НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Психички проблеми

Психички проблеми

Питање:
Помаже Бог, часни оци! Опростите што вас узнемиравам. Психички сам болестан, идем редовно код психијатра (имам шизофренију) и лекови које ми је преписао пуно ми помажу. Један од мојих проблема су гласови, које чујем и који ми свашта причају, као и то што кад неко каже једно ја чујем нешто сасвим друго, а свестан сам у глави да то није реално (то ми се стално дешава) . Увек када се то дупло појача, психијатар ми повећа лекове. Занима ме како Црква гледа на овакве проблеме. Свако добро од Господа
Иван


Одговор:
Драги ми у Христу Иване, ми смо о овоме много пута писали и то можете пронаћи у нашим одговорима. Црква гледа на сваког човека да је болестан и да му је потребна одређена терапија, а посебно када су у питању психосоматски поремећаји код човека. Ти поремећаји су духовни у појму духовног живота и проблема код човека, који чак могу да буду наследни. Сви смо болесни и једино што не знамо је: зашто је неко више болестан а неко мање? Када слушамо еванђелска читања често се сурећемо са ђавоиманим људима, које је Господ исцељивао, једне због греха а друге због сведочења о слави Божијој. Шта је шта, и у којем случају, то смртан човек не може да објасни. Духован човек зна да за све постоји разлог и да је покретач сваке болести грех, онај општи и наследни, или наш додатни лични. Ондашње људе су везивали у конопце, јер су били опасни за људе око себе, а данас се то чини хемијским путем. Човек се одређеном медицином „везује“ да не буде агресиван, како према средини тако и према себи. Суочавање са овим проблемима тражи велику љубав и максимално помагање тим људима, а само у крајње тешким случајевима прибегавање том начину „свезивања“. Јер је то стање мучно, ништа мање од оног визуалног свезивања у конопце. Из ваше поруке је очигледно да смисаоно размишљате и добро познајете свој проблем. Сетих се врло доброг и поучног филма „Прелеп ум“ снимљеног на основу истините приче о једном професору, који још увек ради у библиотеци Универзитета овде у Принстону. Човек је свестан својих проблема уз одређено „хемијско балансирање“, када му тзв. лекови помажу да доноси реалан суд о себи. И човек функционише – то је овде битно. Неко је способан да то чини без лекова, што је много боље. Ви најбоље знате да ли можете, или не можете без лекова. Ако сте покушали више пута да будете без њих па вас је то довело до иреалног стања, или стања несвесних одлука, онда ви једноставно не можете без тог хемијског балансирања. У том случају морате да будете дисциплиновани и одговорни, како према себи тако и према људима око себе. Дакле, хвала Богу што знате у чему је проблем, и што правите разилку између реалног и иреалног. То многи не могу да учине. Како сте свесни својих одлука тиме сте и одговорни као члан Цркве, и од вас се тражи борба са тим неприродним појавама. Од свих нас се тражи борба са злим силама, које, нажалост, многи одбацују и не желе да верују и да постоје, а све у свом арогантном не знању и одсуству поштовања за то што ви осећате и чујете. Мучко и лукаво сведочење о себи ђаво најбоље успева кроз „негацију“, или теолошки речено, кроз апофатику, када чини да народ почне да верује како је он само „неоплатонстички мит“. Одговорно тврдим да се ви у свесној борби да очувате богообразног и достојног човека у себи, сигурно спасавате. Јер свакодневно улажете неупоредиво више од нас „здравијих“ и носите много тежи крст суочавања са нашим исконским непријатељем. Молите се Богу да вас ојача у тој борби и да увек имате ведар и чио дух. Како Црква гледа на ово? Не као на стање неких слободних одлука или хирова, које служе греху, него она на ову појаву гледа са великим снисхођењем и молитвом. У боље организованим црквама пружа се нека врста помоћи породицама, које носе овакве крстове. Поред свега тога она има молитвени чин борбе са силама, које опседају човека засноване на искуству Господњем када је Он истеривао зле духове. Ми Њега и данас за такве ствари призивамо. Само то је процес јаке вере. Не само те вере, која ће да нам помоћи да истерамо демоне, него и те вере да нам помогне да се смиримо када не успевамо у покушајима егзорцизма. Као апостоли у оним временима када су били свесни своје слабости и питали Господа: а зашто ми не могосмо? У Господњем одговору ми сазнајемо „да се овај род изгони само постом и молитвом“. Ове речи не смемо површно и буквално схватити, јер треба дубље у њих заћи и открити шта је пост? Он сигурно није ово што ми данас верујемо у потпуности се одричући његове јаке суштине, а све у чињеници да острашћени не може изагнати власника тих страсти. Демон демона не истерује из обитавалишта! Због тога Црква даје посебне дозволе бољим и јачим духовницима да се баве тзв. егзорцизмом, зато што знамо да често непоменик и непријатељ наш зна да удари назад и на највеће духовнике. Онај који је слаб духовним животом и у вери, не сме да се бави овим преозбиљним и претешким стварима. И зато Црква не даје благослов било коме да то ради. Поштујући ваш крст и јаку жељу да се борите, најискреније вас поздрављам, са молитвим Господу да вам крст буде лакши и да по Његовој неизрецивој милости будете исцељени. Дај Боже. ваш о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *