Промена пола?

Питање:
Помаже Бог, какав статус има особа која се подвргла операцији промене пола. Да ли јој је дозвољено да се венча са особом супротног пола у односу на садашњи? Да ли је дозвољено “жени” (која је била мушкарац) да улази у олтар? Или садашњем мушкарцу који је био “жена” да уђе у олтар? Да ли особа у оба ова случаја и у ком може да приступи чину рукоположења или прими монашки постриг? Да ли у овом другом случају замонашена особа бива третирана као монах или монахиња? Хвала.
—

Одговор:

Питања која сте поставили су, мора се признати, прилично теолошки дискутабилна и ни мало лака, можда зарад хипотетичности своје. Те с’обзиром на то у самом циљу решења тих питања у сваком конкретном примеру личности на њих би једино требао одговорити надлежни Епископ епархије на чијој се територији налази-обитава, лице које би на та питања, с’прам своје ситуације, потребовало одговор.
Трудићу се да у одговарању на горња питања будем кратак, јасан и недвосмислен. Такође би Вам напоменуо, пре него што отпочнем са одговорима, да ова као и многа друга слична ововремена питања спадају у ону групу “актуелних питања” која, опростићете ми, апсурдношћу својом паралишу људски ум, а савест Богом нам даровану узнемиравају прекривајући је велом стрепње, стрепње од непознатог – неприродног, тачније, против-природног.
1 – Само питање статуса особе која је променила пол, предпостављам да Вас занима у Цркви, није ни у ком случају различит од статуса било које друге особе, у било ком чину или положају. Сви ми смо у Цркви само са једним, од Господа нам даним правом, уједно и обавезом, правом на покајање. Док год се кајемо и трудимо се на исправци себе као личности у позитивном смислу, нама ће бити место у Цркви. Значи, могућност спасења се једнако даје свима, кроз Цркву, и мушком и женском, само ако се кајемо за учињене преступе Закона Божијег. Ако се пак не кајемо, онда наша припадност Цркви, губи свој смисао.
2- Као што сам предходно споменуо одобрење за овакав брак би требао дати надлежни Архијереј. У једној својој књизи Патријарх српски Г.Г. Павле напомиње да уколико других сметња за брак нема да се брак између особе која је променила свој пол и особе другог пола дозвољава. Процедура би била следећа: поменута особа би се јавила своме свештенику изразивши своју жељу и молбу за извршење Св. тајне, надлежни свештеник би, све подробно испитавши /као и разлоге промене пола, као врло битне, и консултовавши и лекара специјалисту/ све то са молбом дотичне особе проследио Архијереју на мишљење и одобрење, те би потом надлежни Архијереј, узевши у обзир достављена Му акта, благоизволео уделити благослов за брак или исти ускратити, наравно, с’објашњењем у писменој форми. Значи, одредјених правила нема, није у питању промена пола већ разлози извршења те промене као и друге канонске препреке за брак, које се испитују и у било ком другом случају.
3- Поштовани, погрешно је мишљење дубоко уврежено у нашем народу, па и међу појединим свештеницима, да “мушкарци могу да улазе у олтар”. Олтар је део храма, цркве, и то његов најсветији део у ком се по неизмерној милости Божијој приноси људима надразумска, за овај наш ограничени умнепојмљива, Света Тајна – Св. Литургија. Свету Литургију могу служити само посвећена, Светом Тајном свестенства, лица, а њима ради олаксања при служби помажу – прислужују у олтару за то рукопроизведени црквенослужитељи. У историји цркве нису само мушкарци били црквенослужитељи, односно црквеноприслужитељи, већ и жене. Свима је увелико позната, највише по писмима која је писала Св. Јовану Златоустом, цариградска ђакониса Олимпијада. Жене никада нису, по правилима од Господа нам остављеним, примале Св. Тајну свештенства, тако да временом будући да се и потреба за женама прислужитељима изгубила остало је наведено мишљење у народу, јер стварно жене већ преко хиљаду година нису улазиле у олтаре Св. Храмова као не посвећене.
4- Ово питање, као и оно у вези са склапањем брака, је искључиво у надлежности Архијереја. Тачно је то да је за примање Свете Тајне свештенства потребно да је особа мушког пола, али то није једино што кандидат за свештеника треба да задовољи, велико и тешко је то брема – бреме служења другима, и много тражи од свештеника зато се за свештенство узимају у то време најбољи кандидати. Кандидат за примање ове Св. Тајне има више услова да испуни, не само да је мушког пола, па тек потом да уз препоруку свога духовника и примивши Св. Тајну брака молбом обрати се свом Архијереју за рукоположење, који исту може прихватити или не. Духовник у своме писму, које ако Архијереј одобри молбу, на Св. Литургији када се и врши рукоположење чита, одговорно изјављује пред Богом и људима да кандидат нема никаквих канонских сметњи и да је способан за примање ове Св. Тајне. Тек потом се приступа рукоположењу. Услови за примање ове Св. Тајне би, укратко, били: да је особа мушког пола, да је физички и психички здрава /скроз слепи, глуви или хроми не могу задовољити, као и психички оболели или неуравнотежени/, да особа има адекватно хришћанско образовање, да је строго морална /да не краде и да није чинила оно сто се под “строго моралним” не сматра/, да својим понашањем није изазивала и не изазива саблазан код верних и тако даље.
Што се другог дела Вашег питања тиче монашки живот таквој особи нико не би ускраћивао. Монаштво је ‘пут покајања’, монаштво није Св. Тајна већ давање завета Господу, а свако има право дати их. С’тим што би заинтересована особа, због специфичне ситуације, обратила се надлезном Архијереју за благослов и упутство у ком би манастиру и у кавом статусу боравила, како до давања завета тако и по монашењу.
Желећи Вам све најлепше у Господу, поздравља Вас,

јеромонах Евтимије