NASLOVNA » Brak, deca, porodični odnosi, PITANJE PASTIRU » Problemi sa majkom

Problemi sa majkom

Pitanje:
Poštovani oče, imam 34 godine, divan brak sa čovekom kojeg volim, i dete od godinu dana. Oboje smo vernici, radimo poslove koje volimo, skromni smo i veoma zahvalni Bogu za sve što nam je dao, a dao nam je mnogo. Nažalost, postoji problem koji više ne znam kako da prevaziđem, a počinje da utiče na moje zdravlje, a samim tim i na zdravlje mog deteta. Naime, odrasla sam u porodici gde je uvek bilo stravičnih svađa i problema. Prvenstveno zbog moje majke. Ona je u sebi nosila frustraciju što je rodila dete sa 19 godina, posle čega ju je prvi suprug ostavio, a roditelji osudili. Kada je upoznala mog oca (koji je jedan od onih predobrih, tihih ljudi, koji žive da drugima učine) , ona je sve svoje probleme i nezadovoljstva prenela u svoju novu porodicu. Umesto da bude zahvalna što joj je Bog dao drugu šansu u životu da bude sretna, ona je uvek bila histericna i nezadovoljna, uvredljiva i svadljiva, zbog čega je bračni život postao pakao, moj otac je sve više radio, sve više bio na službenim putevima i u kafani, a ona je ostajala kod kuće, sa mnom. Otkad znam za sebe, morala sam da slušam njene ispade besa i mržnje prema ocu, a s druge strane, prema meni se odnosila u zavisnosti od raspoloženja-kada je bila vesela, bila bi najbolja majka na svetu.Već koliko sutra, ako bi se probudila neraspoložena, izživljavala bi se na meni psihički, ponizavala me i izneveravala moje poverenje. Ceo život sam maštala da pobegnem od nje i uspela sam to, a da nisam skrenula na pogrešan put (mada je bilo jako teško…) Novca je uvek bilo, i previše, koji mi je davala, ali ljubavi nedovoljno. Završila sam najviše škole, napravila lepu karijeru (koja uključuje humanitaran rad) , imam život o kakvom sam mastala, ali problemi sa njom su se nastavili, i eskalirali onog momenta kad sam se porodila. Ona je htela da mi pomaže 24 časa dnevno, što ja nikako nisam želela, jer sam znala da će mi za kratko vreme sve to emotivno naplatiti. Tako je i bilo. 5 dana bi dolazila, radila po kući, pomagala oko deteta, a 6.dan bi me vređjala kako sam nezahvalna, kako ne cenim njenu brigu, iako sam je ja molila da ništa ne radi, pomoć mi nije ni trebala-ono što mi je trebalo- to je majka koja me voli i poštuje, ovakvu kakva sam. Česte svađe su me psihički jako oslabile, pogotovo posle teškog porođaja gde smo dete i ja jedva živu glavu izvukli. Međutim, moja majka je stalno nastavljala po starom-s jedne strane, pokušavala da dominira u mom domu, braku i vaspitanju deteta, a s druge strane, vređala me kadgod joj nešto nije bilo po volji. Konačno mi je pukao film 11. Januara, kad je počela da vređa i mog supruga i da vrišti na mene dok sam držala moje malo dete u rukama…Došlo je do stravične svađe (napominjem da joj čak ni u takvim momentima, nikada ne uputim ružnu reč, niti uvredu, niti psovku) , u kojoj je ona mene izvređala najgorim rečima, koje ovde ne mogu ni da zapišem, i rekla da ne želi više u životu da me vidi, samo zato što joj nisam dozvolila da pljuje po našem braku. Posle toga se sve raspalo, moj otac je odlučio da više ne može da trpi njenu torturu i ostavio je. Više se nismo viđale, s tim da ja mislim da njoj treba pihička pomoć, jer ona ne može da se kontroliše, zato nema nijednog prijatelja na svetu, roditelji je zovu samo kad im treba, a moj brat nas obe ignoriše već godinama (on je više vremena bio kod njenih roditelja, nego s nama, nju optužuje da je luda i loša majka, a prema meni se ponaša kao prema strancu. Pokušala sam da joj to objasnim i poslala sam joj dugačko pismo, gde sam objasnila sve što me muči od detinjstva, i molila je da se zaustavi i razmisli o svemu, preuzme odgovornost i potraži pomoć. Takođe, ponudila sam joj izbor-da može da viđa unuka ako se urazumi, i prihvati da ima problem i krene na psihoterapiju (ona baš i ne veruje u Boga, ne ide u Crkvu, niti podnosi popove) . Međutim, ona je za to pismo rekla da je velika besmislica, „da mi ga je moj otac diktirao“, jer je jedina prava žrtva ona, a ja i moj otac smo ludi, i zli jer smo je odvojili od unuka. I šta sad? Iskreno, otkada je ne viđam (već 5 meseci) , mnogo sam bolje, jer me niko ne muči, raterećena sam i bezbrižna, moj otac je isto daleko sretniji bez nje, ali me, s druge strane, jako muči takav jeziv odnos i prekid s majkom, njena nesposobnost da shvati realnost, i stalno se bojim, kada hodam ulicom, da ne naletim na nju, jer će napraviti scenu i optužiti me za sve…Tako da se osećam kao u kavezu. A znam da nisam kriva, ja samo želim da sačuvam svoju malu porodicu, neću da moj sin odrasta u paklu, jer sutra će i njega povrediti… Stalno se molim Bogu, ali razvaljuje me to kontradiktorno osećanje: sreće što sam se od nje spasila, i griže savesti što sa majkom ne komuniciram. Prva dva meseca sam bila toliko pod stresom da je i moje dete, putem mleka, osetilo to, i jako često bilo bolesno, čak smo završili u bolnici zbog frasa…A inače je divno i veselo dete, i zaslužuje lepo detinjsvo, bez svađa i bola. Sad sam mirnija, ali i dalje ne vidim šta je rešenje ove jezive porodične situacije. Da budem iskrena, bilo bi mi mnogo lakše da ona živi u nekom drugom gradu, da znam da ne mogu više da je sretnem, niakd više, jert nemam snage da sve prolazim ponovo. Ono što je najjezivije, u nekim odvratnim trenucima, kada sam sve to preživljavala, dolazila mi je u glavu najgrešnija misao, da bi sve bilo lakše da nje nema..Stidim se stravično takve misli, i užasava me što sam uopšte dovedena u situaciju da tako nešto i pomislim, ali, u mojoj duši je haos, strah od nje-još od detinjstva prisutan, bes zbog svega, i želja da se nađe kompromis. Ona živi u našoj porodičnoj kući (otac joj je sve ostavio) , po ceo dan sprema i čisti, ne druži se ni sa kim, a kada sretne mog oca, urla na njega da je glavni krivac što im se brak raspao, i da ju je on odvojio od ćerke i unuka. Kada joj on kaže da treba da se leci, kaže mu da je savršeno zdrava, a da je on ludak…Drugim rečima, isto razmišlja, isto se ponaša, raspad porodice je apsolutno nije promenio…Ali, preko oca mi stalno poručuje da želi svog unuka da viđa, nabijajući meni osećaj krivice. Eto, to je cela priča. Izvinite što sam se ovoliko raspisala, ali bilo je neophodno da bih objasnila u kakvom se haosu i mržnji nalazimo. Molim Vas, kažite mi šta konkretno da uradim, kako da se ponašam? Kakv stav da zauzmem prema njoj u budućnosti? Unapred se duboko zahvaljujem na odgovoru!
N.N


Odgovor:
Draga sestro, Tvoje podugačko pismo sam nekoliko puta pročitao, dao sam ga i mojoj
supruzi, koja je majka, baka i svekrva, komentarisali smo ga detaljno.
I nismo oboje našli ništa više od onoga što si Ti već sama shvatila i
smatramo da si dobro postupala i prema majci i prema svojoj porodici.
Ti znaš za Petu Božju zapovest, koja glasi: „Poštuj oca svoga i mater
svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“. Dakle, za
poštovanje roditelja Bog nudi nagradu već ovde na zemlji, a divnih pouka
o tome imamo kako u Starom (najviše u Pričama i Premudrostima
Solomonovim) , tako i u Novom zavetu.
Ja verujem da Tvoja majka voli i Tebe i Tvoga muža i sina, njenog
unuka, da voli i svoga muža, ali je njena ljubav nešto, da kažem
„deformisana“. Svakako da je to posledica prvog neuspeha u životu, neuspeo prvi brak i sukob sa roditeljima. To je na nju, svakako, ostavilo neizgladive posledice i ljubav koju ona nije ostvarila na
početku svoga samostalnog, zrelog života, ona nije u stanju da prenese
i na druge, pa čak i kada su stare rane donekle zalečene (dobar drugi
muž, željeni porod, Tvoj srećni brak, unuče) . Nesumnjivo da se u njenoj
duši vodi velika borba između onoga što ona sigurno želi (bračna
zajednica, radost u unučetu) i tereta koji je pritiska decenijama, koji nije u stanju da iskaže (u crkvu ne ide i ne ispoveda se) . Njoj
treba pomoći, nju treba lečiti, kao čoveka koga je obuzela ozbiljna
bolest, jer ona je zaista težak bolesnik i kao takvu je treba
shvatiti, prihvatiti i lečiti.  Imaj strpljenja i nemoj ničim da
povećavaš jaz između nje i Tvoje porodice. Vidiš da ona čezne za
unučetom, krv nije voda, ona je htela da sa njim bude 24 časa dnevno, ona skoro nespretno želi da svoje unuče neguje bolje nego što su to
činili njeni roditelji sa prvim njenim detetom. Ali, njeno osećanje ljubavi
je poremećeno, kao što kod ljudi može biti oštećeno čulo vida, sluha…
U dogovoru sa ocem koji, kako kažeš, još uvek ima nekog kontakta sa
njom, nastojte da joj predočite situaciju koja će za nju biti sve gora, kako bude starila i onemoćavala, kada više neće moći da prikriva
nedostatak porodice pajanjem, čišćenjem i lickanjem kuće i dvorišta.
Dajte joj do znanja da je svi volite, da ste svi jedni drugima
potrebni, ali da svako prihvati svoju istinsku ulogu i odgovornost u
porodici.
Čitala si svakako jevanđelsku priču o zabludelom sinu. Kod Tebe je
malo obrnuta situacija. Ali, kako je onaj otac sačuvao otvoreno srce
za svog izgubljenog sina, tako i Ti čuvaj svoje srce otvorenim za Tvoju
majku, koja će kad-tad ljubavlju Tvojom i oca Tvoga „doći sebi“ i
zaželeti da se vrati porodici. Imajte svi strpeljenja i nemojte je
osuđivati. Ni njoj, kao majci i baki, zaista nije lako.
Sa željom da što pre doživite radost porodične zajednice srdačno sve
pozdravlja vaš o. Dušan

3 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *