ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ЗАОДЕВАЊЕ У СИЛУ СА НЕБА ЗА ДЕЛО БОГОУГАЂАЊА У ПОКАЈАЊУ И ПРИЧЕШЋУ
 
Б) Покајник приступа Светој Тајни Причешћа
 
У причи о блудном сину, отац, примивши сина који му се вратио са окајањем пошто га је привио у загрљај, поцеловао га је у знак свеопроштаја и наредио је слугама да га одену и да приреде гозбу, вечеру светлу и радосну. Родитељском срцу није било довољно да опрости, оно изричитије хоће да увери сина у своје помирење са њим и да снажније изрази радост због поновног сусрета са њим након тако болне растављености. Очинска љубав даје оно што није очекивала синовљева нада. Који би грешник могао да очекује ишта више након што је примио свеопроштај? И, гле, ипак, њега још позивају на Вечеру Господњу, на којој му Сам Господ даје Плот, тј. Тело Своје да Га поједе и Крв Своју да је попије. То је круна штедрости према грешнику који се обраћа, но, ипак, не представља излишност, но суштинску неопходност сједињавања са Господом.
Живот хришћански је живот у Господу Исусу Христу Онај који је поверовао облачи се у Христа и живи Њиме. Онај који после крштења падне, губи ту благодат. Устајући из пада и враћајући се Господу, ваља му се поново ње удостојити, и он је бива удостојен у Светом Причешћу. “Онај који једе Моју Плот (Тело) и пије моју Крв у Мени остаје и Ја у њему”, каже Господ (Јн. 6, 56).
Ту је за покајника и почетак живота у Исусу Христу. Господ је рекао да је Он Чокот, а да су они који у Њега верују лозе (Јн. 15, 46). Лозама нема живота, ако нису на чокоту: тако и верујућима нема живота, ако нису у Господу. Нигде нема истинског живота, осим на том Чокоту. Што није на њему мртво је. Зато се, онај ко хоће да истински живи, мора уз Њега прионути и примати од Њега животне сокове и живети, хранећи се њима. То прибијање и савршава се у Светом Причешћу – у њему Хришћанин постаје једно са Господом. Док је Господ само руководио грешника ка пуном покајању, само је куцао на двери његовог срца, а када се оне отворе скрушењем и покајањем. Он улази унутра и вечерава са причасником.
Сада се човек рађа поново. У њему почиње живот на нов начин. Живот не може да се одржава без хране и то хране која јој је сродна. А храна такве врсте јесу Тело и Крв Господња. Сам је рекао Господ: “Тело Моја истинско је јело и Крв Моја истинско пиће” (Јн. 6, 55). Њима онај ко је започео нов живот и треба да тај живот храни. Утолико је сасвим неопходно кушати ту храну у првим часовима, на, такорећи, првим корацима свога новог живота. Говоре да прва храна има утицај на карактер телесни и после чини сталну потребу тела. А какав треба да буде карактер живота човека покајника? То је живот у Исусу Христу, Господу нашем: Шта представља сталну његову потребу? Потреба за општењем (заједничењем) са Господом. Похитај на првим корацима овог живота да окусиш Тело и Крв Христову, да положиш, да тако кажемо, основу живота саобразног Христу и да се у теби роди жива потреба за сталним општењем (заједничењем) са Њим преко тога Јестива. Онај ко Њега једе, осетивши сладост те Манне небеске, потом више не може да не буде гладан и жедан тога Јестива све више и више.
Добивши, дакле, помиловање и свеопроштај у Покајању, приступи к Светом Причешћу ради пуноте оживљења унутарњег твога човека. Нема потребе прописивати посебна правила припреме за то. Онај ко се покајао има већ све што је потребно и он природно прилази Причешћу. Ко је оплакао своје грехе и исповедио се, тај је готов да приступи тој великој Тајни. Ни Апостол ништа више не прописује, он каже само “нека свако испитује себе и тако од Хлеба и из Чаше нека пије”. Могло би се рећи – имај то што постоји или не изгуби то што имаш, – и довољно је.
По код нас успостављеном поретку, између исповести и причешћа не нролази много времена: већином само вече, јутро и Света Литургија. У тим моментима треба се побринути да се сачува благонастројење, донесено из храма после исповести и са њим ући у општење (заједничење) са Господом у Светом Причешћу.
а) пажњу чувај нерастресеном и срце неномућеним. Клони се расејавања и смућујућих брига и, уклањајући се од свега уђи у себе и пребивај сам са једином мишљу о Господу, Који ће доћи к теби. Одстрани сваки покрет мисли и сагледајући јединога Господа, моли му се нерастресеном срдачном молитвом.
б) Ако мисао не може да пребива само у томе, дај јој да се бави размишљањем о самом причешћу, а да не би много блудела, везуј је речима Господа и Светих Апостола о овој Светој Тајни.
в) Размишљајући о каквом год исказу Господа или светих Апостола, извлачи из њих поуку, орасположуј себе на скрушену молитву. Када молитва дође, падај пред Господом и не одступај од молитве, ако ти се молитва даје.
г) У тим бављењима проведи вече, док ти сан не склопи очи. Настаће јутро. Чим дођеш к себи, пробудивши се, пре свега васкрсни свест о величини дана који за тебе наступа. Али, не трчкарај ужурбано, посвећујући пажњу само ономе што се има збити са тобом и у теби. Чувај се! Враг на све начине искушава, да би душу довео у рђаво стање, настојећи или мисли да расеје или бригу о нечему да побуди или незадовољство нечим или зловољу према неком. Пази на себе, молећи се Господу, и избећи ћеш те каменове спотицања.
д) Ушавши у храм, осећај се као да си у Сионској Горњој одаји, у којој је Господ причестио свете Апостоле и више пази, него икада, на оно што се поје и чита, усмеравајући све на мисао да то Сам Господ готови спаситељну Вечеру.
е) При овоме ражаруј веру у стварно Присуство Самога Господа и Спаситеља у светим Тајнама. Полазећи од те вере и сагледајући да Сам Господ већ такорећи иде ка теби, самопоништено завапи “Нисам достојан да под кров мој уђеш!”. Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвење са страхопоштовањем. Пошто, пак, Сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примаш Самога Господа а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети.
ж) Потруди се да одстојиш сву Литургију, прелазећи изједног чувства у друго и у том благонастројењу приступи, најзад,Чаши Господњој, Коју када угледаш, подај своје поклоњење Господу Који ти долази и, отворивши уста и срце, прими Га, смерно и са страхопоштовањем ускликни са апостолом Томом: “Господ мој и Бог мој!”. Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!
Приступивши са таквим расположењем Чаши Господњој и одлазећи од ње чувствоваћеш у срцу своме: “Истинита је реч, да причешћујући се божанствених благодати нисам више сам но са Тобом, Христе мој, Светлошћу Тросунчаном, која просветљује свет.” Од сада ти почињеш да носиш у себи Христа. Потруди се усрдно да Га на сваки начин држиш у спокоју и задржиш у себи. Ако је Христос у теби, ко је против тебе? И све остало узмоћи ћеш у Господу који те укрепљује.
Тиме се завршава образовање духовног живота у човеку Хришћанину, који се после грехопада поново обратио богоугађању.
То је, ето, свеколики поредак обраћења! Он је овде представљен у виду дуге повести ради тога да се јасније сагледају сви обрти кроз које ономе ко се обраћа ваља проћи, при узајамности деловања слободе и благодати. Све што је речено бива са сваким ко се обраћа, али како и у којој мери – то зависи од личности и околности свакога понаособ. Код некога се свецело обраћење савршава за неколико минута, а у међувремену бива и побуђиван благодаћу, и каје се, и узлази до решености. Појаве духовне су тренутне. Уосталом примери таквог обраћења врло су ретки, већином се обраћење савршава не одједном него постепено. И мада су саме унутарње промене тренутне, до њих се не долази одједаред, но понекад после доста дугог труда над собом. Код некога се потпуно обраћање зато протегне на читаве године. Главне тачке у којима долази до застоја јесу оне у којима је потребно да пострада наше самољубље, на пример, при савлађивању препрека или узроковача греха, при исповести и др. Оно крајње стање које треба достићи јесте потпуно одвезивање од себе и предавање себе Господу. Од тога тренутка и почиње потпуни уистину хришћански живот, зато што тада човек стоји у своме циљу – сакривен у Богу. Све зависи од срчаности са којом неко прилегне на рад на себи, и убеђености да оно што је неопходно треба и учинити, било сада, било после, али да га треба учинити, и то боље – сада.
Ако сада почнеш да делаш, убрзо ћеш се и утврдити. А утврдити се јесте главни задатак обраћења.