Питање:
Помаже Бог, Молим за помоћ, пред великим сам искушењем, и познавајући своју слабост и палост, бојим се да не направим велику глупост, а увелико и свакодневно правим глупости пред децом, пред Богом. Наиме, непуну годину сам се обратила Православљу иако сам крштена од сесте године, тек од пре годину дана, се молим, постим све постове, исповедам се…али око мене су сви само крштени из обичаја и сви верују тако што „славе славу“ и то је све. Већ четири године живим у заједници а то је требало да буде привремено док се не снађемо. Моје највеће искушење је моја свекрва, нисам тип човека који воли да се додворава и ласка, па је нисам вероватно ни успела придобити тј. њену наклоност, јер је она особа која воли када јој ласкају, воли да се такмичи и свакодневно хвали себе како је нај, нај…, агресивна је жена, воли да све подреди својој вољи, да управља и наређује, планира туђе време… Могу рећи да стварно јесте способна жена, али у свему томе фали њена љубав…, има страшно поган језик и тај њен демон је опсео и мене тако да се на исти начин свађам са својим супругом као и она са њеним. Одгајила је синове тако да ништа не морају они да раде, за све тескоће у животу она је само потурала своја леђа, тако да свекар и њена два сина, знају само да животаре и немају обавезу да буду одговорни људи…Временом је она вероватно схватила своје животне грешке и ту долазим ја…нон-стоп пореди мене и њу и истиче индиректно своје предности…типа „она када је била у мојим годинама је ово и оно, и безмало све, а ја сам килава и врло мало могу да постигнем…“, тако да на бази њеног понашања и мој супруг полако увиђа да његова жена није толико ни тако способна као његова мајка и ето…А, на другој страни сам ја, по природи врло крута, не баш много промучурна, кажем баш онако како мислим, па то понекад буде прејако за друге, већина ме доживљава као јаку особу, док сам у суштини прави слабић, мислим да сам најосетљивије створење на планети, заплачем кришом за сваку ситницу и што се тиче мене и што се не тиче, боли ме неправда, потребан ми је супруг који ће ме заштитити, јер сам имала такоће тешко детињство, где ме је отац психички малтретирао од малих ногу, тукао ме је и за шта треба и за шта не треба. Као што видите мој проблем је што сходно мом карактеру нисам подобна да будем свом супругу оно што је њему потребно, тј. да сво бреме породице, деце, нашег спасења, финансија, и ко зна шта све још… преузмем на себе. Ускраћена сам да бар Недељом одлазим на Литургију, јер су ми деца мала, и далеко ми је да их водим са собом а и ако успем то је више малтретирање, немам са ким тј. немам пастира који ће ме редовно подучавати како да се спасем и како породицу да одржим, јер мог духовника видим само једном у току сваког поста, и тада је гужва па морам да скратим, и због других а и због моје деце која не могу дуго да чекају са татом…Од обавеза око деце, јер једно има једну годину а друго три, слабо успем и да прочитам неку духовну књигу, мање дете још увек сиса и често се у току ноћи буди, па слабо спавам, онда ујутру идем на посао и брзо се заморим, и већ дуже време се осећам јако уморно…Потрбно ми је да се одвојимо и да отпочнемо живот пез предлога и сугестија његових родитеља, који нам се буквално у сваку ситницу мешају и уплићу…док, на другој страни видим и осећам да је мом мужу врло тешко да се одвоји и то ме све више и више плаши, сваки стан који гледамо он му нађе замерку, а лично се слабо ангазује да нешто нађе… Часни оче, имам утисак да од како сам верујућа, да сам све лошија и лошија особа, не могу да поднесем себе јер сам слабић, и што без обзира на све не волим мужа као и Отац нас небески што нас воли са свим манама, што нисам смирена и трезвена, што нисам КРОТКА, већ права дивљакуша…имам жељу да се поправим, али чим једно Искушење наиђе, ја паднем… тако све док не дође час, да више се ничим нећу моћи оправдати на Суду…помозите, видите и сами да сам јако збуњена, помозите још једном да се ова изгубљена овца врати Пастиру. Унапред захвална! Опростите на овом натрпаном писму беy неког правог реда.
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Ако бих одговор мерио по Твоме питању, требало би ми неколико дана да тачку по тачку одговорим. Годину дана након Твога „обраћања Православљу“, Ти си већ почела да гледаш људе око себе као непобожне, формалне хришћане, свекрва је зла жена, муж не може да се отргне од утицаја родитеља. Надам се да нећеш да кажеш, као онај фарисеј из Јеванђеља: „Хвалим Те Боже што нисам као остали људи…“ Добро констатујеш да ниси кротка, већ дивљакуша. Значи, дијагнозу знаш, сада је на реду да потражиш лек, како би са својим мужем, децом, али и његовим родитељима, док се не одвојите, настојала одржати породични дух, дух заједништва и љубави. Стави се понекад у положај Тоје свекрве, јер ћеш и сама бити свекрва или ташта. Приступање Православљу подразумева стрпљење и трпљење. Свакако да си прочитала у Јеванђељу да Христос својим следбеницима не обећава куле и градове, већ муку и страдање, прогон до мучеништва. И још је Христос рекао: „Непријатељи су човеку његови домаћи“. Зато, из љубави према својој деци, која заслужују да имају и оца и мајку, из љубави према своме мужу, јер си му се на љубав заклела приликом црквеног венчања, а поштујући и Пету Божју заповест (Поштуј оца свога и матер своју…) , настој да у брачну и породичну заједницу уносиш што више добре воље, разумевања, праштања, пожртвовања и љубави, јер је то суштина Православља, а молитва и пост су само средства за постизање ових циљева. И још нешто, из Твога писма се не назире да Ти о свему томе разговараш са Твојим надлежним свештеником, већ имаш неког далеког духовника, коме не можеш прићи, само једном у посту и то кратко. Сигурно да за себе и своју децу не идеш увек код лекара специјалисте, већ имаш свога кућног лекара, који вас познаје и прати ваше здравствено стање. Тако и у духовном погледу: обраћај се што чешће свом надлежном свештенику, који ће Ти сигурно помоћи.
Свако добро од Господа Твојој породици и Теби жели искрено о. Душан
Pomaze Bog Oce, a sta ako imamo sve to ljubav, postenje, dobru volju, stalno oprastamo, a ako svekrva stalno matletira snahu i zeli pod svaku cijenu da je odvoji od svog sina? Sta ako joj smeta nasa vjera u Boga? Kako se treba ponasati? Ja mog muza volim, rijec koju sam mu dala ispod krune je svetinja za mene. U nikom slucaju ne zelim povrediti njegovu ljubav niti prema sebi niti prema roditeljima. Kako se trebam ponasati?