ПРВИ ЗАКОН БОЖИЈИ
Трећа заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога својега
Шта? Зар има некога ко се усуђује узети узалуд и страшно магично име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаЈа чежње?
Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена. Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.
Кад навале на човека зли суседи, па га лажним сведочењима доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божје. Заиста, у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе – мастило наде и поверења – и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.
Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку измећу живота и смрти помене име Божје, снага се његова удвоји.
Кад се човек види опкољен дивљим зверовима, и док год се нада само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверовима. Но у тренутку када призове име Божје у помоћ, он постаје одједанпут страшан страшним зверовима.
Кад се научник мучи да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и у једном помене име Божје, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.
О, пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.
Неки кујунџија сећаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божје узалуд, или као клетву или као<узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе на поље. А кад кујунџија изађе, хаџиЈа се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невештим. Врати се кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:
– Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?
Одговори хаџија мирно:
– Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си га ти више пута узалудно викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути – Бог или ти, кујунџијо?
А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.
Нека вам, браћо, име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.
Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини да ружи и хули име Божје. А Црнац беше смирен и благочестив човек. И беше у белога газде псето, које газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше име Божје. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:
– Шта то радиш са псетом?
– Оно што и ти са Богом. – одговори Црнац мирно. А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу мећу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштећен.
Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:
– Како можеш слушати овакве богохулне речи? Одговори доктор:
– Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у телу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.
О Сведржитељу, како да те во не ружи, а човек те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?
О Свемилостиви, како да те жабе не псују, а човек те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом од човека?
О Светрпељиви, како да змија не хули на тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима од човека?
О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд имена твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?
О пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.
