Проблеми у другом браку

Питање:
Помоз Бог, оче, благословите! Ја сам ожењен и моја жена из првог „брака“ има сина, који сада са нама живи и има 17, 5 година. Ја сам у њихов животу ушао пре четири године. У почетку је све било у реду. Син моје жене је почео да одлази у цркву, па је чак неко време био и у олтару за време Свете Лиутргије. Али, негде, пре две и по – три године, почео је да се понаша потпуно другачије него до тада. Знам да многи кажу да је то пубертет, али он је почео просто да обожава Тита, Стаљина и комунизам и све што је против Цркве. Са мном не говори и испољава отворену мржњу, а моја жена и његова мајка као да не може или не уме да се суочи са ситуацијом која постаје све гора. Ја сам њеним сином, кога бих желео да прихватим као свога, немам никаквих контаката, осим што је неколико пута насрнуо на мене. Знам и то да је ујак имао и има велики утицај на њега и да му је, више у шали, говорио о комунизму, али син моје жене је потпуно искључив и све је то прихватио превише озбиљно. Да ли сам у праву ако са њим не комуницирам, јер желим да он коначно схвати да му не желим зло и да се избори за моју љубав, коју сам му од почетка пружао, помажући му да учи. Он је као мали имао велике проблеме са својим оцем. Много ми је тешко, јер сам сам у свему овоме и ѕнам да ми само Бог може помоћи да истрајем.
Н.Н


Одговор:
Бог вас благословио! Драги НН
Желим да направим један увод који ми је потребан за овај одговор.
У овом схватању живота и том, по природи истог, стремљењу његовој максималној експлотацији, ми се суочавамо са новим сатаниним виртуозностима пред којима данас неискусно човек просто стење. Оно што је Богочовек одбацио као највеће ђавоље искушење, на Гори кушања, данас је главни циљ људског успеха, као и одговор који се нуди као поимање живота уопште. У нормама данашњег престижа човек је жив «ради овог света и века», и његово постаје норма оно што је Господ одбацио као најопасније ђавоље искушење.
У тој мукотрпној трци за «мамоном», као јединим животним опредељењем, човек заборавља на себе, и ближње, који га испуњавају као личност у овим смртним условима живота, који једино могу да му дају смисао у оваквом пониженом битисању. Заборавља се породица, и нова правила живота у свим порама данашњег друштва директно ударају на њу, као на једну од главних препрека ради неког «препознавања себе» у овом модерном међуљудском општењу. То је све тако узело маха, да када људским очима гледамо, више се и не ради о нападу него је у питању психолошко убеђење силних овог века, да се ради о финализацији уништења домаће цркве – породице, која је предуслов за «уништавање» Тела Христовог.
Та космичка борба за духовни и физички опстанак суочава се са исконским непријатељем човека – сатаном, и данас његови ударци скоро да нису подношљиви, јер се начином живота «модеран» хришћанин удаљава од Божије благодати. Најбољи показатељ тога јесте кршење послушања у свим сферама живота – тај «архипроблем» који је у погрешно искоришћеној слободи (непослушању) и првог човека одвојио од благодати Божије. И данас свако непослушање «домостроју нашег спасења» води у смрт, т.ј. њу само продужава.
Једини систем опстанка у било којем уређењеу, свих тих сабраних индивидуалних «слободних воља», могућ је само у понуђеној норми. Без ње би владао хаос! Када се у опредељеним мерама потискује норма, у тим истим мерама ту празнину попуњава хаос. Норму је понудио Рај; њу исту опредељује и Црква; њу опредељује друштво – држава, и наравно, на њој истој опстаје и породица. Како је данас породица скоро уништена и ове добродјетељи на којима једино може да опстане понижене, схватањем да су «нереалне», неостварљиве, а у потпуној људској игнорантности и «затуцане», ми не би требали да се чудимо због удара деструктивних сила на нашу породицу. А кроз њу и на заједницу уопште. Како је Заједница космичка замисао ради опстанка човека у њој, како у времену и простору тако и у вечности, Цркву је увек обнављало и зацељивало покајање, наравно и у породици. Црква води борбу за сабирање и бори се против растакања, а посебно у породици.
Други брак не би требао да постоји ако није у питању смрт супружника.
Други брак је израз неуспеха оваплоћења идеала Христовог у супружницима. Муж је пао пред послушањем да воли своју супругу као Христос Цркву, а жена је пала пред послушањем да слуша свог мужа (то су највећа искушења данашњег брака) ; а још страшније је, када покрети тела вежу двоје у потпуном отсуству љубави. У крајњем Христовом позиву деца не би требала да имају маћехе и очухе, нити би требала освећена тела у Тајни брака да буду повређена физичком и «хемијском» инвазијом друге плоти.
Када боље сагледамо нама нико није крив, осим нас самих, што испаштамо грехе, – те повреде основне заповести да поштујемо родитеље, да би нам «добро било». А то нам је најпотребније када наша деца, у својим тзв.тинејџерским данима крећу истим стопама – непослушањем. Сигурно се овде види да је грех тако каузално све повео у пропаст, и да једно рађа друго, и да је то огромна стихија коју човек својим силама не може да заустави. Ми не можемо да без благослова наших родитеља, повређујући најинтимније и најсветије у нама, да «истражујемо» потецијанле супружнике, као да смо на неком маркету. Ако Црква каже не сме секс до брака, она то не говри као јеретици протестанти, који су све рационализовали, т.ј. пуританци, да физичком чистотом условљавају ону духовну (то увек бива обратно) . Црква зна да ће се тим актом човек психофизички повредити, и да ће те последице остати до краја живота. Повредиће дар Божији и благослов за здраву сексуалност; повредиће свој однос према родитељима; према Цркви, а такође и према будућем супружнику, а посебно према деци, а да не говоримо о оној нежељеној трудноћи – падањем путем абортуса у убиство… А шта је то све уствари? То је повреда љубави. Како ми можемо да у погрешно посејаној љубави, у непосушању према свему оном чему нас Црква учи, да касније очекујемо здраву и нормалну љубав, т.ј. благослов Божији? Деца су у многим случајевима жртва родитељских грехова. Родитељи треба да приме крст страдања, или очишћења, који ће открити природни процес познања њиховог пада, и покренути искрено покајање. Родитељско «острадавање тинејџерства» јесте та казна за оно некадашње њихово бунтовничко и «нормално», за оно што су заборавили да су чинили, а посебно против својих родитеља. Искреног покајања нема док се на својој кожи не осети дубина и бол пада, и у тој немоћи синовски са сузама подигну руке према Богу.
То вам предалжем и за вашег посинка. Разговарајте са супругом да она преслиша своје грехе; да их покајањем «осети»; да смирењем и љубављу држи везу са њим без икакве потражње и услова, а посебно ако је она изгубила то родитељско право својим непослушањем својим родитељима. А вама могу само да понудим уобичајене «психолошке акробације», које су већ постале шема, али често и помажу. Вешто му покажите да га волите али немојте то да намећете. Немојте да му се нудите као отац јер ће он вама у оваквом духовном стању увек да подвлачи да то нисте. Код њега је сада револт као «природан процес». Нисте у праву ако престанете са њим да разговарате, али само у оној ширини колико вам он даје простор. Искористите моменте његовог мира и покушајте да се природно покажете као заинтересован, као човек који брине, али врло опрезно и кроз неке ситнице. Накупљене «ситнице» највише обарају са ногу, како оне од доброг ка лошем исто тако и од лошег према добру, јер оне имају силу изграђивања исто тако као и разарања.
А најглавније је да сав овај пут према њему молитвом покривате. И то не неком сталном потражњом за њега, колико ће она сама по себи донети вама мир и мудрост да у овој ситуацији истрајете. Да вам буде лакше. А верујте ми, Господ ће наћи начине да му срце размекша. А када се среди и стабилизује онда полако почните да му говорите о Цркви, увек својим личним примером добродјетељи и црквеношћу, што значи посећивањем богослужења кроз чешћу исповест и причешће.
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *