NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
UOBIČAJENI POREDAK STICANJA DARA PROBUĐUJUĆE BLAGODATI
 
Već smo primetili da je u raznolikosti dejstva probuđujuće blagodati osobitog zapažanja dostojan onaj način delovanja koji ona očituje prema grešniku koji je to probuđenje već bio iskusio, pa je onda opet otpao u greh, kobnim padom u svoje uobičajene smrtne grehe. Što se ova otpadnuća češće ponavljaju, to slabije postaje probuđenje, jer se srce na njega nekako navikava te mu ono prelazi u red uobičajenih pojava duševnog života.
Istovremeno sa takvim opadanjem njegove snage blagodatno se probuđenje od najdubljeg i energičnog osećanja – kakvim biva u svom izvornom obliku – sve više približava misli te najzad prelazi u prostu pomisao i uspomenu. Ta se pomisao neko vreme rado prihvata, potom samo – trpi, bez zlovolje ili hladno, bez naročite pažnje; a zatim već čoveku počinje da dotužuje i on žuri da je se što pre otrese, postaje mu na kraju neprijatna i odvratna i on je više ne vodi nego nenavidi, progoni i tera od sebe.
Shodno tome, slabi i njegovo ubeđenje u neophodnost boljeg, duhovnog života: spočetka mu ta promena izgleda verodostojnom a zatim se zaklanja sumnjama u vidu raznih pitanja, potom pak više nego verodostojnom postaje mu baš nepotrebnost i izlišnost takvoga života, te on u duši najzad donosi odluku – „živi kako se živi, i tako se može poživeti, sve drugo su samo izlišne brige!“ Tu čovek dospeva u dubinu zla i odaje se nemaru, što je stanje slično stanju onoga ko nikada nije primio blagodatno probuđenje.
Očigledno, spasenje takvoga čoveka u krajnjoj je opasnosti. Milosrđe Božije jeste veliko ali ni ono, možda, više ne može da učini sa takvim ništa – kao špto je rečeno da ne može ni sa onom zemljom koja je, mnogo puta napajana kišom, ostala neplodna i došla blizu prokletstva (Jevr. 6, 8). Eto, tu je posledicu čovekovog nepridržavanja poretka, koji mu nalaže blagodatno probuđenje, naročito potrebno utisnuti u pamet onima koji taj život potrebuju. Istina, božanstvena blagodat ne da se u svojim dejstvima sputavati sličnim merenjima i određenjima, ali biva da se i slaže sa njima. Zato, mada u pogledu mogućnosti obraćenja i spasenja ne treba očajavati, ma kako slabašan bio poziv na povratak dobrom životu, ipak čovek svagda sa strahom i bojazni pri takvoj slabosti treba da razmišlja o svome položaju: nije li se survao do one poslednje mogućnosti da uopšte primi blagodatno probuđenje, nije li možda božanstvenoj blagodati, sveželjnoj našeg spasenja, zagradio sve puteve delovanja na njega i ne približava li mu se ta blagodat možda po poslednji put da bi ga urazumila i učinila kraj bezobrazju njegovog života?!
Zato, ako su pozivi blagodati Božije slabašni, čovek treba da pohita da se okoristi njima sa čvrstom namerom, makar oni bili i čisto razumski, i treba da ih pojača, koliko je to dano njegovoj slobodi. Očigledno, pojačavanje tih poziva neće biti ništa drugo do – otvaranje sebe za prizivanu i traženu blagodat, otvaranje stoga što smo usled pređašnjih padova sve više ogrubljivali i za nju se zatvarali, jedan u ovoj drugi u onoj oblasti. Čovek će uspeti da se otvori ako se blagodati predaje onako kako ćemo sada ukazati da se uzlazi do energije prvog probuđenja, jer treba smatrati da će ta energija narastati u meri u kojoj on prihvata ovaj ili onaj postupak za probuđivanje uspavanih pokreta duha. Tako, dok se kod prvi put probuđenoga sve savršava usrdno, živahno i vatreno, kod ovog poslednjeg se vrši hladno, usporeno i uz mnogo napora. Njega blagodat kao da ostavlja samome sebi ne bi li mu dala da oseti kako je za nj dragocena stalna poslušnost Bogu Koji ga zove, i navela ga na raspoloženje da visoko ceni pomoć Božiju. Pritom, Gospod u čoveku održava žel,u ali mu oslobođenje odjednom ne daje, no ga drži u središtu mučenja i nigde ne sklanja, da bi ispitao njegovo usređe i razvio mu volju i naveo ga na odluku da u tome istraje. Zatim iskušavanoga i oslobađa.
Ovim nekolikim potezima imali smo nameru da razlučimo dva načina delovanja Božije blagodati od kojih o jednom Gospod kaže – „evo, stojim na vratima i kucam“ (Otkr. 3, 20), a o drugom – „tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se“ (Lk. 1.1, 9). Prvi smo način opisali, a što se drugoga tiče, pred nama stoji pitanje: kako tražiti i na šta kucati?
U neobičnim slučajevima Božija blagodat deluje brzo i odlučno, kao što, na primer, vidimo na apostolu Pavlu, Mariji Egipatskoj i drugima, ali u uobičajenom poretku obraćenja većinom biva tako da čoveku dolazi samo misao da promeni život i poboljša se u svojim delima i unutarnjim raspoloženjima. Misao dolazi, ali kako još mnogo treba da joj se pridoda da bi ovladala dušom! Dobre misli ove vrste većinom ostaju besplodne, ipak, ne svojom krivicom, nego usled neodgovarajućeg odnosa prema njima samih ljudi čiju su dušu posetile.
Prva i glavna greška u odnosu na takve misli jeste što ih ljudi ostavljaju neispunjenim, odlažući iz dana u dan njihovo ostvarivanje. Odlaganje je opšta boljka i prvi uzrok neispravljivosti. Svak govori: „Postići ću ja to već“, i – ostaje pri navikama rđavog života kome se naučio. Dakle, ako ti je došla dobra misao da se ispraviš, uhvati se za nju, porazmisli radi čega ti je poslana i toga radi pre svega odgoni odgađanje.
Odgoni sklonost ka odgađanju. Ne dozvoli sebi da kažeš: sutra ili bilo kada kasnije pozabaviću se time, nego se istoga časa lati posla. Za oruđe sebi uzmi zdravo rasuđivanje i pomoću njega:
a) živo sebi predoči nerazumnost, naopakost i opasnost odlaganja. Kažeš „posle“, ali će ti „posle“ to teže biti da učiniš, zato što ćeš se više naviknuti na greh, pa će i okolnosti i tvoje grehovne veze postati zamršenije. A kakvog smisla za zapetljanoga ima u tome da se sve više i više zapetljava i pritom misli da će mu jednom posle isto tako lako biti da se ispetlja kao što jeste sada?! Ako već saznaš da ne bi smeo da ostaneš kakav si sada, zašto odlagati? Ta, na kraju, i Bog bi mogao da kaže – „dodija mi podnositi“ (Is. 1, 14), i ti bi mogao da zađeš preko crte iza koje nema povratka. A to je takva nesreća da radi njenog izbegnuća nema truda koji bi ti s razlogom bilo žao da uložiš. Ako ispravna misao nastoji da sve ovo jasno i živo zamisli, svi glavni činioci duše odvratiće se od odgađanja, za nju čoveku više neće biti zastupnika. Uvidećeš da je odgađanje – tvoj nePrijatelj, pa ćeš i sam na njega pogledati neprijazno.
b) Delo ispravljanja sopstvenog života, pak, odgađamo otuda što dobra misao koja nas je Posetila, stoji u nama jošuvek samo kao misao i nije privukla saosećanje, otuda što nam puka misao ne pobuđuje volju. Ona se među drugim našim interesovanjima pojavljuje kao gošća-tuđinka, mami sa odstojanja ine deluje upečetljivo. Sprovesti je dalje u dubinu dušinu ipokazivati njemu vrednost i privlačnost – već je tvoja stvar.Stavi, dakle, ovu misao na prvo mesto, smatraj je ispravnom,otkrij radost i veličinu koju obećava, uvedi sebe u lakoću njenog ispunjavanja. Dobra misao deluje po sebi slabo i ne privlači srce otuda što u njemu postoje drugi planovi i interesantniji predmeti, shodno sklonostima koje su ga prethodno ispunjavale. Izvedi ih sve na sredu i počni bespristrasno da ih upoređuješ.Poređenje sa ovom dobrom misli ništa ne može da izdrži, sve se Povlači u najdalji, zadnji plan. Ostaje pak samo ono na šta ova ukazuje i privlači nas kao nešto jedinstveno i prekrasno.
v) Od bolesti odlaganja bolujemo najviše stoga što udatom trenutku energiji u sebi dozvoljavamo da oslabi i popuštamo lenjosti, mlitavosti, učmalosti i neodlučnosti i u mislima i u delatnim snagama. Tako svoju situaciju možemo uzeti i sa te strane, živo sebi predočivši kako je ponižavajuće odlaganje i inače, u običnim poslovima, a kamoli u najneophodnijem delu spasenja – u svemu je potrebno pokazivati se hitrim i brzim za delovanje i sramota je dozvoljavati sebi suprotno, sramota je odlagati za sutra ono što može i treba da se učini danas.
Na ovaj i druge načine odgoni odlaganje. Nije važno kako to ko čini, samo neka čini. Došla ti je dobra misao, nagovori sebe da ne odlažeš njeno ispunjenje, oraspoloži se i prisili da istog trena počneš da deluješ po njenom uputstvu. Onome ko je delo odgodio za sledeće dane, treba ponuditi nešto od saveta koje ćemo u knjizi dati kasnije.
Ali, pretpostavimo da je čovek dobru misao prihvatio i da mu je ona obuzela pažnju. Sada pak treba da pohita da je dovede do takvog stepena probuđenosti na kome ona ima snagu da postane poluga koja lako i moćno stavlja u pokret svekoliku našu nutrinu. Toga radi treba da joj da prostora da prodre unutra, i za to je potrebno da nad sobom izvrši, da tako kažemo, nekoliko operacija, kao najneophodniju i najdelotvorniju pripremu za probuđenje.
Ove operacije treba da budu uperene protiv onih tananih mreža ili onog ustrojstva čovekovih raspoloženja koji čoveka zadržavaju u grehu. Greh sputava dušu mnogim mrežama ili, bolje rečeno, od nje se skriva mnogim pokrovima stoga što je sam po sebi nakazan pa bi ga, lako uočljivog, ona iz prve mogla od sebe odbaciti. Najdublje smešteni i srcu najbliži pokrov sazdan je od samoobmanjivanja, neosetljivosti i lakomislene bezbrige; iznad njih, bliže površini leže rasejanost i mnogobrižje, najglavniji činioci koji skrivaju i pothranjuju greh i grehovne običaje i navike; sasvim s vrha nalazi se pretežpost ploti, pokrov od drugih vidniji, ali ipak ne manje moćan i značajan.
Onaj prvi pokrov je osnovni. On uzrokuje da čovek ne vidi opasnost svoga položaja i ne želi da ga promeni. Druga dva su samo – oruđa, njima se samo ispoljava i održava to grehovno stanje. Kada božanstvena blagodat dolazi, ona prolazeći do razdeljenja duše i duha udara pravo na prvi pokrov i raskida ga. Pod njenim dejstvom grešnik smesta biva obnažen i ukazuje sopstvenoj svesti u svome svekolikom duhovnom bezobrazju (ružnoći). Ali, kada čovek još uvek samo ište blagodatno probuđenje, potrebno je da počne da deluje spol3a i doseže do pokrova unutarnjih.
Ako, dakle, hoćeš da se kako valja zanimaš pomišlju da promeniš rđavi život svoj, koja te je obuzela, počni da skidaš sa sebe grehovne pokrove onako kako se skida sloj zemlje da se otkrije ono što je pod njim skriveno.
a) Pre svega pozabavi se – telom. Uskrati mu uživanja i zadovoljstva, ograniči i zadovoljavanje najprirodnijih njegovih potreba: produži vreme bdenja, smanji uobičajenu meru hrane, pridruži naporima nove napore. Glavno je da, kako želiš i kako možeš, učiniš nekako lakšom i lepršavijom plot, istančaš njenu ogrubelost. Time se duša oslobađa od sapetosti veštastvom (materijom, materijalnim svetom), postaje pokretljivija, laganija i prijemčivija za dobre uticaje. Veštastveno telo, pretežući nad dušom, prenosi na nju svoju tromost i hladnoću.Telesni podvizi raslabljuju te uze i odstranjuju njihove posledice. Istina, ne živi svaki grešnik neuzdržljivo i ne povlađuje telu, ali – jedva da bi se među onima koji žive običnim životom našao neko ko ne bi imao šta da uskrati svome telu, kada mu u srce dođe želja za spasenjem.
b) Telo obremenjuje dušu spolja, brige i potkradanje misleno od strane demona muče je iznutra. Dopustimo da je plot već umirena; time je učinjen prvi korak, ali pomenute dva prepreke odeljuju dušu od nje same.
Brige joj ne ostavljaju vremena da se pozabavi sobom. Čoveku koji ih ima, jedan je posao u rukama a desetine njih su mu u glavi. One odgone čoveka sve dalje i dalje, ne dajući mu mogućnosti da se obazre i pogleda na sebe. Odbaci, dakle, privremeno brige sve bez izuzetka, odbaci ih samo privremeno, posle ćeš se opet latiti uobičajenih poslova, samo ih sada prekini, izbaci iz ruku i izbij iz misli.
Ali i onda kada čovek prekine poslove koji nose brige, u glavi mu još zadugo vlada smetenost: misao misao sustiže, čas u saglasju čas jedna drugoj protivna, duša je rasejana, um se povodi na razne strane i samim tim onemogućuje sebi da se utvrdi na bilo čemu postojanom i stamenom. Saberi zato rasejanu decu svoju ujedno, kao što pastir sabira stado svoje ili sočivo rasejane sunčeve zrake, i obrati ih ka sebi.
Želja da se udubimo u sebe i sobom pozabavimo, presekavši rasejavanje misli i brige, naravno, kao neizbežna sredstva iziskuje, sa jedne strane, osamljivanje, a sa druge – prekidanje uobičajenih zanimanja i svakodnevnih (žitejskih) i službenih; ranije pomenuto umiranje ploti nalaže izmenu u poretku zadovoljavanja prirodnih potreba. Sudeći po tome, najzgodnijim vremenom za izmenjivanje svoga života treba smatrati vreme posta, osobito Velikog. Tu je sve unapred nastrojeno za takav zahtev: i kod kuće i u crkvi, pa čak (u ono vreme, u carskoj Rusiji – prim. prev.) i u društvu. Na to vreme svi i gledaju kao na pripremu za pokajanje. Ipak, iz ovoga ne sledi da, kada čoveku dođe dobra misao o promeni života, on treba da njeno ispunjenje odloži do nastupanja posta. Sve što jedna takva misao nalaže može da se ispuni i u svako drugo vreme, nezavisno od posta. Ali, naravno, kada je već nastupio sveti post, grehota je propustiti ga, kao što se propušta drugo vreme, i ne pobrinuti se za spasenje duše. Onome kome dođe spasonosna misao o izmeni života, van vremena posta i koji u svojoj svakodnevici nailazi na prepreke za njeno ostvarivanje, bolje je da se privremeno povuče u neku manastirsku obitelj. Tamo je lakše sebe savlađivati.
v) Eto, ti sada stojiš kod svoga srca. Pred tobom je unutarnji čovek tvoj, pogružen u dubok san bezbrige (nemara), neosetljivosti i slepila. Počni da ga budiš. Dobra misao koja ti je došla, već mu je malo narušila miran san. Buđenju pak pristupi sa velikom i radosnom nadom i najsnažnijim naprezanjem misli: sabravši svu svoju pažnju, počni da sebi predočavaš raznovrsne predstave, manje ili više uverljive i upečatljive, prilagođavajući ih ipak svome unutarnjem stanju.
Pre svega, skidaj sa očiju svoga uma pokrove koji ga održavaju u slepilu. Ako čovek ne odstupa od greha i od njega ne beži, to je najviše stoga što nije svestan sebe niti ove opasnosti u kojoj se nalazi zbog greha. Kada bi mu se otvorile oči on bi od greha pobegao kao što se beži iz kuće zahvaćene vatrom. Takva zaslepljenost proističe i iz nepažnje i ravnodušnosti prema samome sebi: čovek nije svestan sebe zato što nikada nije u sebe ulazio niti je o sebi i svom duhovnom stanju razmišljao, ali u zaslepljenosti ga održavaju, većinom, određen; predubeđenja prema samom sebi. Čovek sam po sebi čini jednu mrežu pomisli, koje ga sistematski skrivaju od sopstvenih duhovnih očiju. Neka su te pomisli i paukova mreža, samo najpovršnije pretpostavke – ali um, s jedne strane nema kad da ih jasno razabere, a sa druge o njihovoj realnosti i istinitosti gromko govori srce. To su lično naše duhovne zablude ili predrasude, koje proističu iz uplitanja srca u delo razuma. Eto zbog čega je dubokoj pažnji potrebno u tom trenu pridružiti još i izvesnu trezvenost, koja odstranjuje svaku prevaru lukavoga srca. Ako srce treba nešto da čuvstvuje, neka do toga trena čuvstvuje pod uticajem umnih predstava i ne samog po sebi, brzajući ispred uma; inače, srce će opet prisiliti razum da stvari predstavlja po njegovome, opet će ga sebi potčiniti i uneti nered u shvatanja i, umesto da ga povuče ka prosvetljenju, baciće ga u još veću zaslepljenost.
Dovevši sada sebe u takvu situaciju, počni da izvodiš smotru raznih pomisli koje te drže u zaslepljenosti i podvrgavaj ih strogom i nelicemernom sudu.
 
a) Ja sam Hrišćanin, kažeš ti i time se uljuljkuješ. Eto prve obmane – prenošenje na sebe prednosti i obećanja hrišćanskih, bez nastojanja da se u sebi ukoreni istinsko hrišćanstvo, odnosno prisvajanje imena nečega što može da počiva i drži se samo na moći i unutarnjem dostojanstvu. Objasni sebi da je prevarna nada da Bog može i iz kamenja podići čeda Avraamu i u svako doba poništiti Svoja obećanja, ako se ubrzo ne ispune uslovi za učešće u njima. Glavno je da shvatiš šta znači biti Hrišćanin i uporediš sebe sa tim idealom, onda ćeš uvideti koliko je pouzdan taj oslonac tvoga slepila.
b) Ta, nismo od poslednjih! Znamo što-šta i ako uzmemo nešto da prosuđujemo, umećemo da prosudimo i dužnosti svoje nećemo obavljati naslepo i nedelikatno!“. Tako neki zaboravljaju sebe svojim duševnim vrlinama. Drugima se, naprotiv, nameću telesne vrline: snaga, lepota, plemenito poreklo. Takvi bivaju zaslepljeni utoliko žešće ukoliko više stoje iznad svih ostalih u sredini koja ih okružuje. Uveri pak sebe:
– Da prirodne vrline uopšte ni nemaju duhovnu cenu zato što i nisu naša tekovina nego su nam darovane Bogom. U Hrišćanstvu je sve prirodno tim više bez vrednosti zbog toga što se ljudska priroda u grehopadu iskvarila. Osveti svoje dobro verom u Hrista Spasitelja i životom po toj veri, i tek onda gledaj na njega kao na dobro.
– O telesnim ili kakvim drugim slučajnim preimućstvima ne treba.ni govoriti. Sveti Zlatousti na jednom mestu prikazuje čoveka koji hvali drugoga zato što je po sebi dobar, naočit, bogat, ima lepu kuću, jaše na odlično opremljenim konjima i dr. onda se hvalitelju obraća ovim rečima: „Zašto mi ništa nisi rekao o njemu samom? Sve o čemu si mi govorio nije – on!“.
– A na druge ne treba gledati: neka njih! Svaki će za sebe polagati račun. Ti gledaj na sebe i, odvojivši se od drugih,samo o sebi sudi ne upoređujući se sa drugima. Ili, ako već želiš da se sa nekim uporediš, uporedi se sa svetim Božijim ugodnicima. Oni su živi hrišćanski zakon i živa slika onima koji se spasavaju. Ako počneš o sebi da sudiš prema njima, nećeš pogrešiti.
– „Mi još nismo tako rđavi“ – čini nam se – „ne vladamo se bezobrazno i drugi ne gledaju na nas kao na rđave ljude,i ne lišavaju nas svoga uvaženja i pažnje, i to ne samo obični ljudi nego i oni značajni!“. Od najgušćeg je mraka pokrov stvoren od lepog spoljašnjeg vladanja i prijatnih odnosa sa ljudima!Objasni sebi da je ono spoljašnje bezvredno bez unutarnjega. Ispravnost spoljašnjeg ponašanja predstavlja – lišće na drvetu, a dobra unutarnja raspoloženja su – plod. Smokva je svojim lišćem obećavala plodove, ali ju je Spasitelj, ne našavši ih na njoj, prokleo. Takav je pred Licem Njegovim i svaki spolja ispravan čovek, bez iskreno dobrog i bogobojažljivog srca. „Sine, daj mi srce svoje!„, kaže Gospod kod premudroga Solomona. Iz srca potiče kako sve dobro tako i sve zlo. Kakav si u srcu, takav si i pred licem Gospodnjim. Ako si gord u srcu, ma kako se ti spolja pravio smeran, ipak Goslod vidi da si gord. Tako i u svemu ostalome.
A sud drugih obmanjiva je varka. Drugi nas ne znaju, a odnose se prema nama dobro ili zato što pretpostavljaju da smo dobri ili povinjavajući se zakonu pristojnosti. A biva i to da oni iz naše okoline i vide kod nas rđavost, ali nam nagoveštaj o tome ne daju iz nekih svojih razloga. Nema li i takvih iskustava da neki videći rđavost u drugih, ove zbog toga čak i hvale i time potpiruju u njima duh drskosti u rđavome delanju; onaj nerazumnik koji im pokloni pažnju, nezadrživo srlja sve dublje i dublje u zlo i rđavštinu; jer, kada čovsk kod ljudi oko sebe primeti smešak zadovoljstva zbog onoga što čini, on ostaje da prebiva u zlu sa nekim samozadovoljstvom. Neće li i nas zadesiti nešto slično, ako budemo tako budno pružali uho ka mišljenjima drugih o nama!?…
„Pa neka u.meni i ima zla, ta kao da sam ja jedini takav?! Takav je i ovaj i onaj, pa čak i eno ko… Zar se malo može naći takvih koji su rđavi, čak rđaviji od mene…!“ – Tako mi zaslepljujemo sebe uobičajenošću greha u svetu oko nas. Shvati da množina onih koji greše ne izmenjuje zakon pravde i ne oslobađa nikoga od odgovornosti. Bog na broj ne gleda. Koliko se bilo narađalo ljudi do potopa i svi su poginuli, izuzev osam duša, i sa Sodomom i Gomorom oganj sa neba progutao je pet gradova i niko se nije spasao osim Lota i njegovih kćeri. I u adu mučenja neće biti lakša zbog toga što će mnogi tamo biti mučeni, čak naprotiv – Neće li se time čak pojačati stradanja svakoga od njih?!
Takvim i sličnim razmišljanjima hitaj da razagnaš mrak predrasudnih pomisli, koje te drže u slepilu i ne daju ti da pogledaš na sebe, kako treba. Za cilj ovog prvog rada na sebi postavi to da se dovedeš u sumnju i pokolebaš u uverenju da je tvoje stanje bezopasno. Do toga ćeš doći prirodno, kada počneš da jedan po jedan odsecaš oslonce na kojima se lažno utvrđuje naše slepilo, kada malo pomalo počneš da razaraš pusto samopouzdanje i uzdanje u bilo šta svoje i malo pomalo da razbijaš prikrivanje odgovornosti za grehe, tj. sklonost da uvek i u svemu opravdavaš sebe. Objasni sebi da od tvoga Hrišćanstva nema ništa ako si zao, da te svoje vrline više obličuju nego što te opravdavaju, da je pri nevaljanosti srca tvoja spoljašnja valjanost bogomrsko licemerje, da te ni pohvale drugih ni širina drugarstva u rđavom delanju neće sakriti od Božijeg suda i gneva. Malo pomalo zatvorićeš se u misli i osamiti – osamiti pred pogledom uma i savesti, koja će podići moćan glas protiv tebe, osobito pošto, uporedivši sebe sa onim kakav treba da budeš u Hristu, nađeš da si daleko zastao za svojim prvolikom. Usled toga, ako se ne pretvara, tvoja svest prirodno će se uplašiti za sebe. Kao odsečen od svega i lišen svih oslonaca, ti treba da budeš zahvaćen dubokim osećanjem beznadežnosti i strahovanja za sebe. Baš do te granice treba na sve načine da dovedeš pomenuti rad nad svojom zaslepljenošću. Ponovno oživljavanje toga dubokog osećanja svagda predstavlja predvorje bekstva od greha, kao što u ratu kolebanje neprijateljskih redova jeste znak njihovog skorog davanja u beg.
2. Ako se na opisani način krene u tebi i najlaganije osećanje sopstvene grehovnosti i opasnosti od daljeg ostajanja u takvrme stanju, udubi se još više u sebe i sa još većim mislenim naprezanjem takoreći zastrašuj sebe kakvim god strašnim a otrezvljujućim predstavama: njima protresaj i omekšavaj neosetljivo svoje srce, kao što teški malj do meka praha usitnjuje tvrdi kamen.
a) Seti se posletka svoga! Govori sebi: “ Teško meni, evo mi smrti uskoro!“ Oko tebe svugde umiru, čas ovi čas oni, pa eto, kucnuće i tvoj čas. Ne odvraćaj pažnju od časa smrtnoga, utuvi da ti je anđeo smrti već poslan, da dolazi i da ti se već približio. Zatim življe pokušaj da zamisliš šta će biti sa tobom u smrti i posle smrti. Sud je pred vratima! Tajne tvoje obličiće se pred Anđelima i svima Svetima. Tamo, pred licem svih stajaćeš sam sa delima svojim. Na osnovu njih ćeš ili biti osuđen ili opravdan. A šta je raj, a šta ad?… U raju je blaženstvo koje se ne da opisati, a u adu muka bez utehe i konca – na adu je pečat konačnog odbacivanja Boga. Primi sve to duboko u svest i prinudi se da u toj svesti prebivaš, sve dok te ne ispune – strah i užas!
b) Potom se obrati Bogu i stani, tako oskvrnjen i obremenjen mnogim gresima, pred lice Boga – Sveprisutnoga, Svemilostivog i Dugotrpeljivog!… Hoćeš li još nezahvalno okretati leđa Onome Koji te odasvud obasipa milostima? Hoćeš li još zatiskivati uši pred Očinskim glasom Njegovim, koji te milostivo priziva? Hoćeš li još odbijati ruku pruženu da tebe primi? Postani svestan te neumesnosti i požuri da u sebi probudiš i ojačaš žalost i tugu po Bogu!
v) Seti se pritom da si ti kao Hrišćanin – iskupljen Krvlju Hristovom, izmiven vodom Krštenja, da si primio dar Duha Svetoga i da si za trpezom kod Gospoda i hraniš se Krvlju i Telom Njegovim. Seti se i da si sve to zgazio radi greha, koji te kvari. Uziđi misleno na Golgotu i shvati koliko koštaju gresi tvoji? Zar ćeš još ranjavati glavu Gospodnju trnjem grehova svojih? Hoćeš li još da Ga prikivaš za krst i probadaš rebra Njegova i da se izruguješ nad dugotrpljenjem Njegovim? Ili ti ni ne znaš da, čineći greh, učestvuješ u mučenju Spasiteljevom i da ćeš zbog toga deliti sudbinu mučitelja Njegovih? A da ćeš se, ako greh odbaciš i pokaješ se, pričastiti sili smrti Njegove? Izaberi jedno od dvoje: ili da sam raspinješ i zanavek propadneš, ili da se saraspinješ sa Hristom i da sa Njime naslediš život večni!
g) Rasudi, dalje, šta je zapravo greh kome tako prianjaš. On je zlo najmučnije od svih zala: ono nas udaljava od Boga, rastrojava dušu i telo, predaje nas mukama savesti, podvrgava kaštigama Božijim za života i u smrti, a posle smrti baca u ad, zatvarajući vrata njegova zauvek. Kakvo čudovište volimo?
Postani svestan sveg zla do greha i uznastoj da se nad njim zgnušaš i odvratiš od njega.
d) Pogledaj, najzad, na greh i iz ugla – đavola, njegovog prvog proizvoditelja i razmnožitelja, i razvidi za koga to ustvari radiš, greh čineći! Bog je za tebe sve i učinio i čini, a ti ne želiš da Mu ugađaš (vrlinom). Đavo za tebe ništa ne čini i samo te tiraniše grehom, a ti za njega dobrovoljno i neumorno radiš. Ti sa đavolom druguješ preko greha, a on ti kroz greh pakosti. Privlači te ka grehu obećanjem slasti od njega, a one koji u greh padaju – muči i kinji. U ovom životu nam došaptava da su gresi – ništa, a u onome će ih zlurado isticati radi našeg obličenja kao nešto veoma važno. Đavo se trese od zlobne radosti kada neko padne u mreže grehovne i ostaje u njima i dalje. Shvati sve to i probudi u sebi neprijateljstvo prema tom čovekomrscu i delima njegovim.
Kada na taj način budeš u srce uterao jedno za drugim duboka osećanja koja će ga – sakrušiti i omekšati, kada ti ga ispune užas i strah, pečal i žalost i odvratnost i mržnja prema delima đavoljim, ono će se malo pomalo zgrevati i staviti u pokret, a sa njim će se krenuti i početi da napreže i raslabljena volja.
Kao što struja prenosi na telo neki napon i kao što ujutru čist i svež vazduh prenosi na čoveka svoju svežinu i neku čilost, tako i ova osećanja, kada ispune čitavu dušu, bude u njoj uspavanu energiju, obnavljaju poziv i gotovost da preduzme sve, samo da š opasnog stanja iziđe. To će biti prvi začeci delatne brige o svome spasenju. Od toga trena, hitaj još odlučnije!
3. Goniti san nebrige. Pošto se volja bila suviše raslabila da bi mogla da čini dobro zbog dugog prebivanja u grehu, sada oko nje sabiraj takva osećanja, kojima se obično pobuđuje energija duševna: na strani dobra predstavi njegovu spasonosnost, uzvišenost, svevrednost, lakoću ispunjenja i uklanjanja prepreka, i vazda spremnu utehu, i glavno – neophodnost njegova činjenja. Na strani greha, pak, predstavi sve tome suprotno, pa sve to još dalje i iskrenije protumači sebi, dok se najzad ne razgališ i ne dovedeš u stanje bodre napetosti, koja je svakog časa spremna da pređe (sa reči) na delo. Govori duši svojoj:
„Znaj jedno od dvoje – ili ćeš zanavek propasti, ako takva ostaneš, ili ako to ne želiš, pokaj se i obrati ka Gospodaru i zapovestima Njegovim. A zašto oklevati? Što kasnije, to gore. Pazi se pritom, jer je smrt pred vratima.
Misliš, prenaporno je to? Samo ti počni, samo se kreni. Gospod je blizu i svaka pomoć od njega spremna je da ti dođe. A kakvo ćeš dobro videti?! Zbacićeš ono breme i one uze koje ti sapinju i stupićeš u slobodu dece Božije!
Zašto sebe mučiš kao kakav dušmanin? Ni danju ni noću ne vidiš pokoja. Izvan tebe napolju svuda smutnja i nemir. No, ti se samo vrati u sebe i sve će iščeznuti i poznaćeš životnu radost.
Pogledaj, svi su već pošli Gospodu… i ovaj se obratio, i taj i onaj! Zašto samo ti oklevaš? Pođi! Zar si gora od drugih? .
Sve oko tebe živi i sve te na život poziva. Bog nije Bog mrtvih no Bog živih. Priključi se i ti onima koji žive Njegovim životom. Pođi i pij sa istočnika vode žive!“
Energija raslabljene volje vazda se pobuđuje kada se čovek nađe između krajnosti – ili da pogine ili da izmeni svoj život! Nagon samoodržanja istog časa počinje da ga goni na delanje. Objasni sebi potom kako te veliko dobro očekuje od promene života na bolje, kako ti je promenu lako izvršiti, jer si za nju sposoban i na prizvan i pri ruci imaš sva sredstva i pomisli da će svi dobri i na zemlji na nebu biti time obradovani, i stupiti u opštenje sa tobom i na ruke te uzeti i da će te preplaviti radost od zajedničkog življenja sa svima koji žive u Hristu Isusu, Gospodu našem. Objasni sve to sebi i obodriće se tvoja oslabela volja i ispraviće se raslabljena kolena tvoja.
Trudeći se tako nad sobom, sve više i više odgonićeš svoje slepilo, ravnodušnost i nebrigu. Zato se trudi, samo se trudi, ne slabeći. U grešnoj duši postoji lukava težnja da se na sve načine uklanja od truda u delu spasenja. Ti joj zato priđi, uzmi je i sam ponesi – neće ti se opirati, ona samo nema volju da se potrudi. U tvojoj nutrini niko ne može biti gospodar osim tebe. Uđi u sebe i sebe slamaj, pobeđuj, urazumljuj! Sam sa sobom vodi borbu pred licem Boga. Dakle, rasprava sa samim sobom, može se reći, jedina su vrata koja uvode u delo spasenja. Zaista, ako sam svojim snagama ne rasudiš i ne porazmisliš kako će ispasti, ko će to za tebe učiniti?! Zato ti se i govori: „O tome rasudi, evo zamisli, to i to shvati!“
Na osnovu ovoga moguće je proceniti kako je veliko dobro za grešnika, ako razvraćenje duhovno još nije uspelo da u njemu sasvim ugasi svetlost vida za Istinu. Neka se karakter i iskvario, neka su osećanja prljava, ali ako se još drže zdrava shvatanja, još uvek ima za šta da se uhvati onaj ko je počeo da misli na spasenje. A ako i zdravih shvatanja nestane, kada se i um razvrati, ili padne u sumnju, izgubivši ubeđenost u njih, ili prima iskrivljena učenja, mora se priznati da je takav od glave do pete rastočen čovek. Takvoga stanja, uostalom, retki dopadaju. A oni koji dopadnu, ako za njih uopšte postoji mogućnost obraćenja, bivaju obraćeni izuzetnim i zaprepašćujućim dejstvima blagodati Božije. Velika, pak, većina grešnika ne gubi veru i ispravan način hrišćanskog govorenja, „zdrav nauk“ – po Apostolu, i samo se moralno i duhovno razvraćuju. Njima je dovoljno da ponovo očiste bogozaboravom pomračena shvatanja i čvrsto vaspostave uverenost svoju u njih, oslabelu u međuvremenu zbog rasejanosti i nehajenja za bilo kakvo dobro duhovno. Sedi i sam sve razvidi – čemu veru da pokloniš, kako da živiš i čemu da se nadaš, po Simvolu vere i zapovestima Božijim. Ako se nađeš u nekoj nedoumici, pogledaj u katihizis. Ako ni to ne možeš, porazgovaraj sa nekim, pre svega sa svojim duhovnim ocem. Kada to učiniš, carska Istina pobedonosno će se podići u tebi i, kao neko ko vlast ima, suzbijaće neispravnost dela, raspoloženja i čuvstva koji su tobom ovladali. Lako će ti tada biti da rasuđuješ i da rasuđivanjem i slepilo otkrivaš i ravnodušnost (bezosećajnost) pobeđuješ i nebrigu odgoniš.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *