NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
KRATKI ŽIVOTOPIS SVETOG EPISKOPA TEOFANA ZATVORNIKA VIŠINSKOG
 
Svojim bogougodnim i bogosvedočanskim životom episkop Teofan Višinski podseća na mnoge velike Oce i Učitelje drevne hrišćanske Crkve. To je ocena koju sam po sebi nameće njegov izuzetni podvižnički život, njegov neumorni pastirski i duhovnički rad, njegova duboka i snažna bogoslovska misao, iskazana u brojnim pisanim delima.
 
Detinjstvo i mladost
 
Budući episkop Teofan Zatvornik se rodio 1815. godine u selu Černovskoje, u Orlovskoj guberniji, u carskoj Rusiji, od pobožnih roditelja: oca Vasilija Timotejeviča Govorova, sveštenika, i majke Tatjane Ivanovne, koja je, takođe, bila poreklom iz svešteničke porodice. Na krštenju je dobio ime Georgije. Stoga je za vreme školovanja, tj. dok nije položio monaški zavet, bio poznat pod svetovnim imenom Georgije Vasiljevič Govorov.
Velika blagočestovost Georgijevih roditelja bila je prva i najvažnija „škola“ za njegovo osnovno hrišćansko obrazovanje i usmerenje u daljem životu.
U osmoj godini života (1823.) kreće u Livensku duhovnu školu.
Šest godina kasnije (1829.) upisuje se na Orlovsku seminariju, koju vodi arhimandrit Isidor, kasnije poznati jerarh Ruske Crkve.
Orlovsku seminariju završava 1837. godine sa odličnim uspehom.
 
Monaštvo
 
Georgije se, zatim, upisuje na Kijevsku duhovnu akademiju, na kojoj studira iduće četiri godine.
Akademiju uspešno završava 1841. godine, sa naučnim stepenom magistra, i to kao mladi jeromonah, jer se nešto ranije, iste te godine, pred kraj studija, zamonašio i rukopoložio pod imenom Teofan.
Već u avgustu 1841. godine jeromonah Teofan biva postavljen za rektora Kijevo-sofijevske duhovne škole.
Ubrzo biva (1842) određen za inspektora Novgorodske seminarije, u kojoj se, potom, ističe kao vrstan predavač psihologije i logike.
Zbog svojih obilnih umnih i duhovnih darova, kao i pedagoških sposobnosti, Teofan 1844. godine biva postavljen za predavača na Peterburškoj duhovnoj akademiji, gde predaje moralno i pastirsko bogoslovlje.
Jeromonah Teofan svoja nadahnuta predavanja temelji na hrišćanskoj psihologiji (oplemenjenoj ličnim asketskim životom i osmišljenoj učenjem Svetoga Pisma), kao i na svetim žitijima i poukama velikih hrišćanskih bogougodnika i Otaca Crkve.
Bogat duhovnim životom i bogoslovljem, otac Teofan 1845. godine biva postavljen za pomoćnika inspektora Peterburške duhovne akademije, a tokom 1846. godini vrši i dužnost inspektora Akademije.
 
Misionarski boravak pa Istoku
 
Sledeće godine (1847) po sopstvenoj želji postaje član Duhovne misije u Jerusalimu, koju u to vreme predvodi arhimandrit Porfirije (Uspenski), veliki poznavalac Istoka i istaknuti crkveni arheolog. Za vreme šestogodišnjeg boravka na Istoku, jeromonah Teofan revnosno posećuje drevne monaške obitelji i vredno iščitava stare hrišćanske rukopise, naročito one u kojima su bila izložena žitija Svetitelja i ustavi drevnog monaškog življenja. Uz to, sreće se i vodi duhovne razgovore sa velikim podvižnicima, naročito tokom svojih boravaka na Svetoj Gori. Sve to u srcu njegovome razbuktava ljubav i želju za pustinjačkim podvizavanjem.
 
Povratak u Rusiju
 
1854. jeromonah Teofan se vraća iz Jerusalima u Rusiju, zajedno sa Ruskom duhovnom misijom koja je, zbog Krimskog rata morala da bude povučena u Otadžbinu.
Trud jeromonaha Teofana u Misiji nije ostao nezapažen, što je i bio jedan od razloga da on 1855. godine postane arhimandrit i, potom, bude postavljen za profesora na katedri za kanonsko pravo na Peterburškoj duhovnoj akademiji, a ubrzo i na dužnost rektora Olonecke duhovne seminarije.
Iste te godine arhimandrit Teofan postaje član Olonecke duhovne konzistorije. U to vreme on je već poznat po svojim nadahnutim propovedima, kao i po merama koje je preduzimao za suzbijanje jeresi raskolništva.
 
U Carigradu
 
Poznavanje prilika na Istoku kao i znanje grčkog jezika presudno su uticali da Ruska Crkva 1856. godine postavi arhimandrita Teofana za starešinu crkve pri Ruskom poslanstvu u Carigradu.
Arhimandrit Teofan sa tog mesta izbliza prati i obaveštava Sinod Ruske Pravoslavne Crkve o rasprama između Carigradske i Bugarske Crkve u vezi sa raskolom Bugara. U svojim izveštajima otvoreno ispoljava naklonost prema Bugarima, ali i bogoslovsku ljubav prema Carigradskoj Crkvi, naglašavajući da „velikodušna“ Rusija „ne bi trebalo da ostavi svoju majku po veri u tako bespomoćnom stanju“.
 
Rektor Peterburške duhovne akademije
 
Kada se ubrzo (1857) ukazala potreba da arhimandrit Teofan svojim iskustvom i darovima još više doprinese Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, Sveti Sinod ga je ukazom postavlja za rektora Peterburške duhovne akademije.
Sa tog mesta objavljuje svoje brojne bogoslovske radove, uglavnom u časopisu „Hristianskoe čtenie“, koji izlazi pod njegovim nadzorom. Međutim, osnovni mu je zadatak u Peterburgu – straženje nad duhovnim i obrazovnim razvojem poverenih mu studenata.
U vreme njegovog rektorovanja Akademija, 1859. godine, obeležava pedesetogodišnjicu svog osnivanja, kojom prilikom ga Sinod Ruske Crkve, „za pokazani trud i predanu službu u Akademiji“, odlikuje ordenom svetog kneza Vladimira III stepena.
 
Episkop tambovski i šacki
 
1859. godine arhimandrit Teofan biva izabran za eiiskopa tambovskog i šackog. Kao episkop te eparhije on četiri godine neumorno poučava pastvu jednostavnim i snažnim propovedima (koje su, kasnije, objavljene u dva obimna toma). U vreme svog tamošnjeg episkopovanja, episkop Teofan otvara mnoge crkveno-parohijske i druge škole, i pokreće izlaženje eparhijdkog časopisa. Od posebne važnosti je njegov bogoslovski rad „Pisma o hrišćanskom životu“.
Episkop Teofan, u svom pastirskom radu, oko sebe bogosvedočanski širi istinsku crkvenost i duhovnost, bogoslovsku strogost i čovekoljubivu blagost, očinsku ljubav prema svima i brigu za sve, naročito za nište i siromašne.
Obilazeći, jednom prilikom, crkve i manastire po svojoj eparhiji, episkop Teofan posećuje i Višinsku pustinju, koja mu se odmah neobično dopala kako po svom strogom monaškom ustavu, tako i po divnom mestu gde se nalazila. Šaljući za nastojatelja u Višinskoj pustinji igumana Arkadija, episkop Teofan izgovara sledeće proročke reči: „Pođite, oče igumane, tamo, a Bog će dati da i ja ka vama dođem“.
 
Episkop vladimirski
 
Kad se 1863. godine upokojio vladimirski episkop Justin, Sinod Ruske Crkve donosi odluku da na tu episkopiju postavi tambovskog episkopa Teofana, sa obrazloženjem da je sposoban da upravlja „većom pastvom“. Kao i u prethodnoj eparhiji, episkop Teofan i u ovoj – Vladimirskoj, neprekidno misionari, otvara škole, pokreće eparhijski list…
Posle dvadesetpetogodišnjeg neumornog služenja Crkvi episkop Teofan donosi odluku da svoj monaški ideal ostvari tako, što će se povući u pustinju i potpuno se odreći ovoga sveta.
Ta najuzvišenija monaška odluka predstavlja krunu njegovog podvižničkog života i ispunjenje najdubljega Božijega priziva, koji je episkop Teofan osećao u srcu, dok se – još kao dete, i kasnije kao mladić – divio podvižnicima, što ih je viđao po ruskim manastirima, po Svetoj Zemlji i na Atonskoj Gori; dok je čitao svetootačku literaturu i, naročito, kada je 1861. godine prisustvovao duhovnom slavlju povodom otkrivanja moštiju svetog Tihona Zadonskog.
 
Nastojatelj Višinske pustinje
 
Posle savetovanja sa svojim duhovnim rukovoditeljem, mitropolitom Isidorom, episkop Teofan upućuje molbu Svetom Sinodu, u kojoj moli da ga ovaj razreši episkopskih obaveza u Vladimirskoj eparhiji i dozvoli mu da se za stalno naseli u Višinskoj pustinji.
Odobrenje za to dobija 1866. godine, kada i biva postavljen za nastojatelja Višinske pustinje, u kojoj je, do kraja, proveo svoj ovozemaljski život, ali ne kao nastojatelj. (Ubrzo piše novu molbu Svetom Sinodu, tražeći da ga ovaj sada razreši i nastojateljskih obaveza, da bi mogao da se povuče u još dublju podvižničku osamu, eda bi tako – još odvojeniji od sveta mogao predanije da služi Bogu, svecelo uronjen u podvig molitvenoga tihovanja).
O sebi i svojim najdubljim stremljenjima ka savršenom hrišćanskom životu podvižnik Teofan, u to vreme, ovako piše: „Nazivate me srećnim. Ja sebe tako ne osećam… Višu (to jest Višinsku pustinju) moguće je zameniti isključivo za Carstvo Nebesko“.
Najdublje predan tihovateljskom životu u tišini Višinske pustinje episkop Teofan ne prihvata ponude Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve da ponovo upravlja nekom od velikih eparhija, kao ni ponudu da bude episkop moskovski, niti da ode za Japan, gde je u to vreme misionario otac Nikolaj Kasatkin.
 
Zatvornik,pastir i duhovnik
 
Udubljujući se sve više u tajnu pustinjačkog podvižvištva, episkop Teofan 1872. godine počinje da živi zatvorničkim životom.
Prekida kontakte sa ljudima i prestaje da odlazi u manastirski hram na bogosluženja, zatvorivši se u posebni kutak pustinjskih obitavališta, zbog čega i biva nazvan Zatvornikom.
Otada prima samo nastojatelja pustinje, duhovnika igumana Tihona, i kelejnika, oca Evlampija.
U svojim kelijama podiže malu crkvu, posvećenu Krštenju Gospodnjem, u kojoj poslednjih jedanaest godina svakodnevno služi svetu Liturgiju. Svoj zatvornički život provodi u neprestanom opštenju sa Bogom kroz neprekidnu molitvu, čitanje i pisanje.
Živeći podvižnički i zatvornički, piše mnoga pisma – odgovore onima koji su mu se obraćali, tražeći od njega duhovnu utehu, pomoć i pouku, što on shvata posebnom vrstom služenja Crkvi Božjoj i narodu hrišćanskom. Dnevno mu stiže 20 do 40 pisama iz raznih krajeva Rusije. Zato ga, sa pravom, jedan od njegovih biografa naziva „velikim umnikom hrišćanske filosofije, spisateljem plodotvornim u meri koju su postigli sveti Oci IV veka“.
Treba, takođe, istaći da je episkop Teofan svojim bogonadahnutim bogoslovskim radovima u znatnoj meri obogatio rusko bogoslovlje, ali i pravoslavnu duhovnost u celini, jer je svoje misli – kroz pouke i tumačenja – izlagao na jednostavan i jasan način, tako, da osnovne istine hrišćanske vere i učenja Crkve budu pojmljive i, time, lako prihvative svakome.
Episkop Teofan se, takođe, istakao i kao vrstan prevodilac svetootačkih tekstova. Najbolji dokaz za to je njegov prevod Dobrotoljublja, knjige koja sadrži najviša učenja o duhovnom životu iz pera osnivača i velikih učitelja hrišćanskog asketizma.
Iskrenost, skromnost, ljubav prema čoveku i Bogu predstavljaju osnovne odlike svete duše Teofana Zatvornika. „Evo – govorio je on – knjige i čitam i pišem, ali u meni nema ničega sličnog onome što su činili ugodnici Božji“. Takav njegov unutarnji život i smirenje činili su ga blagim prema svima; a poznato je da je bio sklon da sve ljude smatra, u suštini, dobrima i potencijalno svetima.
Svog velikog pravednika Bog je preselio na onaj svet 1894. godine na dan Krštenja Gospodnjeg – dan praznika hrama koji je podigao u svojoj keliji. Episkop Teofan se preselio u Carstvo Božije, ne prestajući da živi i na zemlji, u pamćenju živih članova Crkve Hristove, ne samo u Rusiji, no širom pravoslavnog sveta.
U jednom od mnogih napisanih dela ovog Svetitelja stoji i ovo: „Umrli nastavljaju i na zemlji da žive, u pamćenju živih, svojim dobrim delima“.
Crkva Pravoslavna proslavlja kao Svetitelja ugodnika Božijeg Teofana Zatvornika, koji – kroz svoja predragocena bogoslovska i pastirska dobra dela – nastavlja da poučava pokolenja novih vojnika Hristovih koji se, na putu spasenja, u Crkvi Hristovoj, podvizavaju i dvigaju ka Svetoj Trojici i Carstvu Božijem.
 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *