena Isusovog“, dodajući da je prvi put duži, dok je ovaj potonji brži i delotvorniji. Zbog toga se često prvo mesto među podvizima daje Isusovoj molitvi. Ona prosvećuje, ukrepljuje, oživljuje, pobeđuje sve neprijatelje, vidljive i nevidljive, i ka Bogu vaznosi, toliko je svemoćna i svesilna! Ime Gospoda Isusa je riznica dobara, snage i življenja po duhu.
Iz toga samo po sebi proističe da se svakome ko se pokajao, ili svakome ko je počeo da traga za Gospodom, može i mora odmah dati potpuna pouka o tvorenju molitve Isusove, a sa njom ga uvoditi i u sve drugo, pošto se na ovaj način može brzo ukrepiti, brzo duhovno progledati i dospeti u unutarnji svet. Ne znajući za ovo, mnogi se, pa čak i većina podvižnika, zaustavljaju na telesnim i duševnim delanjima, gotovo uzaludno trošeći trud i vreme.
Delanje Isusove molitve naziva se i „umetnošću“. Ono je, međutim, veoma jednostavno: prebivajući svom svešću i upravljenošću pažnje u srcu, neprestano izgovaraj: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“ – ne zamišljajući pritom nikakav lik niti predstavu, verujući da te Gospod posmatra i da prima tvoju molitvu.
Da bismo se utvrdili u ovome, potrebno je odvajati određeno vreme ujutru ili uveče – četvrtinu sata, pola sata i više, koliko ko može – za obavljanje ove molitve. Najbolje je točiniti posle jutarnje i večernje molitve, u stojećem ili sedećempoložaju. Tako će se postaviti temelji buduće navike. Nakon ovoga se tokom dana valja svakog trena prinuđivati na tvorenje Isusove molitve, bez obzira na to šta radimo.
Tako će se navika sve više i više ustaljivati, i molitva će početi da se obavlja sama od sebe, prilikom svakog posla, i ma čime čovek bio zaokupljen. Što se odlučnije latimo ovoga, brže ćemo napredovati.
Neizostavno valja svest držati kraj srca, i za vreme tvorenja molitve donekle ograničavati disanje kao izraz napora sa kojim se to obavlja. Ali najglavniji uslov jeste vera da je Bog blizu i da nas čuje. Molitvu izgovaraj kao na uho Gospodu.
Ova navika izaziva toplinu u duhu, zatim prosvetljenje, i najzad ushićenje. Ali sve se to postiže dugo vremena, ponekad i godinama.
U početku je i ova molitva samo delatna, kao i svako delanje; zatim postaje umna, da bi se na kraju nastanila i u srcu.
Postoje i odstupanja od istinskog puta u vršenju ove molitve. Zato nju valja usvajati od onih podvižnika koji je poznaju. Zablude su uglavnom izazvane pitanjem gde je kome usmerena pažnja – prema glavi ili prema grudima.
Ko je u srcu, bezbedan je. Još je bezbedniji onaj ko sa bolom, vapijući, pripada Gospodu svakog časa, sa skrušenošću, moleći se za izbavljenje od prelasti.
Sveti Oci su podrobno izložili učenje o ovom delanju. Zato svako ko se ovoga poduhvatio treba da čita svetootačke pouke, zanemarujući sve ostalo.
Najbolje pouke naći ćemo kod Isihija, u predgovorima Starca Vasilija, u životu Pajsijevom, kod Grigorija Sinaita, Filoteja Sinajekog, Teolepta, Simeona Novog Bogoslova, Nila Sorskog, sveštenoinoka Doroteja (Ruskog).
Ko stekne ovakvu naviku, prošavši kroz sve o čemu smo govorili, postao je vaistinu dobar delatnik hrišćanskoga življenja. Takav će brzo sazrevati u samoočišćenju i hrišćanskom savršenstvu, pa će i dostići željeni mir u opštenju sa Gospodom.
Ovo su delanja namenjena duševnim snagama, ali primerena i pokretima duha. Videli smo kako je svako među njima primereno duhovnom životu, odnosno duhovnim čuvstvima. Ali ta delanja dovode i do jačanja polaznih, početnih uslova za prebivanje u sebi: umna delanja doprinose sabiranju pažnje, voljna postizanju bodrosti, a srdačna – postizanju trezvenja. Moljenje obuhvata i ujedinjuje sva ta delanja; tvorenje molitve nije ništa drugo do unutarnje delanje, prethodno već objašnjeno.
Sva ta delanja namenjena su oblikovanju duševnih snaga po duhu novog života. Drugim rečima, ona predstavljaju oduhovljenje duše, odnosno njeno vaznošenje u duh i stapanje sa njim, U stanju palosti duša i duh sjedinjeni su u zlu. Po obraćenju Bogu vaspostavlja se duh, ali duša ostaje tvrdokorna u nepokornosti i odbacivanju duha i svega duhovnog.
Ova delanja, prožeta duhovnim elementima, približavaju je duhu i stapaju je sa njim. Iz ovoga je očigledna njihova neophodnost, a jasno je i koliko greše oni koji takva delanja izbegavaju. Upravo to je uzrok besplodnosti njihovih trudova: takvi podvižnici se muče, ali ne vide ploda, da bi se zatim brzo ohladili, i tu je kraj.
Mora se imati na umu da plodovi ovih delanja proističu iz duha revnosti i traganja, koji sprovodi vaspostavljajuću (obnavljajuću) silu blagodati kroz njih, oživljujući dušu. Bez tog duha sva su ova delanja hladna, isprazna, bezživotna, suva. Mali je plod od čitanja, metanisanja, službi i svega ostalog, ukoliko u nama nema unutarnjeg duha. Ovo bi nas samo moglo naučiti sujeti i farisejstvu i održavati se njima. Zato duhovni život slabi kada naiđe na otpore i prepreke zbog nemanja duha. Osim toga, delanja lišena duha sama po sebi su veoma zamorna. Duh, međutim, duši daje snagu zbog koje se ona ne zasićuje ovim delanjima, već žudi da ih uvek, i samo njih upražnjava.
I zato je krajnje neophodno da se kod ovih delanja uvek ima u vidu da gori duh života, sa smirenim i vapajnim pripadanjem Bogu i Spasitelju našemu; a to se na najbolji način podstiče i održava molitvom i molitvenim delanjima. Treba nastojati i paziti se da se ne zaustavimo samo na njima, jer su ona i duši hrana. Zato se uz njihovo upražnjavanje može ostati duševan, ali na štetu duhu. To se najčešće dešava sa čitanjem i sa spoznavanjem i usvajanjem istine uopšte.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *