ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ВИЂЕЊЕ ДРУГОГ СВЕТА
 
“Старај се да уђеш у одаје које су у теби, и угледаћеш одаје небеске”, говори Свети Исак Сирин. И заиста, онај ко уђе у себе угледаће један другачији свет, невидљив и незамислив, налик на огромну одају, али свет који се урезује у свест, и у коме човек не види себе нити оно што се у њему збива, јер све то треба да потоне у безмолвије, и заиста безмолвствује. Чим на врата скривене одаје срца закуца благодат која призива, чим она уђе унутра, пред човеком се открива овај свет, независно од саме његове воље.
Касније се његово сазрцавање (сагледавање), каогод и пребивање у себи, препушта човековој слободи и његовом делању. Такво делање, заједно са усхођењем човека до степена одлучности и ревности, представља друго средство за очување и разгоревање ревности.
Оно се састоји у томе да се у свести и чувствима држи читаво устројство духовног света. Као што за човека који тек уђе у неку одају кажемо да је види уколико у свести задржава читав њен изглед, са целокупним унутарњим распоредом, тако ће и онај ко уђе у себе, као с прага, сазрцавати (сагледавати) други свет када се у његову свест буде урезивало целокупно његово устројство. Према томе, све што се на ово односи испуниће се када ум схвати шта је то устројство духовног света, када му се тај свет утисне у свест, или када га свест затвори у себе, и он у њој остане постојано.
Целокупно устројство духовног, невидљивог, мисленог, али и поред тога реалног света може се изразити на овај начин: Господ Једини, Коме се поклањамо у Тројици, Који је све створио и свим влада, саставио је, по Апостолу (Ефес. 1, 10), све у Господу нашем Исусу Христу, посредством Духа Светога, Који делује у Светој Цркви, и Који верне, према њиховом духовном узрастању, преноси у други свет, и тако ће бити до остварења пуноће времена, односно до свршетка света, када ће, по васкрсењу и суду, свако добити по својим делима: једни ће бити бачени у ад, други ће се настанити у рају, и “Бог ће бити све у свему”.
У овај оквир да се сместити све оно што истински јесте, што бива и треба да буде. Ту је у сажетом виду садржано целокупно Божанствено откривење. Све могуће и реално овамо улази и овде пребива. Ту је такође и садржај Символа Вере, са свим његовим главним тачкама – сведржитељством Божијим, домостројем нашега спасења и оним последњим – смрћу, судом, рајем и паклом. Светитељ Христов Тихон заповеда свим Хришћанима да ове тачке непрестано имају на уму, од колевке па до гроба.
Ово устројство Хришћанин који се подвизава дужан је да запечати у своме уму, да га доведе до јасног познања, односно да тако дубоко уђе у њега и прихвати га у себе, да оно буде као наложено на њега, да се тако слије с његовим бићем да свест не може ни да се покрене а да га не осећа у себи или на себи, слично као што се рука не може покренути а да не изазове струјање ваздуха, или као што се очи не могу отворити а да се не приме утисци од дејства светлости.
Најбоље средство за то је постављање себе у то устројство, слично као што човек који се осврне око себе види како је постављен у известан складан однос према свим стварима које га окружују.
То је, дакле, постављање у сведржитељство Божије, у Његову Десницу, осећање да смо у Његовој власти, да нас Он гледа и прозире, или, како би казао Свети Василије Велики, сећање на то да нас Он надзире; то је наше учешће у домостроју спасења у својству чланова Цркве, осећање да смо војници Христови и да су нам имена записана на небесима, пребивање у смрти и на суду, уз обраћање погледа час на рај, а час на ад.
Постизање овог стања не бива дато одмах. То је циљ, а трагање за њим, делање усмерено на његово достизање, представља мислени, тежак и дуготрајан, али не би се могло рећи и сложени подвиг. Он се састоји у напрегнутом умном сазерцању побројаног. Гледај себе у окриљу Деснице Божије и под надзором ока Божијег, себе спасаваног у Господу, себе који стојиш у смрти, на суду, да би доцније био или примљен у рај, или прогутан адским безданом. Сав труд се у почетку усмерава само на то да се све ово угледа. Када се неко удостоји оваквог виђења, касније ће га задобијати све лакше и чешће; и што непрекидније, напрегнутије и усрдније подвижник ово буде упражњавао, брже ће се удостојити непрестаног виђења, односно пребивања у духовном свету, пред Богом, у Цркви, у часу смрти и суда, у предворју ада или раја.
Крајња граница тога делања јесте пребивање у духовном свету, односно осећање свога присуства у њему. То значи да се у односу на сведржитељство Божије човек осећа као дете на рукама материним; у односу на свуда присутно око Божије – као поданик пред царем; у односу на домострој спасења – као војник у строју, или као син у очевом дому, или као искусан занатлија на свом послу, као друг у кругу блиских пријатеља, као човек у својој породици; у односу на смрт и суд – као злочинац који ишчекује да му се сваки час изрекне пресуда; у односу на рај и ад – као неко ко стоји на узаном брвну, под којим је с једне стране бездан где се разбуктава огањ, а с друге – дивна, миомиром испуњена градина. За онога кога Господ удостоји да све то прими у своја чувства може се казати да је изашао из овог света, те да пребива у другом својом свешћу и срцем, да је ушао у Царство Божије, односно да га је примио у себе. “Царство Божије унутра је, у вама”. Тај искорак из овога света и улазак у други треба да буде постављен као циљ и да буде предмет наших напрегнутих трагања.
Услов за то је, као што се само по себи разуме, пребивање у себи; пребивање у духовном свету се зачиње, сазрева и усавршава у нераскидивој вези са пребивањем у себи, тако да, када се постигне непрестано пребивање у себи, постиже се и стајање пред лицем Божијим, и обрнуто: пребивање у себи благонадежно је само уколико се утврдимо у стајању у другом свету.
Само делање усмерено ка постизању овог стања састоји се, као што је већ речено, у самопринуђавању да на ове предмете обраћамо пажњу што чешће, са жељом да их непрестано сазрцавамо (сагледавамо). Од првог трена када се у теби пробуди свест, уђи у клет срца и са највећим напрезањем уведи себе у ово устројство и поредак. У почетку је боље заустављати умни поглед на једном предмету и сазрцавати (сагледавати) га све док се он не утисне, а затим прелазити на друге. Када се сви ти предмети обухвате, тада се и читаво устројство духовног света може познати у трену. Ово делање неки расподељују по данима, други по часовима у дану: на пример, устављање на смрти одређују за време после ручка, како коме највише одговара, или чему највише стреми његов дух. Неопходно је само држати се једног правила: не чинити честе измене, јер то може да одузме све плодове који се делањем стекну. Не треба губити из вида да је устављање пажње на различитим предметима само средство, док је циљ непрестано пребивање у читавом устројству духовног света. Ко, навикнувши се на сазрцавање (сагледавање) само једног, не прелази и на друго, зауставио се на путу, тако да само заварава себе, мислећи да је већ стекао оно према чему је тек кренуо или тек почео да тежи. Навикавши се на једно, увек преко њега прелазиш и на друго, како зато да не изгубиш оно што си стекао трудом, тако и да би се припремио да што пре примиш у себе и оно друго. Ваља имати на уму да ово о чему говоримо није размишљање, већ непокретно умно гледање, или веровање у тај предмет; покретање ума према помисли, као нехотична случајност, дешава се, али се не саветује, не препоручује, већ се сматра да помисао треба да буде одсечена чим је подвижник постане свестан.
Као потпора за успешније духовно делање и усавршавање у њему може се узети место из Светог Писма које се односи на одређени предмет и понављати га непрекидно током једног дана или дуже, на пример: “Камо појду? – предлежит јединоју умрети, потом же суд…”, “Собирајеши себје гњев на дењ гњева…”, “Њест иного имени, о њемже подобајет нам спастисја”, и слично; имати пред очима слику смрти, крста или страшног суда и поставити је на такво место да она што чешће и нехотице пада у очи; одабирати књиге и расправе у којима се јасно представљају ови предмети, и са истсмишљеницима водити разговоре, ако до њих дође, највише о томе; чешће помињати случајеве невидљивог и неочекиваног суда Божијег, смртне случајеве, умрле сроднике и њихово стање, замишљати себе на самртном одру, гледати призоре са сахрана. Све ће то још живље деловати на дух, уколико се подвижник на тим иредметима уставља у време молитве. Уз Божију помоћ, њихово утискивање на овај начин постиже се веома брзо. Потребно је само не удаљавати од себе предмет који се утисне на молитви, већ га носити у себи докле год је то могуће, макар и неколико дана, трудећи се да се тај утисак одржава читањем Светог Пиша и другог духовног штива, разговорима и на друге начине. За њихово заједничко утискивање добро је мислено се напрезати, сазрцавати их у једном трену, или барем један за другим. Најбоље од свега је што чешће изговарати Символ Вере, трудећи се да се све његове истине сагледају у једном моменту. Труд, напор, напрезање убрзо ће довести до жељеног циља; важно је само не поклекнути, не прекидати, већ непрестано делати, без обзира што подвижник не види плодове својих трудова и стечено умеће. Тако ће године проћи без плодова, да би се у једном трену неуморни делатник у винограду Царства Христова удостојио свих дарова, због постојаности у трудовима и дуготрпељивог усрђа.
Сазрцавање (сагледавање) другог света у стању је да одржава и разгорева дух ревности самим тим што ревношћу испуњеном духу пружа поприште на коме ће делати. Речи су Светог Златоуста: “Ти ниси овдашњи, већ из другог света; према томе, дужан си и да делаш као да си у оном свету, а тога ради и да га сазрцаваш (сагледаваш). С друге стране, ко њега сазрцава (сагледава), стално ће пред очима имати норму и образац који ће га подсећати да не сме да крене странпутицом и да учини неку неправду. Добро је и ако неко само умом сагледава ове предмете. Ако, пак, неко дође до благодати да их макар донекле прими у своја чувства, код њега ће се ревност веома оснажити. Сви Свети Оци називају предмете духовног света “бодљикавим жаокама”. Међутим, ма шта од свега тога прихватимо чувствима, неће нам дати да паднемо у грех. “Сећај се кончине своје”, учи Премудри Сирах, “и вавек нећеш сагрешити”. “Предзрјех Госиода, да не подвижусја”, сведочи пророк Давид. Свети Макарије Велики, како је сам говорио, осушио се због непрестаног сећања на огањ адски; други су непрестано плакали, помишљајући на смрт. Код Светих Отаца наћи ћемо мноштво изрека везаних за ове предмете и њихов утицај на снажење духа и распаљивање ревности. Онај ко их осети види себе у великој тескоби, а познато је какву снагу човек задобија, нашавши се у тешком положају.