ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
КАКО ТРЕБА ДА РАСУЂУЈЕМО?
 
Када ти се, пак, почне да указује мноштво ствари о којима треба сам са собом да расправиш, не треба да мислиш да то заправо могу да изведу само људи учени. Расправу са самим собом може свако да води. Свака истинита мисао која нам дође на ум, сама нам саветује оно што је за њу потребно! Само ти буди добросавестан и поново оживи у себи искрену жељу за оним што је за тебе истински добро, са спремношћу да следујеш упутствима истине.
При свему томе није излишно имати при руци душеспасне књиге, у којима су јасно и упечатљиво раскривене ствари о којима треба сам са собом да расправиш. Врло корисни у томе погледу су чланци епископа Тихона о духовном слепилу, о мољењу, непокајаноме и келејна писма. (Од помоћи се показује и зборник светоотачких списа, под насловом Устани ти који спаваш!).
А само расуђивање треба тако усмеравати да буде прилагођено своме циљу – да делује на души и да је протреса и буди.
Зато:
1. Када расуђујеш, не мудруј, задајући себи многа питања, него разјасни себи предмет, па га приближи срцу своме са најупечатљивије стране и тако га духом разматрај.
2. Не прелећи брзо са једне мисли на другу – то ће ти пре расејати него сабрати и на душу деловати. Ни сунце не би огрејало ни једну ствар на земљи, када би по њеној површини брзо промицало. Мерило расуђивања о овоме или ономе нека буде саосећање. Сваку мисао доводи до осећања и од ње не одустај сведок ти не прожме срце.
3. Ако је могуће, мисао не остављај огољену, у некој, тако да кажем, рационалној (апстрактној) форми, но је заодени у неку слику и носи је потом у глави као свога сталног побудиоца. Од свега је најбоље ако можеш да у једној слици објединиш неколико упечатљивих представа. Тако свети Тихон (Задонски), да би грешнику урезао у памет мисао о опасности његовог положаја, вели: “Над тобом је – мач правде, под тобом – ад, готов да те прогута, пред тобом – смрт, иза тебе – мноштво грехова твојих, са леве и десне стране твоје – гомиле су злобних врагова (демона)! Па зар смеш да будеш тако безбрижна?” Слика се лакше памти и држи у памети, делује јаче и упечатљивије.
4. Изабери кратке, али снажне изреке духовне, које се могу применити на твоје стање, и онда их чешће понављај у уму своме или гласном речју. На пример: “Во познаје власника свога и магарац јасле господареве, а ти? Или за богатство доброте и дуготрпљења не мариш? Бездушношћу својом и нераскајаним срцем својим гомилаш на себе гнев за дан гнева и праведнога суда Божијег! Бди, јер не знаш када ће Господ доћи!… Ово гроб преда мном лежи! смрт преда мном стоји!… Камо да пођем од Духа Твога и од Лица Твога да побегнем?!… Плата за грех је смрт!… Ђаво као лав ричући ходи… Положи рачун о управљању домаћинством. Коме је дано много, од њега ће се много и тражити. Слуга који зна вољу господара свога, а не врши је биће бијен веома… Сети се одакле си пао!…” и др. Прикупи и научи напамет те изреке и сасипај их на срце своје. Можда ће нека од њих постати огњена стрела, која ће га погодити и разбуктати.
Ипак, не остани само на пуком расуђивању, него га прекидај молитвом. Јер, то што сада чинимо дође ти као да хоћемо да ишчупамо дрво урасло у земљу. И ми тако прилазимо и чувамо сами себе, напрежући силу саморасуђивања, самоуверавања, самоубеђивања. Ми прво чупамо, али га извући из земље можемо – корени су дубоко урасли. Немамо у себи снагу за то, као што немамо снаге ни да подрежемо те корене. Ето, па ишти помоћ!
Када ти, пак, у време таквог размишљања дође у срце неко дубоко осећање или се побуди и најмање умилење, устани и моли се! Моли се да Бог освети твој труд над својим окамењеним срцем, да некој мисли твојој да силу, да уништава грех и израђује добродетељ, или чак да Сам дође и рани те, пробуди и умекша.
У тој молитви се моли својим речима: изреци оно што ти је на души и повери му своју најдубљу потребу за поуздањем, речју простом, детињом, кратком, а још боље и без речи, тако припадајући Богу са болним вапијањем.
Не мудруј, не “састављај” молитву. Приступи простосрдачно, само са својом најдубљом потребом, као болесник лекару, као оковани ослободиоцу, као узети к ономе ко ће га на ноге усправити, искрено исповедајући слабост своју и немоћ да самом себи одолиш и предајући се Божијој сведелотворности.
Падај пред Господом ничице, чини поклоне – многе и премноге, и као несрећник у груди се биј. И са молитве не одлази, све док ти она у души трепери. Када молитва ослаби, лаћај се опет размишљања духовног, па онда опет прелази на молитву.
И за молитву, као што си учинио за расуђивање, изабери кратке вапаје к Богу и чешће их понављај: “Поштеди створење Своје, Владико!… Милостив буди мени грешном!… О, спаси Господе о, похитај, Господе!”. Подсећај се дирљивих црквених песама и певај их – нпр., “Ево, Женик долази… Помишљајући на зла љута која починих, ја кукавни, дршћем од страха пред страшним даном судњим!… Душо моја, душо моја, устани зашто спаваш!…” и сличне.
Трудећи се тако, куцај непрекидно у двери милосрђа Божијег!
А шта да иштемо, трудећи се? Побуђујућу благодат Божију. Благодат Божија навикла је да ради деловања на нас бира одређене помоћне начине, како је речено у опису необичних дејстава благодати Божије. Дакле, привуци к себи ту помоћ и ходи под заклоном и утицајем њеним. Та, зар неће и на тебе однекуд пасти зрак благодати, као што је пао на друге теби сличне грешнике?!
Божија благодат, пак, изабрала је за своје деловање храм Божији и црквени поредак. Одлази и ти у цркву и стрпљиво, пажљиво и трепетно-побожно одстојавај свештене службе. И сам изглед цркве са уређењем њеним и поредак богослужбених обреда, и појање са читањем – све то може да утиче. И не треба да се чудиш кад, ушавши у цркву празан, изађеш отуда као неко у коме се зачео дах спасења.
Благодат дејствује и кроз реч Божију. И ти је узми и читај. Можда ћеш наићи на такво место које ће тс погодити као што је погодило Августина – место на које му је пао поглед, пошто је насумце отворио Нови Завет.
Срце многих грешника знало је да омекша од разговора са другим људима. Пођи и ти и поразговарај! Реч по реч, па неће ли се међу речима које падну наћи и она која ће ти продрети до раздељења душе и душа, реч која суди помислима и мислима срца човекова. Можда ће жива реч, згрејана љубављу, продрети до дубине срца твога и уздрмати тврђаве греха, које су се тамо подигле.
Моћном се показала молитва убогих. Пођи и ти и умножи милостињу, отри сузе несрећних, и подигни оне који су пропали. Молитвени вапај ништога долази до Неба и пролази небеса. Неће ли и он извести пред тебе Ангела-руковођу као пред Корнилија капетана?
Вршећи ова и слична дела, дотицаћеш се сасвуда и носилаца благодати Божије. И можда ће однекуд и на тебе канути живоносна роса њена и оживети у теби слеђене клице духовног живота.