NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
UZLAŽENJE DO REŠENOSTI DA SE OSTAVI GREH I POSVETI BOGOUGAĐANJU
 
A) Uzlaženje do rešenosti da se ostavi greh
 
Bilo da blagodat čoveka sama od sebe poseti ili da je uzište i zadobije, stanje u koje ona čoveka dovodi, u svome prvom delovanju na njega, i u jednom i u drugom slučaju jednaka je. Blagodat dovodi pobuđenoga u stanje koje predstavlja sredinu između greha i dobrodetelji (vrline). Izvlači ga iz uza grehovnih, lišivši greh vlasti da opredeljuje njegovo delanje, takoreći protiv volje, ali ga ne prevodi na stranu dobra, no mu samo dozvoljava da oseti prevashodnost i radostotvornost dobra te osećanje dužnosti da prebiva na strani dobra. Čovek sada stoji između dvaju raspuća i mora da napravi odlučni izbor. Sveti Makarije Egipatski (Sl. 1. 0 čuvanju srca, gl. 12, str. 451) veli da, ni kada mu dođe, blagodat čoveku nimalo „ne sputava volju prisilom i ne čini ga bezuslovno postojanim u dobru, ne osvrćući se na to želi li on to ili ne želi.
Naprotiv, i kada u njemu biva prisutna, sila Božija daje mesto slobodi projavljivanja volje čovekove, bilo da je ona u saglasju ili da nije u saglasju sa blagodaću. Blagodat je uzdelovala spolja i nahodi se spolja. Unutra, pak, u čoveka ulazi i počinje da ovladava slojevima njegovog duha ne drugačije nego tek pošto joj svojom željom on otvori ulaz u sebe ili, takoreći, otvori usta da je primi. Samo neka čovek to zaželi i ona je gotova da poda pomoć. On sam nije u stanju da čini ili utvrdi u sebi dobro, no je kadar samo da ga želi i da se upinje, a blagodat ga zbog te želje ukrepljuje na željeno dobro. I sve to tako ide do čovekovog konačnog ovladavanja sobom radi tvorenja dobra i bogougađanja.
Sve što čovek treba da uradi u tom trudu nad sobom, da bi se domogao te odlučnosti, jeste ono što obično biva kada se odlučujemo na neko delo ili poduhvat.
Obično biva da se, pošto nam se rodi misao da nešto učinimo, priklanjamo toj misli željom, uklanjamo prepreke i donosimo odluku. Tako i u odlučivanju za hrišćanski život, treba da se:
a) željom priklonimo rešenosti,
b) uklonimo sve prepreke koje na putu ka njoj stoje, i
v) da se odlučimo. Mada delovanje blagodati dovodi duhu stanje uzbuđenosti, njen savet o promeni života ipak je samo pomisao, življa ili manje živa, u smislu „da ostavim greh?“ili „treba da ostavim greh“. Probudivši se iz sna, čovek vidi Da je vreme i da mu valja ustati, ali da bi ustao treba da uloži posebne napore i učini posebne pokrete raznim delovima tela.On napreže mišiće, zbacuje ono čime je pokriven i – ustaje.
Osetivši u sebi, dakle, blagodatno pobuđenje, hitaj da na njegove zahteve skloniš svoju volju, poslušaj njegov savet da je za tebe nečistoga, kome pred Bogom opravdanja nema, neophodno se ispraviš i da ispravljanju pristupiš istoga časa.
Onaj ko je blagodatnu pomoć iskao i sada oseća da ga je ona posetila, treba da ima tu želju, koja ga je već i rukovodila u svim ukazanim naporima, ali ne kao sastavni deo njegovog bića ili radi njegovog usavršavanja.
Sada se ovde pridodaje novi kvalitet. Postoji želja mislena: um zahteva i čovek sebe prisiljava, takva želja upravlja pripremnim čovekovim naporima. Postoji želja saosećajna: ona se rađa pod dejstvom blagodatnog probuđenja. Postoji, najzad, želja delatna – pristanak volje da istoga časa pristupi ustajanju iz pada.
Ona se uobličava, pobudom blagodati. I eto to je prvi posao probuđenoga po probuđenju.
Svima je poznato da promeni života na bolje ne pristupa svaki probuđeni, kao što ni svako ko se trgne iz sna ne ustaje odmah nego biva da ponovo zaspi još nekoliko puta.Blagodatno probuđenje, sa jedne strane, dovodi čoveka u stanje oslobođene lakoće i čilosti, a sa druge strane postavlja pred njega zahteve prilično teške. Ko sada više naleže na stranu prvu, taj sebi može dozvoliti mislenu zanesenost – i može se prevremeno odati radosti životnoj, kao da već pritežava sve što bi trebalo da pritežava (ima). Ova samoobuzeta lakoća neće ti dati da obratiš dužnu pažnju na ono što se u tebi zbilo, no sa njom skopčana duševna razonoda brzo će oslabiti, a blagoprijatno vreme i stanje ostaju propušteni. Opet će nastupiti uobičajena ogrubelost, u kojoj više nećeš vladati sobom. Ko, naprotiv, sada više naleže na stranu drugu, taj sebi može dozvoliti nastojanje da se unekoliko oslobodi od te tegobnosti, kao što dete zbacuje zavoj sa rane sa lekovitim plasterom samo zato što mu je teško da ga nosi. Neko se pritom da bi razvejao, kako mu se čini, mračne misli, laća takoreći bezazlenih zabava kao što su razgovori ili čitanje, a neko podvrgava ispitavanju bolno čuvstvo koje se u njemu rodilo, da bi otkrio odakle je i kako moglo ono da nastane. Tamo utisci sa strane, a ovde razorno delovanje ispitivanja poništava snasonosne promene koje se zbivaju u duši. Zbog toga i ovaj najzad nispada u uobičajenu tromost i ogrubelost.
Čini se da tako ne bi trebalo da bude, ali biva, zato što blagodatni podsticaji javljaju u različnom stepenu i što okolnosti u kojima oni dolaze mogu biti takve da zaklanjaju važnost i cenu njihovog javljanja u duši. Premudra blagodat dopušta to, kušajući slobodnu volju čovekovu. Eto zašto govorimo: čim osetiš blagodat p(r)obuđenja poznaš da je to upravo ona, a ne nešto drugo, požuri da njenim savetima prikloniš svoju volju.
a) Poveruj u prostosrdačnosti da je to od Boga, da te Sam Bog zove k Sebi, da ti se približi, da bi u tebi proizveo spasonosnu promenu.
b) Poverovavši ne dozvoli sebi da ga propustiš i dato dejstvo milosti Božije ostane besplodno. Samo to pobuđenje daje čoveku snagu da pobeđuje sebe. Ako ode, sam sebe pobediti nećeš. A da li će doći još, to ne možeš da kažeš. Možda ti se ovo snishođenje (Božije) poslednji put javlja. Posle toga pašćeš u ogorčenje, a iz njega u beznađe i očajanje.
v) Uznastoj i postaraj se, koliko je moguće, da održiš sebe u tome spasonosnom stanju, u koje si doveden. Kao štozapaljivo veštastvo (materija), ako ga dugo drže pred vatrom,ne samo da se zagreva nego može i da se zapali, tako se prirodno može u čoveku razgoreti i želja za blagodatnim životom, ako se ovaj poduže održi pod dejstvom blagodati.
d) Zato odstrani sve što može da zagasi taj oganj koji se zažiže i okruži se svime što ga može hraniti i razgoreti do buktinja. Osami se, moli se i sam u sebi porazmisli, kako treba da bude. Poredak života, bavljenja i napora, na koji je već ukazano i na prohođenje kojega si sebe prinuđivao, ištući blagodat, jeste najblagoprijatniji i za produžavanje u sebi dejstva koje je počelo. U tom slučaju bolji postaju usamljivanje, molitva i razmišljanje. Usamljivanje će biti sabranije, molitva dublja a razmišljanje delotvornije. Razmišljaj sam, prelazi sve misli koje si i pre sabirao, pokušavajući da oteraš slepilo, neosetljivost i nemar. Neka si ih već i razvejao, ipak ti predstoji da ražariš želju i da taj posao počneš odmah. Na to i usmeri svekoliko delanje. Sada tvoje rasuđivanje neće biti isto što je bilo pre. Bez podsticaja ono obično skreće u opštost. Sada, naprotiv, podražavajući blagodati i pod njenim rukovodstvom, ono će se u celini odnositi izravno na tebe samoga, bez ikakvih opravdanja i skretanja, i okretaće tj. predmete sa onih strana koje mogu najsnažnije da deluju na tebe. Upravo zato ti nećeš toliko razmišljati, koliko ćeš prelaziti iz osećanja u osećanje.
Eto, u tom trudu tvome nad sobom, pri pomoći blagodati, biće izgovorena, najzad, u srcu za Jedinoga Boga i tebe čujna reč „Napokon bi trebalo dakle, sada ću početi!“. Očigledno je da je to zaključak, ali po kakvim zakonima i iz kakvih pretpostavki se izvlači, nikakva nauka ne može da odredi. Svi predmeti rasuđivanja o stvarima koje prethode mogu biti jasno poznati, a do toga zaključka se ne mora doći. Čak biva da neko sve te sadržaje tako snažno izlaže da pod utiskom toga desetine i stotine njih do takve zaključne odluke dođe, a da kod njega samoga ona u srcu još nije izgovorena. I niko ne može reći ko tu deluje: da li blagodat ili sloboda, jer biva da delovanje blagodati prođe uzaludno i da svi napori slobode ostaju bez ploda. Blagodat i sloboda sadružuju se na za nas nepojaman način, očuvavajući ipak svaka svoju prirodu. Može se reći da se sloboda pruža i predaje a da je blagodat prima i prožima. Otuda ona snaga želje – „dakle, sada na delo!“
Eto najzad se čovek priklonio na stranu dobra, gotov je da stupi na taj sveti put, gotov da ide na dobra dela bogougađanja. Ali, u tom trenutku svekoliki bezdan zla, koji se pritajio u srcu, uzburkava se i opet upinje da preplavi svu dušu čovekovu. U času p(r)obuđenja i priklanjanja čovekovog greh ćuti, kao da ga se ne dotiče to što se u čoveku zbiva. Ali sada, kada čovek hoće da ga satre, on, hiljadu glavi, kako ga naziva sveti Jovan Lestvičnik, ispušta hiljade krikova na onoga ko je zamislio da mu glave dođe. Kao što i onome ko se probudi, dok još samo misli o tome kako će ustati, celo telo mirno počiva a čim odluči da stvarno ustane i malo napregne mišiće – sve boljke u telu, koje ga dotle nisu uznemiravale, obznanjuju se i podižu glasove žalbe, tako i kod čoveka koji se priklonio blagodati, bolesti grehovne ćuta, dok se on kreće ka tom priklonjenju, ali čim odluči da pristupi delu, svekolike se uzbunjuju snažno i smućujuće. Pomisao za pomišlju, pokret za pokretom poražavaju sirotog čoveka i vuku ga nazad. Napadajući bez ikakvoga reda sa svih strana, obuzimaju dušu i pogružavaju je u svoj nemir. Sve dobro u čoveku drži se kao o koncu i sam on gotov je svakoga časa da se otrgne od toga za šta se drži i da opet utone u ono iz čega je ushteo da iziđe. Jedino ga, međutim, spasava sladost, lakoća i radost, koje je udostojen bio da okusi u trenutku probuđenja i ona snaga, koju je osetio kada je u srcu rekao – „dakle, sada ću početi!“ Onaj ko je video kako se mala iskra vije tamo-amo u dimu ali svejednako kao da stoji samo za sebe ili kko se, čestica naloženih drva baca sukljajima plamena čas gore čas dole čas desno čas levo, on dakle, može da zamisli šta su ovom kritičnom momentu dešava sa dobrom željom čovekovom. Ne samo da je u duši uzbuna i rasulo, no se i sva krv uzburkava, pa čak i uši gluhnu i zamagljuju se oči. Nije teško shvatiti da takvo bunilo ne dolazi samo od greha koji živi u srcu nego i od roditelja svih grehova – đavola, koji ne može da ostane miran, kada se pojavljuje takav remetitelj poretka u njegovom carstvu.
Sveti episkop Tihon kaže: „Kada grešnik, pokrenut Božjom blagodaću, počne da se kaje, susreću ga različita iskušenja. Čovek počne Hristu da prilazi, a satana ga straga steže i odvlači od Hrista, spotiče i razne mreže plete“. Kod nas se pričaju priče o priviđenjima, i strašnim i prelastnim, koja sreću oni koji se domognu cveta za pronalaženje zakopanog blaga. Ovaj psihološki mit bolje od svega odslikava sva nastojanja đavolova da otrgne čoveka od dobre namere da kupi biser mnogoceni ili da dođe do blaga skrivenog u polju.
Ovde čoveku predstoji silna borba sa samim sobom, takoreći generalna bitka sa grehom. Ovde on mora odlučno da zarobi i porazi svoga neprijatelja, da stane na tu zmiju, sveže je i svu silu njenu poništi. Na uspešnoj pobedi nad grehom ovde se zasniva nada i stvarnost svih potonjih pobeda nad njim prilikom pojedinačnih njegovih buntovanja. Sve što se ovde dešava nemoguće je odrediti, zbog raznolikosti delujućih ličnosti. Glavne, pak, tačke ili obrte u ovoj borbi nije teško prikazati, ipak, više radi pomoći borcima nego u interesu znanja.
Očigledno je da u duši nema tačke oslonca ona lebdi, premda još celosna, nerazbijena u svojoj dobroj nameri, potpomagana blagodaću Božjom. I ko će je drugi podržati, ko će je utvrditi, ako ne Bog? Eto zašto sada, pre svega, duši valja snažno vapijati ka Bogu, kao što vapije davljenik. Vrag ti je dušu dohvatio i hoće da je proguta – vapij, kao Jona u utrobi kitovoj ili Petar apostol koji tone. Gospod vidi nuždu tvoju i trud tvoj i podaće ti ruku pomoći, podržaće te i utvrditi kao što i sleduje vojniku, koji stupa u boj.
Eto, gde je oslonac! Od svega je pak opasnije ako duša namisli da ga u samoj sebi nađe – tada će sve izgubiti. Zlo će je opet pobediti, pomračiće ionako još uvek slabašnu svetlost u njoj, ugasiće tu jedva zapaljenu vatricu. Duša zna koliko je sama nejaka. Zato neka, ništa ne očekujući od sebe, neka pada u svojoj poništenosti pred Bogom, neka se u srcu svome pretvara u ništa. Tada će svedelotvorna blagodat od toga ništa satvoriti u njoj – sve. Ko u konačnom samoponištenju položi sebe u ruku Božiju, taj Boga samilostivoga privlači i postaje silan Njegovom silom. Pri svemu tome, ipak, iz samoponištenja ne treba nispadati do raslabljenja duševnoga i, predavši se Bogu, predavati se ujedno i neradu i nemaru. Ne! Očekujući sve od Boga i ništa od sebe, treba i sam da se naprežeš u delanju i da deluješ prema snazi, da bi što god postigneš, to dostigao uz božanstvenu pomoć, i osenio ga božanstvenom silom. Blagodat je već prisutna, ali ona će delovati na tragu ličnih čovekovih pokreta, ispunjavajući nejakost njihovu svojom silom. Stavši, dakle, utvrđenom nogom na samoponištenu molitvenu predanost volji Božijoj i sam deluj i ne raslabljuj se!
Deluj protiv greha uopšte ali osobito protiv njegovih – osnovnih uzročnika. Kada se sve u duši mete i pomisli se roje kao kakva priviđenja i spopadaju je sa svih strana, odapinjući strele svoje u samo srce, nije teško primetiti, da se tako kaže, potpirivače zla. Iza množine vojnika pojedinaca, stoje tamo sasvim pozadi, glavne vojskovođe koje izdaju naređenja, upravljaju celokupnim rasporedom vojske i čitavim tokom vojne. To i jesu osnovni uzrokovači greha. Na njih i treba usredsrediti svu pažnju, protiv njih se treba oružati i treba ih nadvladati i uništiti. Kada oni budu pobeđeni, obični vojnici razvejaće se sami od sebe. Koji su to glavni uzrokovači greha i glavni bojovnici njegove odbrane ukazao je Spasitelj, kada je pozvao Svoje učenike, da idu za Njim (Mk. 8, 3438) rečima – „Ko hoće da ide za Mnom“, govorio je On, „neka se odrekne sebe i pođe za Mnom“ što znači – drži samog sebe za tuđinca, koji ne zavređuje pažnju i saosećanje i koga ne treba žaliti. To pretpostavlja da u srcu greholjubivome postojano živi i opstajava tome kvalitativno suprotno raspoloženje – samosažaljenje, a tako to ustvari jeste.
Čovek grešnik ophodi se prema sebi kao majka prema svome nežno ljubljenom detetu: u ovome mu je žao da se sebe odrekne, u onome da se sebi odupre – ne može sebe da savlada, niti ima srca na sebe ruku da podigne.
Spasitelj nas dalje, obavezuje da se odreknemo od svega što postoji u svetu radi spasenja duše: „Jer, kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi“.
Svet – to je sveukupnost stvari izvan nas, sve vidivo, opipljivo, čulno. Sledstveno tome, navedena obaveza pretpostavlja postojanje u srcu čovekovome sklonosti prema veštastvenome, lakomosti za opipljivim, neke strasti da se hranimo i naslađujemo samo vidivim i čulnim. I stvarno, u greholjublju postoji čulnost: ona nema čulo ukusa za ono nevidivo i duhovno, dok je sve čulno za nju tako poznato i tako oprobano.
Zatim nas Gospod savetuje da se ne stidimo Njega „u rodu ovom preljubotvornom i grešnom“. To nas prisiljava da pretpostavimo postojanje stida od ljudi u greholjubivom srcu, na uštrb dobra i pravde. Tako to i jeste. Čovek obično živi nenarušivošću oko njega zavedenog poretka ili uspostavljenih odnosa i zbog toga se prosto boji da ih pokoleba i radi njihovog održanja spreman je pre da ogreši dušu nego da učini nešto protiv nečije volje, da nekome ne udovolji i zapadne u neprilike. To je – čovekougodništvo: „Šta će drugi da kažu i šta će biti ako se veze pokidaju?“. Mora biti da je čovekougodništvo najosetljivija uza greha, kada im Gospod, da bi je raskinuo, preti zbog toga stida „postiđenjem“ Svojim na sveopštom sudu: „Ako se ko postidi Mene i reči Mojih u rodu ovom preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečiji postidjeti njega, kada dođe u slavi Oca Svoga sa Angelima svetim“ ovo zaključno upućivanje na vek koji dolazi ukazuje na nepostojanje osećanja za budući život večni u greholjubivome srcu i prisiljava da pretpostavljamo da za njega taj život kao da ni ne postoji i da je ono svecelo pogruženo u sadašnji život. Tako to i jeste. Čovek obično živi na zemlji kao da će tu večno živeti, a na budući život zaboravlja. Zna samo za sreću zemaljsku i svi ciljevi njegovi svode se na jedno – kako da ovde dobro poživi, a šta će biti dalje na to ni ne pomišlja.
Dakle, samosažaljenje, čulnost, čovekougodništvo i ozemljenost („život je samo ono što je na zemlji“!) jesu karakteristične crte greholjubivog srca. Sledstveno, oni su i osnovni uzrokovači greha i glavni njegovi pobornici. Mi grešni sami ih ne bismo mogli ni da otkrijemo, da nam na njih nije ukazao Spasitelj, i, naravno, za njih ne bismo i znali. Sada, pak, kada su razotkriveni, vidi se da oni to uprvo i moraju biti.
Čovek otpao od Boga, okrenuo se k sebi i kažnjen je, takoreći, samosažaljenjem: to proizlazi iz glavnog svojstva grehopada. Pali se u sebi rastrojio, iz duha je nispao u plot i muči se u sopstvenoj čulnosti. Glavno poprište na kome se projavljuje i mahnito hara greh jeste društvo grehočinih ljudi sa takvim običajima i takvim međusobnim odnosima da oni upravo hrane i potpomažu greh. Kada sa svim tim „obrocima“ greha ide sve dobro, srećno, to je – sreća. Kako takav tok stvari može postojati samo u ovom veku, dok budući vek iziskuje tok sasvim drugačiji, to se na ovaj drugi ni ne pomišlja i on ni ne ulazi grešniku u glavu, i tim pre ne nalazi ni saosećanje u njegovu srcu.
Takvi su, eto, koreni grehova ljudskih i oni su uzrokovači svih pomisli, koje ustaju na čoveka kada je on spreman da se pokrene iz oblasti greha na stranu dobra. Tada se na njega podiže čitav roj iskušavajućih pomisli koje ga smućuju, do užasa zastrašuju i nastoje da ga onemoguće.
Samosažaljenje nariče: „Kakav je to život! Pred sobom vidim samo muku, tegobe, žalosti, lišenja, kojima se kraj ne vidi. Idi samo kao posred trnja i bodlji bosim nogama, i svakoga trena dopadaćeš rana!“.
Čulnost podiže glas: “ Ostavi i tu stvar i onu, prestani i to da činiš i ono rečju, sve što je bilo po mome ukusu a bavi se samo duhovnim?! To ti je apstraktno, suvo, bez hranljivosti života!“.
Šta će oni reći? Smatraće te čudakom i počeće da te se tuđe. U međuvremenu treba raskinuti i ovu vezu i onu, a šta će posle biti?! A odande, još i neprijateljstvo očekuj!“ – to je krik čovekougodništva.
A evo krika zemljanosti naše: “ Budućeg će života biti, to niko ne spori, ali to je još daleko, a ovde kako poživeti? A i drugi su živeli… Zemaljsko poznajemo, a tamo šta je?… Ovo nam je u rukama, a ono tamo – gde je?…“.
Da, samo neka čovek pristupi služenju Gospodu, sve će to uglas zakričati na njega. I bilo bi dobro da su to tek neke lake pomisli, ali ne – one prodiru do u dubine dušine, poražavaju i povlače i na svoju stranu kao kad bi neko udicom zakačio živo telo i teglio ga k sebi.
Pomoć je, međutim, blizu… Ti samo ulaži napore i odolećeš, ali napore ulaži svrsishodno. Utvrdivši se molitveno u samoponištenoj predanosti volji Božijoj i svedelovanju blagodati:
a) pohitaj da odagnaš sve te pomisli iz duše, istisni ih iz svesti osobitim samoinicijativnim naprezanjem i uguraj u ono skrovište iz koga su izišle i povrati srcu spokojstvo, jer dok se ne uspokoji srce dalje se ništa neće moći delati. Toga radi, na prvom koraku, nimalo se ne bavi tim pomislima i ne stupaj sa njima u razgovor, čak ni u onaj nepomirivi. Gomila neotesanih razbežaće se ako se sa njima postupi strogo pri prvom susretu. Ako snishodivu reč kažeš jednome, i drugome i trećem, oni će prikupiti smelosti i postaće napadniji u svojim zahtevima. Tako i gomila iskušavajućih pomisli postaje nasrtljivija, ako im se dozvoli da se imalo zadrže u duši, a tim više ako se sa njime još uđe u pregovore. A ako se pri prvom susretu odgurnu snažnim naprezanjem volje, odbacivanjem i okretanjem k Bogu,one će se smesta udaljiti i ostaviti atmosferu duše čistom.
b) Ali, neka je taj mračni buljuk zlih pomisli i odagnan, neka je srce opet spokojno i neka je u duši ponovo postalo svetlo – treba držati na umu da tu za svoju stvar još ništa nije učinjeno. Ti su neprijatelji još živi. Oni su samo potisnuti iz čovekove iažnje i možda su se namerno pritajili, da bi u neočekivanom napadu u zgodnom času, utoliko verovatnije, povratili sebi pobedu.
Ne, na ovome se nikada ne treba zaustaviti, inače neće biti ni spokoja ni uspeha. Pomisli treba umrtviti, izmamiti i zaklati na žrtveniku samoodricanja.
Dakle, iznova se utvrdivši u molitvenoj predanosti Bogu i blagodati Njegovoj prozivaj svakoga od uzročnika greha i staraj se da od njega odvratiš srce i okreneš se ka onome što mu je suprotno – time će oni biti odsečeni od srca i moraće da zamru. Radi toga podaj slobodu zdravome razumu i njegovom tragom vodi i srce. Prosvetljen istinskom i svepotpomagan skriveno delujućom blagodaću neka tvoj razum:
a) najpre predstavi sebi svekoliko bezobrazje tog, može se reći, adskog nakota (iščadija), a ti srce svoje nagnaj daossti odvratnost prsma njemu!
b) življe zatim neka izobrazi opasnost u koju pomislibacaju i neka ih pokaže kao najopakije neprijatelje, a ti srce svoje okreni da prema njima uzgaji nenavist (mržnju).
v) zatim neka ti predoči svu onu krasotu i sladost života, u koju te one sprečavaju da stupiš, svu prelast slobode od ovih tirana, a ti srce svoje, u kome si već uzgajio odvratnost inenavist, napregni da ss ustremi od onih ka ovima, kao jelen ka izvorima vodenim.
Time će biti dostignuto ono potrebno. Program delovanja je kratak, ali delo se možda i neće tako brzo ostvariti. Ovde je naznačeno samo ono na šta treba obratiti svoju moć rasuđivanja, a nit samog rasuđivanja treba svako da vodi i provodi do cilja sam. Sopstvenom čovekovom rasuđivanju vidiva je delotvorna i snažna misao u ovom ili onom pogledu.
Uostalom, treba znati da je rasuđivanje – poluga, a da je ipak stvar u preokretima srca. Može se reći da se mi, čim se pomenuti preokreti srca dogode, već nalazimo kod cilja.
Ovaj trud najbitniji je, ustvari, prelom volje, i treba ga sprovoditi energično, neodstupajući, sve dok srce, u svojim preokretima, ne dostigne do poslednjih granica. A poslednje granice su osećanja suprotna grehovnim pobudama – raspoloženja suprotna osnovnim zahtevima greha. Tako se svejednako treba truditi nad sobom, dok se umesto samosažaljenja ne rodi nebolećivost i nepoštednost prema sebi i ne oseti žeđ za stradanjem i želja za mukotrpnim samouskraćivanjem bolnim i za telo, i za dušu; dok se, umesto čovekougodništva, ne javi, sa jedne strane, odvraćanje od svih rđavih običaja i veza, neko neprijazno i uzrujano protivljenje njima, a sa druge strane osuda sebe na sve nepravde i sve uvrede i poruge ljudske; dok u čoveku umesto osetljivosti samo za ono veštastveno, čulno i vidljivo nastane neosetaivost i odbojnost prema tome i ne začne se traženje i žeđanje isključivo onog duhovnog, čistog, božanstvenog; sve dok, umesto, ozemljenosti, ograničenosti usrećenosti samo zemljom, srce ne ispuni osećanje tuđinaštva na zemlji, sa stremljenjem samo ka nebeskoj Otadžbini.
Kada se stvore takva raspoloženja biće otkopani svi oslonci greha. On će izgubiti otpornost i vlast da određuje stvari koja sada prelazi na samoga čoveka. Greh je izbačen iz čoveka napolje i stoji spolja. Od toga trenutka on će već biti nešto što čoveka iskušava, ali ga ne opredeljuje. Da bi ga odagnao čovek treba samo da stavi u pokret sada već stečena, grehu protivna, osećanja. Iz ovoga se vidi od kako je velike važnosti upravo opisani trud: on od nas samih u nama obrazuje novu ličnost, odlučno okrenutu od zla i usmerenu ka dobru, tim trudom izvršava se prelom volje, posle koga sve u nama mora da stane u novi poredak.
Čovek, eto, stoji već na samom kraju oblasti greha, od zemlje svetlosti, slobode i blaženstva ništa ga ne deli. Uze su spale, na duši je lako i radosno ona je spremna da se vine ka Bogu. Ali lukavstvo neprijatelja se još nije iscrplo. Još on ima strelu koju je sačuvao za poslednji trenutak, tek što duša napregne svoje snage da bi učinila taj konačni iskorak iz oblasti samougodljivog greha, njenu pažnju poražava žalni vapaj: „Još samo jedan dan ostani ovde i dosta je – sutra ćeš prekoračiti ovu granicu“. Da li zato što je duša izmučena u borbi koja je prethodila, te potrebuje odmor, ili zato što je već takav zakon greha, tek taj glas se čuje. U njemu nema protivljenja dobru, već samo molba da unekoliko oslabi dostignuta napregnutost duhovna to je najprevarniji vapaj: neprijatelj se tobože zalaže za nas, moli nas da se sažalimo na same sebe. Ali, ako se samo malo prikloniš tome vapaju, tom našaptavanju, izgubićeš sve što si zadobio. Nekim tajnim putevima oni prognani uzrokovači greha prokrašće se do srca bez našega znanja, učiniće preljubu sa srcem i sve naumljeno raslabiće i rastrojiti, tako da će došavši k sebi, čovek sebe videti na staroj liniji, kao da ništa nije ni preduzimao da kod sebe izmeni. Tobom će ponovo ovladati ohladnelost, ogrubelost i tromost duševna, i sve što je već bilo prebrođeno, sada počinje iznova!
Zato ne preziri taj tobože mali zahtev: on je mali i ništavan naizgled, ali ustvari predstavlja sažetak svekolikog zla, prelastno prikazivanje ropstva u vidu slobode, prevarno prijateljstvo kojim se prikriva nepomirivi neprijatelj. Omrzni ga od sveg srca i čim ga primetiš – a on proleće brzo kao munja – požuri da izbrišeš trag njegov tako da od njega ni tračak ne ostane. Postavi sebe opet u isto ono stanje u kome si bio prethodno, i u toj unutarnjoj i spoljašnjoj napregnutosti izvoli da stojiš neodstupno. Porazivši i ovog neprijatelja, postaćeš konačni pobednik, koji je uzeo sebe u sopstvene ruke i postaćeš sam sebi potpuni gospodar.
Tako odmah posle blagodatnog probuđenja, pred slobodom čovekovom prvo stoji – kretanje ka sebi, koje ona vrši u tri koraka:
a) priklanja se na stranu dobra, izabire dobro.
b) uklanja prepreke, raskida uze koje oveka drže u grehu, izgoneći iz srca samosažaljenje, čovekougodništvo, sklonost ka čulnome i ozemljenost, i umesto njih, pobuđuje nebolećivost i nepoštednost prema sebi, neosetljivost za čulne naslade, predavanje sebe svakom sramoćenju i preseljenje srcem u budući vek sa osećanjem da je čovek tuđinac na zemlji.
v) napokon, nadahnjuje se da odmah stupi na put dobra, nimalo ne raslabljujući sebe, nego se održavajući u stalnoj napregnutosti.
Tako se sve stišava u duši. Probuđeni, oslobodivši se od svih uza, sa punom spremnošću govore sebi: „Ustavši, idem!“.
Od toga trenutka počinje drugo kretanje duše – ka Bogu. Savladavši sebe, ovladavši svim granicama svojih pokreta, povrativši slobodu, čovek sada treba da prinese na žrtvu Bogu. Znači, stvar je dovedena tek napola puta.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *