Pitanje:
Pomoz Bog, oče, blagoslovite! Ja sam oženjen i moja žena iz prvog „braka“ ima sina, koji sada sa nama živi i ima 17, 5 godina. Ja sam u njihov životu ušao pre četiri godine. U početku je sve bilo u redu. Sin moje žene je počeo da odlazi u crkvu, pa je čak neko vreme bio i u oltaru za vreme Svete Liutrgije. Ali, negde, pre dve i po – tri godine, počeo je da se ponaša potpuno drugačije nego do tada. Znam da mnogi kažu da je to pubertet, ali on je počeo prosto da obožava Tita, Staljina i komunizam i sve što je protiv Crkve. Sa mnom ne govori i ispoljava otvorenu mržnju, a moja žena i njegova majka kao da ne može ili ne ume da se suoči sa situacijom koja postaje sve gora. Ja sam njenim sinom, koga bih želeo da prihvatim kao svoga, nemam nikakvih kontakata, osim što je nekoliko puta nasrnuo na mene. Znam i to da je ujak imao i ima veliki uticaj na njega i da mu je, više u šali, govorio o komunizmu, ali sin moje žene je potpuno isključiv i sve je to prihvatio previše ozbiljno. Da li sam u pravu ako sa njim ne komuniciram, jer želim da on konačno shvati da mu ne želim zlo i da se izbori za moju ljubav, koju sam mu od početka pružao, pomažući mu da uči. On je kao mali imao velike probleme sa svojim ocem. Mnogo mi je teško, jer sam sam u svemu ovome i dznam da mi samo Bog može pomoći da istrajem.
N.N
Odgovor:
Bog vas blagoslovio! Dragi NN
Želim da napravim jedan uvod koji mi je potreban za ovaj odgovor.
U ovom shvatanju života i tom, po prirodi istog, stremljenju njegovoj maksimalnoj eksplotaciji, mi se suočavamo sa novim sataninim virtuoznostima pred kojima danas neiskusno čovek prosto stenje. Ono što je Bogočovek odbacio kao najveće đavolje iskušenje, na Gori kušanja, danas je glavni cilj ljudskog uspeha, kao i odgovor koji se nudi kao poimanje života uopšte. U normama današnjeg prestiža čovek je živ «radi ovog sveta i veka», i njegovo postaje norma ono što je Gospod odbacio kao najopasnije đavolje iskušenje.
U toj mukotrpnoj trci za «mamonom», kao jedinim životnim opredeljenjem, čovek zaboravlja na sebe, i bližnje, koji ga ispunjavaju kao ličnost u ovim smrtnim uslovima života, koji jedino mogu da mu daju smisao u ovakvom poniženom bitisanju. Zaboravlja se porodica, i nova pravila života u svim porama današnjeg društva direktno udaraju na nju, kao na jednu od glavnih prepreka radi nekog «prepoznavanja sebe» u ovom modernom međuljudskom opštenju. To je sve tako uzelo maha, da kada ljudskim očima gledamo, više se i ne radi o napadu nego je u pitanju psihološko ubeđenje silnih ovog veka, da se radi o finalizaciji uništenja domaće crkve – porodice, koja je preduslov za «uništavanje» Tela Hristovog.
Ta kosmička borba za duhovni i fizički opstanak suočava se sa iskonskim neprijateljem čoveka – satanom, i danas njegovi udarci skoro da nisu podnošljivi, jer se načinom života «moderan» hrišćanin udaljava od Božije blagodati. Najbolji pokazatelj toga jeste kršenje poslušanja u svim sferama života – taj «arhiproblem» koji je u pogrešno iskorišćenoj slobodi (neposlušanju) i prvog čoveka odvojio od blagodati Božije. I danas svako neposlušanje «domostroju našeg spasenja» vodi u smrt, t.j. nju samo produžava.
Jedini sistem opstanka u bilo kojem uređenjeu, svih tih sabranih individualnih «slobodnih volja», moguć je samo u ponuđenoj normi. Bez nje bi vladao haos! Kada se u opredeljenim merama potiskuje norma, u tim istim merama tu prazninu popunjava haos. Normu je ponudio Raj; nju istu opredeljuje i Crkva; nju opredeljuje društvo – država, i naravno, na njoj istoj opstaje i porodica. Kako je danas porodica skoro uništena i ove dobrodjetelji na kojima jedino može da opstane ponižene, shvatanjem da su «nerealne», neostvarljive, a u potpunoj ljudskoj ignorantnosti i «zatucane», mi ne bi trebali da se čudimo zbog udara destruktivnih sila na našu porodicu. A kroz nju i na zajednicu uopšte. Kako je Zajednica kosmička zamisao radi opstanka čoveka u njoj, kako u vremenu i prostoru tako i u večnosti, Crkvu je uvek obnavljalo i zaceljivalo pokajanje, naravno i u porodici. Crkva vodi borbu za sabiranje i bori se protiv rastakanja, a posebno u porodici.
Drugi brak ne bi trebao da postoji ako nije u pitanju smrt supružnika.
Drugi brak je izraz neuspeha ovaploćenja ideala Hristovog u supružnicima. Muž je pao pred poslušanjem da voli svoju suprugu kao Hristos Crkvu, a žena je pala pred poslušanjem da sluša svog muža (to su najveća iskušenja današnjeg braka) ; a još strašnije je, kada pokreti tela vežu dvoje u potpunom otsustvu ljubavi. U krajnjem Hristovom pozivu deca ne bi trebala da imaju maćehe i očuhe, niti bi trebala osvećena tela u Tajni braka da budu povređena fizičkom i «hemijskom» invazijom druge ploti.
Kada bolje sagledamo nama niko nije kriv, osim nas samih, što ispaštamo grehe, – te povrede osnovne zapovesti da poštujemo roditelje, da bi nam «dobro bilo». A to nam je najpotrebnije kada naša deca, u svojim tzv.tinejdžerskim danima kreću istim stopama – neposlušanjem. Sigurno se ovde vidi da je greh tako kauzalno sve poveo u propast, i da jedno rađa drugo, i da je to ogromna stihija koju čovek svojim silama ne može da zaustavi. Mi ne možemo da bez blagoslova naših roditelja, povređujući najintimnije i najsvetije u nama, da «istražujemo» potecijanle supružnike, kao da smo na nekom marketu. Ako Crkva kaže ne sme seks do braka, ona to ne govri kao jeretici protestanti, koji su sve racionalizovali, t.j. puritanci, da fizičkom čistotom uslovljavaju onu duhovnu (to uvek biva obratno) . Crkva zna da će se tim aktom čovek psihofizički povrediti, i da će te posledice ostati do kraja života. Povrediće dar Božiji i blagoslov za zdravu seksualnost; povrediće svoj odnos prema roditeljima; prema Crkvi, a takođe i prema budućem supružniku, a posebno prema deci, a da ne govorimo o onoj neželjenoj trudnoći – padanjem putem abortusa u ubistvo… A šta je to sve ustvari? To je povreda ljubavi. Kako mi možemo da u pogrešno posejanoj ljubavi, u neposušanju prema svemu onom čemu nas Crkva uči, da kasnije očekujemo zdravu i normalnu ljubav, t.j. blagoslov Božiji? Deca su u mnogim slučajevima žrtva roditeljskih grehova. Roditelji treba da prime krst stradanja, ili očišćenja, koji će otkriti prirodni proces poznanja njihovog pada, i pokrenuti iskreno pokajanje. Roditeljsko «ostradavanje tinejdžerstva» jeste ta kazna za ono nekadašnje njihovo buntovničko i «normalno», za ono što su zaboravili da su činili, a posebno protiv svojih roditelja. Iskrenog pokajanja nema dok se na svojoj koži ne oseti dubina i bol pada, i u toj nemoći sinovski sa suzama podignu ruke prema Bogu.
To vam predalžem i za vašeg posinka. Razgovarajte sa suprugom da ona presliša svoje grehe; da ih pokajanjem «oseti»; da smirenjem i ljubavlju drži vezu sa njim bez ikakve potražnje i uslova, a posebno ako je ona izgubila to roditeljsko pravo svojim neposlušanjem svojim roditeljima. A vama mogu samo da ponudim uobičajene «psihološke akrobacije», koje su već postale šema, ali često i pomažu. Vešto mu pokažite da ga volite ali nemojte to da namećete. Nemojte da mu se nudite kao otac jer će on vama u ovakvom duhovnom stanju uvek da podvlači da to niste. Kod njega je sada revolt kao «prirodan proces». Niste u pravu ako prestanete sa njim da razgovarate, ali samo u onoj širini koliko vam on daje prostor. Iskoristite momente njegovog mira i pokušajte da se prirodno pokažete kao zainteresovan, kao čovek koji brine, ali vrlo oprezno i kroz neke sitnice. Nakupljene «sitnice» najviše obaraju sa nogu, kako one od dobrog ka lošem isto tako i od lošeg prema dobru, jer one imaju silu izgrađivanja isto tako kao i razaranja.
A najglavnije je da sav ovaj put prema njemu molitvom pokrivate. I to ne nekom stalnom potražnjom za njega, koliko će ona sama po sebi doneti vama mir i mudrost da u ovoj situaciji istrajete. Da vam bude lakše. A verujte mi, Gospod će naći načine da mu srce razmekša. A kada se sredi i stabilizuje onda polako počnite da mu govorite o Crkvi, uvek svojim ličnim primerom dobrodjetelji i crkvenošću, što znači posećivanjem bogosluženja kroz češću ispovest i pričešće.
oLjubo
