Проблеми у браку

Питање:
Помаже Бог Имам један проблем. Оженио сам се 14.02 ове године са девојком са којом се знам од децембра 2002. Скоро од самог почетка наше везе било је проблема. Морам да напоменем да сам са том девојком и блудничио на један веома Богу противан начин, али сам после тога ишао и неколико пута на исповест духовнику. Исповедао сам се, али сам и изнова у исти грех упадао. Љутио сам се понекад кад не би она хтела да блудничи по мојим жељама. Више од годину дана нисам имао такве блудне односе са истом, и нису ми недостајали. Та девојка је имала више породичних трагедија у животу (смрт мајке 2000те године, смрт сестричине 2007 године) . Једном кад сам јој споменуо да би за нашу свадбу желео да имам и гуслара, она се успротивила да томе није место на свадби. Покушао сам да јој објасним да је то наша традиција, да ја то волим слушати и да ће за свачији укус бити по нешто. Не, нисмо могли да се договоримо, те је тако иѕбила свађа и лудило које је нажалост довело до тога да сам јој опсовао и мајку, оц у и да у некој фази лудила сам је и ударио више пута (не бих желео се правдати, али нисам могао више сати да изађем због ње из стана) . Слични проблеми мојом и њеном кривицом су се догађали и у наредним месецима и годинама, те је опет било хистерије. Она никад није хтела да призна да у некој одређеној ситуацији није у праву, док ја нисам могао да изађем из многогобројних свађа без признања и извињења за кривицу, био или не био крив за одређен проблем. Кад сам хтео да смирим ситуацију током безбројних свађа, молио сам да се утиша да не чује комшилук, пролазници, пријатељи, а она је то није хтела и имала је често наступе хистеричног беса и урлања. Предложио сам јој да идемо у обилазак манастира, светиња да причамо са духовницима али није хтела и неће ни данас. Морам да напоменем да смо обоје крштени у СПЦ, с тим што је она 1976 по рођењу крштена у епархији бихаћко петровачкој од стране свештеника у кући у којој се родила. Њена мајка је док је била трудна с њом или још није имал а трагедију у којој је њен син страдао у несрећном случају, те тако ни моја жена не зна за свог страдалог брата јер тада још није била рођена. Да ли је све ово горепоменуто могућ разлог за њено понашање и честу хистерију, само Бог зна. Временом сам ја јој и признао да сам с њом из сажаљења. Било је 2 или 3 пута прилика да се разиђемо, али нисмо. Говорио сам кад се сећала своје сестричине и мајке да иде са мном или сама у цркву (у коју иначе иде веома ретко) да упали им свеће или да иде чешће на Богослужења и да у цркви тражи најбољи лек за своју тугу. Она није хтела. Стално је говорила како ја који често идем у цркву џабе идем и да у цркви ништа нисам научио и да нема сврхе да уопште идем. Постове скоро да не поштује, не чита молитве. Ја јесам по неким схватањима тежак човек, али мислим да један део моје нарави може и њој да помогне у животу (одлазак у храмове, писање ћирилицом, читање националне историје, …) Можда сам се и ја током година помало „ладио “ од те наше везе, а ли сам нешто лепо проналазио у њој (педантност, поштење, истина) Морам рећи да сам време после доласка са посао гледао да проведем по неком свом плану – мало да се одморим, па да нешто прочитам, погледам ТВ и на крају да се видим увече. Био сам увек задовољан кад би она поштовала овај мој поредак. Моји су ми често говорили да ја њу и не волим јер увек имам „времена“, али ја сам волео тај поредак. Нисам имао ништа против да она долази код мене и мојих родитеља и да буде овде као будућа наша, док ја нешто прво „прочитам“. Али мислим (и уверавао сам је) да је волим на неки свој специфичан начин. Мени је 33 године и скоро цео живот сам живео са родитељима и вероватно ми то неко време проведено у дружењу с њом и читању пре видења с њом и годило. Мислим да бих у браку то некако временом „исправио“. Време је пролазило и дошла је и ова година и Свети Трифун кад сам заказао венчање. Током припрема сам стално гледао да се новци максимално уштеде и да се за неке ствари не давају (типа одело које већ имам, кићење сале, скупа венчаница, …) По природи сам штедљив за неке ствари, да не кажем шкрт (лични изглед, одећа, ..) , док за поклоничка путовања, спортске активности, верске и националне часописе нисам. Говорио сам да треба да штедимо и за стан итд. На свадби је на моју иницијативу дошао и гуслар што се мојој жени уопште није свидело. Морам рећи да смо се и у цркви наравно венчали. Прво брачно вече је протекло у осуђивању (преварио сам је због тог гуслара због чега сам јој некад и мајку опсовао и оца и ударио је, као што сам већ напоменуо) . Јесте тражила да не зовем гуслара на свадбу (који се упркос њој многима допао јер је било нешто ново што се не виђа на свадбама често) , али ето ја нисам послушао њену жељу. Ја сам заиста желео искрено да чујем и гусле на венчању и нисам мислио да ће због тога избити читава револуција након. Ујутру првог брачног дана ми је сва уплакана вратила бурму и отишла сестри. Свих ових дана није хтела да дође код мене у кућу да на с виде гости којих је било много. Морао сам да лажем и измишљам да је боли глава, итд. Кад су је моји родитељи звали, она је опет бесно и хистерично вриштала и вређала мене и моју породицу и говорила како она није крива (никад није хтела да призна њене кривице) и није крива ни зашта. Ја мислим да сам све ударце и вређање њене породице од раније исповедио свом духовнику и нисам очекивао да ће због овога се десити оволики проблем. Сви наши данашњи раѕговори су пуни горчине и чемера, бурма њена је код мене, она ни пре удаје није желела долазити код мојих родитеља, те тако уопште не знам шта даље да радим. Прекјуче је и мој отац у неком свом наступу беса је опсовао кад се јавила на телефон тражећи мене да би вероватно опет неку своју причу испричала. Напоменућу још и то да ми се њена родбина иначе свиђа, нико ми ништа не смета и намеравао сам да већ први викенд проведем код њених и да путујемо (код разних пријатеља, родбине, манастирима, …) Са њом још нисам досада „спавао“ и ми слио сам да ће после тога се нешто променити. Пред венчање и прве брачне ноћи је било шансе и обостране воље, али је њен девичњак ипак остао неоштећен. Њено понашање је и после овог тзв. првог сексуалног искуства остало исто. Она је сада још додатно огорчена свекровом псовком који је током свих ових година јој најмање и било шта од свих нас замерао, али руку на срце је и најмање знао. Ја сам ових дана прилично утучен, читам молитве и надам се добром Молим вас, помозите ми и реците за било какав савет. Мислим да сам желео све најбоље с њом, желим да јој помогнем Збогом
Н.Н


Одговор:
Драги брате
жао ми је што твоје писмо нисам прочитао раније, обзиром да је
интервенција морала бити хитна, да би се спасио брак у који си ушао. Можда се до сада штошта изменило, можда сте ипак нашли заједничко решење за почетак и наставак брачне заједнице, што вам ваома, веома желим. Но, ако је дошло даљих неспоразума, онда, драги брате, мораш да их тражиш и у себи, а не само у тврдоглавости твоје супруге. Шест година вашег „забављања“ протицало је, како сам кажеш, у изопаченим блудним радњама. И мислиш да то није у твојој девојци, а сада венчаној жени, изазивало одбојност, па чак и гнушање, што је кулминирало и прве
брачне ноћи. То што си се исповедао код духовника, па опет исто
понављао, изгледа да није имало неког дејства на ваше односе. Чак и твоје инсистирање на гуслару за свадбу, што је она категорички одбијала, свакако да је долило уље на ватру. То што се тачка са гусларом свидела неким свадбарима, нимало те не оправдава, јер ти нећеш живети са њима, већ треба свој век да проведеш са женом, којој си на венчању, пред Богом, Црквом, свештеником, кумовима, родбином и осталим свадбарима обећао „љубав нелицемерну“, „заједницу љубави за цео живот“ и да не набрајам све оне обавезе које си дао тада у цркви.
Ја верујем да сте се вас двоје добро упознали за време предугог
забављања, да су вам познате обостране врлине и мане, слабости и
крепости, па настојте да све то преточите у снисхођење, разумевање, поштовање и, коначно, у љубав супружника, да рађате из љубави децу, да им се радујете. Настојте поштовати фамилије, а поготово имај обзира према њеној породичној трагедији. Настој да јој те ране залечиш, да у теби види ослонац у животу, да јој замениш родитеље. Нека вам Часни пост, време кајања и праштања, буде души и телу
користан и да обоје у брачној заједници дочекате и славно Христово васкрсење.
Срдачан поздрав од о. Душана

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *