ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
НЕОБИЧНА ДЕЈСТВА БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ У ПРОБУЂЕЊУ ГРЕШНИКА ИЗ ГРЕХОВНОГ СНА
 
Онима који живе благодатним животом, спасоносно је за душу да упознају необична дејства Божије благодати да би је, видећи много старање Божије, о грешницима, неизрециву, прославили и надахнули се добром надом у помоћ с Неба у сваком добром делу. Онима, пак, који божанствену благодат траже, неопходно је да та дејства познају стога што се у њима изразитије но игде испољавају својства благодатног пробуђења, а та је својства потребно да сазнамо и објаснимо ради тога да бисмо одредили да ли је буђење које окушамо благодатно, а – када неко већ делује – чини ли то по благодати или само снагама сопственог одушевљења. Истински хришћански живот живот је благодатни. Живот који се креће само сопственим снагама, ма како наизглед био леп и ма како се иначе држао хришћанске форме, нипошто није хришћански. Почетак хришћанског живота поставља се благодатним пробуђењем, чијег се благодатног руковођења и општења (заједничења) човек који га је примио, не лишава све док остаје веран његовим саветима.
Ето зашто је потребно схватити да ли се у нама збило или није збило благодатно пробуђење. Ради задовољавања тога захтева могло би се казати: суди о себи по својствима благодатног пробуђења, која ти се откривају у необичним случајевима, јер су својства благодати у необичним приликама очитују упадљивије, одређеније и особеније!
Као што је већ указано, при благодатном пробуђењу у свести се такорећи магновено разорава целокупни поредак самоугодљивог греховног живота, који се у њој био успоставио, и – на другој страни – пред њоме се открива један други и бољи, божанствени поредак, једини истинити и Богу угодан. Тај се поредак може укратко овако представити: Бог Коме се клањамо у Светој Тројици и Који је створио свет и о њему промислено брине, спасва нас, пале људе; у Господу Исусу Христу, благодаћу Светога Духа, под руководством и брижним надзором Свете Цркве, кроз живљење овде на земљи као на испиту, у знаку Крста, које нас преводи ка вечном, бесконачном блаженству у будућем животу. Тај поредак обједињује у себи и лица и догађаје и установе и сама начела по којима се креће. Он се сав живо упечаћује у духу грешнику и запањује га, упадљиво му предочавајући и њега самог са његовим настројењима, као и све оно у чему је дотад живео и чиме се наслађивао – као супротност томе поретку, са којим би човек, међутим, требало да живи у потпуној сагласности и сличном настројењу. Свака црта тога поретка одише обличењем и прекором грешнику због ранијег неразума и немара, и ти су прекори тим упечатљивији што он, истовремено, увиђа свеколику, презрења достојну ништавност свога пређашњег грешног пута. Под дејством тога, срце се ослобађа дотадашњих уза и стоји слободно, па је тако слободно и да изабере нов начин живота. То је граница деловања благодатног пробуђења. Оно у чувству и свести ништи све пређашње што је било рђаво и живо им предочава само то ново и боље, остављајући притом запањеног човека слободним да изабере ново или да се опет врати на старо. Уочљиво је да благодатно пробуђење увек прате запањеност и нека уплашеност – да ли стога што некако одједном и такорећи неочекивано затиче грешника на животним распућима као преступника и изводи пред неизбежни суд Божији; или, пак, отуда што је нови поредак који му се у свести открива, за њега сасвим нов и упадљиво супротстављен пређашњем, и не само да је нов него и савршен у свим својим деловима те као такав представља извор блаженства, док је у ономе првом, ништавноме, све туга срцу и пропаст духу.
Ипак, пролазна тачка свију добрих дејстава благодатног пробуђења јесте живо сазнање новог, божанственог поретка. Полазећи од тога, подсетићемо на сва постојећа искуства на пољу Божијег благодатног дејства. Сазнање новог поретка битија и живота производи се двама начинима:
А) понекад се сам тај поредак у целини или деловима споља опазиво показује грешнику, који је тога удостојен, у својој очигледности.
Б) понекад, пак, човеков дух бива уведен у тај поредак те га изнутра сазире.
 
А)
 
Милосрдни Господ на различите начине открива пред свешћу онога ко доживљава обраћање Свој божанствени свет, у коме је нашем духу одређено да живи.
1) Неретко се Бог таквоме видљиво јавља Сам, у каквом било обличју, у сну или, пак, када је овај у будном стању.Тако се Господ јавио апостолу Павлу на његовом путу у Дамаск,па Константину Великом, Евстатију Плакиди (20. септембар), Неанију који је пошао да мучи Хришћане (то је потоњи мученик Прокопије – 8. јули), Петермутију (у сну – 9. јули) и многим другима.
2) Понекад, пак, Господ благоволи да из тога света одашиље разна лица, како на јави тако и у сновиђењима, у њиховоме лику или у неком другом обличју. Тако се Мајка Божија много пута јављала људима сама или са Предвечним Младенцем, или са пратњом Светих поред себе (једног, двоје или троје). Великомученица Екатарина, нпр., обратила се пошто јој се у сну јавила Пресвета Богомајка са својим Младенцем, Који ју је обручио Себи за невесту (в. Пролог – 24. новембар). Много пута су се људима јављали Ангели, појединачно или у читавим чиновима нпр., св. Андреју Јуродивом у сну се показао цели свет светих Ангела насупрот војсци мрачних сила (2. октобар); много пута јављали су се и Светитељи, нпр., св. епископ Митрофан који се јавио лекару-лутеранцу, болесној девојци и многим другима.
3) Понекад се сам тај свет и његове особено устројство и основна његова начела такорећи осликавају у неком задивљујућем облику пред неупућеном свешћу, како се види из већ наведеног случаја са Андрејом Јуродивим и многих других примера, у којима су се обраћенима показала, или им се показују блажена станишта праведних, као нпр. индијском цару и његовом брату,пошто је апостол Тома раздао сиротињи новац који су му били дали за подизање куће (6. октобар); или, пак, страшна мучења грешника – као нпр., Исихију Хоревиту (3. октобар); или – вршење посмртног суда над душом, као нпр., Јоасафу царевићу (19. новембар), св. Клименту (25. новембар) и једном развратном младићу коме је отац на самрти ставио у аманет да, неизоставно, сваке вечери улази у собу у којој он умире.
4) Понекад се, пак, човеку даје да опипљиво осети неку невидљиву силу која делује међу видљивим силама и појавама,али је упадљиво различита од њих, јер потиче из другог света. Ту уопште спадају сва чуда помоћу којих су се збила обраћења и која није могуће избројати. И Спаситељ је рекао да неверујући неће поверовати ако не види знамење. Велики део тих чудеса догодио се после Христа, у првим временима Хришћанства преко Апостола, и затим светих Мученика. Упадљивост присуства невидљиве Божије силе овде на земљи често је обраћала читава села и градове и никада није остајала без плода. Крв Мученика заиста лежи у темељима Цркве… Било је, пак, и таквих случајева да се Божија сила јављала Сама, без људског посредовања, као нпр.,приликом обраћења св. Марије Египћанке, или, пак, посредством освећених ствари, икона, моштију, итд. Тако је до обраћења Јевреја у Вириту дошло услед чудесних појава на икони Распећа Господњег. Приликом свих тих јављања, свест спутава разним предметима и саблазнима овога света и безизлазно задржавана у спољашњем, видљивом и чулном поретку – пошто јој се упадљиво, неочекивано и тренутно предоче лица и силе свише, из невидљиве области, магновено се отрже из својих уза (окова) и продире у друго устројство битија и живота и са удвиљењем борави у њему. Овде се дешава исто што и при изазивању електрицитета у једноме телу електрицитетом другог тела: већ наелектрисано тело отрже оно друго из уза материје и, привлачећи га, држи у струјном колу са собом.
 
Б)
 
Наш дух, као што смо видели, прекривен је и заглушен многим копренама. Али, по својој природи, он је посматралац божанственог поретка. Способност за то готова је да се јави и стварно и пројављује своју силу, чим се уклоне препреке које сапињу дух. Отуда, ради пробуђења у човеку дремајућег духа и његовог увођења у гледање божанственог поретка Божија благодат.
а) или на њега непосредно дејствује и, испуњавајући га Својом силом даје му моћ да раскине узе које га окивају.
б) или дејствује посредно, стресајући са њега копрене и мреже, и дајући му тиме слободу да пребива у своме чину.
а) Божанствена, свеприсутна и свепрожимајућа благодат непосредно силази на дух човеков, остављајући као траг свога присуства у њему мисли и дубока чувства који га одвраћају од свих пролазних ствари и обраћају ка другом, бољем, премда невидљивом и тајанственом свету.
Заједничка црта оваквих пробуђења јесте незадовољство собом и свим својим, и нека туга. Човек више не може да се задовољи ничим што га окружује – ни својим врлинама (добродетељима) ни оним што поседује, ма била то и неизмерна блага, те живи као тугом убијан. Утеху не налази ни у чему видљивом и обраћа се невидљивоме и прима га спремно, и искрено усваја, и себе њему даје на “усвојење”. Многи су подстицани питањем чиме ће се све ово завршити и до чега ће довести, остављали све и преизмењивали не само осећања и понашање него и начин живота. Било је случајева да се такво незадовољство испољавало претежно у сфери сазнања, као код Јустина Философа, који је првенствено тражио светлост познања Бића Божијег; понекад, баш у срцу, као код Августина који је, пре свега, тражио покоја своме немирном срцу, а понекад, уосталом и највећим делом, у сфери делања, у савести, као код разбојника Мојсеја, и Давида.
Било је мноштво случајева да је човеку одједном изнутра био обасјан дом његовог духа и да му се тако родила судбоносна жеља и усмерила му дух на другу страну. “Не знаш откуда долази и камо иде”, рекао је о томе Господ (Јн. 3, 8). Често се дух буди подсећањем на прошло. Тако се обратила Марија, сродница затворника Авраамија, па ученик св. Јована Богослова, црквени економ Теофил, пропадајући у разбојништву. Та Божија сила однекуда улази у човека и његовој савести разговетно произноси речи – “сети се откуда си пао”, и њега који је над собом био изгубио власт такорећи запањује. Ту се могу сврстати сва обраћења после младалачких падова. Нема сумње да се и такве промене промишљу Божијом издалека припремају разним случајевима, који човека наводе на примање благодатног утицаја, отуда је и овде непосредност само релативна. Али, са друге стране, потребно је знати и то да се свако благодатно (про)буђење испољава у сличним тежњама и побудама нашега духа. Благодат се, пак, иако преко видљивог посредништва, духа човековог ипак дотиче увек непосредно а невидљиво, и из његових болних уза извлачи га на светлост Божију, у област божанственог живота.
б) Сва посредна дејства која овде спадају, усмерена су на раскидање духовних окова. Раздреши дух, дај му слободу и он ће сам потећи тамо одакле је отргнут – ка Богу. Узе духовне троструко су сплетене, као што смо видели, отуда што их иза себе сучу три извора – самоугађање, свет и ђаво. Против ових су и уперена поништитељска дејства благодати, која буди дух човеков.