NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PROTIV IDOLA

PROTIV IDOLA

 

PROTIV IDOLA
 

 
POZNANJE ISTINSKOGA BOGA
 
Poznanje Boga kroz poznanje duše
 
30. Pokazalo se da idolopoklonstvo, o kome je dosad bilo reči, nije ništa drugo do zabluda u životu; a put istine ima za cilj da nas dovede do pravoga Boga. Za poznanje i nezabludno razumevanje te istine nije nam potrebno nešto drugo, nego smo mi sami sebi dovoljni. No, iako je Sam Bog iznad svih stvari, put ka Njemu ipak nije dalek i ne nalazi se izvan nas, nego je u nama, te možemo pronaći ono što u nama ima svoj začetak, kao što je i Mojsej učio govoreći: „Reč vere je u srcu tvojemu“.[1] To isto pokazao je i potvrdio i Spasitelj rekavši: Carstvo Božije unutra je u vama.[2] Jer, imajući u sebi veru i Carstvo Božije, u stanju smo lako da sagledamo i da pojmimo Cara svega, spasonosnog Logosa Očevog. Pa neka se ničim ne pravdaju Jelini koji se klanjaju idolima, i neka se niko tako lako ne obmanjuje, pravdajući svoje bezbožništvo time što ne poznaje taj put istine. Jer, svi smo mi njime prošli i svi smo ga upoznali; premda neki nisu hteli po njemu da hode, nego su, prestupajući, hodili mimo njega, želeći životna zadovoljstva koja su ih sa toga puta odvlačila.
A ako neko upita šta može biti to što predstavlja taj put, reći ću da je to duša svakog čoveka i um koji je u njoj. Jer, samo njime je moguće videti i pojmiti Boga; osim ako ovi beščasni, kao što su poricali i Samoga Boga, ne odreknu da imaju dušu; a to se može očekivati od onih koji su onako govorili. Jer, onim ljudima koji imaju um, nije prirodno da poriču postojanje Boga, Koji je Tvorac i Sazdatelj toga uma. A to da svaki čovek poseduje dušu, i to razumnu, neophodno je da ukratko pokažemo zbog onih koji su još uvek neiskvareni; jer, neki od jeretika čak i to poriču, smatrajući da čovek nije ništa drugo do telo koje se može videti. Tako će ovi koji su neiskvareni, dokazavši postojanje duše, i sami biti u stanju da imaju očevidan dokaz protiv idola.
31. Pre svega, to što se čovekova duša razlikuje od beslovesnih životinja, nije neznatan pokazatelj da je ona slovesna. Zbog toga je, dakle, običaj da se ona bića nazivaju beslovesnima, jer je čovečiji rod slovesan. Isto tako, za potvrdu ovoga ne bi bila beznačajna ni sledeća činjenica: samo čovek razmišlja o onome što je izvan njega samoga i seća se onoga što je prošlo; i opet, promišlja i svojim rasućivanjem izabira bolju zamisao; a beslovesne životinje vide samo ono što pripada sadašnjosti i kreću se samo za onim što im je pred očima, čak i onda kada im je to na štetu.
Čovek pak ne hita ka svemu što ugleda, već razumom rasuđuje o onome što očima vidi. Često se dešava da ga razum zaustavi kada ka nečemu pohita; a kad o nečemu umuje, on iznova razmišlja, te se svako ko je prijatelj istine može uveriti u to da je čovekov um nešto drugo u odnosu na telesna čula. Prema tome, pošto je drugačiji od čula, um je njihov sudija; pa o svemu onome što čula opažaju on rasuđuje, iznova o njima promišlja i ukazuje na ono što je meću njima najbolje. Jer, svojstvo oka je samo da gleda, ušiju da slušaju, usta da kušaju, nosa da oseća mirise, a ruku da dodiruju; ali šta treba gledati i slušati, i šta treba dodirivati, i okušati, i mirisati – o tome ne mogu odlučivati čula, nego duša i njen um. Svakako da ruka može uhvatiti i mač, i usta mogu okusiti i otrov, ali ne mogu znati da su ovi štetni ako um tako ne rasudi. Pogledajmo to na jednom primeru: to je kao kada liru valjane izrade drži učen muzičar. Svaka struna na liri ima svoj poseban zvuk: neka dubok, neka visok, neka srednji, neka vrlo visok, a neka, opet, sasvim drugačiji zvuk, te ne može meću njima biti harmonije niti se može uočiti njihov sklad bez veštog svirača. Jer, pravo blagozvučje se pokaže kad se onaj ko vlada lirom dotakne njenih struna i kad na pravi način odapne svaku od njih. Isti tako, ono što su strune u odnosu na liru, to su i čula u odnosu na telo, pa kad znalac um upravlja njima, tada duša rasuđuje i zna ono što radi i šta čini.
To je, dakle, samo ljudima svojstveno, i to je razumnost čovečije duše. Po tome što koristi razum, čovek se i razlikuje od nerazumnih životinja i pokazuje da uistinu jeste nešto drugo no što bi se po njegovom telu dalo zaključiti. Jer, mnogo puta, dok mu telo leži na zemlji, čovek mašta i razmišlja o nebeskim stvarima. I mnogo puta, iako mu telo počiva i miruje, čovek se u sebi kreće i posmatra ono što je izvan njega, te napušta svoj kraj i putuje i susreće svoje poznanike, i mnogo puta na osnovu toga pogađa i predviđa šta će mu se uskoro dogoditi. Šta drugo to može biti nego razumna duša, kojom čovek razmišlja i poima stvari koje su iznad njega?
32. No, ovo što sledi, može biti valjan dokaz protiv onih koji se još uvek drže bestidnosti i beslovesnosti. Dakle, kako to da čovek, iako u smrtnome telu, razmišlja o besmrtnosti, i često za sebe izabira smrt radi sticanja vrline? Ili kako to da čovek, imajući privremeno telo, mašta o onome što je večno, pa ovo prvo kao kakvu smetnju prezire, a za onim drugim žudi? Naime, telo neće na takav način misliti o sebi, niti je u stanju da razmišlja o nečemu izvan sebe samoga, jer je ono smrtno i privremeno; prema tome, mora postojati nešto drugo što razmišlja o stvarima koje su suprotne i koje su protivne prirodi tela. A opet, šta drugo to može biti do slovesna i besmrtna duša? Jer, ono što je najbolje, ona udahnjuje u telo iznutra, a ne izvana, upravo onako kako i muzičar čini sa lirom. A opet, budući da je oko po svojoj prirodi namenjeno za gledanje, a uho za slušanje, kako to da se oni od nekih stvari odvraćaju, a druge su im po volji? Ko je, dakle, taj koji odvraća oko da ne gleda? Ili ko odvraća uho da ne sluša, kad je slušanje u skladu sa njegovom prirodom? Ili ko je taj koji čulo ukusa, kojem je prirodno da okuša, često odvraća od njegovog prirodnog nagona? Ko li je taj koji ruku, koja po prirodi stvari treba da je delatna, odvraća od toga da se nečega dotiče? Ko je taj koji čulo mirisa, koje je takođe sazdano da bi mirisalo, sprečava da miris oseća? Ko je, dakle, taj koji čini sve ovo što je protivno prirodi tela? Ili kako to da se telo odvraća od vlastite prirode, te se okreće ka savetima nekog drugoga, prema čijem naklonu se upravlja? Sve ovo ne ukazuje ni na šta drugo nego na razumnu dušu koja gospodari telom. Jer, telo i nije sazdano da upravlja nad samim sobom, nego da drugi njime rukovodi i gospodari, kao što ni konj sam sebe ne preže, nego njegov vlasnik nad njim upravlja. Zbog toga, dakle, i postoje zakoni meću ljudima, kako bi ovi činili ono što je dobro, a klonili se onoga što je rđavo. Nerazumne životinje, opet, nisu u stanju da promišljaju i rasuđuju o tome šta je zlo jer u njih nema slovesnosti niti podobnoga razuma. Mislim da smo, ovim što je do sada rečeno, pokazali da je duša u ljudima razumna.
33. Da je duša stvorena besmrtna, to treba da uvidimo iz crkvenog učenja kako bismo time potkrepili opovrgavanje poštovanja idola. Jer, poznavanju duše približićemo se kroz poznanje tela i kroz sagledavanje razlike izmeću tela i duše. Naime, pošto je naša beseda pokazala da je duša drugačija od tela, a da je telo po svojoj prirodi smrtno, shodno tome duša mora biti besmrtna jer nije nalik na telo. I opet, ako duša, kao što smo pokazali, pokreće telo, a nju samu ne pokreće neko drugi, može se zaključiti da duša samu sebe pokreće; pa i nakon polaganja tela u zemlju, ona i dalje pokreće samu sebe. Jer, nije duša ta koja umire, nego umire telo zato što se ona od njega odvaja.
A kad bi dušu pokretalo telo, tada bi bilo sasvim prirodno da i ona umire kad se njen pokretač od nje odvoji; no, pošto duša pokreće telo, prirodno je da ona samu sebe pokreće. A pošto samu sebe pokreće, prirodno je da živi i posle smrti tela. Jer, kretanje duše nije ništa drugo do njen život; onako, bez sumnje, kao što i za telo velimo da živi sve dok je u pokretu, a velimo da umire onda kad prestane da se kreće. To se jasno može videti i po njenom delovanju dok je unutar tela. Jer, i kad prebiva u telu i kad je povezana sa njim, ona nije potisnuta niti je u srazmeri sa malenkošću tela, nego često biva da telo leži na postelji i ne kreće se, nego spava kao da je umrlo, a duša je po svojoj sili ipak budna i prevazilazi prirodu tela; pa iako u telu prebiva, ona, kao da ga je napustila, zamišlja i sozercava ono što je nadzemaljsko, pa često biva da susreće svetitelje i anđele koji su izvan ovozemaljskih tela, te im pristupa zbog čistote svoga uma. A kad se razdvoji od tela, onda kada to zaželi Bog, Koji ju je sa telom i sjedinio, zar neće tada imati jasnije poznanje besmrtnosti? Jer, ako je živela životom izvan tela i dok je bila sjedinjena sa njim, tim pre će živeti i posle smrti tela i njen život neće prestati, jer takvom ju je sazdao Bog kroz Svoga Logosa, Gospoda našega Isusa Hrista. Zbog toga se, dakle, ona smatra besmrtnom i večnom, jer i jeste besmrtna. Pa kao što smatramo, pošto je telo smrtno, da su i njegova čula smrtna, tako mislimo da i duša, pošto promišlja i sozercava ono što je besmrtno, mora biti besmrtna i mora večno živeti. Jer, misli i razmatranja o besmrtnosti neprestano su prisutni u njoj, te postaju kao nekakav njen žig koji joj jemči besmrtnost. Stoga, dakle, ona i razmišlja o sozercanju Boga i sama sebi pokazuje put, te poznanje i shvatanje Boga Logosa ne zadobija spolja, nego iz sebe same.
34. Velimo, dakle, shodno ranije rečenom, da su idolopoklonici, kao što su se odrekli Boga i stali da se klanjaju neživim stvarima, tako isto smatrali da nemaju razumnu dušu, te su zbog toga kažnjeni bezumljem da sebe meću beslovesne ubrajaju; a zbog toga su dostojni svakog sažaljenja i svake pomoći jer su se, kao oni koji nemaju duše, klanjali bezdušnim stvarima. A ako pak tvrde da imaju dušu i ako se gorde zbog svoga razuma, i ako to sa pravom čine, zašto onda postupaju kao da nemaju dušu i čine stvari koje su protivne razumu, te ne umuju o onome o čemu valja umovati, nego predstavljaju sebe većim i od Boga? Jer, iako imaju besmrtnu dušu, a ne vide je, izobražavaju Boga u stvarima koje su vidljive i smrtne. A opet, kao što su odstupili od Boga, zašto Mu iznova nazad ne priteknu? Jer, kao što su svoje misli odvratili od Boga, te su bogove načinili od onih stvari koje to nisu, tako i um svoje duše mogu uzvisiti i iznova se vratiti Bogu. Mogu se vratiti ako odstrane prljavštinu svake želje u koju su se odenuli i ako se toliko očiste da nestane sve što je tuđe njihovoj duši, te pokažu dušu onakvom kakva je stvorena, da bi tako u njoj mogli videti Logosa Očevog, po čijem obrazu je ona najpre i bila sazdana. Jer, čovek je sazdan po obrazu Božijem i stvoren je po Njegovom podobiju, kako veli i božansko Pismo, govoreći u ime Boga: Načinimo čoveka po svojemu obrazu i podobiju.[3] Zbog toga duša, kad odbaci od sebe svaku nečistotu greha koja je po njoj razasuta, i kad očuva čistim samo ono što je po obrazu Božijem, te ono bude obasjano svetlošću, sasvim prirodno, kao u kakvom ogledalu, vidi obraz Boga, odnosno Logosa, a u Njemu vidi Oca, čija je ikona Spasitelj.
Ali, ako nauk same duše nije po sebi dovoljan pošto spoljne stvari zamagljuju um, te duša nije u stanju da vidi kako valja, tada je, opet, znanje o Bogu moguće steći iz svega onoga što možemo videti; jer tvorevina svojim poretkom i svojom skladnošću kao rečima govori i objavljuje svoga Vladiku i svoga Sazdatelja.
 
Poznanje Boga kroz poznanje tvari
 
35. Bog je, dakle, dobar i čovekoljubiv i stara se o dušama koje je stvorio; a pošto je po Svojoj prirodi nevidljiv i nespoznatljiv, budući da je iznad svakoga stvorenoga bića i da zbog toga ljudski rod ne može da ima znanje o Njemu, i pošto su sva bića stvorena iz nebića, a On je nestvoren, zbog toga je Bog ukrasio tvorevinu Svojim Logosom kako bi Njega, koji je po Svojoj prirodi nevidljiv, ljudi mogli poznati makar po Njegovim delima. Jer, često se dešava da umetnika, i onda kad ga ne vidimo, poznajemo po njegovim delima; tako su govorili i o vajaru Fidiji; naime, oni koji su posmatrali srazmernost i uzajamni sklad pojedinih delova njegovih kipova, videli su samoga Fidiju iako on nije bio prisutan. Tako isto i kroz poredak koji vlada u vaseljeni treba da zamislimo Boga, Koji je njen Tvorac i Sazdatelj, iako Ga telesnim očima ne možemo videti. Jer, Bog nije zloupotrebio Svoju nevidljivu prirodu – neka niko ovo ne koristi kao izgovor – i nije Sebe učinio potpuno nepoznatim za ljude, nego je, kao što sam maločas rekao, tako ukrasio tvorevinu da, iako je Sam po prirodi nevidljiv, ipak po Svojim delima bude spoznatljiv. Ovo ja ne velim od svojega znanja, nego od onoga što sam naučio od ljudi bogoslova, od kojih je jedan Pavle, koji Rimljanima ovako piše: Jer, što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi;[4] a žiteljima Likaonije[5] otvoreno kaže: I mi smo kao i vu smrtni ljudi, koji vam blagovestimo da se od ovih ništavnih stvari obratite Bogu živome, Koji stvori nebo i zemlju i more i cve što je u njima; Koji u prošlim naraštajima beše pustio cve narode da idu svojim putevima, mada ipak ne ostavi sebe neposvedočena, čineći dobro, dajući nam s neba dažd i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem.[6]
Jer, ko je taj koji, posmatrajući nebeski krug i putanje Sunca i Meseca, kao i mesta i kruženja ostalih zvezda, koje iako su međusobno suprotne i različite, ipak i u toj različitosti sve odreda podjednako zadržavaju poredak, neće pomisliti na to da one to ne čine same od sebe nego da postoji neki drugi tvorac koji sve to uređuje? Ko li, posmatrajući kako Sunce izlazi danju i kako Mesec sija noću, kako se naizmenično smanjuje i puni i kako se broj dana ne menja, nego uvek ostaje isti, i posmatrajući kako neke od zvezda preleću nebeskim svodom i na razne načine menjaju svoje putanje, a druge se kreću ne skrećući sa svoje putanje, ko li, dakle, neće zaključiti da svakako mora postojati neki sazdatelj koji svim tim upravlja?
36. Gledajući kako su sjedinjene i kako su u skladu one stvari koje su po svojoj prirodi suprotne, kao kad se vidi da je vatra izmešana sa vazduhom i suva zemlja sa vodom, i da se one ne protive jedna drugoj, nego sačinjavaju jedno telo kao da i same od jednog tela potiču, ko li se neće dosetiti da izvan njih postoji Onaj Koji je njih sjedinio? Videvši kako zima ustupa mestoproleću, a proleće letu, a leto jeseni, i videvši da, iako su po svojoj prirodi suprotni – jer jedno hladi, a drugo prži, jedno hrani, a drugo zatire – oni svi ipak čoveku pružaju podjednaku i neškodljivu korist, ko li neće zaključiti, čak iako ga ne vidi, da mora postojati neko ko je veći od njih, neko ko svemu daruje ravnotežu i ko nad svima upravlja? Videvši kako vazduh pridržava oblake i kako je sva težina vode vezana u oblacima, ko li neće pomisliti na Onoga Koji ih je vezao i Koji je zapovedio da se tako zbiva? Ili, videvši da ova zemlja, koja je po svojoj prirodi vrlo teška, počiva na vodi i da nepokretno miruje na vodi koja je pokretne prirode, ko li neće zaključiti da postoji neko, to jest Bog, Koji je stvorio zemlju i uspostavio taj poredak? Videvši periodično rađanje plodova zemaljskih, kiše koje liju sa neba, rečne tokove, izviranje kladenaca, rađanje životinja iz suprotnih polova, i kako sve to ne biva svagda nego u određenim vremenskim periodima, i uopšte, shvativši da se iz nesličnih i međusobno protivnih stvari uspostavlja jedinstven i jednoobrazan poredak stvari, ko se neće dosetiti da postoji jedna sila koja sve to ustrojava i nad svim upravlja, i to onako kako je po njenoj volji? A ona ostaje postojana.
Jer, ove stvari se nikada same od sebe ne mogu sjediniti niti pojaviti, zbog toga što su međusobno suprotne prirode. Jer, voda je po svojoj prirodi teška i teče nadole, dok su oblaci lagani, a svojstvo lakih stvari je da se dižu uvis; pa i pored toga, vidimo kako se voda, koja je teža, zadržava u oblacima. Isto tako, zemlja je teška, a voda je, opet, lakša od nje, pa ipak ono što je lakše, održava na sebi ono što je teže, te zemlja ne pada dole, nego ostaje postojana. I opet, mužjak nije isto što i ženka, pa ipak se spajaju u jedno, i od njih dvoje rađa se slično živo biće. Recimo ukratko: ono što je hladno, suprotno je onome što je toplo, a ono što je vlažno, protivi se onome što je suvo; pa ipak, kad se međusobno sjedine, ne suprotstavljaju se jedno drugome, nego iz te saglasnosti nastaje jedno telo, i na taj način oni učestvuju u nastanku svega postojećeg.
37. Prema tome, pošto su međusobno oprečni i protivni, ovi elementi ne bi stupali u uzajamno jedinstvo da nije nekoga ko je iznad njih i ko ih je sjedinio, a to je Gospod, Kome se oni prepuštaju i pokoravaju onako kako su sluge poslušne svome gospodaru. I ne suprotstavljaju se jedan drugome jer svaki od njih ima svoje naznačenje; nego znajući da je Gospod taj Koji ih je sjedinio da budu u skladnom odnosu, iako su protivne prirode, oni se ipak usaglašavaju zbog volje Onoga Koji njima upravlja. Jer, da zapovešću odozgo nije došlo do njihovog mešanja, kako bi se spojilo teško sa lakim, ili suvo sa vlažnim, ili ono što se kreće kružno sa onim što se kreće u pravoj liniji, ili vatra sa hladnoćom, ili, uopšte, kako bi se spojilo more sa zemljom, ili Sunce sa Mesecom, ili zvezde sa nebom, ili vazduh sa oblacima, kad je priroda svakoga od njih različita u odnosu na prirodu onoga drugoga? Jer, dogodilo bi se da bude i veliko rastojanje meću njima, te bi jedno pržilo, a drugo bi hladilo, ono teško vuklo bi nadole, a nasuprot tome, ono lako vuklo bi naviše; Sunce bi, s jedne strane, osvetljavalo, a vazduh bi, sa druge strane, pomračivao. I zvezde bi ustale jedna protiv druge, jer neke od njih su na nižem, a neke na višem mestu; a noć ne bi ustupala mesto danu, nego bi se borila protiv njega i suprotstavljala bi mu se.
Kad bi se tako zbivalo, onda ne bismo posmatrali savršeni sklad nego nesklad, ne poredak nego besporedak, ne ustrojstvo nego opšte rasulo, ne meru nego nesrazmeru. Jer, zbog suprotstavljanja i borbe nestalo bi svega, ili bi se videlo samo ono što bi prevladalo. U tome bi se, opet, pokazao nesklad vaseljene. Naime, kad bi ostao samo jedan element, bez pomoći od nekog drugog, tada bi on sačinjavao neskladnu vaseljenu, kao što ne bi bilo sačuvano celo telo kad bi ostala samo jedna noga ili samo jedna ruka. Jer, kakav bi to sklad (tj. kosmos) bio kada bi samo Sunce sijalo ili samo Mesec kružio, ili bila samo noć, ili stalno bio dan? A opet, kakva bi to bila harmonija kad bi postojalo samo nebo bez zvezda, ili zvezde bez neba? I kakva bi korist bila od toga kad bi postojalo samo more, ili kad bi zemlja ostala bez voda i bez ostalih delova tvorevine? Ili kako bi živeo čovek, ili uopšte svako živo biće na zemlji, kad bi elementi tvari bili u međusobnom sukobu, odnosno kad bi postojalo samo ono što odnese prevlast, premda ne bi bilo dovoljno za sastav telesa? Jer, od svega što postoji, ništa ne bi moglo biti sastavljeno samo od onoga što je toplo, ili samo od onoga što je hladno, ili samo od onoga što je vlažno, ili samo od onoga što je suvo; nego bi sve bilo bez poretka i u potpunom rasulu. Ali, ni to što se čini da je prevladalo, ne bi bilo u stanju da postoji bez pomoći ostalih elemenata, jer i sada tako postoje.
38. Pošto, dakle, nema besporetka, nego u vaseljeni vlada poredak, i nema nesrazmere, nego postoji srazmera, i nema nesklada, nego vlada sklad i harmonično ustrojstvo sveta, prirodno je da razmislimo i da zaključimo da postoji Vladika Koji je to sve sabrao i sjedinio i doveo u potpuno saglasje. Jer, iako Ga je očima nemoguće videti, ipak, na osnovu poretka i harmonije uzajamno protivnih stvari, možemo pojmiti njihovog Gospodara i Ukrasitelja i Cara. Jer, ako vidimo kako neki grad, kao kakvu skladno uređenu vaseljenu, nastanjuju mnogi i različiti ljudi, mali i veliki, bogati i siromašni, stari i mladi, muškarci i žene; pa iako se međusobno razlikuju, oni ipak žive u slozi, te bogati ne ustaju protiv siromaših, niti veliki protiv malih, niti mladi ustaju protiv starih, nego svi podjednako žive u miru; videvši to, svakako ćemo zaključiti da postoji neki vladar koji upravlja tom slogom, čak iako ga mi ne vidimo. Jer, besporedak je svojstven bezvlašću, a red ukazuje na to da postoji upravitelj. Tako, kad vidimo međusobni sklad pojedinih delova tela, odnosno kad vidimo da se vid ne bori protiv sluha, niti da je ruka u sukobu sa nogom, nego da svaki od udova bez ikakvog bunta vrši svoju dužnost, iz toga možemo zaključiti da u telu sigurno mora postojati duša koja svim delovima tela upravlja; premda je ne možemo videti.
Na taj način, kroz poredak i harmoniju sveta potrebno je zamisliti Boga, Koji je Upravitelj toga sveta; i to jednoga Boga, a ne mnoge. Ovaj red, dakle, koji vlada u ustrojstvu sveta, kao i skladna harmonija svega, ukazuju ne na mnoge, nego na jednoga gospodara i upravitelja sveta, a to je Logos. Jer, kad bi postojali mnogi gospodari stvorenoga sveta, ne bi se mogao održati ovakav poredak u vaseljeni; nego bi zbog njihovog mnoštva sve bilo u neredu pošto bi svaki od njih po svojoj volji vukao sve prema sebi i borio se protiv drugoga. Jer, kao što velimo da mnogoboštvo predstavlja bezboštvo, tako isto velimo i da mnogovlašće predstavlja bezvlašće. Jer, ako svako ukida vlast onoga drugoga, tada niko neće predstavljati vlast, nego će u svemu biti bezvlašće. Tamo pak gde nema nikakve vlasti, vladaće potpuni nered. I obratno, poredak i sklad mnogih i različitih stvari ukazuju na to da je vlast jedna. To je kao kad neko poizdalje sluša zvuk lire sastavljen iz mnogih i različitih tonova i divi se njihovom skladu i sazvučju, jer njen zvuk ne predstavlja samo dubok ton, ili samo oštar, ili samo srednji, nego svi oni podjednako učestvuju u tom sazvučju. I naravno, po tome slušalac shvata da lira ne svira sama od sebe, niti da po njenim strunama mnogi udaraju, nego je svestan da postoji jedan muzičar, iako ga ne vidi, koji svojom veštinom usklađuje zvuk svake strune u jedno harmonično blagozvučje. Isto tako, budući da u celom svetu vlada savršeno harmoničan poredak, i da ono što je gore nije u sukobu sa onim što je dole, niti je ono što je dole u sukobu sa onim što je gore, nego svi sačinjavaju jedan poredak, prirodno je da zaključimo kako postoji jedan Gospodar i Car svekolike tvorevine, a ne mnogi; a to je Onaj Koji Svojom svetlošću sve obasjava i pokreće.
39. No, ne treba ni da smatramo kako postoje mnogi gospodari i sazdatelji tvorevine, nego radi doslednog blagočešća i radi istine treba da verujemo da je jedan njen Stvoritelj; a na to nam i sama tvorevina jasno ukazuje. Siguran pokazatelj da je Tvorac jedan jeste to što ne postoje mnogi svetovi, nego samo jedan. Jer, da postoje mnogi bogovi, trebalo bi da postoje i mnogi i različiti svetovi. Naime, ne bi bilo prilično da mnogi bogovi sazdaju jedan svet, niti da jedan svet bude sazdan od mnogih bogova, jer bi iz toga proizašle neke neumesne stvari.
Najpre to da, ako bi svet bi stvoren od mnogih bogova, tada bi njegovi tvorci bili nemoćni, jer je njih mnogo izvršilo jedno delo; a to bi bio valjan pokazatelj da je svaki od bogova imao nesavršeno znanje o stvaranju. Jer, da je bio dovoljan jedan bog, ne bi ostali morali da dopunjavaju nedostatke jedan drugoga. Tvrditi pak da u Bogu postoji nešto nepotpuno, to ne samo da je beščasno, nego je i gore od nepobožnosti. Jer, i neki čovek umetnik neće biti nazvan savršenim nego nemoćnim ako neko delo nije načinio sam, nego uz pomoć mnogih. Ako bi svaki od bogova bio u stanju da celokupno delo sam izvrši, a oni su ipak svi sarađivali da bi uzeli učešća u tome delu, to bi onda bilo smešno, jer bi svaki zbog slave učestvovao u tome delu kako se ne bi pomislilo da je nemoćan. A opet, govoriti o taštini meću bogovima – to je vrlo neumesno.
Zatim, ako je neko bio u stanju da stvori svu tvorevinu, kakva je onda korist od mnogih, kad je jedan bio dovoljan da sve stvori? Uostalom, izgledalo bi nepobožno i nerazumno kada bi tvorevina bila jedna, a tvorci različiti i mnogi, jer prirodni je zakon da ono što je jedno i savršeno, bude veće od mnogih stvari koje su različite. Valja znati i sledeće: ako je svet stvoren od mnogih bogova, on mora imati različite i međusobno neslične kretnje. Jer, pokoravajući se svakome od tvoraca, svet bi imao i različite kretnje. U toj razlici bi, kako je prethodno već rečeno, opet postojao nesklad i opšti besporedak; jer ni brod, kojim mnogi upravljaju, ne može ploviti pravo ako njegovu krmu ne drži jedan krmanoš. Niti lira, na kojoj mnogi istovremeno sviraju, može dati skladan zvuk ukoliko nije jedan umetnik koji na njoj svira. Prema tome, pošto je jedna tvorevina i pošto je jedan svet i jedan njegov poredak, treba da zamislimo i da je jedan Gospod, Koji je njegov Car i Tvorac.
Zbog toga je i Sam Tvorac stvorio jedan vaskoliki svet kako se ne bi pomislilo da postoje i mnogi bogovi koji su sazdali mnoge svetove, nego pošto je jedan stvoreni svet, da se veruje da je jedan i njegov Tvorac. No, nije jedan svet zato što je jedan Tvorac; jer Bog je mogao da stvori i druge svetove. Ali, pošto je jedan stvoreni svet, prirodno je da verujemo da je jedan i njegov Sazdatelj.
40. Ko bi, dakle, On mogao biti? Svakako je neophodno da i to objavimo i kažemo, da ne bi neko opet, zaveden neznanjem o Njemu, prihvatio nekog drugog boga, i opet dopao do onog ranijeg bezbožništva. Mislim da u vezi sa ovim niko ne gaji nikakvu sumnju. Jer, pošto je ova beseda pokazala da oni koje su pesnici nazivali bogovima nisu nikakvi bogovi, i dokazala da su u zabludi oni koji tvorevinu obožavaju, i uopšte ukazala na to da neznabožačko idolopoklonstvo predstavlja bezbožništvo i nepobožnost, i pošto je sve to prirodno opovrgnuto, treba zaključiti da je u nas pobožna vera i da Onaj Kome se mi klanjamo i Koga propovedamo jeste Sam istiniti Bog, Koji je Gospod svake tvari i Tvorac svake ipostasi. Ko je, dakle, On, ako ne Onaj Koji je svesvet i iznad svakog stvorenog suštastva, odnosno Otac Hristov, Koji, kao vrhovni Upravitelj, Svojom mudrošću i kroz Svoga Logosa, našega Gospoda i Spasitelja Hrista, spasonosno upravlja nad svim što postoji i sve ustrojava i čini ono što Sam smatra da je dobro? A sve je dobro onako kako je stvoreno i što vidimo da postoji, jer i to je po Njegovoj volji. U ovo niko ne može sumnjati. Jer, ako bi kretanje tvari bilo beslovesno i ako bi se sve po slučajnosti odvijalo, tada bi u pravu bio onaj ko ne bi poverovao u ono što smo govorili; no, pošto je sve sazdano po razumu i mudrosti i umeću, i pošto je sve skladno ustrojeno, svakako je to ustrojio Onaj Koji je iznad svega toga, a to je niko drugi nego Logos Božiji.
Logosom pak ne nazivam nešto što je spleteno sa svakom tvorevinom i što je zapretano u njoj, a to neki obično nazivaju semenim logosom, i on je bez duše i razuma i uma, a dejstvuje samo spoljnom silom i po mudrosti Onoga Koji njom upravlja. Niti je to reč (tj. logos) kao kod razumnog roda ljudskog, koja je sastavljena iz slogova i koja se vazduhom prenosi. Logosom, naime, nazivam živoga i delatnoga Boga, Samoreč dobroga Boga svega postojećeg, Koji je nešto drugo u odnosu na sve što je postalo i na svu tvorevinu; Koji je Logos dobroga Boga, i to samo i jedino Njegov; On je Svojim Promislom ustrojio vaseljenu i osvetljava je. Dakle, On je dobroga Oca dobri Logos, Koji je ustanovio poredak svega, spajajući sve one stvari koje su međusobno suprotne, te je od njih uspostavio jednu harmoniju. On je „Božija sila i Božija Premudrost“;[7] On okreće nebo i On je obesio Zemlju tako da se ni na šta ne oslanja, a naklonom Svoje volje ju je utvrdio. On daje svetlost Suncu, koje obasjava vaseljenu i Mesecu odmerava svetlost. Njime se voda utvrđuje u oblacima i kiše natapaju zemlju; Njime je more ograničeno, a zemlja buja svakakvim rastinjem i niče svako bilje. Ako posle svega što je rečeno, neko neveran zapita da li uopšte postoji Logos Božiji, takav je sišao s uma pošto sumnja u Logosa Božijeg. Jer, sve vidljive stvari dokazuju da je sve Logosom Božijim i Njegovom Premudrošću sazdano, i da ništa od onoga što je stvoreno ne bi bilo ustanovljeno da nije postalo od Logosa, i to božanskoga Logosa, kao što je već rečeno.
41. Kako rekoh, Logos nije nalik na čovečansku reč, koja je sastavljena iz slogova, nego predstavlja neizmenjivu Ikonu Svoga Oca. Jer, ljudi, budući da su iz delova sastavljeni i da su stvoreni iz nebića, poseduju reč koja se da sastaviti i rastaviti. Bog je, međutim, Onaj Koji jeste, te stoga nije složen; zato je i Njegov Logos Onaj Koji jeste, a nije složen. Jedan i Jedinorodni Bog, Koji je dobar jer je iz Oca kao iz kakvog dobrog izvora proizašao, sve ustrojava i sve održava. Razlog zbog kojeg je Logos Božiji uopšte stupio u Svoju tvorevinu uistinu je čudesan i saopštava nam da to nije trebalo da se odigra na neki drugi način nego upravo onako kako se i zbilo. Naime, ako ispitamo prirodu stvorenih stvari, koje su, kao što je poznato, privedene iz nebića, videćemo da je ona promenjiva i slaba i smrtna; dok je Bog svega po Svojoj prirodi blag i predobar. Zbog toga je i čovekoljubiv. Jer, u dobrome nema zavisti ni prema čemu. Zbog toga On ni za šta ne zavidi biću, nego želi da svi postoje, kako bi mogao pokazati Svoje čovekoljublje. Videći, dakle, da je svekolika stvorena priroda, koliko to zavisi od njenih vlastitih logosa, promenjiva i trošna, a da ne bi to isto primila i sva vaseljena i razložila se u nebiće, On, Koji je Svojim večnim Logosom sve stvorio i doveo tvar u postojanje, nije je ostavio da zbog svoje prirode propada i stradava, kako ne bi došla u opasnost da opet dospe u nebiće. No On, budući dobar, Svojim Logosom, Koji je takođe Bog, upravlja vaseljenom i održava je da bi tvar, prosvetljena voćstvom i Promislom i ustrojstvom Logosa, mogla da ostane postojana jer će učestvovati u Onome Koji uistinu jeste Logos Očev i Koji će joj pomagati da ostane u biću. Tako joj se, naime, neće desiti ono što bi je inače snašlo, a to je povratak u nebiće, jer je održava Logos, Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni pre svake tvari; jer Njime (i u Njemu) bi sazdano cve (…) što je vidljivo i što je nevidljivo (…) i On je glava (…) Crkve,[8] kao što u svetim Spisima uče služitelji istine.
42. Dakle, ovaj svesilni i svesavršeni sveti Logos Očev, pošto se postavio iznad svega i na sve strane rasprostro Svoje sile, i pošto je obasjao sve što je vidljivo i što je nevidljivo, sve čvrsto drži i ništa nije ostavio izvan domašaja Svoje sile, nego sve i kroza sve, i svako zasebno i sve zajedno, i oživljava i održava; te čini da se osnovna načela svake čuvstvene tvari, kao što su toplo i hladno, vlažno i suvo, ne sukobljavaju meću sobom, nego su združeni i predstavljaju jednu harmoniju. Zahvaljujući Njemu i Njegovoj sili, vatra se ne bori protiv hladnoće niti vlažno protiv suvog, nego se ove stvari, koje su po sebi suprotne, sada sjedinjuju kao nešto prijateljsko i bratsko, te tako daju život vidljivim stvarima i postaju načelo bića za tela. Pokoravajući se ovome Bogu Logosu, ono što je na zemlji postaje živo, a ono što je na nebu održava se u postojanju. Blagodareći Njemu, sve more i veliki okean kreću se unutar svojih granica; a sve kopno, kao što je već rečeno, zaodeva se travom i buja svakovrsnim biljem. No, da ne bih traćio vreme nabrajajući jednu po jednu stvar, recimo: nema ničega meću bićima i meću stvorenjima što nije stvoreno i postalo u Njemu i kroz Njega,[9] kao što veli i onaj čovek Bogoslov: U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. (…) Cve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo.[10] Kao kad neki muzičar svira vešto na liri usklađujući svojim umećem duboke i oštre i srednje i ostale tonove, te tako proizvodi melodiju, tako i Premudrost Božija, držeći vaseljenu kao liru, usklađujući ono što je u vazduhu sa onim što je na zemlji, a ono što je na nebu sa onim što je u vazduhu, usklađujući ono što je skupno sa onim što je pojedinačno i upravljajući Svojim naklonom i Svojom voljom nad svima, ustrojava jedan svet i jedan njegov poredak u kome vladaju lepota i harmonija; a On Sam, ostajući nepokretan pokraj Oca, Svojom zapovešću sve stavlja u pokret, i to onako kako se svaka od tih stvari Ocu dopada.
Čudesnost Njegovog Božanstva je u tome što jednim te istim naklonom sve zajedno, to jest ne u razmacima nego istovremeno, pokreće i usklađuje prema prirodi svakoga od njih: ono što se kreće pravo i što se kreće kružno, što je gore, što je u sredini, što je dole, što je vlažno, što je hladno, što je toplo, što je vidljivo i što je nevidljivo. Jer, istim Njegovim naklonom ono što je pravolinijsko kreće se pravo, ono što je kružno kreće se ukrug, a što je srednje kreće se u sredini; što je toplo, to se zagreva, a što je hladno, to se hladi; i svaku tvar, u skladu sa njenom prirodom, On oživljava i održava, te tako ostvaruje čudesnu i uistinu božansku harmoniju.
43. Da bismo ovo golemo čudo shvatili na nekom primeru, uporedimo ovo o čemu govorimo sa slikom jednog velikog hora. Hor je, naime, sastavljen od različitih ljudi, dece, žena, kao i staraca i onih koji su još mladi; pa kad horovođa da znak, svaki od njih peva po svojoj prirodi i po svojim mogućnostima: čovek peva kao čovek, dete kao dete, starac kao starac, mladić kao mladić, a svi zajedno čine jednu harmoniju. Tako, na primer, i naša duša istovremeno pokreće čula koja su u nama, i to prema delatnosti svakoga od njih, te kad se neka stvar pojavi, ona se sva zajedno pokreću: oko da vidi, uho da čuje, ruka da dotakne, nos da omiriše, usta da okuse; a često pokreće i ostale udove tela, tako da noge pokreće na hod. No, da bih pojasnio ovo o čemu govorimo, učiniću to i preko trećeg primera: to je nalik vrlo velikom gradu nad kojim svojim prisustvom upravlja vladar i car koji ga je i podigao; jer, kad je on prisutan i kad zapoveda, i kada ga ima na oku, tada su svi pokorni, te jedni hitaju da obrađuju polja, a drugi ka kanalima vodenim kako bi vodu donosili; jedan nabavlja hranu; jedan odlazi u skupštinu, a drugi ulazi u crkvu; sudija odlazi da sudi, a gospodar da donosi zakone; umetnik se smesta laća svoga dela, a mornar se spušta ka moru; graditelj se predaje građenju, lekar negovanju bolesnih, a zidar zidanju; jedan odlazi u vrt, a drugi se vraća iz vrta; neki se zanimaju u gradu, a neki iz grada izlaze, i opet se u njega vraćaju. Sve se to zbiva i odvija zbog prisustva jednoga gospodara i zbog njegove zapovesti. No, ako je ovaj primer možda i nedovoljan, onda širim razmišljanjem ipak treba da zamislimo da se ovako zbiva i svekolikoj tvari. Jer, jednim jedinim naklonom koji Bog Logos uputi, sve se istovremeno dovodi u red i svako biće čini što mu pripada, a svi zajedno predstavljaju jedan poredak.
44. Jer, naklonom i silom Nadziratelja i Upravitelja nad svim, božanskog i otačkog Logosa, nebo se okreće, zvezde se kreću, Sunce sija, a Mesec se obrće, njime se vazduh obasjava, eter se zagreva, a vetrovi duvaju; njime planine stoje pružajući se u visine, more se talasa, a životinje koje su u njemu nalaze hranu, njime Zemlja stoji nepomična i donosi plodove, a čovek se rađa i živi i konačno umire; i uopšte, njime sve zadobija život i kreće se. Božanskim naklonom vatra pali, voda hladi, vrela izviru, reke plave, doba i epohe prolaze, kiše padaju, oblaci se pune vodom, biva pljusak, sneg i kristali se lede; njime ptice lete, gmizavci se kreću, vodene životinje plivaju, more postaje plovno, zemlja je zasejana semenom i u svoje vreme se zazeleni, rastinje buja, te neko bude mlado, neko sazreva, a neko raste i sazreva i zatim propada; neko, opet, nestaje, a neko se rađa i iznova pojavljuje. Sve to, i više od toga, koje zbog obilja primera nismo u stanju da pomenemo, Bog Logos pokreće i ustrojava Svojim naklonom, te osvetljavajući i oživljavajući tvorevinu i čineći divne i čudesne stvari, On uspostavlja jedan svet, ne izostavljajući ni njegove nevidljive sile. Jer, i njih, budući da je On i njihov Tvorac, obuhvata ovom sveukupnošću, te ih održava i iznova ih oživljava Svojim naklonom i Svojim Promislom. I ništa od ovoga svega ne bi moglo biti podsticaj za neverovanje. Jer, kao što Njegovim Promislom i tela rastu, i razumna duša je delatna i ima mogućnost da razmišlja i da živi, a za ovo nisu potrebni mnogi dokazi jer vidimo ono što se zbiva, tako i Sam Logos Božiji jednim prostim naklonom Svoje sile pokreće i održava vidljivi svet i vidljive sile, dajući svakome od njih posebnu energiju. Tako božanske sile deluju na božanski način, a vidljive onako kako ih i vidimo. Onaj Koji nad svim upravlja i Koji je Car i Sazdatelj svega, sve to čini radi slave i poznanja Svoga Oca, te Svojim učinjenim delima bezmalo poučava i govori: Primereno veličini i lepoti stvorenja njihov se Uzročnik sozercava.[11]
45. Jer, kao što posmatrajući nebo i videći njegov sklad i svetlost zvezda, možemo zamisliti Logosa Koji je sve to ustrojio, tako isto, misleći o Logosu Božijem, prirodno je da imamo na umu Njegovoga Oca, Boga, iz Koga Logos izlazi, te je stoga s pravom nazvan Vesnikom i Poslanikom Svoga Oca. Ovo se, naime, može videti i po onome što se meću nama zbiva. Naime, kad čujemo neku reč koja od ljudi potiče, svesni smo da ona izvire iz uma, pa kad se tom rečju pozabavimo, tada kroz izraženu misao možemo poznati um; a kad vidimo silu Logosa, sa mnogo većom maštom i neuporedivo bolje možemo zamisliti i Njegovog dobrog Oca, kao što veli i Sam Spasitelj: Ko je video mene, video je Oca.[12]
Sve ovo, dakle, i cee bogonadahnuto Pismo[13] jasno i silno propoveda; njime se i mi krepimo da bismo ti ovo pisali; a ti, ako se njime budeš bavio, moći ćeš da poveruješ u ovo o čemu govorimo. Jer, reči koje su potvrđene od onih koji su veći, bespogovorno su verodostojne. Od samoga početka, dakle, božanski Logos je čuvao judejski narod, govoreći mu o napuštanju idola: Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji.[14] Razlog za nipodaštavanje idola na drugačiji način izražava govoreći: Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu; ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode.[15]
Nije Pismo izostavilo ni pouku o stvaranju, ali znajući vrlo dobro kolika je lepota dela Božijih, i da neki mogu biti zavedeni tom lepotom, te ih neće gledati kao dela Božija, nego će ih posmatrati kao bogove, ono se unapred brine o ljudima, govoreći: I da ne 6u podigavši oči cvoje k nebu i videvši Sunce i Mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svim narodima pod celim nebom.[16] Bog im je, dakle, sve to podario ne zato da im to budu bogovi, nego da kroz njihove energije svi narodi poznaju Boga, Sazdatelja svega, kao što je i rečeno. Jer, judejski narod je još u starini imao veći nauk o Bogu, budući da Ga je poznavao ne samo iz dela stvaranja, nego i iz Svetoga Pisma. I uopšte, odvraćajući ljude od zablude idolopoklonstva i od beslovesnog maštanja, Bog veli: Nemoj imati drugih bogova uza me.[17] Ne brani im da imaju druge bogove jer oni, tobože, postoje, nego da se ne bi ko odvratio od istinskoga Boga i počeo da smatra bogovima one stvari koje to nisu; takvi su, naime, oni bogovi koje pominju pesnici i pisci, a za koje smo pokazali da nisu bogovi. Ali, i same reči Božije, kojima opominje, pokazuju da ovi nisu bogovi: Nemoj imati drugih bogova uza me,[18] jer se odnose na budućnost. Ono pak što će se zbiti u budućnosti, ne postoji onda kad se o tome govori.
46. Nije li, možda, pošto je opovrgao bezbožništvo neznabožaca i idolopoklonika, božanstveni nauk prestao i ostavio čovečanski rod da sam luta, i to bez poznanja Boga? Nipošto, nego unapred odgovara na čovekove pomisli govoreći: Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod;[19] i opet: Ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega (…) i iz cve snage cvoje;[20] ili: Gospoda Boga svojega boj se, i Njemu služi, i Njegovim se imenom kuni.[21]
Ovo što sada govorimo, dovoljno je da pokaže verodostojnost onih reči koje vele da celokupno bogonadahnuto Pismo svedoči o tome kako Logos promišlja o svemu i kako sve usklađuje, kako tvrde ljudi bogoslovi: Ti si postavio zemlju, i stoji; po Tvojoj naredbi cve stoji;[22] i opet: Redom pevajte Gospodu hvalu, udarajte Gospodu našemu u Gusle. On zastire nebo oblacima, sprema zemlji dažd, čini te raste na Gorama trava; daje stoci hranu njezinu.[23] A zašto daje kroz Onoga kroz Koga je i stvorio sve? Zato što je prirodno da se kroz Njega, kroz Koga je sve stvoreno, pokazuje i Promisao o svemu što je stvoreno. Ko bi drugi to mogao biti ako ne Logos Božiji, o Kome Pismo na drugom mestu veli: Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih cva vojska njihova.[24] Jer, sve je u Njemu postalo i sve o Njemu govori, a i Pismo nas u to uverava govoreći: On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se;[25] kao što i Mojsej, koji je po svemu veliki, na početku svoje povesti o stvaranju sveta potvrđuje ovo što je rečeno govoreći: Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi.[26] U početku stvaranja neba i zemlje i svega ostalog, Otac je rekao Logosu: Neka bude svod (…) neka se sabere voda (…) i neka se pokaže suho; (…) pusti zemlja iz sebe travu (…) i svaku dušu živu.[27] Uzimajući to u obzir, mogli bismo optužiti Judeje da nisu valjano protumačili Sveto Pismo. Mogao bi ih neko upitati kome se Gospod ovim rečima obraća, jer govori zapovedajući. Naime, ako je govorio i zapovedao onome što je stvoreno, onda bi Njegove reči bile suvišne, jer ove stvari još uvek nisu postojale, nego je tek trebalo da budu stvorene; a niko se ne obraća onome što ne postoji, niti daje zapovest da postane ono što još ne postoji. Jer, da je Bog zapovedao onome što je trebalo da bude stvoreno, trebalo je da kaže: Postani, dakle, ili: Postani, zemljo, ili: Iznikni, bilje, ili: Stvori se, čoveče. No, On nije tako učinio, nego je zapovedio govoreći: Načinimo čoveka, i: Neka iznikne bilje.[28] Iz ovoga se jasno vidi da Bog o ovim stvarima razgovara sa nekim ko mu je blizak. Prirodno je, dakle, da zaključimo da je sa Njim bio neko sa kim je razgovarao dok je sve stvarao.
A ko bi drugi to mogao biti ako ne Njegov Logos? Jer, sa kim drugim, reklo bi se, Bog razgovara nego sa Svojim Logosom? Ili ko je još osim Njega postojao dok je sazdavao sve stvoreno suštastvo, nego Njegova Mudrost, koja veli: Kad je uređivao nebesa, onde bejah.[29] U nazivu neba i zemlje obuhvaćeno je sve što je postalo na nebu i na zemlji. Postojeći zajedno sa Ocem kao Mudrost i posmatrajući Ga kao Logos, stvorio je vaseljenu i utvrdio je i ustrojio; a pošto je On i Sila Očeva, sve je osnažio darujući mu biće, kao što i kaže Spasitelj: Cve što vidim da Otac čini, to isto činim i ja.[30] Njegovi sveti učenici uče da je od Njega i kroz Njega (…) cve postalo,[31] da je On, Koji je dobar, od dobroga Oca rođen i da je istiniti Sin, te da je Sila Očeva i Mudrost i Logos. No, nije On Logos i Sila i Mudrost Očeva zato što je pričasnik svega toga, niti je to postao spolja, kao što se zbiva sa bićima koja zajedničare u Njemu i kojima On daruje mudrost, te tako u Njemu postaju silni i logosni, nego je On Samomudrost, Samologos, odnosno sama Samosila Očeva, Samosvetlost, Samoistina, Samopravda, Samovrlina, odnosno obličje i sjaj[32] i ikona.[33] Jednom rečju, On je svesavršeni plod Očev, jedini Sin i neizmenjiva Ikona Očeva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi Zak. pon. 30,14.
  2. Luk. 17,21.
  3. Vidi Post. 1,26.
  4. Rimlj. 1,20.
  5. Vidi Del. ap. 14,6; 11.
  6. Del. ap. 14,15-17.
  7. Vidi 1 Kor. 1,24.
  8. Kol. 1:15-18
  9. Kol. 1:17
  10. Jn. 1:1-3
  11. Prem. Sol. 13,5.
  12. Jov. 14,9.
  13. Vidi 2 Tim. 3,16.
  14. Izl. 20,4.
  15. Ps. 115,47
  16. Zak. pon. 4,19.
  17. Izl. 20,3.
  18. Zak. pon. 6,4.
  19. 3ak. pon. 6,4
  20. Zak. pon. 6,5.
  21. 3ak. pon. 6,13
  22. Ps. 119,90-91.
  23. Ps. 147,7-9.
  24. Ps. 33,6.
  25. Ps. 33,9.
  26. Post. 1,26.
  27. Post. 1,6;9; 11,24.
  28. Vidi Post. 1,26; 11.
  29. Priče Sol. 8,27.
  30. Vidi Jov. 5,19.
  31. Rimlj. 11,36.
  32. Jevp. 1,3
  33. 2Kop. 4,4.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *