PROTIV NEOARIJANSTVA

<p claPROTOJEREJ-STAVROFOR ANDREJ FILIPS
PROTIV NEOARIJANSTVA
 
„Prvo ću te isušiti,
a onda ću čangrljati tvojim kostima“

 

Reč demona u Žitiju prepodobnog Makarija Velikog
 
Pravoslavna vera je izražena u Nikeo-carigradskom Simvolu vere koji je konačno formiran u četvrtom veku[1]. Simvol vere zasnovan na Svetom Pismu prvog veka i drugim otkrovenjima Duha Svetog koja su dobili Oci Crkve počevši od prvog veka, sačuvan je u neizmenjenom obliku jedino u Pravoslavnoj Crkvi. Niko drugi nije sačuvao Simvol nepovređen od nasrtaja ovog sveta, koji su se javljali tokom vekova.
Primećeno je da su na svaki član Simvola vere napadi vršeni u hronološkom poretku. Tako su se prvi okomili na Simvol Vere grčki i rimski mnogobošci, jer se u njemu otvoreno objavljuje postojanje jednog Boga. U narednim vekovima počeli su napadi na onaj deo Simvola vere u kojem se govori o Hristovoj ličnosti. Taj deo je dugačak i podroban, jer nam je Hristos, Drugo Lice Svete Trojice, otkrio Sebe kroz Svoje ovaploćenje. Upravo u ovom periodu od Crkve su otpali arijanci, nestorijanci i monofiziti. Još kasnije su počeli napadi na deo Simvola koji govori o Duhu Svetom. U tom periodu od Crkve je otpala Zapadna Evropa uprkos kasnijim otkrovenjima darovanim Svetiteljima, poput Svetog Grigorija Palame. Ovaj „propovednik blagodati“ je u četrnaestom veku pokušao da Zapad iz neopaganizma vrati u Pravoslavlje.
U naše vreme napadi su usmereni na završne delove Simvola koji se odnose na Crkvu. Ovi napadi su pokrenuli različite podele koje su počele u dvadesetom veku i nastavljaju se do danas. Napadi su u vezi sa verom Crkve u jedno krštenje, vaskrsenje i život budućeg veka. Ovi napadi ukazuju na to da se možda približavamo poslednjim decenijama postojanja ovog palog sveta. Međutim, da bismo razumeli sadašnje napade na Crkvu, treba da se vratimo arijanstvu četvrtog veka.
 
Izvor arijanstva
 
Kada je hrišćanstvo u četvrtom veku postalo zvanična religija Rimskog carstva, usledio je čitav talas krštenja. Nisu svi koji su se krstili imali iskreno pokajanje i veru. Među njima je bilo onih koji su bili konformisti koji su se, zarad sopstvene koristi, priključili opštem trendu.
Vremenom su neki od tih „snalažljivaca“ primali sveštenički čin postajući čas pravoslavni, čas arijanci, u zavisnosti od toga kako je „duvao vetar“. Ovi neprincipijelni i koristoljubivi sveštenici-karijeristi su detaljno opisani u Žitijima, delima i pismima Svetih Otaca tog perioda, poput sv. Atanasija Velikog, sv. Grigorija Niskog, sv. Vasilija Velikog, sv. Grigorija Bogoslova, sv. Amvrosija Milanskog i sv. Ilarija Piktavijskog.
Sa ovim talasom krštenja došla su i različita sujeverja, polu-neznaboštvo i imperijalni nacionalizam. Ovaj nacionalizam je kasnije delom izazvao nestorijanski i posebno monofizitski raskol. Neki veruju da je ovaj nacionalizam na kraju bio čak i delimično odgovoran za uspon islama u sedmom veku. Ipak, najveću opasnost u četvrtom veku predstavljalo je arijanstvo.
 
Staro i novo arijanstvo
 
Arijanstvo je bilo i ostaje napad na Hristovo Božanstvo. Ono pokušava da pomiri Pravoslavnu Crkvu, koja ispoveda je Hristos Sin Božiji, sa njenim neprijateljima, koji to odriču. Istorijski arijanstvo predstavlja pokušaj da se sjedini Crkva, tj. Telo Hristovo sa sujevernim, neznabožačkim imperijalizmom i judaizmom koji odbijaju da priznaju Hrista za Sina Božijeg. Želeći da se domognu tog cilja po svaku cenu, arijanci su tako odbacivali Hristove reči iz Jevanđelja koje faktički osuđuju arijanstvo: „A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mt. 10:33-34). Videvši u Hristu samo čoveka, a ne Sina Božijeg, arijanci su bili prvi humanisti, koji su se poklanjali Hristu čoveku, a ne Hristu Bogočoveku[2].
Arijanstvo je bilo pobeđeno, ali nikada nije sasvim iščezlo. Na primer, više od hiljadu godina nakon arijanskih sporova, sličan pokret se javio i na severu – u Rusiji, u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. On je trajao od 1470. do 1505. godine i nazivao se „jeres judejstvujućih“. Ova jeres je nastala u Novgorodu, koji je bio pod najvećim uticajem Zapada, i pokušavala je da sjedini Pravoslavlje sa „novim“, polu-protestantskim i intelektualnim humanizmom, koji je tada počinjao da se razvija u Zapadnoj Evropi kao rezultat polupaganske „obnove“ – Renesanse.
Ovaj zapadnjački humanizam nikao je pod uticajem islama i judaizma, koji su odricali da je Hristos Sin Božiji. Taj novi oblik arijanstva, pod imenom humanizam, koji je prodro sa Zapada preko jevrejskih trgovaca, bio je anti-klerikalni i anti-monaški. Arijanci koji su sebe nazivali „judejstvujućima“, iako je malo ko od njih zaista bio Jevrejin, bili su pobeđeni. Ta jeres je doprla do samih vrhova Ruske Crkve, raširila se među dvorskim klirom i neko vreme je imala uticaj čak i na velikog kneza Jovana III. Zaštitnici pravoslavlja, kao Sv. Josif Volocki, pomogli su u izbavljenju od tog uticaja.
 
Neoarijanstvo
 
U naše dane mi vidimo u Rusiji da se arijanstvo ponovo razbuktava. Nakon pada militantnog ateizma i masovnog krštenja istočnoslovenskih naroda u pravoslavlje, „novog krštenja Rusije“, situacija u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ne razlikuje se mnogo od situacije u četvrtom veku. Kako je nedavno rekao Arhiepiskop vladivostočki i primorski Venijamin (Puškar) – nadošli talas (krštenja) devedesetih godina doneo nam je ne samo vodu, već i mnoštvo podvodnog kamenja.
Na to „podvodno kamenje“ odnosi se, na primer, iz sovjetskih vremena neiživljeni državni nacionalizam (portreti Staljina se do danas drže zajedno sa ikonama Sv. Cara Nikolaja II) kao i pozivi za kanonizaciju Ivana Groznog i Rasputina. U „podvodno kamenje“ se ubraja još i sujeverje i polu-neznaboštvo, koje se ispoljava u obrednoj veri, neprihvatanju INN[3]. Tu je i slepo poslušanje nekakvom lažnom starcu ili mlado-starcu. Sve ovo smatra se važnijim od uzrastanja u moralnom i vrlinskom životu i svakodnevne brige o bližnjem. Kao i u četvrtom veku, sve te probleme treba „ocrkveniti“, tj. starati se da se pastirskim radom, saosećanjem i trpljenjem neofitska revnost pretvori u pozitivan i koristan crkveni život.
Drugi, intelektualno obrazovaniji novokršeni ljudi doneli su sa sobom još veću opasnost, koja se može porediti sa arijanstvom. To novo arijanstvo – neoarijanstvo – ne odriče Božanstvo Hristovo kao što je činilo staro, ali odriče Božanstvenost Tela Hristovog, to jest Crkve. Ono predstavlja pokušaj da se obesveti Crkva, oponašajući protestante, koji ne poimaju Crkvu, koji su lišeni osećanja sveštenog i koji su porodili savremeni sekularizam. Neoarijanstvo samo ide po tragovima protestantizma koji je konačno obesvetio sebe nakon Prvog svetskog rata i rimokatolicizma koji je uradio to šezdesetih godina, nakon Drugog vatikanskog koncila. Gubitak svakog osećanja sveštenog (a iza toga sledi potpuni gubitak vere) dovela je rimokatolike i protestante do posvetovnjačenja i odstupanja od vere stotine miliona njihovih vernika .
 
Kako obesvetiti Crkvu
 
Prvi pokušaji da se obesveti Pravoslavna Crkva pojavili su se među intelektualcima ruskog porekla na Zapadu, koji su pripadali „Pariskoj školi“ novoobnovljenaca. (Koristimo termin „Pariska škola“ bez obzira na to što su neki njeni predstavnici emigrirali u Englesku i SAD, a neki, kao na primer ruski pravoslavni bogoslov Vladimir Loski, iako je i živeo u Parizu, nije imao ništa zajedničkog sa „Pariskom školom“). Među tim intelektualcima, jedni su često ispoljavali okultna gledišta (Bulgakov[4], Kovalevski), drugi (kao naprimer Afanasjev, Šmeman) pridržavali su se protestantskih (i polu-svetovnih) pogleda[5]. Svi oni su obmanjivali sebe misleći da obnavljaju Pravoslavlje. U stvarnosti su samo učestvovali u procesu sekularizacije (posvetovnjačenja) Crkve kroz takozvano „akademsko bogoslovlje“.
Neoarijanska ideja da se obesveti Crkva je bila donesena u Rusiju iz Francuske i SAD devedesetih godina. Njen cilj je da se zbliži Ruska Pravoslavna Crkva sa već obesvećenim inoslavljem (rimokatolicizmom i protestantizmom) kroz ekumenizam. (Ekumenizam je postojao i ranije, ali on je bio čisto politička intriga, čiji tvorac je bila sovjetska vlast). Smisao tog takozvanog sinkretističkog redukcionizma je u tome da se Crkva, koja je Telo Hristovo, svede na tek jednu od mnogo denominacija ili na nivo filosofije. I tako četiri generacije nakon duhovnog pada protestantizma i dve generacije nakon pada rimokatolicizma kreće pokušaj da se obesveti Ruska Pravoslavna Crkva. O tome su mi „prorokovali“ klirici modernisti iz Ruske Pravoslavne Crkve u dijaspori sedamdesetih godina. Danas Ruska Pravoslavna Crkva u sebe uključuje tri četvrtine ukupnog broja pravoslavnih hrišćana u svetu i još uvek je poslednja i najjača „tvrđava pravoslavlja“.
Da bi se obesvetila Ruska Crkva potrebno je da izgubi mnoga karakteristična pravoslavna predanja. Konačni cilj je potpuno uništenje crkvenog Predanja. Nova predanja (uvedena dvadesetih godina u Konstantinopoljsku patrijaršiju, a odatle rasprostranjene na Aleksandrijsku Crkvu, Balkan i crkve Bliskog Istoka koje su pod uticajem Zapada) uključuju naprimer osudu takozvane „liturgijske pobožnosti“. (Taj izraz po našem mišljenju je po prvi put korišćen pre 50 godina od strane protojereja Aleksandra Šmemana u njegovom „Uvodu u liturgijsko bogoslovlje“. Taj svojevrsni udžbenik za protestantizaciju Pravoslavlja je bio u to vreme osuđen od strane oca Mihaila Pomazanskog). Dole navodimo promišljeno sastavljeni spisak osnovnih crta neoarijanstva. To je izvanredno isplanirani napad na svetost Crkve, koji se ispoljava od uvođenja relativno malih izmena pa sve do potpunog odstupništva, vrlo dobro poznat u ruskoj dijaspori već 90 godina. Od devedesetih on se otvoreno iznosi i u Rusiji.
 
Deset koraka neoarijanskog programa
 
Sledećih deset koraka nisu fantazija. Svi su već pretvoreni u život u nekim delovima ruske pravoslavne dijaspore tokom našeg života. Sada govorimo o onom što smo sami videli, što se silom nametalo na naše oči nasuprot volji vernih čeda Crkve. Ne treba daleko da putujemo da bismo videli kako se ovi koraci-faze ostvaruju. Ovi koraci su izloženi približno po redosledu kojim su nastajali i kojim sada neke od njih pokušavaju da uvedu u Rusku Crkvu u samoj Rusiji, pod izgovorom modernizacije.
 
1. Ukloniti propis o skromnom odevanju u hramu i dozvoliti raskošnu, svetovnu odeću u hramu, ženama posebno.
 
2. Ukinuti postove i pripremu za Pričešće (između ostalog i ispovest pred Pričešće) i preći na rimokatoličku praksu (bez ikakvog posta i ispovesti) na taj način Pričešće će biti moguće u apsolutno svako vreme meseca. Modernisti skraćuju i dugačke službe Velikog posta ostavljajući samo Liturgiju pređeosvećenih darova.
 
3. Ukinuti čitanje časova pred Božanskom Liturgijom. Uvesti različita skraćivanja na Liturgiji, čitanje tajnih molitvi i evharistijskog kanona naglas. Poželjno je uzvikivati ih poput pijačnih trgovaca. Takođe ukinuti korišćenje svešteničkih odeždi različitih boja (u zavisnosti od praznika).
 
4. Podvrgnuti sumnji svetost takvih Svetitelja kao što su Isaak Sirin, Dionisije Areopagit, Simeon Novi Bogoslov i Siluan Atonski. Neoarijanci smatraju da je svaki od ovih Svetitelja na određeni način nepravoslavan, kako bi na taj način opravdali svoju ideju obesvećivanja Crkve. Svetog Isaaka Sirina neoarijanci smatraju „nestorijancem“ jer su mu pripisana neka polu-nestorijanska dela. Sveti Dionisije, koga posebno mrze neoprotestanti, naziva se „neoplatoničarem“, jer je on sakralizovao (pridavao svešteni karakter) Crkvi i Liturgiji. Svetog Simeona Novog Bogoslova nazivaju „liberalom“ (ovde neoarijanci govore o sebi) iako je ovaj Svetitelj veoma oštro govorio protiv rimokatolicizma. Što se tiče svetog monaha – seljaka Siluana Atonskog njegov posebni akcent na Duhu Svetom od neoarijanaca se vidi kao forma pravoslavnog „harizmatizma“, previđajući da on stavlja veliki naglasak na neprestano pokajanje. Taj „harizmatizam“ jeste posebna vrsta „prelesti“, „duhovne obmane“ koja je veoma raširena između ostalog u nekim delovima ruske dijaspore.
 
5. Napustiti svešteni crkvenoslovenski jezik i preći na govorni ruski jezik, jezik ulice. To je tipični protestantski lažni racionalizam. „Svi treba da razumeju sve“, – govore intelektualci, – iako Tvorac uvek ostaje iznad naših ograničenih, budući da smo stvoreni, sposobnosti shvatanja.
 
6. Širiti učenje Origena, direktno od Pariske škole, koje objavljuje „da će se svi spasiti“. To je još jedan pokušaj širenja humanizma unutar Crkve.[6]
 
7. Odbaciti svešteni, pravoslavni kalendar i uvesti rimokatolički kalendar, maskirajući ga pod imenom „novi“ ili „novi julijanski“ kalendar.
 
8. Nalik na unijate i druge rimokatolike izneti ikonostase iz hrama (koji, kako smatraju anti-klerikalni neoprotestanti-origenisti, „razdvaja“ duhovništvo i mirjane).
 
9. Srušiti ugled monaštva (koje je Pariska škola oduvek mrzela). To se već događa u dijaspori. Bojimo se masovnog odlaska iz monaštva i pojave… oženjenih monaha. Moramo da se molimo za žrtve.
 
10. Zvanično priznati delotvornost rimokatoličkih „tajni“, prekinuti misionarsku delatnost u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Držati službe u rimokatoličkim hramovima i na kraju, sliti se sa Vatikanom. Dobija se obesvećeni, razoreni, uništeni deo Ruske Pravoslavne Crkve. Ona će se na ovaj način pretvoriti u svetovnu, političku organizaciju – treći Vatikan ili treći Rim – umesto da bude novi Jerusalim. Tako će ona podražavati rimokatolicizam, čija je greška bila u tome što je odlučio da bude carski i rimski – a ne vaseljenski i hrišćanski; bogat i moćan, a ne krotak i svet. Uvući će vas u samorazaranje. Vaš um će biti pomračen zabludama, Vašem samoljublju će laskati, a mediji će vas obogotvoravati kao idola. Bićete veoma umni, u realnosti međutim – lišeni razuma. I eto, sve je spremno za potpuno zacarenje satane na Zemlji.
Nije beznačajno što savremeno neoarijanstvo – napad na božanstvenost Tela Hristovog putem obesvećenja – predstavlja pokušaj da se spoji Crkva sa svetovnim humanizmom. Pokušaj da se sjedini svetlost sa tamom (vidi 2 Kor. 6:14), nakupljati novac, dobiti političku vlast i imati potpuno uvažavanje. Neoarijanci žele isto što i lopov Juda (vidi Jn. 12:6), to jest da čuvaju novac i da postupaju kao Apostol Petar koji je odsekao uho slugi prvosveštenika Malha (zbog toga ga je Gospod ukorio, rekavši: „svi koji se maše za nož, od noža će poginuti“ (Mt. 26:52)).
 
Zaključak
 
Novi talas neoarijanstva dolazi u vreme kada su pravoslavni narodi zabrinuti zbog nedavnih događaja. Ti događaji uključuju objavljene dokumente prošlogodišnjih ekumenističkih pregovora na Kipru. Pokušaj protesta je bio snažno ugušen od predstavnika Kiparske Crkve. Zatim je sledilo odbijanje jerarhije Bugarske Pravoslavne Crkve da se vrati pravoslavnom kalendaru za fiksne praznike.
Sasvim nedavno pojavila se obespokojavajuća poslanica Konstantinopoljske Patrijaršije, objavljena, kao i uvek, na praznik Nedelje Pravoslavlja, u kojoj se govori da se Konstaninopoljska Crkva priprema da ne prizna sve monahe Svete Gore, koji pripadaju jurisdikciji te Patrijaršije. To govori o novim progonima unutar te jurisdikcije. Sem toga, događaju se promene na Kosovu, okupiranom od NATO-a, koje izazivaju zabrinutost. Sem toga i iz Moskve dolaze saopštenja koje javno ponavljaju neoobnovljenstvo pariske škole. Uzdižu određene predstavnike te škole čije „pravoslavlje“ je već odavno degradiralo do duhovne prelesti. U Moskvi postoji očigledno iskušenje da treći Rim osvoji novi Jerusalim. Da ne bude!
Šta se može raditi u takvoj situaciji? U četvrtom veku odgovor Crkve na koristoljublje i „snalaženje“ bio je dvostruk. Prvo, odgovor je postalo monaštvo, čiji je uspon u trećem veku pripremio sv. Antonije Veliki. Drugo, odgovor je bio čvrsto i uporno protivljenje od strane sveštenstva i naroda. Nisu se „zatvorili“ u geto i nisu otišli u sektu već su ostali u okrilju Crkve da bi se borili za Hristovu Istinu. Takav dvostruki odgovor možemo dati i mi danas. Svako od nas treba da pojača molitvu za žrtve te duhovne prelesti. Isušivši u njima veru demoni žele još i da čangrljaju njihovim kostima. Treba da se molimo da se to ne dogodi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Verujem u Jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. I u Jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova. Svetlost od Svetlosti, Boga Istinitog od Boga Istinitog, koji je nas radi i radi našega spasenja sišao sa nebesa ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek. I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, stradao i bio pogreben. I Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu. I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca. I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima i Njegovom carstvu neće biti kraja. I u Duha Svetoga, Gospoda Životvornog koji od Oca Ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno slavi i Koji je govorio kroz proroke. U Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu. Ispovedam jedno Krštenje za oproštenje grehova. Čekam vaskrsenje mrtvih. I život budućeg veka. Amin.
  2. Jer, kada se Bog rodio kao čovek, nije bio cilj da se on liši Božanstva, nego je bio u tome da se ono sačuva (Božanstvo), i da bi se čovek rodio kao Bog. Dakle (zato), njegovo ime je Emanuilo što znači „Sa nama je Bog“; na taj način Bog se ne spušta na nivo čoveka, nego se čovek uzdiže na nivo Boga“. (Sveti Jovan Damaskin „O Troice“, kn. X, 7)
  3. INN kod nas u Srbiji poznat kao PIB – poreski identifikacioni broj. Više o suštini tog problema na http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/IntervjuDanilJuri.htm#07 – prim.prev.
  4. Evo kako sveti Jovan Damaskin odbacuje sofiološku jeres 12 vekova pre njenog pojavljivanja: „Ne obožavajući tvorevinu, jer mu se ne klanjamo samo kao telu, već kao telu sjedinjenom sa Božanstvom… Poklanjam se obema prirodama Hristovim, kroz Božanstvo sjedinjeno sa telom. Time ne pridodajem četvrto lice Svetoj Trojici – daleko bilo!“ (Tačno izloženje Pravoslavne vere III, 52)
  5. Nedavnu kritiku pariske škole i njenog uticaja među takozvanim „kočetkovcima“ u Rusiji vidi tekst sveštenika i mučenika Danila Sisojeva. http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post9099.html – prim.prev.
  6. O „besmislenosti Origenovih čudnih mišljenja“ vidi „Tačno izloženje pravoslavne vere“ knjiga IV, glava VI.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
Russkaя narodnaя liniя – informacionno-analitičeskaя služba

Jedan komentar

  1. „Ukinuti postove i pripremu za Pričešće (između ostalog i ispovest pred Pričešće) i preći na rimokatoličku praksu (bez ikakvog posta i ispovesti) na taj način Pričešće će biti moguće u apsolutno svako vreme meseca. Modernisti skraćuju i dugačke službe Velikog posta ostavljajući samo Liturgiju pređeosvećenih darova.“

    Ne govorite ono što ne znate, koristeći se pravilom EKS KATEDRA. Ovde ste izneli niz neistina o Katoličkoj praksi. Niti je u Katoličkoj Ckrvi ukinuta isovest, niti je skraćivana liturgija. Kako ste ovde napisali, ispada da Katolike pored ostalih optužbi iz arsenala tako omiljenog „pravoslavnima“, nazivajući ih jereticima, optužujete i za Arijanstvo. Sramota

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *