NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
O OČUVANJU DUHA REVNOSTI PO BOGU
 
Neophodno je držati zapovesti Gospodnje, i to bez izuzetka; međutim, u nama nema prirodne želje, usrđa i revnosti da to činimo. U Svetoj Tajni pokajanja, blagodareći našoj skrušenosti u duhu i zavetu da ćemo tvoriti volju Božiju, Božija blagodat zažiže oganj revnosti u nama. Taj oganj je ona sila koja nam je nužna za držanje zapovesti, i samo je ona sposobna da ponese to breme. Ako je ispunjavanje zapovesti Božijih temelj spasenja, onda je jasno da je duh revnosti jedina sila koja nas uzvodi ka spasenju. Gde je revnost, tu je i marljivost, staranje, usrđe, gotovost, bodro prihvatanje bogougodnih dela. Gde nje nema, tu je samo zastoj i pad; nema duhovnog života, duh se gasi i zamire. U ovom potonjem slučaju, čak i ako činimo dobra dela, ona su takva samo po formi, ali ne i po sili i duhu. To je onaj oganj koji je došao da na zemlji zapali Gospod naš Isus Hristos, oganj koji se u srcu zažiže Duhom Svetim, koji poput ognjenih jezika silazi u srca vernih.
O duhu revnosti Gospod kazuje: „Dođoh da bacim oganj na zemlju“ (Lk. 12, 49). Apostol zapoveda: „Duha ne gasite“, i o sebi svedoči: „I trčim prema cilju“ (Filiplj. 3,14). Sveti Oci različito nazivaju duh revnosti: traganjem, rešenošću, usrđem, toplinom duha, gorenjem i jednostavno revnošću.
Sudeći po ovako velikoj važnosti i ogromnom značaju revnosti, najvažnije delo Hrišćanina-podvižnika valja da bude čuvanje revnosti i usrđa kao sile iz koje izvire bogougodni život. A to znači pribegavanje naročitim postupcima i zanimanjima koja doprinose ostvarenju toga cilja. O čemu je zapravo reč? Revnost se mora čuvati na isti način na koji se i pojavila; a njena pojava plod je unutarnje promene u srcu pod nevidljivim dejstvom blagodati Božije.
Unutarnje, nevidljivo ushođenje našeg duha do stepena revnosti bilo je otpočeto blagodatnim probuđenjem, a završeno je našim odlučnim zavetovanjem da ćemo neodstupno prebivati u ispunjenju volje Božije. U tom ushođenju postojala je veoma stroga postupnost. Čovek-grešnik, koji je sav živeo „izvana“, te se stoga i nazivao spoljašnjim, blagodareći poseti Božanske blagodati pogružava se u sebe, i tu, unutra, kao da je probuđen iza sna, opaža potpuno novi, ranije njemu nepoznat svet. To je prvi podstrek, nakon koga se, uz Božiju pomoć, preko različitih pomisli i čuvstava, čovek postepeno oslobađa prvog sveta, prelazi u drugi i staje pred svoga Cara i Gospoda, zavetujući se da će vazda biti Njegov sluga. Sledstveno tome, onaj koji želi da svoju revnost čuva neugaslom, valja da:
a) prebiva u sebi,
b) gleda novi svet i
v) prebiva u onim čuvstvima i pomislima preko kojih će, kao po stepenicima, doći do podiožja prestola Gospodnjeg.
 
Eto šta treba da bude neprestano zanimanje, podvig i delanje Hrišćanina-podvižnika!

Ključne reči:

7 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *