Питање:
Помаже Бог, Како верник који сваке недеље одлази у храм Божији на Св.Литургију треба да се понаша према једним те истим просјацима, који стоје испред храма чекајући завршетак службе, да би од народа испросили који динар. Углавном је реч о просјацима којима је Бог дао руке и ноге, којима могу да одраде неки посао (нпр. да очисте двориште Цркве и сл.) , па да на тај начин зараде хлеб насушни. Нека ми Бог опрости ако погрешно закључујем, али стичем утисак да је добра већина просјака (нпр. попут старијих Рома и њихове деце која тек што су проходала и прогледала) навикла да паразитира и да једе хлеба без мотике. Ја сваком просјаку без изузетка уделим који динар милостиње, али ми се често јави гнев када ме после службе, као осице, спопадну Циганчићи тражећи пет или десет динара (до скора им је тарифа била динар) . С друге стране, када видим просјака који нема руку или ногу, или који је на други начин видно болестан, а мирно седи и без речи проси милостињу, ја му са вољом приђем и оставим милостињу. Молим Вас да ми дате мишљење и савет у вези овог питања.
Мир Вам и спасење од Господа!
Дејан
Одговор:
Бог помого, Испред цркве, али и по граду, у баштама ресторана и кафића, на семафорима, често се срећу просјаци различитог доба старости, који нападно траже новац, па како рече брат који је ово питање поставио, траже сада и одређену суму. Свакако да има просјака који то раде у виду заната, па чак и своју децу шаљу да раде за њих. И тешко је данас, поготово у градовима, разлучити ко проси из нужде, а ко из заната. За хришћане је испружена рука изазов: како познати руку која се тешко, и са пуно страха пружа, да затражи од добрих људи помоћ у болести или незаслуженој немаштини, од руке која се по навици и дрско потура и просто изнуђује помоћ у новцу. Ипак би ову одлуку оставили сваком православном хришћанину на лично опредељење, да по свом нахођењу поступи у датој ситуацији, али да због многих злоупотреба самилости хришћана, не ускрати помоћ онима којима је заиста неопходна.
о. Душан
