NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
DELOVANJE NA SRCE
 
Pod uticajem već opisanog delovanja uma, volje i nižih snaga, i srce će samo po sebi steći nastrojenje prema zdravim, istinski dobrim čuvstvima, kao i naviku da se naslađuje samo onim što pruža istinsku nasladu, te da nikako ne teži onome što, prikriveno lažnom slašću, uliva otrov u dušu i telo. Srce zapravo predstavlja sposobnost da se doživljava i oseća punoća i bogatstvo življenja.
Kada je čovek prebivao u sveštenoj zajednici sa Bogom, nalazio je naslađenje u božanstvenim, blagodaću Božijom osveštanim stvarima. Nakon grehovnog pada on je, međutim, izgubio to osećanje, te je stao da žudi za čulnim nasladama. Blagodat krštenja ga od ovoga oslobađa, ali je čulnost opet spremna da mu ispuni srce. A to se ne sme dopustiti: srce treba ograditi od takvih uticaja. Najdelotvornije sredstvo za vaspitavanje istinskog naslađenja u srcu jeste crkvenost. Stoga deca treba da neprestano prebivaju u toj atmosferi. Osećanje svega što je sveto, lepota prebivanja u tom okruženju, u tišini i duhovnoj toplini, udaljavanje od svega što vodi lažnom sjaju, metežnosti i pustošnosti ovoga sveta, na najbolji način urezuju se u srce upravo u Crkvi.
Naime, hram, duhovno pojanje, ikone, predstavljaju i po sadržaju, i po svojoj snazi najlepše i najveličanstvenije predmete sa kojima se dete sreće i upoznaje. Valja imati na umu i činjenicu da će prema ukusu (naklonostima) srca čoveku biti određeno i buduće, večno obitalište; a naklonosti srca biće onakve kakvima ih oblikujemo. Očigledno je da pozorište, cirkus i slične zabave za hrišćansko vaspitanje nisu podesni.
Ako se na ovaj način duša uspokoji i dovede u red, ona neće sa svojstvenom joj haotičnošću činiti prepreke razvoju duha. Duh se lakše razvija nego što je to slučaj sa dušom; on pre duše ispoljava svoju snagu i aktivnost. U dejstva duha ubrajamo: strah Božiji (koji odgovara razumu), savest (koja je adekvatna volji) i molitvu (koja odgovara čuvstvu). Strah Božiji rađa molitvu i obnavlja i čisti savest. Deca imaju predispozicije za ova čuvstva, i veoma brzo ih usvajaju. Naročito se to odnosi na molitvu: ona veoma lako ulazi u detinju dušu, i deca je ne tvore prosto jezikom, nego srcem. To je objašnjenje zašto deca tako rado i neumorno učestvuju i u domaćim molitvama, i u crkvenom bogosluženju, i zbog čega se tome toliko raduju. Iz ovog razloga decu ne valja lišavati toga dela njihovog obrazovanja, već ih, naprotiv, treba postepeno uvoditi u ovu sveštenu skiniju bića ljudskoga. Što se ranije ureže u dušu strah Božiji, i što se ranije probudi molitva, to će stamenija biti blagočastivost u kasnijem životu.
Kod neke dece duh blagočašća projavljivao se sam od sebe, bez obzira na vidljive, veoma prisutne prepreke za njegov razvoj. A to je posve prirodno. Naime, duh blagodati, dobijen na Krštenju, ukoliko ne bude ugušen nepravilnim telesnim i duševnim razvojem, ne može a da ne oživljava naš duh; a šta bi to bilo u stanju da ovu preizobilnu blagodat onemogući da se projavi u svoj sili svojoj? Savest, uostalom, iziskuje neposredno rukovođenje. Zdravi pojmovi i predstave, zajedno sa dobrim roditeljskim primerom i drugim načinima poučavanja dobru, kao i molitva, osveštaće detinju savest i postaviti u njoj čvrst temelj za sve kasnije dobro i valjano delanje. Ali najvažnije je da se kod dece razvije sklonost ka ispitivanju svoje savesti i svestan, blagorazuman odnos prema njoj. Svesnost i blagorazumnost jeste osobina od neobične važnosti za život; ali isto kao što ju je jednostavno oblikovati, lako ju je i ugušiti u detinjem biću. Za malu decu volja roditelja predstavlja i zakon savesti, i zakon Božiji. Neka svu svoju blagorazumnost i sve svoje zapovesti roditelji usmere tako da deca ne budu stavljena u situaciju da krše njihovu volju, a ukoliko se to ipak desi, u deci valja stvarati pokajno raspoloženje. Ono što je mraz za tek procvalo drveće, to je kršenje roditeljske volje detetu. Ono ne sme da pogleda roditeljima u oči, izbegava njihovu nežnost, želi da pobegne, da se osami; za to vreme duša postaje sve grublja, dete se otuđuje. Kako je dobro unapred stvoriti u detetu spremnost na pokajanje, kako bi ono u slučaju potrebe bez bojazni, sa poverenjem i u suzama prišlo starijima i kazalo: „Evo, učinio sam to i to što ne valja!“. Sve će se to, razume se, ticati najobičnijih stvari, ali najvažnija je činjenica da se na ovaj način postavlja temelj za kasniju postojanost u istinskoj pobožnosti i svemu karakteru čovekovom, za gotovost da se nakon pada odmah ustaje, i drugo – da se time stiče umeće brzog pokajanja i samoočišćenja ili obnovljenja putem pokajnog plača.
To je suština i bit poretka koji ovde preporučujemo: neka, dakle, dete odrasta u takvoj atmosferi, pa će se i duh blagočastivosti u njemu bolje i uspešnije razvijati. Roditelji treba da svesrdno paze na sve pokrete detinjih snaga koje se bude, te da ih usmeravaju ka jednom, onome jedino potrebnom. To je zakon: početi od prvog detinjeg disaja, i to svim sredstvima istovremeno, a ne oslanjajući se samo na neka od njih. Čitavo vaspitanje sprovoditi kontinuirano, staloženo, ozbiljno, bez naglih izmena i obrta, strpljivo i bez žurbe, sa razumnom postupnošću, blagovremeno uočavajući sve izdanke (nagoveštaje) karaktera i postupajući sa njima kako valja, ne držeći ništa za nevažno u tako značajnom i odgovornom poslu kakav je vaspitanje. Ovde nećemo govoriti o svim podrobnostima, jer nam je namera da prikažemo samo osnovni pravac u vaspitanju.
Nije mogućno sa sigurnošću kazati u kom dobu čovek sebe spoznaje kao Hrišćanina i kada se u njemu javlja voljna gotovost da živi po Hristu. U praksi je to individualno, i dešava se u uzrastu od 7,10, 15 godina i kasnije. Pre tog uzrasta dete može da započne školovanje, kao što to najčešće i biva. I u ovom periodu (za vreme školovanja) pravilo od koga nema odstupanja jeste da se dosledno i u neizmenjenom vidu čuva celokupni pređašnji poredak, pošto on suštinski proističe iz prirode naših snaga i onoga što iziskuje življenje po Hristu. Školovanje nikako ne bi smelo da bude suprotstavljeno onome vaspitanju koje smo već opisali, jer će u protivnom sve što je već postignuto biti poništeno. Drugim rečima, i decu u đačkom dobu, kao i mališane, valja da okružuje blagočašće sviju koji dolaze u dodir sa njima, atmosfera crkvenosti, Svete Tajne, i sve to na isti način kao i u ranom detinjstvu treba da deluje na njihovo telo, dušu i duh.
Što se tiče samog učenja, valjalo bi dati dodatnu preporuku da celokupno gradivo bude tako predočeno, da se lako uočava i razlikuje glavno od sporednog. Ovo ćemo najbolje postići ukoliko pravilno rasporedimo nastavne predmete i vreme za njihovo usvajanje. Neka se za glavni predmet smatra proučavanje vere, neka se najpogodnije vreme posvećuje delima blagočašća, a u slučaju kolizije, neka prevaga pripadne ovome, a ne nauci. Pohvalu treba izricati ne samo za uspeh u ovladavanju osnovama nauka, već i za veru i dobrotu naravi. Uopšte uzev, duh đaka treba tako oblikovati, da se u njemu ne ugasi ubeđenje da je glavno delo čovekovo na zemlji – da ugodi Gospodu, dok je učenost jedan dodatni kvalitet, slučajnost koja dobro dođe samo u ovom privremenom životu. Zbog toga nju nikako ne bi trebalo precenjivati i prikazivati u najblistavijem svetlu, tako da obuzme svu detinju pažnju i da se dete samo o njoj stara. Nema ničega otrovnijeg i pogubnijeg za duh življenja po Hristu od isprazne učenosti i isključivog stremljenja ka njoj. Ona, naime, u čoveku izaziva hladnoću prema veri i sposobna je da ga zanavek održi u takvom stanju, a u nekim prilikama, ukoliko se steknu odgovarajući uslovi, da bude propraćena i razvratnošću.
Druga stvar na koju smo dužni da obratimo pažnju jeste duh predavanja nastavnih predmeta i pristupanja njima. Naime, kao vrhovni zakon od koga nema odstupanja mora se postaviti zahtev da svaka nauka koja se predaje u hrišćanskim školama bude prožeta hrišćanskim, zapravo pravoslavnim načelima. Svaka nauka podesna je za to; čak se može tvrditi da će nauka biti istinita tek ukoliko ispuni ovaj neizostavni uslov. A hrišćanska načela su nesumnjivo istinita. Zbog toga ih bez rezerve valja uzimati kao merilo istinitosti sviju stvari. Postoji, nažalost, jedna izuzetno opasna zabluda – da se osnovi nauka mogu predavati bez ikakvog poklanjanja pažnje istinskoj veri, dopuštajući u tumačenjima proizvoljnosti, pa čak i laži, jer se polazi od pretpostavke da su vera i nauka dve potpuno nezavisne i odvojene oblasti. Međutim, naš duh je jedan i jedinstven: on prihvata nauku i upija njena načela isto onako kao što prihvata i veru i njome se prožima. Pa kako je onda moguće da među njima ne dođe do povoljnih ili nepovoljnih dodira? Sem toga, i istina je jedna. Čemu onda punjenje glave onim što nije od istine, sa čime se ne može ući u dvore Gospodnje, kao u nedoličnoj odeći?
Ukoliko se školovanje postavi na takve temelje, odnosno ukoliko vera i život u duhu te vere budu iznad svega što je izloženo pažnji učenika, i po načinu rada, i po duhu koji prožima nastavu, onda nema sumnje da će načela usvojena u detinjstvu biti i očuvana, usavršena, ojačana, te da će dostići odgovarajuću zrelost. A kako je to korisno i blagotvorno!
Ako se vaspitanju još od najranijeg uzrasta pristupi na ovaj način, prema opisanom poretku, detetu će postepeno postajati sve jasnije kakva treba da bude priroda njegovog življenja; ono će se sve više navikavati na pomisao da ima svešteni dug pred Gospodom i Spasiteljem našim da živi i dela u skladu sa Njegovim zapovestima, te da je sve drugo nižeg reda i umesno samo u ovom kratkom zemaljskom veku; da postoji i drugi, večni dom, druga, nebesna otadžbina prema kojoj valja upravljati sve misli i sve želje svoje. U prirodnom životnom toku svako svesno dolazi do spoznaje da je ličnost. Ali, ako je detetova priroda oplemenjena novim, blagodatnim hrišćanskim načelom već u najranijim momentima buđenja njegovih snaga i njihovog pokretanja, dakle, u svetom Krštenju, i ako docnije, u čitavom toku razvoja detinjih snaga to načelo ne samo ne izgubi svoju prednost, već, naprotiv, ostane u svemu preovlađujuće, na sve utiskujući svoj pečat, čovek će, postavši svestan svoje ličnosti, poznati sebe kao Hrišćanina, kao biće koje dela po hrišćanskim načelima. A upravo to predstavlja najvažniji cilj hrišćanskog vaspitanja: da čovek pod njegovim uticajem u sebi pozna da je Hrišćanin. Ako, naime, postavši u potpunosti svestan svoje ličnosti, čovek kaže: Hrišćanin sam, i dužan sam pred Spasiteljem i Gospodom mojim da živim na takav i takav način, kako bih se udostojio blaženog opštenja (zajedničenje) sa Svevišnjim i Svetim izabranicima Njegovim u budućem veku, on će, postavši nezavisan i sposoban za razumno uređenje života po vlastitim nazorima, kao prvi i najvažniji zadatak sebi postaviti potrebu da samostalno čuva i podstiče duh blagočašća u kome je ranije hodio, pod tuđim rukovodstvom.
Već smo ukazivali na činjenicu da postoji u životu jedan naročiti trenutak kada sa punim rasuđivanjem valja obnoviti u svesti predstavu o hrišćanskim dužnostima i primiti na sebe njihovo breme kao zakon koji smo obavezni ispunjavati. Te dužnosti, naime, nisu bile prihvaćene svesno prilikom krštenja; kasnije je svest o njima bila čuvana uglavnom blagodareći promišljanju drugih, u skladu sa njihovim rasuđivanjem i nastrojenjem, a u prostoti svoga srca. Međutim, sada nastaje čas kada svesno valja uzeti na sebe blagi jaram Hristov, kada valja dobrovoljno izabrati življenje po Hristu, posvetiti Gospodu Jedinome sav život svoj, da bismo Mu služili u sve dane od svega srca i od svega uma našega. Tek u ovom času čovek sam od sebe otpočinje življenje po Hristu. Ono je, doduše, u njemu postojalo i ranije, ali može se reći da nije ishodilo od njega samog, od opredeljenja njegove slobodne volje. Sada čovek sam, u svoje ime, počinje da dela u hrišćanskom duhu. Svetlost Hristova ranije je u njemu postojala u onom vidu kakva je bila prvoga dana stvaranja sveta – razlivena, bez središta iz koga bi ishodila. Ali kao što je svetlosti Gospod dao određena ishodišta – sunca, kao centre planetarnih sistema, tako je i ovoj svetlosti potrebno da se koncentriše oko tačke oslonca našega života i naše svesti. Čovek u potpunosti postaje čovekom tek kada stekne samosvest i razumnu samostalnost, kada postane pravi gospodar i upravitelj svojih misli i dela, odnosno kada se određenih nazora ne drži zato što su mu drugi tako preneli, nego zato što ih on sam smatra za ispravne. Čovek i u veri hrišćanskoj ostaje ličnost. Stoga i ovde on mora da bude trezven i razborit, ali tu trezvenost i razboritost on treba da okrene na korist svete vere. Neka se, dakle, čovek sa rasuđivanjem uveri da sveta vera koju on ispoveda predstavlja jedini siguran put ka spasenju, te da svi ostali putevi, drugačiji od ovoga, odvode u propast. Drugim rečima, Hrišćanin nije prizvan da slepo, bez rasuđivanja, ispoveda svoju veru, nego da bude svestan da, ovako postupajući, čini ono što je potrebno. Sve će to čovek ispuniti kada svesno, dobrovoljno uzme na sebe blagi jaram Hristov. Tek sada, nakon svesnog privoljevanja Hristu, lična vera i dobro, čestito življenje po toj veri zadobijaju čvrstinu i nepokolebivost.
Ko ovako postupa, neće biti sablažnjen rđavim primerima, niti će se zanositi ispraznim maštarijama i pomislima, pošto će u potpunosti biti svestan svoje dužnosti da svoje misli i postupke saobražava već pomenutim normama. Ne postane li čovek svestan svog hrišćanskog duga, on postaje poput trske koju ljulja vetar: kao što ga je ranije dobar primer podstakao da čini ono što mu je sada svojstveno, tako mu rđav primer može stvoriti sklonost ka nepravdi i gurnuti ga u greh. Ili, kao što su dobre misli koje su u njemu izazvali drugi ranije ispunjavale njegov um sa lakoćom i bez unutarnjeg otpora, tako će sada njime moći da ovladaju zle pomisli.
Iskustvo mnogo puta pokazuje koliko je kolebljiva vera i čestitost kod onih koji nisu svesno prihvatili življenje po Hristu. Ko na svom putu naiđe na manje sablazni, moći će duže da sazreva u prostoti srca; ali ko ne uspe da ih mimoiđe, srešće se licem u lice sa velikom opasnošću. U životu svih Hrišćana koji su očuvali blagodat Krštenja u svojim dušama postojao je jedan trenutak kada su se oni odlučno privoljevali Gospodu. Za taj trenutak kaže se da se u čoveku razgoreo duh, da se on ražegao hristočežnjivošću.
Ko sebe pozna pre svega kao Hrišćanina, ko svesno odluči da život svoj Hristu Bogu preda, neka se postara da sam, sa velikim usrđem, čuva u sebi savršenstvo i čistotu života koje je primio od mlađeg doba, isto onako kao što su ih ranije drugi čuvali. Nema potrebe ovom prilikom davati neka naročita pravila duhovnog rukovođenja. U ovom momentu njegov položaj istovetan je položaju pokajnika koji, omrznuvši greh, sa oduševljenjem i odlučnošću prihvata življenje po Hristu. Stoga od sada takav čovek treba da se vlada prema pravilima izloženim u trećem poglavlju ove knjige. A po čemu se on razlikuje od pokajnika u svome dostizanju savršenstva postaće jasno već samo po sebi.
Sada bi valjalo dati nekoliko veoma važnih upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta, i koja se odnose isključivo na taj period života. Kako je korisno i spasonosno ne samo kroz vaspitanje primiti hrišćansko nastrojenje duha, već i kasnije sebe poznati kao Hrišćanina i odlučiti da se to bude, i to pre stupanja u mladalaštvo! To je neophodno usled velikih opasnosti sa kojima se mladić neminovno suočava, kao prvo, zbog karakterističnih odlika svoga uzrasta, i kao drugo, zbog velikih sablazni koje ga u tom periodu prate.
1) Mirni tok reke našega života prekida uzburkani val mladosti. To je doba kada u čoveku buja telesno-duhovni život. Tiho žive odojčad i mala deca, malo je silnih zamaha i poleta kod odraslog čoveka, a i poštovanja dostojne starine teže za spokojstvom i mirom. Samo je mladosti svojstveno bujanje životnih snaga. Potrebno je imati izuzetno čvrst oslonac, kako bismo se održali u burama i olujama mladosti. Naglost i plahovitost pokreta koje donosi mladost veoma je opasna. Kod čoveka se tada javljaju prve sopstvene kretnje – začeci buđenja njegovih snaga, čije je dejstvo prelašćujuće, pošto snagom svoga uticaja one mogu da ponište sve ono što se ranije brižljivo slagalo u umu i srcu. Sve pređašnje za mladića postaje samo maštarija i predrasuda. On smatra da je samo ono što sada oseća istinito, da samo mladićka čuvstva mogu biti realna i od nekog značaja. Ali, ukoliko je mladić, pre no što dođe do buđenja u njemu opisanih snaga, obavezao sebe na ispovedanje vere hrišćanske i na življenje po Hristu, tada će sve pobude koje se sada javljaju, kao sekundarne, biti slabije i zaostajaće za onima prvima, starijima, već poznatim iz iskustva i izabranim svim srcem, a što je najznačajnije – zapečaćenim zavetom datim Bogu. Mladić, naime, ima čvrstu nameru i želju da uvek drži svoju reč. Šta onda reći za one koji ne samo što nisu osećali ljubav prema hrišćanskom življenju i istini, nego čak nikada nisu ni čuli za njih?
U tom slučaju mladić je poput doma bez ograde, koji je lako opljačkati, ili poput suvog drveta bačenog u oganj. Kada samovolja mladićke misli na sve baca senku sumnje, kada mladog čoveka snažno uzbuđuju porivi strasti, kada se čitava duša ispunjuje pomislima i kretnjama koje navode u iskušenje, možemo da kažemo da je mladić u ognju. Ko će mu orositi razbuktalu dušu, ili ko će mu pružiti ruku pomoći, ako iz srca ne izađe glas koji poziva na istinu, dobro i čistotu? A taj glas neće se pojaviti ukoliko ranije u srce nije položena ljubav prema istini, dobru i čistoti. Čak i saveti u tom slučaju neće moći da pomognu, jer neće imati na šta da se nakaleme. Savet i ubeđivanje predstavljaju silna i moćna sredstva ukoliko, silazeći preko sluha u srce, probude u njemu čuvstva koja tu već postoje i za nas imaju veliku vrednost, ali koja su trenutno potisnuta od nekih drugih i drugačijih čuvstava, a mi sami ne znamo kako da ih oslobodimo i vratimo im svojstvenu im snagu. Ukoliko su ovi uslovi zadovoljeni, savet će mladiću biti najdragoceniji dar; međutim, ako u srcu nisu položeni temelji čistog života, od saveta neće biti nikakve koristi.
Mladić živi po svojoj volji, i ko će ispitati sve kretnje i naklonosti njegovog srca? To bi bilo isto što i istražiti puteve kojima leti ptica ili kojima plovi lađa u moru. Srce mladićko je poput vrenja komine, poput stihija razbuktalih: sve potrebe takozvanog jestastva (prirode) su probuđene, svaka od njih traži zadovoljenje i daje glas od sebe. Kao što se naša priroda odlikuje rastrojenošću, tako je i ukupnost tih glasova nalik na haotične krike bučne gomile. Šta će onda biti sa mladićem ukoliko još od ranije nije bio naučen da svoje kretnje i porive dovodi u red, ukoliko nije preuzeo na sebe obavezu da ih čuva pod strogom kontrolom zahteva višega reda? Ako su ova načela duboko urezana u srce još u najranijem vaspitanju i potom svesno prihvaćena kao pravilo, sve bure mladosti ostajaće na površini, imaće prolazni karakter, tako da neće poljuljati temelje niti pokolebati dušu.
Kakvi ćemo izaći iz mladićkog doba u mnogome zavisi od toga kakvima ćemo u to doba stupiti. Voda koja se survava sa stene huči i peni se, a zatim počinje da tiho teče brojnim rukavcima. To je svojevrsna slika mladosti u koju svako stupa slično kao što se rečni tok pretvara u vodopad. Iz nje izlaze dva tipa ljudi: jedni plene dobrotom i blagorodstvom, dok su drugi pomračeni beščašćem i razvratom; postoji i treća, srednja vrsta ljudi, svojevrsna smesa dobra i zla, koje ćemo uporediti sa ugarkom iz plamena; oni su skloni čas dobru, čas zlu, kao što pokvareni časovnik nekad ide tačno, a nekada žuri ili zaostaje.
Ko se unapred zavetuje Hristu Gospodu, nalik je na čoveka smeštenog u sigurnu barku koja ne propušta vodu, ili na domaćina koji je vodu iz vrtloga usmerio u žleb za oticanje. Bez prethodne privoljenosti Hristu ni dobro vaspitanje neće uvek odvoditi ka spasenju. Recimo, neko može da ne upada u grube poroke, pa ipak, ukoliko on nije u sebi utvrđen, erce njegovo, budući da nije od svega odrešeno (oslobođeno) zavetom, biće rastrzano svim onim što ga privlači, tako da će takav čovek neminovno iz mladosti izaći ohladnela srca, ne pristajući ni tamo ni ovamo.
Zato je spasonosno da se pre stupanja u mladalaštvo ne stekne samo valjano duševno nastrojenje, nego i da se sopstvena volja utvrdi zavetom da će se vazda biti istinski Hrišćanin. Neka onaj ko se na takav korak odluči boji mladosti kao ognja, i neka stoga izbegava sve slučajeve i povode u kojima mladost postaje raspojasana i neukrotiva.
2) I sama po sebi mladost je opasna; ali ovome valja dodati još dve naklonosti svojstvene ovom uzrastu, od kojih se mladićke žudnje još silnije razgorevaju, postajući snažnije i opasnije. To su a) žeđ za snažnim utiscima i b) sklonost ka opštenju (zajedničenju). Kao najbolje sredstvo za izbegavanje opasnosti koje nosi sobom mladost može se stoga savetovati potčinjavanje navedenih žudnji određenim pravilima, kako one umesto dobra ne bi pričinile zlo. A još ranije probuđena dobra raspoloženja i nastrojenja sačuvaće svoju snagu ukoliko ih ništa ne bude ugrožavalo i potiskivalo.
a) Žeđ za snažnim utiscima aktivnostima mladića pridaje izvesnu silovitost, poletnost, stalnost i raznovrsnost. On bi želeo da sve ispita i istraži sam, da sve vidi, sve čuje, da svuda bude prisutan. Naći ćete ga tamo gde se očima nudi sjaj, sluhu harmonija, pokretima prostor. Mladić bi želeo da neprestano bude u silnom vrtlogu živih utisaka, uvek novih i raznovrsnih: ne sedi mu se u kući, ne može da zadrži pažnju na jednom predmetu, razonoda mu je strast. Ali i to mu nije dovoljno: on se ne zadovoljava onim što je sam realno ispitao i iskusio, već bi želeo da usvoji i prenese na sebe utiske drugih ljudi – da sazna i ispita šta su osećali i kako su postupali drugi u sličnim okolnostima ili uopšte.
Dalje: mladić se baca na knjige i počinje da žudno čita: guta jednu knjigu za drugom, često uopšte ne razabirajući njihov sadržaj, jer za njega je glavno – naći takozvani „efekat“, bez obzira kakve vrste on bio i na šta se odnosio. Originalno, upečatljivo, toliko zanimljivo da zastaje dah – to je za njega najbolja preporuka za čitanje knjiga. U ovom uzrastu ispoljava se i formira sklonost ka čitanju lake, neobavezne literature: ovde je takođe u pitanju žeđ za snažnim utiscima, samo u nešto drugačijem obliku. Ali to nije sve. Mladiću često dodijava životna stvarnost, ono što mu se tobože nameće: to ga sputava i suviše zatvara u određene granice, dok on žudi za nekakvom slobodom. Potom on neretko beži od stvarnosti,u svet koji je sam stvorio i u kome mašta o sopstvenoj slavi. U uobrazilji on stvara čitave epopeje čiji je glavni junak on sam. Mladić tek stupa u život; pred njim je prelašćujuća, privlačna budućnost. Ubrzo će ta budućnost postati njegova stvarnost: a šta će i kakav će on biti? Oh, da mu je da samo malo pomeri zavesu i zaviri u tu budućnost! Uobrazilja, veoma živa i aktivna u tom uzrastu, neće čekati na zadovoljenje. I tako se javlja sklonost ka sanjarenju, koja će se sličnim aktivnostima i postupcima i dalje razvijati.
Maštarenje, laka i neobavezna lektira, zabava i razonoda – sve je to istovetno po duhu, i sve to predstavlja plod žudnje za novim utiscima, originalnim i raznovrsnim. Šteta koju oni nanose takođe je istovetna. Ništa ne može tako lako ugušiti ono dobro semenje bačeno još ranije na zemlju srca. Tek iznikli cvetak, posađen na vetrometini, neko vreme će se još držati, da bi naposletku uvenuo; trava po kojoj se često gazi prestaje da raste; deo dela koji podvrgavamo dugim i teškim naporima gubi svoju snagu; isto to dešava se i sa srcem i dobrim raspoloženjem i nastrojenjem koje u njemu obitava, ukoliko se mladić sav preda sanjarenju, ispraznom čitanju i razonodi. Stojimo li duže vreme na snažnom, vlažnom vetru, i kada se sklonimo u zavetrinu, osećaćemo kao da nam ništa nije na svom mestu; isto biva i sa dušom koja se dugo predavala raznim strastima i požudama. Pošto se povrati sebi, mladić u svojoj duši sve nalazi ispremetano i nagrđeno. A što je najznačajnije – sve dobro što je u njemu postojalo prekriva se nekakvim velom zaborava, tako da u prvi plan izbijaju sve same prelasti izazvane utiscima. Drugim rečima, u duši više nije onako kao što je bilo i kako bi vazda trebalo da bude; rapoloženja i nastrojenja su se preokrenula. Zbog čega duša, vrativši se sebi posle dužeg stranstvovanja, oseća tugu? Zbog toga što svoj dom nalazi opustošen i opljačkan. Duša je, naime, bila nalik na veliki put kojim su, zahvaljujući uobrazilji, hodili sablažnjujući predmeti kao senke, zavodeći je. Kada se na taj način duša, možemo reći, odvoji od sebe same, u tajnosti prilazi đavo, odnosi ono dobro seme, a ostavlja seme zla. O ovome govori i Spasitelj, objašnjavajući ko krade seme bačeno kraj puta i ko je onaj koji seje korov. I jedno i drugo delo je neprijatelja roda ljudskoga.
Zamisli se, mladiću! Želiš li da sačuvaš čistotu i nevinost svoga detinjstva, da besprekornim održiš zavet življenja po Hristu? Ako si gotov na to, svim silama i svom blagorazumnošću svojom uzdržavaj se od ispraznih zabava, čitanja sablažnjujućih štiva bez reda i mere, od maštarija! Kako je korisno podvrći se strogoj, čak veoma strogoj disciplini i čitavo vreme mladosti biti pod nečijim rukovodstvom! Mladiće kojima nije dopušteno da sami upravljaju svojim ponašanjem do prekoračivanja praga zrelosti možemo zato nazvati srećnima. Svaki junoša koji živi u ovakvim okolnostima trebalo bi da se raduje. On sam, očigledno, teško da bi mogao da dođe do poznanja blagorazumnosti; međutim, ako poveruje savetima da više vremena provodi kod kuće, zanimajući se korisnim poslovima, da manje sanjari i ne čita isprazne knjige, u njemu će se razviti velika trezvenost i razboritost. Neka, dakle, sklonost ka zabavljanju mladić zameni trudoljubljem, a sklonost ka maštanju otkloni ozbiljnim zanimanjima pod rukovodstvom iskusnih vaspitača, što bi valjalo da se naročito odnosi na čitanje – kako u pogledu izbora štiva, tako i u pogledu načina na koji se čitanju pristupa. U.ostalom, možda nije važno ko će i kako će ostvarivati ovakvo rukovođenje – najbitnije je da ono postoji. Strasti, sumnje, zanos raspaljuju se u mladiću pre svega zbog njegovog kolebljivog i lutanju sklonog uma.
b) Druga, isto toliko opasna sklonost mladićkog doba jeste sklonost ka opštenju (zajedničenju). Ta se sklonost ispoljava u potrebi za prijateljstvom, druženjem i ljubavlju, što je po svom istinskom smislu veoma lepo i dobro, ali im taj istinski smisao treba da prida neko drugi, a ne sam mladić.
Mladalaštvo je doba živih osećanja, koje ćemo uporediti sa plimom i osekom kraj obale mora. Mladića sve zanima i ispunjava čuđenjem. I priroda i društvo otvaraju pred njim svoje riznice. Ali osećanja ne vole da ostaju skrivena, te junoša želi da ih podeli sa drugima. Zato mu je potrebna osoba sa kojom bi mogao deliti svoja osećanja, a.to je drug i prijatelj. Ova je potreba u biti blagorodna, ali, koliko ona može da bude i opasna! Osobi kojoj poveravaš svoja osećanja na izvestan način daješ i vlast nad sobom. Koliko je stoga potrebno opreznosti u izboru osobe sa kojom ćemo biti bliski! Može se sresti neko ko će biti u stanju da mladića odvede daleko, predaleko od ispravnog puta. Samo po sebi se razume da dobar čovek prirodno teži dobrome, udaljavajući se od zloga. Srce poseduje izvestan „ukus“ koji omogućava da se napravi valjan izbor. Pa ipak, često se dešava da prostosrdačnost ostane zavedena lukavstvom. Iz ovog razloga s pravom se mladićima savetuje da budu oprezni u izboru prijatelja. Dobro je ne sklapati prijateljstvo dok se neki čovek ne proceni. Još je bolje da najbolji drug bude otac ili onaj ko ga zamenjuje, ili neko od rođaka, pod uslovom da je iskusan i dobar.
Za onoga ko je odlučio da živi po Hristu prvi Bogom dani drug jeste njegov duhovni otac; sa njime razgovaraj, njemu poveravaj tajne, zajedno razmatrajte sve što je od značaja za tebe, od njega se uči. Pod njegovim rukovodstvom, blagodareći molitvi, Bog će ti poslati, ukoliko ti je to na korist, i drugoga prijatelja. Uzgred, napomenućemo da ne nosi toliko opasnosti prijateljstvo, koliko drugarstvo. Prijatelje mi viđamo ređe, a znatno više vremena provodimo sa poznanicima i drugovima. Koliko je, međutim, ovde moguće i koliko ovde ima zla! Postoje društva u kojima vladaju veoma rđava pravila. Ušavši u takva društva, nećeš ni primetiti koliko ćeš se u duhu sjediniti sa ostalima, slično kao što neprimetno upijaš zadah na smradnom mestu. Mladići često gube svest o nevaljanosti svoga ponašanja, i neprimetno za sebe same postaju sve grublji i grublji. Ako se kod nekoga i probudi takva svest, on ipak ne želi da zaostane za drugima. Svako se boji da otvoreno iskaže svoju grižu savesti, plašeći se da će ga posle svi zadirkivati, te stoga sam sebi govori: „Ovako mora da bude, sigurno će to kasnije proći“. Izbavi, Gospode, svakoga od tih zamki satanskih! Onome koji je rešen da se privoli Gospodu drugovi su samo ljudi blagočastivi, bogoiskatelji; od drugih se, pak, valja kloniti, postupajući po primeru Svetih ugodnika Božijih.
Vrhunac opasnosti za mladiće jeste opštenje sa drugim polom. Dok u drugim sablaznima dečko samo skreće sa pravog puta, u ovom slučaju on se sav gubi. Buđenje sklonosti ka opštenju sa drugim polom u početku je pomešano sa potrebom za lepim, koja, čim se pojavi, nagoni mladića da joj potraži zadovoljenje. Međutim, lepo postepeno u duši počinje da zadobija svoj lik, obraz, i to najčešće ljudski, jer od njega ne nalazimo ništa lepše… Tako sazdan lik junoša zadržava u svojoj glavi. Od tog momenta čini mu se da traga za prekrasnim, i to idealnim, ne od ovoga sveta; međutim, dešava mu se susret sa kćeri čovečijom, i on biva ranjen. Tu ranu mladić bi trebalo da izbegava više od svega, jer je to opasna boljka, utoliko pre što se od nje boluje do bezumlja.
Pa kako sprečiti tu ranu? Najbolji način je – ne hoditi onim putem koji vodi do ranjavanja.
 
A evo kako se taj put prikazuje u jednoj psihologiji. Na njemu su tri okuke.
 
1) Kod mladića se najpre budi osećanje tuge, neznano za čime i neznano zašto, koje na njega utiče naročito stoga što mu se čini da je usamljen. To je, dakle, osećanje usamljenosti. Iz njega se odmah rađa čuvstvo nekakve turobnosti, žalosti, razneženosti i preterane pažnje prema sebi. Ranije je on živeo, gotovo ne primećujući sebe samog, dok sada on upravlja pažnju na sebe, stalno se ogleda, nalazeći da ne izgleda loše, da nije baš najgori, da ima sasvim pristojno lice; on počinje da oseća svoju lepotu, skladnost oblika svoga tela, jednom rečju, da se dopada samom sebi. Ovim se završava prvi pokret sablazni prema njemu.Od tog trenutka mladić počinje da se okreće spoljašnjem svetu.
2) Ulazak u spoljašnji svet biva još većma podgrevan mladićevim uverenjem da će se sigurno dopasti i drugima. U tom uverenju on smelo i pobednički stupa na pozornicu, po prvi put, najverovatnije, postavljajući sebi za pravilo urednost, čistoću, lep, gotovo kicoški izgled; on počinje da skita, da traži poznanstva, reklo bi se, bez određenog cilja, pa ipak to biva zbog skrivene naklonosti njegovog srca, koje traga za nečim; svim silama trudi se da zablista umom, prijatnim ophođenjem, pažljivošću, odnosno svim onim čime se nada da će se svideti drugima. Naporedo sa tim, mladić daje punu slobodu najvažnijem organu duševnog opštenja – očima.
3) U takvom raspoloženju mladić je nalik na barut u blizini vatre. On će se ubrzo suočiti sa svojom boljkom. Kao strelom pogođen pogledom očiju ili prijatnim glasom, mladić najpre neko vreme prebiva u zanosu i zapanjenosti, a onda, došavši sebi, shvata da su mu pažnja i srce upravljeni prema jednome, i to sa neprevaziđenom snagom. Od tog momenta srce počinje da ga mori tuga; junošu obuzima uninije, pogruženost u sebe, on je neprekidno zauzet nekakvim važnim poslovima, sve nešto traži, kao da je izgubio, i što god preduzima, čini to radi jedne osobe i kao da se nalazi u njenom prisustvu. Sav je izgubljen, san i jelo ne dolaze mu na um, na uobičajene poslove zaboravlja i dospeva u stanje rastrojenosti; ni do čega mu više nije stalo. Ljuta bolest mori mu srce, zaustavlja dah, a vrela života u njemu presušuju. Eto kako izgleda taj postepeni put ranjavanja. Samo po sebi se vidi čega bi trebalo da se kloni mladić da ne bi dospeo u takvu nevolju. Sine, nemoj hoditi tim putem! Odgoni već i prve nagoveštaje – neodređenu tugu i osećaj usamljenosti. Čini sve njima u inat: ako si tužan – nemoj da sanjariš, već počni da radiš nešto ozbiljno, sa velikom pažnjom, i tuga će proći; ako osetiš da se u tebi budi samosažaljenje ili da misliš o tome kako si lep, potrudi se da se što pre otrezniš i da tu maštariju odagnaš nekim muškim i čak surovim postupkom prema sebi, a naročito da zdravo rasudiš o ništavnosti svega što ti dolazi na um. Slučajno ili namerno poniženje u takvoj prilici delovaće kao voda na vatru. Potrebno je ugušiti i odagnati ovo osećanje zato što je tu početak puta. Ako se ovde zaustaviš, nećeš ići dalje – u tebi se neće pojaviti ni želja da se dopadneš, ni težnja da budeš lepo i gizdavo odeven, ni potreba da ideš u posete. Ako se, pak, ove sklonosti ipak probiju, bori se i sa njima. Najbolja zaštita u tome slučaju jeste stroga disciplina i rad, i telesni, i još više umni. Zato se baci na svoja zanimanja, sedi u kući, ne trči za zabavama. Moraš li da izađeš – pazi na svoja osećanja, kloni se drugoga pola, i što je najvažnije – moli se.
Pored navedenih opasnosti, koje proističu iz karakterističnih odlika mladalaštva, postoje još dve: najpre, nastrojenje kome je svojstveno da kuje u zvezde razumsko znanje i sopstveno postignuće. Mladić, naime, smatra da je najbolje sve podvrgavati sumnji, i sve što se ne podudara sa merom njegovog razumevanja on ostavlja po strani. Time on iz srca izgoni celokupno nastrojenje koje pruža vera i Crkva, pa, shodno tome, samog sebe odlučuje od Crkve i ostaje sam. Tražeći zamene za ono što je napustio, on skače sa jedne teorije na drugu, premda su one zasnovane bez povezanosti sa bogootkrivenom istinom, očajno se u njih zapliće i izgoni iz svoga uma sve istine vere hrišćanske. Nesreća je još veća ako povod za tako nešto pruži predavanje naučnih disciplina u školama, osobito ukoliko u njima vlada opisani duh. Tako mladi ljudi misle da će ovladati istinom, a u stvari se samo nakupe maglovitih, ispraznih, fantazerskih ideja, koje su većim delom protivne čak i zdravom razumu, ali koje ipak zaokupljaju neiskusne i postaju idoli znatiželjnih mladića. Druga opasnost jeste svetovni način razmišljanja i delanja. Svet može da pruži i nešto korisno, ali zaokupljenost mladića njime pogubna je za njegovu dušu. Svetovno življenje jeste življenje prema čulnim utiscima, stanje u kome čovek malo prebiva u sebi, već je, ili delom, ili maštarenjem skoro sav izvan sebe. Sa takvim nastrojenjem oseća se omraza prema unutarnjem životu i prema onima koji o njemu govore i njega upražnjavaju. Istinski Hrišćani ljudima potpuno obuzetim svetom izgledaju kao „mistici“, ljudi „čudnih“ nazora, „licemeri“ i slično. Razumevanje istine kod njih onemogućava duh ovoga sveta, koji je tako prisutan u svetovnom životu; a mladićima se dopušta da bez ograničenja dolaze u dodir sa svetom, pa čak i preporučuje da to čine! Tim ledenim doticajem svet sa svim svojim sablažnjujućim predstavama i običajima nameće se osetljivoj i prijemčivoj duši mladića, koji nema u sebi nastrojenja protiv tog uticaja, već je sklon da ga prihvata, i urezuje se na nju kao što se pečat otiskuje u vosak; tako on i mimo svoje volje postaje zarobljenik sveta. A usinovljenje svetu protivno je usinovljenju Božijem u Hristu Isusu.
To su, dakle, opasnosti koje donosi mladost. O, kako je teško odoleti im! Ali, mladiću – dobro vaspitanom i rešenom da život svoj posveti Bogu još od detinjstva – doba mladalaštva ne može mnogo da naudi: valja mu da samo malo potrpi, a potom će ga obuzeti najčistije, blaženo spokojstvo. Potrebno je samo i u ovim godinama održati zavet življenja po Hristu u svakoj čistoti, a kasnije se život provodi u svetoj nepokolebivosti za služenje Bogu. Onaj ko bezbedno provede godine mladosti da se uporediti sa čovekom koji je preplivao ustalasanu reku, i koji, osvrnuvši se nazad, blagosilja Boga. Drugi će, pak, sa suzama u očima, kajući se kada pogleda iza sebe, proklinjati svoju mladost. Nikada se ne može vratiti ono što se izgubi u mladosti! Može li onaj ko je padao da dostigne ono što ima čovek koji nije bio sklon padovima?
Iz svega do sada izrečenog lako se može zaključiti koji je razlog što su tako retki Hrišćani koji su očuvali blagodat Krštenja. Svemu je uzrok vaspitanje – i dobrome, i zlome.
Blagodat krštenja ne čuva se zbog toga što se ne drži poredak, ne poštuju pravila i zakoni ovom cilju primerenog vaspitanja. A razlozi za to su:
a) Udaljavanje od Crkve i njenih blagodatnih sredstava.Time se guši izdanak hrišćanskog života, od njega se udaljavaju vrela koja ga napajaju, te on vene kao što vene cvet lišen Sunčeve svetlosti.
b) Nepažljivost prema telesnim funkcijama. Smatra se da se telo može razvijati bez ikakve štete po dušu; međutim, u ploti se kriju obitališta strasti, koja se naporedo sa njenim razvojem sve više proširuju, ukorenjuju i ovladavaju dušom.Prožimajući telesne funkcije, strasti se u njima ustaljuju, gradeći sebi od njih stamenu i nerazorivu tvrđavu, u kojoj će svoju vlast učvrstiti za čitav kasniji život.
v) Nepromišljeno, haotično razvijanje duševnih snaga, bez usmerenosti prema određenom cilju. Ako čovek ne vidi cilj pred sobom, neće moći da vidi ni put koji k njemu vodi.Stoga se u današnjem obrazovanju, i pored sve brige i staranja,ne postiže ništa drugo do razbuktavanje ljubopitljivosti, samovolje i žudnje za nasladama.
g) Potpuno zanemarivanje duha. Slabo se poklanja pažnja molitvi, strahu Božijem, savesti. Svi se staraju samo o spoljašnjoj moralnoj ispravnosti, a najdublja unutarnja stanja se zanemaruju i uvek prepuštaju samom učeniku.
d) Ono što glavno u nastavi nalazi se u senci sporednihstvari; ono jedino potrebno u senci je mnoštva drugih stvari.
đ) Najzad, stupanje na prag mladalaštva bez prethodnog polaganja dobrih temelja i rešenosti da se živi po Hristu, a potom i nesputavanje mladićkih zanosa, predavanje mladog bića žudnji za novim utiscima. preko razonode, lakog i neobaveznog čitanja, raspaljivanja uobrazilje, nepromišljenog opštenja sa sebi sličnima i naročito sa drugim polom, isključivo stremljenje prema učenosti i privoljenost duhu ovoga sveta – opšteprihvaćenim mišljenjima, pravilima i običajima, koji nikada nisu blagoprijatni blagodatnom življenju, već uvek neprijateljski ustaju na njega, težeći da ga potisnu i uguše.
Svaki od ovih razloga već i sam je dovoljan za gušenje blagodatnog života u čoveku. Nažalost, u većini slučajeva svi pobrojani uzroci deluju zajedno, pri čemu jedan neminovno povlači za sobom i neki drugi. U svojoj povezanosti oni do te mere izgone duhovni život iz mladića, da se ponekad ne prepoznaju ni najmanji njegovi tragovi u duši – kao da čovek nema duha, kao da nije sazdan radi opštenja sa Bogom, kao da nema snaga koje bi tom cilju služile i kao da nije zadobio blagodat sposobnu da te snage oživljava.
Zbog čega se ne poštuje jedan svrsishodan poredak u vaspitanju? Odgovor je: ili zbog nepoznavanja takvoga poretka, ili zbog nebrige. Vaspitanje prepušteno slučaju i ostavljeno bez pažnje nužno će zadobiti nepravilan, od istine udaljen i štetan pravac, najpre u svakodnevnom životu porodice, a potom i u školovanju. Ali i tamo gde se vaspitanju pristupa sa pažnjom i gde ono podleže izvesnim pravilima, neretko takođe nema dobrog ploda, i vaspitanik se udaljava od istinskog cilja, čemu je uzrok činjenica da se takvo vaspitanje temelji na lažnim idejama i načelima. Naime, ono što je najvažnije – ugađanje Bogu i spasenje duše – gubi se iz vida i postavlja u položaj nečeg sporednog, dok se osnovna pažnja poklanja usavršavanju prirodnih sposobnosti, osposobljavanju za određena zanimanja i dužnosti, za život u svetu, i slično. Kada temelj nije ispravan i valjan, čitavo zdanje na njemu sazidano takođe neće biti solidno.
Kao osnovne nedostatke u vaspitanju možemo pomenuti:
1) Nepribegavanje blagodatnim sredstvima. Ovo je prirodna posledica prenebregavanja činjenice da je vaspitanik zapravo Hrišćanin, te da poseduje ne samo prirodne, već i blagodatne snage. A bez tih sredstava Hrišćanin je nalik na neograđeni vrt koji gaze razulareni demoni, koji lomi bura greha i života po merilima ovoga sveta, a sve to nema ko i nema čime da obuzdava i izgoni.
2) Prevashodno pripremanje za postizanje uspeha u ovom privremenom životu, uz zaborav onog večnog i neprolaznog. Samo o tome govori se u kući, u razredu, u svakodnevnim razgovorima.
3) Preovladavanje spoljašnjeg utiska u svemu, od čega,avaj, nije pošteđeno ni bogosluženje.
U glavi mladića koji nije dobio odgovarajuće vaspitanje u kući i koji je bio podvrgnut već opisanom poretku školovanja neminovno će vladati prava zbrka, i on će na sve gledati drugačijim očima nego što bi trebalo; sve će mu se prikazivati u iskrivljenom svetlu, kao kroz razbijene ili neodgovarajuće naočari. Zato on ne želi ni da čuje za svoj krajnji, istinski cilj i naznačenje, niti ga se tiču sredstva za dostizanje toga cilja. Sve to on drži za najsporedniju, najneozbiljniju stvar na svetu.
Posle svega iznetog nije teško odrediti šta je zapravo potrebno učiniti da bi se ispravio ovako rđav poredak stvari.
1) Neophodno je dobro razumeti i usvojiti načela istinskog hrišćanskog vaspitanja i rukovoditi se njima pre svega u porodici. Domaće vaspitanje koren je i temelj za sve potonje. Dete koje je u kući dobro vaspitano i pripremljeno nepostojano i izopačeno školovanje neće tako lako skrenuti sa pravog puta.
2) Neophodno je školsko vaspitanje reformisati prema novim, istinitim načelima – uneti u njega hrišćanske elemente, a sve neispravno ispraviti; najznačajnije je, međutim, da vaspitanik čitavo vreme bude pod preizobilnim uticajem Svete Crkve, koja čitavim svojim ustrojenjem spasonosno deluje na oblikovanje duha. Ovakvo postupanje ne bi davalo mogućnost za raspaljivanje grehovnih pobuda, udaljavalo bi duh ovoga sveta i odgonilo duhove zlobe. Naporedo sa tim neophodno je sve usmeravati od privremenog ka večnome, od spoljašnjeg ka unutarnjem,neophodno je, dakle, vaspitavati članove Crkve – podanike Carstva Nebeskoga.
3) Najpotrebnije je vaspitavati same vaspitače pod rukovodstvom ljudi koji dobro poznaju istinsko vaspitanje – ne iz teorije, nego iz iskustva. Ako se sami obrazuju pod nadzorom iskusnih vaspitača, pedagozi će tako primljeno iskustvo preneti i na druge. Vaspitač treba da prođe sve stepenice hrišćanskog savršenstva, da bi kasnije u svojoj delatnosti imao ispravno držanje, da bi, nadalje, bio sposoban da opaža stanje poverenih mu učenika i deluje na njih sa svakim strpljenjem, uspešno, snažno i plodotvorno. Učiteljski stalež treba da se sastoji od najčistijih, bogoizabranih i svetih ljudi. Od svih svetih dela vaspitanje je najsvetije.
Plod dobrog vaspitanja jeste očuvanje blagodati svetoga Krštenja. A to će preizobilno nagraditi sve naše vaspitne napore. Naime, velika preimućstva ima onaj ko je sačuvao blagodat krštenja u sebi i od najranijeg uzrasta se privoleo Gospodu.
1) Prvo preimućstvo koje predstavlja svojevrsni temelj sviju ostalih preimućstava jeste celovitost prirodnog i blagodatnog ustrojstva. Čovekovo naznačenje je da bude obitalište najuzvišenijih sila, gotovih da se na njega izliju iz istočnika sviju dobara, pod uslovom da se njegovo biće ne rastroji. I pokajnik može da se udostoji potpunog isceljenja, ali on, čini se, nikada neće moći da zna i oseća ono što je svojstveno čoveku koji se sačuvao od pada; drugim rečima, on ne može da se naslađuje tom celosnošću niti da ima tu slobodu u opštenju (zajedničenju) sa Bogom koja je prirodna posledica očuvane čistote.
2) Iz ovoga sami po sebi proističu živost, lakoća i spontanost u činjenju dobra. Vaspitanik hodi u dobru kao u jedinom sebi bliskom svetu. Pokajnik treba da se dugo napreže i dase uči dobru, kako bi mogao da ga čini sa lakoćom, ali čak i kada to postigne, on je neprestano u grču i strahu. Nasuprot tome,čovek koji je očuvao svoju krštenjsku blagodat i čistotu živeće u prostoti srca, sa nadom na spasenje koja ga raduje, nadom koja svakako neće izneveriti.
3) Potom, u njegovom životu ustaljuje se izvesna uravnoteženost i istrajnost. U njemu nema ni silovitih zamaha, alini klonulosti, on hodi u dobru isto onako kao što diše – ravnomerno i ujednačeno. Kod pokajnika je ovo takođe mogućno, alise ne stiče tako lako i ne projavljuje u takvom savršenstvu.Opravljeni točak neretko ipak pokazuje svoj prvobitni nedostatak, opravljeni časovnik takođe nije tako dobar kao novi, koji nikada nije bio na popravci.
4) Onaj koji ne zna za padove uvek je mlad. U njegovim naravstvenim crtama ispoljavaju se čuvstva svojstvena detetu koje još nije sagrešilo pred svojim ocem. Prvo osećanje njegovo jeste nevinost, mladenaštvo u Hristu, nepoznavanje zla. Koliko je to osećanje u stanju da odseče loših pomisli i mučnih nemira u srcu! Tu su i neobična toplina, iskrena dobrota, smirenost karaktera. U takvom čoveku u svoj sili svojoj projavljuju se plodovi Duha na koje ukazuje Sveti Apostol: „ljubav, radost, mir,dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje“ (Gal.5, 22-23). Za njega se može reći da se obukao „u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost“ (Kol. 3, 12).
On čuva u sebi nepritvornu veselost, odnosno radost duhovnu. jer u njemu je Carstvo Božije, koje predstavlja mir i radost u Duhu Svetome. Svojstvena mu je izvesna prozorljivost i mudrost, sposobna da sazrcava (sagledava) sve u njemu i oko njega, da upravlja njime i njegovim delima. Njegovo srce poprima takvo nastrojenje u kome je sposobno da mu magnoveno kaže šta i kako treba da čini. Najzad, može se reći da je takvom čoveku svojstveno odsustvo straha od padova, osećanje sigurnosti u Gospodu. „Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove?“ (Rimlj. 9, 35). Sve ga ovo, ukupno uzev, čini dostojnim poštovanja i prijatnim. On i nehotice privlači druge sebi.
Postojanje takvih ljudi u svetu velika je blagodat Božija. Svojom pojavom oni zamenjuju mreže Apostolske. I kao što snažan magnet privlači mnoštvo opiljaka, ili kao što snažan karakter privlači slabe, tako sila Duha koja u njima obitava privlači sebi druge ljude, osobito one u kojima ima izdanaka duhovnog života.
5) Najglavnije moralno savršenstvo kojim se odlikuje čovek očuvane celomudrenosti u svom mladićkom dobu jeste nepokolebivost u vrlini tokom čitavog života. Tako, recimo, Samuilo ostaje čvrst i postojan i pored svih iskušenja u Ilijinom domu, i pored meteža i buna narodnih. I Josif je, i pored zle braće, u domu Pentefrijevom, u tamnici i u slavi jednako očuvao dušu svoju neporočnom.
Vaistinu, „blago onome mužu koji uzme na sebe jaram u mladosti svojoj“ (Plač Jer. 3, 27). „Sine moj, od mladosti svoje izaberi valjanu pouku, i do starosti ćeš steći premudrost. Malo ćeš se potruditi za nju, ali ćeš brzo okusiti od njenih plodova“ (Sirah 6, 1820). Ovakvo istinski dobro nastrojenje kao da prelazi u prirodu čovekovu, i ako se neki put i poremeti, ubrzo se ipak vraća u prvobitno stanje. Zbog toga u Četjim Minejima najviše Svetih nalazimo među onima koji su očuvali moralnu čistotu i krštenjsku blagodat još od mladosti.
Pored svega navedenog, onaj ko, očuvavši svoju čistotu posveti sebe Gospodu još od najranije mladosti:
1) čini delo ugodno Gospodu, prinoseći Mu najblagoprijatniju žrtvu,
a) jer je Bogu, prema zakonu opravdanja, najmilije onoprvo: irvi plodovi, prvine među životinjama, prvorođena deca,i, sledstveno tome, prve godine mladosti;
b) jer se tako prinosi čista žrtva – neporočna mladost, što je Gospodu ugodnije od svake žrtve;
v) jer se to čini uz savladavanje nemalih prepreka i usebi samome i izvana, odričući se zadovoljstava prema kojima se,naročito u tom životnom dobu, oseća snažna žudnja.
2) čini delo veoma blagorazumno. Neophodno je privoleti se Bogu, jer je samo u tome spasenje. Nema boljeg i povoljnijeg vremena za takvu odluku od doba kada postanemo svesni svoje ličnosti, jer ko zna šta nosi sutrašnji dan? Ako se neko nada da će dugo poživeti, ne posvećujući svoje sadašnje vreme Bogu, u mnogome će sebi otežati život, navikavajući se na dvostruka merila, i samo Bog zna hoće li imati snage da kasnije pobedi sebe. No recimo da je u tome uspeo: ali kakva je to žrtva Bogu – čovek bolestan, iznemogao, raslabljen u udovima svojim,čovek lišen svoje celosnosti? Uostalom, ovakvih primera ima,ali oni su veoma retki. Kako retko čovek koji izgubi svoju nevinost uspeva da je povrati! Kako je teško da se čovek koji od detinjstva nije poznao dobar i valjan život obrati!
Ovo upečatljivo i živo opisuje na osnovu vlastitog iskustva Blaženi Avgustin u svojoj ispovesti:
„Detinjstvo sam proveo u nestašlucima i vragolijama, čak i nedozvoljenim, kao neposlušan dečak, nepažljiv prema roditeljima. Stupanjem u mladalaštvo otpočeo sam raskalašan život, i za tri godine uspeo sam toliko da se razvratim da sam kasnije punih dvanaest godina imao nameru da se popravim, ali nisam nalazio u sebi snage da to i učinim. Čak i kada sam učinio zaokret ka odlučnoj promeni, još dve godine sam oklevao, odlažući svoje obraćenje iz dana u dan. Toliko mi je oslabila volja od prvih strasti! Ali, pošto sam se odlučno obratio Bogu i primio blagodat u svetom Krštenju, mnogo šta sam morao da pretrpim, boreći se sa svojim strastima, koje su me snažno vukle na pređašnji put.“
Pa zar je onda čudno što se tako malo ljudi koji su loše proveli svoju mladost spasava? Primer koji smo naveli veoma jasno pokazuje u kakvoj se velikoj opasnosti nalazi osoba koja nije u mladosti zadobila valjana pravila življenja i koja se nije još pre toga doba privolela Bogu. Kako je zato velika sreća zadobiti valjano, istinsko hrišćansko vaspitanje, stupiti sa njim u doba mladalaštva, da bismo kasnije u istom tom duhu prekoračili i prag zrelosti!

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *