НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПРОТИВ ИДОЛА

ПРОТИВ ИДОЛА

 

ПРОТИВ ИДОЛА
 

 
УВОДНА РЕЧ
 
Познању побожности и истине о свеколиком свету не мора нас поучавати нико од људи јер је то знање по себи доступно – оно само свакодневно кличе кроз дела Божија, а у науци Христовој показује се блиставијим и од Сунца. Но, пошто желиш да чујеш нешто о том знању, хајде, о блажени, да, колико нам је то могуће, изложимо неколико речи о веровању у Христа. Иако то знање и ти сам можеш пронаћи у књигама божанског Писма, ипак буди добротољубив, па о томе почуј и друге. Свакако да је свето и богонадахнуто Писмо само по себи довољно да објави истину, али постоје и многи други списи које су наши блажени учитељи у ту сврху сачинили. У њима ће свако, ако се само потруди, пронаћи и тумачење Светога Писма и моћи да стекне знање до кога му је стало.
Пошто сада немамо у рукама списе наших учитеља, потребно је да све оно што сам од њих научио, а ту свакако мислим на веру у Спаситеља Христа, сада усмено и писмено изнесем преда те како нико наше јеванђелско учење не би сматрао безвредним и како за веру у Христа не би помислио да је неразумна. Таквим клеветама ругају нам се Јелини[1] и подсмевају нам се, и то не изругујући се нечему другом до самом Распећу Христовом. Управо овде би човек могао заплакати над њиховом неосетљивошћу јер они, клеветајући Крст,[2] не виде да је његова сила завладала свеколиком васељеном и да су кроз њега свима откривена дела богопознања. Не би, наравно, ни они исмевали нешто што је толико узвишено да су искрено управили свој ум ка Божанству Христовом – него би Га и они познали као Спаситеља свега света и схватили би да се Распеће није одиграло да би творевини нанело штету, него да би је исцелило. Тиме што се Распеће збило, укинуто је свако идолопоклонство; тим догађајем одагнато је свако демонско маштарење, а људи се само Христу клањају. Кроз Њега се познаје Отац, они који се томе противе бивају посрамљени, а душе противничке, дан за даном, невидљиво се преобраћају. Па пошто је то тако (тада би их неко са правом могао упитати), како је могуће Распеће још увек сматрати човечанским и не исповедати да Онај Који се на крст успео јесте Логос Божији и Спаситељ света? Чини ми се да се и са њима збива као са оним који је корио Сунце заклоњено облацима, а дивио се његовој светлости видећи како је сва твар њоме обасјана. Према томе, као што је светлост добра, а Сунце, узрочник те светлости, још боље, тако је и са Богом: пошто је божанска заслуга то што је целокупна васељена испуњена Његовим познањем, природно је да узрочник и управитељ тога остварења буде Сам Бог и Логос Божији.
Беседимо, дакле, онолико колико је у нашој моћи, оспоравајући најпре неукост неверника, да би по оповргавању заблуда заблистала сама истина, и да би ти, човече, био безбрижан јер си у истину поверовао – да у познању Христа не будеш у заблуди. Мислим да теби, који си христољубив,[3] приличи да расправљаш о свему ономе што се Христа тиче, јер сам се уверио да знање о Њему и веровање у Њега сматраш драгоценијим од свега другог.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Користећи израз „Јелини“, свети Атанасије нема на уму становнике Јелинског полуострва, који се од времена пре Христа па све до данас тако називају, него тим именом назива све идолопоклонике, независно од њиховог порекла и језика.
  2. „…Клеветајући Крст“. Пошто је у старини крст представљао омражено средство извршења смртне казне над великим злочинцима, идолопоклоници су се подсмевали хришћанима да се ови клањају једном осуђенику на распеће, или на проклетство, како би се то данас рекло. Због тога апостол Павле и пише да је Распеће за Јелине било „лудост“ (I Кор 1,23).
  3. Изгледа да је прималац овог Атанасијевог писма био катихумен, јер су катихумене, пошто их нису могли звати „хришћанима“ и „светима“, називали „христољубивима“. Уосталом, апологетска дела ове врсте, било да су против Јелина, било против Јудеја, била су намењена катихуменима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *