ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
БАВЉЕЊА КОЈА ДОВОДЕ ДО УТВРЂИВАЊА ДУШЕВНИХ И ТЕЛЕСНИХ СНАГА ЧОВЕКОВИХ У ДОБРУ
 
На описани начин живот освештан благодаћу изнутра, у духу, пламтеће и разгоревати се. Ради ревности и усрђа човека који се привољева Богу благодат ће га посећивати и прожимати својом освештавајућом силом све више и више, настањујући се у њему. Али на томе се не може и не треба заустављати. То је још само семе, или тачка ослонца. Треба, међутим, чинити све да ова светлост живота продире даље, и, прожимајући душевно и телесно јестаство и на тај начин их освештавајући, настањујући се у њнма, одбацује наметнуту неприродну страсност, враћајући јестаство душе и тела у њихову чистоту; да се она разлије по читавом нашем бићу, по свим снагама његовим. Али, пошто су наше снаге, као што смо већ говорили, у целости прожете неприродним, дух благодати, будући савршено чист, дошавши у срце, не може да се непосредно и без препрека настањује у њима, јер наилази на препреку – нечистоту. Због тога ваља установити нешто што би посредовало између духа благодати што у нама обитава и душевних и телесних снага, нешто преко чега би тај дух благодати у њих продирао и исцељивао их, као што се оболела места на телу лече стављањем одговарајућих мелема. Очигледно је да ти посредници треба да, с једне стране, имају карактер и својства Божанског или небеског порекла, а с друге – да се налазе у потпуном сагласју са нашим снагама у њиховом природном устројењу и назначењу; у противном случају благодат неће моћи да продире кроз њих, и наше душевне и телесне снаге неће осетити њихову лековитост. Овакви треба да буду ти посредници по свом пореклу >и каквоћи. Они, дакле, не могу да буду ништа друго до различита делања, занимања, трудови, пошто се везују за снаге чије је најзначајније својство – активност. Следствено томе, потребно је трагати за оним делима и занимањима које је Сам Бог у Светом Писму или кроз подвиге Својих Светих изабрао и показао људима као средства за исцељење њихових снага и њихово враћање у изгубљену чистоту и целосност.
Није тешко изнаћи оваква упражњавања и делања: довољно је само проучити неколицину житија великих подвижника. Пост, труд, бдење, осамљивање, удаљавање од света, чување чувстава, читање Светог Писма и Светих Отаца, одлажење у храм, често исповедање и причешћивање, заветовање и друга дела благочестивости и врлиновања – све се то заједно, или појединачно узето, среће у скоро сваком житију Светих Отаца. Заједнички назив за све побројано – подвиг – може и да уплаши, али он на најбољи начин исказује смисао и лековитост духовних делања. Свакоме подвигу и сваком занимању покушаћемо да одредимо његово место, као и да укажемо у којој мери који подвиг треба упражњавати и за шта га треба везивати.
Да бисмо то учинили што успешније, потрудићемо се да опишемо ток сваке наше радње, а тиме и читаве наше делатности. Свака наша слободна радња, пошто се роди у свести и слободној вољи, другим речима у духу, силази у душу, припрема се за извршење душевним снагама – разумом, вољом и чувством, да би затим била извршена телесним снагама, у одређеном времену, месту и другим спољашњим околностима. Те спољашње околности углавном остају без трага, уколико их наше снаге не примећују и не прихватају, те уколико се не понављају. Међутим, ако се то деси, спољашње околности прећи ће у постојано правило, обичај, једном речју – закон. Укупност тих обичаја чиниће дух оног друштва или круга људи у коме се они прихватају. Ако је њихово полазиште ваљано, онда су и обичаји добри, и за то друштво може се казати да је добро; а ако је полазиште рђаво, такви су и обичаји, и друштво у коме владају. У последњем случају онај ко буде захваћен вртлогом обичаја и друштвених норми неизбежно постаје њихов роб, и без обзира на сву тежину ропства, остаје у том положају без поговора. Ко живи по законима овога света, роб је његовим обичајима и духу. Али и онај ко чист долази у додир са светом неминовно бива прожет његовим духом и убрзо се изједначава са осталима, јер су обичаји и норме овога света стихије које у нама образују греховни, страсни, богоборни дух, будући да ни сами не представљају ништа друго до опште прихваћене страсти.
Имајући за циљ очишћење и исправљење човеково, благодат Божија најпре даје полазиште за свеукупну његову делатност, а то значи да управља његову свест и слободу ка Богу, да би затим одатле даривала исцељење свим његовим снагама кроз њихову властиту делатност на коју их благодат упућује, односно која се покреће из овог већ исцељеног и освештаног средишта. Како се исцељује и како се чува то полазиште видели смо из ранијег излагања. Сада би ваљало одредити какве активности треба да из њега исходе, са исцељујућом снагом, и са оним смислом и значајем о коме смо већ говорили. То, међутим, не значи да је дозвољено самовољно отпочињање одређених делања; желимо да нагласимо само да она треба да буду прихваћена неусиљеном свешћу и слободном вољом, јер у противном она неће донети плода.
Према томе, након појаве ревности и њеног очувања са целокупним унутарњим устројењем, неопходно је одредити занимања на која се указује у речи Божијој и списима Светих Отаца, најпре за душевне силе, пошто оне прве прихватају све што се зачиње у светилишту духа, потом за телесне снаге и функције, које преузимају све што сазрева у души, и најзад и за спољашње понашање као стециште целокупне унутарње делатности, њено поприште и нешто што је истовремено обликује. Сва занимања о којима говоримо треба да се усмеравају на тај начин да не гасе, већ да већма разгоревају дух ревности са читавим његовим унутарњим устројењем.
У души су присутне три снаге: ум, воља и срце, односно, како казују Свети Оци – снага расуђивања, хтења и осетљивости.
За сваку од тих снага свети подвижници предлагали су посебна исцељујућа упражњавања, блиска њиховој природи, али истовремено и способна да прихватају и даље посредују благодат. Та унражњавања не треба теоријски измишљати, већ можемо само да одаберемо постојећа, проверена кроз подвиге, и одредимо која се од њих могу применити на одређене наше снаге. Тако се примењују:
 
А) на ум:
 
а) читање и слушање речи Божије, списа Светих Отацаи житија угодника Божијих,
б) проучавање свих Богом даних истина сажето изложених (у катехизисима) и њихово упијање у ум,
в) распитивање код искуснијих и старијих,
г) вођење духовних разговора и пријатељско саветовање.
 
Б) на вољу:
 
а) строго придржавање свију подвижничких правила која овде препоручујемо,
б) држање целокупног црквеног правила,
в) потчињавање грађанском поретку и правилима везаним за обављање дужности и живот у породици, јер се и овде очитује воља Божија,
г) покорност вољи Божијој у погледу свог животног удела,
д) стражење над савешћу у вршењу добрих дела,
ђ) повиновање духу који са ревношћу опомиње на испуњавање завета.
 
В) на срце:
 
а) похађање црквених служби,
б) вршење домаћег молитвеног правила – молитава које је одредила Црква,
в) прибегавање Светом Крсту, иконама и другим освештаним предметима и вештаствима,
г) придржавање свештених обичаја које је установила икоје увек препоручује Света Црква.
 
Тело је по јестаству своме чисто. Због тога је потребно само удаљити оно неприродно од његових потреба и утврдити се у ономе што је за њега природно, односно вратити га природи. Осим тога, тело треба да буде помоћник души, њен свагдашњи пријатељ, због чега је, поред његовог враћања природним оквирима, задовољавање његових потреба потребно везати за корист душе и духа. Да би се овим захтевима удовољило, за сваку телесну функцију препоручује се одређено занимање као средство исцељења наше плоти, с једне стране, и духовне користи, с друге. Овамо спадају правила којима се прописује:
 
а) у погледу чула: чување свих чула, нарочито слуха и вида (нервна функција),
б) чување уста и језика (мишићна функција),
в) телесна бодрост, са радом и рукодељем (мишићна функција),
г) уздржање и пост (стомачна функција),
д) умереност у сну и бдењу (стомачна функција),ђ) телесна чистота (стомачна функција).
 
У целини посматрано, у односу према телу препоручују се напрезање (мишићно), раздраживање (нервно) и изнуравање (стомачно).
Само је по себи очигледно да ће се преко оваквих подвига тело постепено вратити својој природи, постати бодро и крепко (у мишићном погледу), светло и чисто (у нервном погледу), лако и слободно, и тако послужити као спремно оруђе нашег духа и достојни храм Духа Светога.
Све што нас окружује представља стециште наших дела, њихово поприште, али истовремено и повод за њихово отпочињање и довршавање. То би се могло оставити и по страни, када не би снажно утицало на нас. Међутим, оно што нас окружује снажно руководи и чак господари људима. Због тога, као одраз начина функционисања наших снага или нашег унутарњег карактера, што је подложно променама, те спољашње околности се и саме неизоставно мењају. Њихово поприште су породица, посао, односи са људима.
 
Према томе, овамо спадају сва она правила која нас обавезују:
 
а) да одбацимо лоше обичаје – без изузетка,
б) да очистимо наше везе и односе са људима, оставл3ајући у њима оно спасоносно и одбацујући све што наноси штету,те да преиспитамо наше понашање и поступање према другима,
в) да на нови начин расподелимо, преиспитамо или изнова успоставимо наше активности на послу, уколико их имамо,
г) да успоставимо поредак свих породичних дела, односно да наш дом начинимо подесним за живљење по духу.
 
Неопходно је учинити све да спољашње околности – све ствари, лица, дела што нас окружују – начине око нас својеврсну духовну атмосферу која ће нас крепити и погодовати духовном животу, а никако која ће разорно деловати на њега.
То су, дакле, препоручљива занимања и подвизи. Ваља их непрестано упражњавати, и то тако да нас увек окружују, као што облози са мелемом обавијају различите делове нашег тела. Али најбоље место за та занимања и подвиге, где они треба да се испоље у најчистијем, најсавршенијем, најстрожем облику, јесте припремање за исповест и причешће (рус. говение) – спасоносна установа Свете Цркве одређена за наше очишћење и освештање посредством Светих Тајни. Овамо спадају:
1) обављање свих подвига у савршеном виду, као припрема за примање Светих Тајни,
2) само примање Светих Тајни исповести и причешћа Телом и Крвљу Христовом.
 
То су занимања која обузимају читавог човека, пружајући храну и духу, и души, и телу. Њих ћемо назвати благодатним средствима васпитавања и утврђивања духовног живота.
Најпре неколико опаски општег карактера које се односе на све поменуте подвиге и занимања. Сваки подвижник треба да их упражњава на посебан, њему примерен начин, јер су сви ти подвизи и занимања сами по себи попут грађе и оквира за правила и норме. Наиме, правила се из њих изводе саобразно времену, месту, лицу, околностима, и слично. Ово треба да учини сваки подвижник или самостално, или под руководством свога духовног оца и учитеља; то се односи на свако духовно занимање, да би се на основу њихове укупности изградио један свеобухватан поредак духовних занимања или подвига, где ће се свему наћи своје место и време, било то веће или мање дело. Тај се поредак, као и правила, не могу до краја одредити у писменом облику, већ се може указати само на општија начела. На овом месту ћемо стога само да опишемо свако занимање које предлажемо, да покажемо у чему је његова лековитост и која су општа начела којима се руководимо приликом њиховог упражњавања.
Није тешко приметити да су сви такви подвизи и занимања саобразни унутарњем делању. Правила спољашњег понашања, заједно са устројењем тела, од суштинског су значаја за очување пребивања у себи и духовно познање; благочастива дела значајна су за духовно живљење. Због тога су, поред унутарњих, подједнако важна и ова спољашња делања. Свети Оци називају их телесним, вештаственим делањем, односно делатним животом, док унутарње делање називају сазрцатељним (сагледатељним) животом, или духовним и умним делањем. Заблуда је да се унутарње делање може одржати без њему примереног спољашњег делања; исто тако је погрешно заустављати се само на спољашњем и заборављати унутарње на начин на који смо указали, или се уопште не бринути за њега. И једно и друго треба развијати истовремено, а све се ово сажето да исказати на следећи начин: ушавши у себе и задобивши духовно познање, изазови одговарајућу делатност или духовни поредак, а затим одржавај поредак подвизавања који си одредио.
При томе ваља имати на уму да ова занимања, подвизи и целокупно понашање, и поред своје неопходности и потпуне погодности за очување и обликовање духовног живота и васпостављање нашег јестаства у његовој чистоти, не задобијају вредност сами по себи, јер нису они ти који обликују дух и очишћују природу, већ благодат Божија која кроз њих нисходи, задобијајући приступ, својеврстан прилаз нашим снагама.
Зато држи ове подвиге и упражњавања са великим старањем, ревношћу и постојаношћу, али своје духовно узрастање предај Господу, како би Он Сам, скривен у њима, обликовао наше биће по Свом нахођењу. Приступајући подвигу, не устављај своју пажњу на њему и не везуј се срцем за њега, већ га свршавај као нешто споредно; отварај се за дејство благодати потпуним предавањем свога бића Господу, као сасуд спреман да прими у себе драгоцену течност.
Ко налази благодат, постиже то вером и ревношћу, учи Свети Григорије Синаит, никако самом ревношћу. Ма колико наше делање било исправно и ваљано, ако се не предамо Богу, ако тако не привучемо благодат Божију, оно у нама неће саздати истински, већ дух преласти и фарисејства. Благодат је душа подвига. Подвизи су истински и ваљани у оној мери у којој подстичу и потхрањују самоунижење, скрушеност, страх Божији, осећање потребе за Божијом помоћу и привољеност Господу. Презасићеност подвизима и осећај да је њихова мера задовољена знак је да њихово вршење није било истинско и ваљано, или то сведочи о нашој неразборитости.
Такав је поредак делања које смо приказали, односно почетка самопринуђавања.
Сада би ваљало размотрити свако предложено занимање понаособ, макар у најопштијим цртама.