Проблеми са пријатељима

Питање:
Ја се трудим да према свима будем једнако расположена, никада никога да дијелим од својих пријатеља и увијек се потрудим да им увијек помогнем кад год могу и то увијек са задовољством радим. Дешава се да ме неки од тих пријатеља разочарају, односно неће да причају са мном из мени не знаних разлога тачније једна пријатељица само је заћутала од мене, а да вам не причам још низ примера. Онда трачање иза леђа и слично. То мене јако погађа јер их све подједнако волим а зашто ми се онда то све дешава. Ја не кажем да нисам ја можда крива али зашто ми онда не кажу гдје сам погријешила. Кад мени неко нешто уради ја то све опростим и заборавим а мени то нико неће па се увијек исплачем због свега тога. Молим се увијек за њих и молим Бога да схвате да су погријешиле. Опростите због овако дуге у приче у нади да ћете ми одговорити.
Унапред захвална једна студентица. Надам се да ће и мени Бог помоћи да ми крене у животу јер ми ништа не иде од руке.
Андреа


Одговор:
Драга Андреа, Добронамерност није никакво оправдање за наивност. Мислим да би требала да обратиш пажњу на две ствари: 1. Сваки човек је уникат. Свако је на свој посебан начин јединствена Света Тајна и са њим или њом треба бити пажљив, према његовим или њеним околностима, приликама, расположењу, месту, времену итд. Сви људи нису увек и у сваком тренутку једнаки. Живот није некаква покретна трака у фабрици, која пред нас доноси увек потпуно исте објекте или предмете, према којима би се ми могли увек и у свакој прилици потпуно исто понашати. Ако тако радимо, онда најпре негирамо јединственост и посебност сваког човека, а потом и прилика у којима се он или она налазе. Ако се према сваком човеку у свакој прилици постављамо исто, онда је то својеврсна „аутоматизација“ наших односа са другим људима, која их сама по себи вређа. У својим очима ми себи изгледамо сасвим исправни и добронамерни, и чудимо се што други имају проблема да нас тако исправне схвате и прихвате. А они то не могу зато што их понижавамо, третирајући их као некакву „робу“ која би увек требала да буде иста, баш као и ми…
2. Христос је рекао: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Mт. 10, 16.) „Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени.“ (1. Кор. 14, 20.) Треба дакле, да расуђујемо о животу нас самих и о другим људима, да узимамо у обзир место, време и прилике у којима се ми сами и наши ближњи налазимо, и да се према њима односимо, не увек исто, него прикладно томе у складу са Јеванђељем. Ако смо заиста добронамерни, онда ћемо и кориговати наше понашање према брату и сестри, узимајући у обзир њихово расположење и размишљање, а не само наше сопствено.
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *