NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PROBLEM POSVETOVNJAČENJA (SEKULARIZMA)

PROBLEM POSVETOVNJAČENJA (SEKULARIZMA)

Kom, 2013, vol. II(2) : 115-134
UDK: 27-185.3
 
27-72:299.5 
 
Pregledni rad
 
Review article

 

PROBLEM POSVETOVNJAČENJA (SEKULARIZMA)
Boban Milenković[1]
Teološki fakultet Aristotelovog univerziteta u Solunu, Grčka
(Το Τμήμα Θεολογίας Θεολογική Σχολή του Α.Π.Θ.)

 
Cilj ovoga rada jeste pokušaj da se na problem posvetovnjačenja Crkve ukaže kao na posledicu neprekidnog dejstva satane protiv čoveka. Satansko dejstvo u ovom svetu jeste suština tajne bezakonja. Ova tajna sobom predstavlja i nudi potpunu negaciju svega onoga što je čovek i svet preko Bogočoveka Hrista dobio što se u praksi pokazuje kao posvetovnjačenje.
 
Ključne reči: Bog, Crkva, Bogočovek Hristos, tvorevina, čovek, satana, Greh, iskušenje – prevara, posvetovnjačenje, ipostas, oboženje.
 
Uvod
Suštinski posmatrano, posvetovnjačenje sobom otkriva proces koji traje kako u svetu, tako i čoveku. Proces posvetovnjačenja je razgrađujući i samim tim u potpunoj suprotnosti sa onim što je Bog podario čoveku prilikom stvaranja, ka čemu ga svojim promislom upućuje kao punoći postojanja.
Tajna odnosa Boga i čoveka koja se otkriva i daruje Bogočovekom Hristom u Telu Njegovom – Crkvi – otkriva činjenicu da u svetu postoji stvoreno biće koje se pobunilo protiv svoga Tvorca i koje se bori svim silama protiv Boga i čoveka. To biće, pali anđeo satana, delatno je, pa iako je u svemu neravnopravno sa Bogom, sebe predstavlja za boga ovoga sveta varajući i odvodeći ljude od Bogočoveka Hrista.
Dejstvo satane kroz vekove jeste njegova borba protiv Boga i čoveka. U praksi, za čoveka to predstavlja stalnu opasnost da ostane u životu pale prirode, koji mu je demon prevarom podmetnuo kao pravi život. U tom kontekstu posvetovnjačenje je pojava koja ima početak i svog tvorca na koga kao takvog želimo da ukažemo ovim radom.
Hrišćanski život
Živeti u ovom svetu kao hrišćanin, crkvenim životom, znači svesno preuzimati na sebe teret neprekidnog svedočenja Hrista. Iako sam Gospod kaže: „Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako“ (Mt. 11, 29-30). „Jaram“ o kome je reč u svakodnevnom životu jeste put podviga i stradanja Hrista radi. Podvig je sinonim za život u Hristu baš kao i nošenje jarma Hristovog za slobodu u Hristu. Jaram i podvig nezamislivi su jedan bez drugog baš kao život i sloboda. Do ovakvog odnosa između navedenih pojmova dolazimo usled činjenice da oni sobom otkrivaju (projavljuju) mogućnost suštinskog opredeljenja i ispunjenja čoveka u slobodi zajednice sa Bogom – oni su suštinsko-bitijni, a ne samo pojavno-moralni.
Pojmovi jarma i podviga neophodni su za razumevanje života u Crkvi. Oni sobom označavaju bivstvujuću delatnost čoveka, otkrivaju novinu koju je Gospod Isus Hristos nama podario: bivstvujuća delatnost čovekova nije od suštine kao bitija (prirodna datost) već je ona ipostasna. Čovek delatnošću svojom u bitiju projavljuje slobodu od bitija, a da pri tome ne negira bitije niti ono postaje zlo za čoveka.
Bogočovekom Hristom saznali smo blagu vest: „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz njega. Koji u njega veruje, ne sudi mu se, a koji ne veruje, već je osuđen, jer nije verovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega“ (Jn. 3,16-18).
Očigledno je da vera u Gospoda Isusa Hrista nije prirodna datost već da je ipostasna zadatost – nenametnuta je; iako sva priroda žudi da se oslobodi ropstva smrti, ipak se ništa ne nameće. Ovakva podareno-zadata ipostasna delatnost daje čoveku različitost od prostog neslobodnog (prirodnog i paloprirodnog) egzistiranja, njome je čovek poseban u odnosu na ostalu tvorevinu. Čovek je svojom ipostasnom delatnošću pozvan da preobražava svoje bitije. Jaram i podvig, kao što rekosmo, nisu samo prirodni iako se kroz prirodu čoveka projavljuju, već su i blagodatni dar Duha Svetog vernima u Crkvi. Ovim darovima verni ostvaruju svoje ipostaziranje u Hristu po volji Boga Oca, o tome nam svedoči Pismo: „Svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti,u kojega nema izmenljivosti ni senke promene“ (Jak. 1,17)- što je pretočeno u liturgijsko iskustvo Crkve (Zlatousti J. 1978: 78). Kao takvi, oni su uvek na „proveri“ vremena i prostora u kojima čovek živi i dela. Palost vremena i prostora protivi se dinamici ipostasnog postojanja koje jeste smrt za palost kao način postojanja prirode.
Tajna posvetovnjačenja
Posvetovnjačenje predstavlja čin obesvećenja čoveka i sveta od strane čoveka. Čovek vođen duhom posvetovnjačenja svoj život i svet oko sebe vrednuje i shvata kao nešto što može postojati u svoj punoći mimo Crkve kao tela Bogočoveka Hrista. Posvetovnjačenje napada suštinu Crkve, pokušavajući da je razbije na međusobno otuđene delove, a da pri tom „ne menja“ spoljašnje oblike crkvenog života. Suštinski i metodološki to je istovetno sa prvobitnim demonskim iskušenjem kojim su prevareni praroditelji Adam i Eva. Posvetovnjačenje zanemaruje činjenicu da“svet sav u zlu leži“ (1 Jov, 5,19) i da Gospod Isus Hristos „[…] dade sebe za grehe naše da izbavi nas od sadašnjeg veka zloga, po volji Boga i Oca našega“ (Gal. 1,4) i još: „Koji sebe dade u otkup za sve, svedočanstvo u naznačena vremena[…] Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim delima“ (1 Tim. 2,6; Tit. 2,14).
Tvorcu posvetovnjačenja ništa „ne smeta“ u Crkvi osim njeno delatno iskustvo i ispovedanje vere da je Hristos Bogočovek Spasitelj! Sve drugo, osim Bogočoveka, rodonačelnik ovog iskušenja prihvata i tim svojim „prihvatanjem“ pokušava da prevari verne, da im ukaže na „nedostatak“ kod Bogočoveka i na „grešku“ u njegovom domostroju. Iskušenje izvrtanja Istine u lažistinu[2] nije novo za Crkvu, na njega nas upozorava ap. Pavle na više mesta u svojim poslanicama: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba javi jevanđelje drugačije nego što vam mi javismo, proklet da bude! Kao što smo već rekli i sada opet velim: ako vam neko javi jevanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!“ (Gal. 1,8-9); „Ovako uči i savetuj. Ako neko drukčije uči i ne drži se zdravih reči Gospoda našega Isusa Hrista i učenja o pobožnosti, pogordio se ništa ne znajući, nego boluje od zapitkivanja i prepiranja, od čega nastaje zavist, svađa, huljenja, lukava podozrenja, prazna nadmudrivanja ljudi izopačenoga uma i lišenih istine, koji misle da je pobožnost izvor dobitka. Kloni se takvih!“ (1 Tim. 6, 3-4)
Nažalost, kušač je mnoge prevario svojom lažistinom. Pokušaćemo u najkraćim crtama da oslikamo tog kušača i tvorca posvetovnjačenja.
 
Satana – uzročnik posvetovnjačenja
Na primeru Prvorodnog greha vidimo i svu neprirodnu prirodnost posvetovnjačenja kao generatora greha i smrti, ali i njegovo poreklo.
Kod praotaca satana nije porekao ništa od onog što su oni dobili od Boga, a što je vezano za prirodu čovekovu. Satana je preko prirode udario na ono što je glavno kod čoveka i „prirodnošću“ pokušao da čoveka obezipostasi – da ga poništi kao bogoliko, ipostasno biće i da ga na taj način ubije. Napadajući čoveka, satana mu je ponudio dar iz koga je proklijao antropocentrični humanizam.
Nameće se pitanje ko je satana.
Crkveno svedočenje o satani utemeljeno je na biblijskom i svetootačkom svedočanstvu o njegovom poreklu i delu (delovanju) u ovom svetu. Prateći biblijska (starosavezna) svedočanstva, možemo primetiti da se o satani govori kao o stvorenom, svesnom (ličnom) biću koje svojim imenom ukazuje na neku strašnu i razdelatnu tajnu postojanja[3] koja je sablažnjivo prisutna u tvorevini. Rukovodeći se biblijskim svedočanstvima Otac Šmeman s punim pravom kaže: „Savremeni čovek, čak i pravoslavni, biva veoma iznenađen što obred krštenja započinje rečima koje su upućene đavolu. U njegovom religioznom pogledu na svet nema mesta za đavola. Rečeni pojam, po njegovom mišljenju, pripada sujevernom srednjovekovnom i niskom nivou inteligencije… Nepravoslavni idu još dalje i tvrde da je neophodno izvršiti ‘demitologizaciju’ samog Novog zaveta, tj. osloboditi ga od zastarelog pogleda na svet – ‘demonologije’ koja samo zatamnjuje njegov pravi i verni smisao“ (Šmeman 2008:18-19). Međutim,“[…] Za nas ima ogromno značenje što je u Crkvi uvek postojao opit koji potvrđuje postojanje demonskog. Jednostavno rečeno, u njoj je uvek postojalo znanje o satani. I neposredno znanje nije našlo svoj izraz u jasnom i sistematskom učenju jedino zbog teškoće, ako ne i nemogućnosti da se racionalno odredi iracionalno. A demonsko, ili uopšte rekavši lukavo (zlo),zapravo se javlja kao realnost iracionalnog plana. Neki filosofi i teolozi pokušavaju da objasne tj. da ‘racionalizuju’ opit i postojanje zla, objašnjavajući ga kao odsustvo dobrog… Rečeno pak razumevanje zla strano je duhu Biblije i opitu Crkve. Naprotiv, zlo nije samo odsustvo. Ono je zapravo prisustvo nečega tamnog, iracionalnog i potpuno realnog, premda je izvor njegovog prisustva nejasan i teško poznatljiv. Dakle, mržnja nije samo prosto odsustvo ljubavi, nego prisustvo naročite tamne sile, koja u stvarnosti može biti neuobičajeno aktivna, znalačka pa čak i stvaralačka (naravno, u određenom smislu). Dakle, naš prvi zaključak kazuje da postoji demonska realnost, da zlo postoji kao tamna sila, kao prisustvo, a ne samo kao odsustvo. Ali, mi možemo poći i dalje. Ljubavi ne može biti bez onoga ko voli, tj. bez ličnosti. Slično ne može biti ni mržnje bez ‘mrzitelja’, tj. bez čoveka koji mrzi. I ukoliko je viša tajna dobra sadržana, i živa tajna zla takođe treba da ima ličnosni karakter. Nosilac tamne i iracionalne sile zla mora biti ličnost ili ličnosti. Mora postojati ličnosni svet onih koji su izabrali mržnju prema Bogu i prema svetu, koji su izabrali da budu protiv“ (isto).
Jačina sablazni kojom satana nudi samo svoj način postojanja toliko je velika da se u umu ljudi javlja kao zamena za ono što nam je od Boga dato. To (stvoreno) biće koje postoji i koje govori da (samovoljno) postoji na drugačiji način od onoga što Bog daje, pokazuje se kao moćno i silno skoro kao neki prikriveni bog koji raskrinkava „greške i ne čovekoljublje“ Boga Tvorca. Tek u Novom savezu (zavetu) nalazimo pravo lice satane koji se pojavljuje u punoj veličini palog anđela i glavnog neprijatelja čovekovog i čovekoubice od iskoni.
U Svetom pismu nalazimo više mesta na kojima se spominje satana ili njegovi demoni pod različitim imenima: đavo (o διάβολος) (Mt. 4, 1; 25,4; 1 Dnev. 21,1 u grčkom prevodu), klevetnik, buntovnik, tj. satana (satana – jevrejski $ satan, grčki ο σατανάς), Avadon (Απολύων) (Otkr. 9, 11), opadač (κατήγορος) (Otkr. 12, 10), suparnik (αντίδικος) (1 Petr. 5, 8), Aždaja (δράκος) (Otkr. 12,9), stara zmija (ο όφις ο αρχαίος) (Otkr. 12, 9), Anđeo bezdana (ο άγγελος της αβύσσου) (Otkr. 9,11), Veelzevul (Βεεζεβούλ) (Mt. 12,24; Mk.3,22),zver (το θηρίον) (Otkr. 19,19), čovekoubica (ανθρωποκτόνος) (Jn. 8,44).
Kod Svetih otaca nalazimo u praksi ostvareno susretanje sa satanskim dejstvom i njegovim razobličavanjem Duhom svetim kao neprekidno svedočenje da je Hristos Bogočovek razorio i obesilio satanu i vojsku njegovu. Drugim rečima, Sveti oci nam svedoče moguć Put spasenja od ropstva satani jer taj Put spasenja jeste Hristos Bogočovek. Nema negiranja sveta (ni materijalnog ni nematerijalnog), nema negiranja čoveka (ni tela ni duše), već borba za preobražaj tvorevine i njenu slobodu od zla (satane) kroz oboženje čoveka u Hristu Bogočoveku.
U savremenom nam duhovno opitnom svedočenju Crkve nalazimo sledeće o Đavolu (satani): „Đavo je duhovno biće, ali, nečistotom bunta i nepokornosti, otežalo i centrifugalnom silom svoje gorde želje, otpalo i daleko izbačeno od Boga, a usled toga degenerisano i izopačeno, u odnosu na sve one duhove koji su ostali verni Tvorcu. U njegovoj moći i posedu je obmana. On je tvorac i svedržitelj opsene i laži. On je zli majstor, podivljali umetnik i kovač lažnog novca. Nesretno, nakazno, malignitetom samovolje obolelo i smradnim i gnojnim karcinomom mržnje prekriveno i ispunjeno biće. Ali svojom hipnotičkom moći, pred očima sveta, miomirisnim uljima pomazano,u dostojanstvene odežde sveznanja odeveno i u lik čednosti maskirano“ (Arsenije 2006: 36).
Slično nalazimo kod J. Romanidisa: „Satana ne predstavlja samo odrični pojam zla već, naprotiv, i potvrdnu silu. On ima slobodnu volju (II Tim. 2, 26) ‘namere’ (II Kor. 2,11) i ‘lukavstva’ (Ef. 6,11). On je ličnosna sila koja poseduje sposobnost da čak i pre vaskrsenja spozna da je Hristos Sin božiji (Mt. 4,1-11 i Lk. 4,1-3). Pod njegovom vlašću su čitavi legioni demona i nevidljivih sila (Mt. 8,28-34; Mk. 5,1-20; Lk. 8, 26-39; Ef. 6,12; Kol. 2,15,1 Tim. 4,1-4), između kojih su sve jedni gori od drugih (Mt. 12,43-45; Lk. 11, 24-26). Đavo (satana) i vojska demona imaju svoje vlastito učenje (I Tim. 4,1-4). Otuda postoji ‘mudrost… demonska’ (Jak. 3, 15) i ‘mudrost… knezova ovoga veka’ (I Kor. 2, 6)“ (Romanidis 2001: 112).
Satana je svojim ličnim htenjem sebe odrodio od Boga, promenio je usmerenje svoje prirode i došao u neprirodno stanje u kome obitava samo po svojoj volji, a ne onako kako ga je Bog stvorio[4]. Na pitanje kako se to desilo, odgovorićemo sledećim, savremenim svedočanstvom, koje istovremeno govori o neprekidnosti crkvene svesti o tajni bezakonja i o njenom pokretaču i nosiocu. Evo kako satana u tom delu „sam sebe“ predstavlja:
„Ja se zovem Satana (jevrejski hassatan). Pridev mome imenu je Velijar (Zloća) (II Kor. 6, 15). Još se zovem Veelzevul, tj. gospodar đubreta, nečistote i greha, zato je moj elemenat smrad, sumpor, prljavština, raspadanje itd. Ja sam Diavolos – opadač, đavo. Po ideji i na značenju svoga bića ja sam anđeo, koji se udaljio od ideje i značenja ove reči, dakle pali anđeo (I Car. 22,21), pripadam duhovnom svetu kao ličnost, ali po etičkim svojstvima protivan sam dobrim anđelima.
Ja sam neprijatelj u apsolutnom smislu ove reči sa svih mogućih tačaka gledišta, neprijatelj Boga, božijih planova i dela, tj. ljudi i njihova spasenja.
Bio sam anđeo, a sada sam pali anđeo, a pao sam zbog zavisti, gordosti i drskog bunta protiv Boga… i tako postao zao duh, demon, uzrok zla i greha, kušač ljudi na zlo, klevetnik… optužilac celog čovečanstva pred Bogom (Otkr. 12,10). Pre svoga pada bio sam pečat savršenstva, punoća mudrosti i venac – kruna lepote… ja sam bio pomazani heruvim… Ja sam bio divna jutarnja zvezda neba, sin sunčane zrake, a kada sam padao sa neba, najdonji ad (beo1) radi mene zadrhtao… i sreo me da uđem… Ja sam pre pada i zbacivanja sa neba slušao himnu serafima:
‘Sveti je, sveti, sveti Gospod Savaot
Nebo i Zemlja su puni slave njegove’
… To je najslađa i najskladnija himna – pesma…'“ (Mirković, 1981:7-8)
Tako je Satanail (anđeo gospodnji) postao satana (zao duh)!
 
Koreni posvetovnjačenja
Činjenica da govorimo o palosti kao o nečemu na prvi pogled samodelatnom i samostalno jakom, prirodnom (samopostojećem), jeste koprena iza koje se krije punoća tragedije palosti.
Delatna palost jeste posledica ipostasnog opredeljenja (izbora), a ne prirodne uslovljenosti ili nedostatnosti. Oci svedoče da: „Prvi vinovnik greha i otac zla (Jn. 8, 44) jeste đavo. Ovo je kazao Gospod, a ne ja. Jer, đavo greši od početka… (1 Jn. 3,8). On nije sagrešio zbogtoga što je od prirode dobio neophodnu naklonost na greh (u tom slučaju krivica za greh bi pala na onoga koji ga je stvorio takvim); iako je stvoren dobrim, on je sopstvenom voljom postao đavo; to ime dobio je od učinjenog zlodela“ (Kirilo Jerusalimski 2001: 24).
Imajući ovakva duhonosna svedočanstva Otaca možemo zaključiti da palost sa svojim zakonima ma koliko bila prisutna u prirodi, kroz nasilje i njenu destrukciju, nije prirodna već neprirodna.
U ovakvim svedočanstvima sadržan je i biblijski odgovor na pitanje otkuda zlo u prirodi koja po sebi niti je i niti može biti zla ili da ima zlo po sebi, jer je od Boga stvorena. Po završetku stvaranja, ali ne i njegovom dovršetku, Bog je objavio da je sve dobro: „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro dan šesti“ (1 Moj. 1,31). Sveti Kirilo Jerusalimski, poučavajući katihumene tumačeći proroke, svedoči im: „Oplakujući đavola prorok kaže: „Ti si pečat savršenstva i venac dobrote, bio si u raju Božijem’ (Jez. 28, 12-13). A nešto kasnije: ‘Bio si neporočan u danima tvojim, od kada si stvoren, dok se u tebi ne nađe bezakonje’ (Jez. 28,15). Vrlo dobro je ovo rečeno: ‘Dok se u tebi ne nađe bezakonje, jer nije spolja u tebe došlo zlo, nego si ga ti sam porodio'“ (Kirilo Jerusalimski 2001: 24-25).
Palost, a time i greh, posledica je delatnosti ličnosti, a ne prirode. Priroda po sebi nikada ne bi mogla da uradi nešto što nije sadržano u njoj, zato govorimo o ipostasnim korenima palosti. Početak palosti je u sataninom otpadanju od Boga, koji je tu svoju zamisao preneo prevarom na Adama i Evu, a zatim kroz greh i smrt na sve njihove potomke.
Pobuna prvopalog kroz tvorevinu sveobuhvatna je i sobom dotiče sve pore čovekovog života i prodire u njih, bio on u Crkvi ili ne, čineći tako od života tragediju postojanja. Otuda je jasno da se kroz istoriju događalo i događa se da tok vremena kod vernih izazove razna odstupanja od Bogočoveka Hrista.
To odstupanje najuopštenije ali i najsažetije u našem vremenu možemo nazvati pomoću nekoliko imena: sekularizacija[5], antropocentrični humanizam[6], koja su sva suštinski sinonimi za praktični ateizam – iliti jednostavno rečeno posvetovnjačenje[7].
Pre nego što detaljnije razmotrim početne uzroke posvetovnjačenja, naveo bih izvanredan opis posvetovnjačenja u praksi koji je dao Pelikan: „Praktični ateizam, naprotiv, nije ograničen na inteligenciju, nego predstavlja radnu filosofiju velikog broja onih kojima je hrišćanska poruka upućena. Praktični ateizam je poricanje, u praksi, da postoji Bog, ili stav u skladu sa kojim je pitanje egzistencije Boga irelevantno za smisao života i za čovjekove odluke uopšte. Otkriće naučnih objašnjenja za fenomene koji su prethodno pripisivani natprirodnim uzrocima umanjilo je područje misterije i stvorilo jedan ‘razočarani svijet’. Slično tome, eliminisanje uticaja organizovane religije iz sfera aktivnosti kao što su medicina, obrazovanje i umjetnost odvelo je do pogleda na svijet po kojem ideje Boga i života poslije smrti ne igraju neku značajnu ulogu za čovjeka. Termin ‘sekularizam’ skovan je sredinom devetnaestog vijeka da bi označio takvu filosofiju života. Kada su na to prisiljeni u raspravi, sljedbenici praktičnog ateizma mogu da ispovijede svoju vjeru u Boga, tj. prihvatanje ideje da Bog postoji, ali nezavisno od rasprave te vrste izgleda kako oni smatraju da ne potrebuju takvu jednu hipotezu. Većina bogoslova bi jedno takvo gledište nazvala ateističkim; jer, ako termin ‘bog’ ima neko značenje, uvjeravali bi oni, to značenje bi moralo da uključi obavezu da se uđe u suštinske odnose sa božanskim, ma koji oblik ti odnosi mogli da poprime“ (Pelikan 2005: 23). No vratimo se počecima svega.
 
Dešavanje u Edemu
Preko Sv. proroka Mojsija imamo jasno svedočanstvo o tome šta je čovek dobio od Boga i šta je satana uradio:
„Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svome obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.
I stvori Bog čoveka po obličju svome, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.
I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu“ (1 Mojs. 1, 26-29).
Ovakvim stvaranjem Bog očigledno nije stvarao robove ili pak neke suparnike sebi već je stvorio biće koje, iako tvorevina, ipak se razlikuje od tvorevine jer je stvoreno i kao obraz božiji – καθ’εικόνα
„Jer nas je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina od njegovih stvorenja“ (Jak. 1,18), svedoči nam Pismo.
Potpuno je ispravno rečeno sledeće o čoveku: „On je odgovoran za tvorevinu, prinošenje i osvećenje svega što je dovedeno u postojanje, pošto je njegov prvolik, Hristos, Onaj koji prinosi i koji spasava sve ljude“ (Nelas 2001: 25). Tajna je bila u čovekovoj zadatoj ipostasnosti koja je na raspolaganju za svoje ostvarenje imala prirodu čovekovu, jer: „stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim po biću njegovom razlio čežnju za božanskom beskrajnošću života, za božanskom beskrajnošću saznanja, za božanskom beskrajnošću savršenstva“ (Popović 2007: 53).
Čovek je ikonično biće, biće koje ukazuje i najavljuje Tajnu Bogočoveka Hrista i otuda je čovek sav bogocentričan jer je po svemu što ima, i po prirodi i po ipostasi, hristocentričan. Bogolikost utemeljena na Hristu Bogočoveku prožima celog čoveka i ono što mu je dato (prirodu) i ono što mu je zadato kroz dar slobode, jer sve čovekovo Hristos je primio kao svoje. Pa opet ništa od toga se čoveku ne nameće već se na sve to kenotičnom ljubavlju od strane Tvorca poziva.“Bogolikost prirode ljudske ima svoj ontološki i teleološki smisao: ontološki, jer je u njoj data suština bića čovekovog; teleološki, jer je njome određen čoveku, kao cilj života, Bog sa svima svojim beskrajnim savršenstvima… U samoj stvari: biću čovekovom Bog je prvo, a čovek – drugo. Drugim rečima, čovek je sazdan kao potencijalno bogočovečansko biće koje je imalo zadatak da, vođeno bogolikom dušom, sebe u svemu upodobi Bogu, i tako stvarno izradi sebe u bogočovečansko biće, tj. biće u kome je čovek idealno sjedinjen sa Bogom i živi u Njegovim božanskim, beskrajnim savršenstvima“ (Popović 2007: 53) – do Bogočoveka Hrista.
Promišljanje o bogolikosti čoveka u sebi podrazumeva i promišljanje o dostojanstvu i ulozi tela (materije) u ipostasnosti čoveka. Telo nije zanemareno već je obuhvaćeno ipostasnošću čovekovom bez koje je ipostasnost čovekova nestvarna, jer telo jeste neotuđivi deo prirode čovekove baš kao što je i duša. „Ono što je prirodno za čoveka, u osnovi je određeno njegovim stanjem pre pada: Ti, Stvoritelju, oživevši blato, dao si mi telo i kosti, i disanje i život. Dajući čoveku postojanje, Tvorac je izgradio („Gi, Stvoritelju, oživivši blato’) ono što se odnosi na telo (‘telo i kosti’), i što se odnosi na dušu (‘disanje i život’). Ove dve čovekove dimenzije organski sjedinjuju ljudsku ličnost sa materijalnim i duhovnim dimenzijama tvorevine, te ga čine obnavljačem univerzuma, mikrokosmosom“ (Nelas 2001: 171).
Prema ostaloj tvorevini čovek je izuzetak koji u sebi objedinjuje i prevazilazi mnoge protivrečnosti načina postojanja same tvorevine.
„I stvori Bog čoveka po obličju svojem, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih“ (Post. 1,27).
„Jako Bog sozda čelovjeka v neistljenije, i vo obraz podobija svojego sotvori jego…“ (Prem. Solomoni 2,23) – (Biblija 1894)
„Jer je Bog stvorio čovjeka za neraspadljivost, i učinio ga na sliku svoje besmrtnosti“ (Prem. Sol. 2, 23) – (Biblija 1969)[8].
„… Upovanije ih besmertija ispolneno“ (Prem. Solomoni 3,4). „… Nada im je u besmrtnosti“ (Prem. Sol. 3,4).
„Bože otcev, i gospodi milosti tvojeja, sotvorivij vsja slovom tvoim, i premudrostiju tvojeju ustroivij čelovjeka, da vladjet sotvorennimi ot tebe tvarmi, i da upravljajet mir v prepodobji i pravdje, i v pravotje deuši sud da sudit“ (Prem. Solomoni 9,1-3).
„Bože otaca naših i Gospode milosrđa, ti koji si riječju svojom stvorio svemir, i koji si sazdao čovjeka mudrošću svojom, da vlada nad stvorovima tvojim, i da svijetom upravlja u svetosti i pravednosti, i da sudi dušom pravičnom“ (Prem. Sol. 9,1-3).
„Gospod sozda ot zemlji čelovjeka… i dade im vlast nad suščimi na nej. Jakože oni sami, obleče ih krepostiju, i po obrazu svojemu stvori ja. I položi strah jego na vsjakoj ploti ježe vlasteljstvovati zvjermi, (i skoti) i pticami. Pomišljenije i jazik, i oči, uši, i serdce dade im razmišljati: Hudežestvom razuma ispolni ja, i dobraja i zlaja pokaza im. Položil jest oko svoje na sredcah ih, pokazati im veličestvo djel svoih“ (Sir. 17,1-8).
„Gospod stvori čovjeka od zemlje… dade im i vlast nad svime što je na zemlji. Svakom je stvoru udahnuo strah od čovjeka, da bi on gospodario zvijerima i pticama. Oblikovao im jezik, oči, uši, i srce im dade da razmišljaju. Napuni ih znanjem i razumijevanjem i otkri im dobro i zlo. Oči je svoje stavio u srca njihova, da im pokaže veličanstvo djela svojih“ (Sir. 17,1-8).
Navedene biblijske odeljke u sažetku nalazimo kod Svetog Makarija Egipatskog (Makarije Egipatski 1996: 123): „Visoko je dostojanstvo čoveka. Pogledaj kakvi su nebo i zemlja, sunce i mesec, pa ipak Gospod nije blagovoleo da u njima počine, već jedino u čoveku. Zbog toga je čovek dragoceniji od svih tvari. Usudiću se da kažem – ne samo od vidljivih, nego i od nevidljivih, tj. duhova koji služe. Jer, ni o arhanđelu Mihailu, ni o arhanđelu Gavrilu Bog nije rekao: Stvorimo… ga po obrazu i po podobiju našem (Post. 1, 26), već o umnoj prirodi čoveka, tj. njegovoj besmrtnoj duši. Napisao je, naime: anđelske vojske su oko onih koji ga se boje“ (Ps. 33,8).
 
Satanska prevara i pad
Na sve ovo satana je, ušavši u zmiju, Evi (a preko nje i Adamu) ponudio, ne porekavši dobijene darove, da ih samovoljno pojačaju – ponudio im je posvetovnjačenje u oblandi humanizma. O praktičnim posledicama darova satane čoveku jasno govori Sv. Grigorije Palama: „Tako se usled greha među nama pojavljuju građanski ratovi i neredi, donoseći sa sobom sve vidove zla i useljavajući u predvodnike pobune i pobunjenike načalnika (kneza) zla, koji ih pretvara u zveri. Neće biti preterano ako se kaže da one u kojima se nastanio, on (knez tame) priprema da prihvate demonsku ćud. Tako se događa da onaj, koji je od početka čovekoubica i čovekomrzac, učini da i sam čovek postane čovekoubica i protivnik Životodavca Hrista, a tim pre neposlušan i protivan zemaljskim carevima ili duhovnom ocu, pastiru i učitelju“ (Grigorije Palama 1999: 23). Satana je na taj način odsekao čoveka od izvora i izmenio mu cilj – ostvario je preusmerenje čoveka preko zloupotrebe prirode. Posvetovljenje (humanizam) „je u stvari osnovno zlo, prvobitno zlo čovekovo. U ime tog prvobitnog humanizma čovek je proterao Boga u natčovečansku transcendentnost, i sav ostao pri sebi i u sebi“ (isto).
Sakrivši smrt koja je neminovna za raskid zajednice sa Bogom svojim lažnim čovekoljubljem, satana je pokušao da preusmeri Adama i Evu od puta ka Bogu na stranputicu. Darove prirode koje je čovek dobio od Boga kao atribute svog ipostasnog projavljivanja u svetu satana nije porekao već je njima hteo da porekne samu ipostasnost čoveka. Paradoks satanske prevare jasno pokazuje bogomudri Grigorije Palama kada kaže: „U suštini svojoj, pad se čovekov sastojao u tome što je čovek ustao protiv bogolikog ustrojstva svoga bića, napustio Boga i božije, i sveo sebe na čisto veštastvo, na čistog čoveka“ (isto: 53).
Po satani, čovek je svoju darovanu i zadatu bogolikost trebalo da zameni za satanolikost i da ne bude Hram Duha svetoga već da postane „hram Satane“ – uaos; toi Hatsgua (Popović 1999a: 37). Da bi se to desilo, demon je morao da udari na ipostasnost čoveka. Sledujući Svetim ocima pre njega, prepodobni otac Justin svedoči: „U problemu ličnosti se kao u žižu stiču svi ostali problemi. Ličnost je poprište svih večnih i vremenih problema i kontradikcija“ (Popović 1999b: 30).
 
Metod i cilj satane:
skrivanjem smrti ubiti čoveka
Sv. prorok Mojsije Duhom svetim svedoči o demonskoj prevari:
„Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?
A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u njega, da ne umrete.
A zmija reče ženi: nećete vi umreti;
Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.
A žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra roda sa njega i okusi, pa dade i mužu svome, te i on okusi“ (1 Mojs. 3,1-6).
Pokušaj „lakšeg puta“, trenutnog, magijskog (bezipostasnog) i samovoljnog oboženja kroz tvorevinu samo je projavio egoizam kod čoveka. Prema biblijskom opisu, Evino viđenje ploda zabranjenog drveta da je „dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo“ – samo za sebe, a ne ono što daje Bog – „vrlo dobro radi znanja“ – u praksi se pokazalo kao vlast egoizma kojim se hrani posvetovnjačenje. Jer egoizam jeste težnja da se ima hrana bez Boga, doživljaj sveta i čoveka bez Boga u punoj „svesnosti“ o svom čovekoboštvu – a sve to hrani posvetovnjačenje.
Paradoks posvetovnjačenja je i u tome da je ono plagijat straha od smrti u svesti čoveka koji zamagljuje onu pravu smrt čineći čoveka na taj način bogobornim. Metod sekularizma jeste proces u kome, kako ga definiše prepodobni Justin: „[…] bogočovečni metod života se gubi i zamenjuje metodom koji je tuđi čovečijoj prirodi; bogoobraznost se zamenjuje grehoobraznošću; na mesto εικόνα Θεού stupa εικόνα της αμαρτίας; a tron uma, srca i tela, na tron celokupne Adamove ličnosti sede satana i sile i vlasti mraka“ (Popović 1999a: 26). Kroz posvetovnjačenje prirodni darovi čovekovi, njegove osobine i htenja, postaju strast(i). Po svetootačkom iskustvu koje nam prenosi episkop Artemije,“strast je po svetom Maksimu, u neku ruku precenjivanje, pretpostavljanje bilo koje čulne stvari duhovnim vrednostima. Strast se pojavljuje kao neprirodno kretanje prirodnih sila čovekovih, i nije ništa drugo do ‘zloupotreba’ istih. To nepravilno kretanje prirodnih sila čovekovih projavljuje se kao nerazumna želja tela prema čulnim stvarima ovoga sveta, tj. kao čežnja za čulnim uživanjima, više nego za duhovnim, fakt koji karakteriše kako prvog čoveka posle pada, tako i sve ljude koji su od njega proizašli“ (Radosavljević 1997: 41). Istinu koju nalazimo kod Svetog Maksima Ispovednika da je strast „neprirodno kretanje duše“ (Maksim Ispovednik 1997: 41) – možemo slobodno dopuniti da je to neprirodno kretanje duše i tela zajedno.
Jedan pokušaj „naučnog“ tumačenja Prvorodnog greha
Postoje i neka „strogo naučna“ tumačenja onoga što se desilo u rajskom vrtu između praotaca i satane, koja su suštinski gnostičkog, a ne naučnog, karaktera (videti: Rakić 2004: 200), jer su poznata i „otkrivena“ izabranim pojedincima.
Jedno od takvih tumačenja nalazimo kod Elijadea. „[…] Mit o prvobitnom Raju u kojem je živeo prvobitni Čovek, i mit o nekom ‘rajskom’ mestu koje je teško dostupno ljudima, bio je poznat i izvan oblasti Eufrata i Mediterana… Jehova zapoveda čoveku sledeće: „Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu! Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš’ (2: 16-17). Iz ove zabrane izdvaja se jedna dotada nepoznata ideja – egzistencijalna vrednost znanja. Drugim rečima, znanje može korenito da izmeni strukturu ljudske egzistencije… Osnovna slika podseća na dobro poznati mitološki amblem – naga Boginja, čudotvorno Drvo, i njegov čuvar, Zmija. Ali umesto junaka koji pobeđuje i prisvaja simbol života (čarobni plod, izvor mladosti, blago, itd.), biblijska priča prikazuje Adama, naivnu žrtvu zmijine lukavosti. U celini uzev, ovde je reč o neuspeloj imortalizaciji kao što je to bio slučaj i s Gilgamešom (23). Jer, ukoliko bi postao sveznajući, jednak ‘bogovima’, Adam bi mogao da otkrije i Drvo života (o kojem mu Jehova nije govorio) i da postane besmrtan. Tekst je jasan i kategoričan: ‘I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i ubere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi’ (3: 22). I Bog izgna par iz Raja, i osudi ih na rad da bi živeli… Zmija iz Knjige postanja na kraju je sasvim dobro uspela u svojoj ulozi ‘čuvara’ simbola Života ili mladosti“ (Elijade 1991a, 143-144).
U navedenom Elijadeovom citatu vidimo na delu šta znači „naučno“ generisanje poluistine i plagijata za punoću istine. Niti je Drvo života bilo sakriveno niti je zmija (satana) saradnik Bogu, a još manje je Bog ljubomoran na svoju tvorevinu. Što se tiče rada, Adam je i pre pada radio u raju jer on (Adam) je kreativno biće bez obzira na to što je i sam stvoren. Međutim, tako se radi ukoliko je cilj relativizacija onoga što nam je podareno od Boga.
Tumačenja Prvorodnog greha na ovakav način po svojoj suštini sleduju učenju onoga ko se odrekao svoga imena, satane, koristeći omiljenu obrazinu demona – inteligenciju – jer „đavo je velika inteligencija bez imalo dobrote i ljubavi“ (Popović 2007: 119).
Na sve ovo možemo odgovoriti rečima i primerom koji nalazimo u Poslanici Sv. Varnave: „Pošto su dani zli, i pošto (protivnik) koji dejstvuje ima vlast, dužni smo da, pazeći na sebe, istražujemo naredbe (δικαιώματα) Gospodnje. Pritom, pomoćnici vere naše jesu strah (Gospodnji) i trpljenje, a pomagači su nam dugotrpeljivost i uzdržanje (εγκράτεια)… Zato smo, braćo, dužni da se tačno staramo oko spasenja našeg, da ne bi onaj Zli (ο πονηρός), učinivši da se među nas uvuče zabluda, odstranio nas od života našeg (u Hristu)“ (Varnava 1999: 146-147).
 
Čovek, tvar i smrt
Prethodno izneta razmišljanja prihvatljivija su za posvetovnjačenog čoveka jer njegova (demonizovana) svest plaši se smrti kao razdvajanja duše od tela,u smislu prestanka biološkog života. Posvetovnjačen čovek se užasava smrti samo zato što čovek, kada se odvoji duša od tela, ne može više da uživa u čovekoboštvu i u „nasladama njegovim“.
Da je to iskonsko u demonskoj genealogiji greha, svedoči Sv. Atanasije: „Jer, udaljivši se od poznanja Jednoga i Istinitoga – a to je Bog[9] – i udaljivši se od želje za Njim, dospeli su do raznih i pojedinačnih želja tela. Zatim, kao što to obično biva, obuzeti željom za svakojakim i mnogim stvarima, ostvariše i odnos prema njima, tako da se pobojaše da ih ne izgube. Zbog toga, dakle, stupiše u dušu i strah i briga, i uživanje, i staranje o smrtnim stvarima. Jer, ne želeći da se odvoji od želja, duša se plaši smrti i razdvajanja od tela“ (Atanasije Veliki 2003: 29).
Međutim, u tom žalu za izgubljenim zadovoljstvima nema ni traga svesti o činjenici da smrt nije povratak u nepostojanje. Smrt nije toliko gubitak kvantiteta života koliko jeste promena kvaliteta postojanja, kako govori i Sveti Nikita Remezijanski: „A duša ne umire tako, već menjajući život“ (Nikita Remezijanski 2007: 149). Posvetovnjačenje zato i jeste društvo mrtvih u kome verni Hristu Bogočoveku moraju da svedoče i svedoče život. Meta napada posvetovnjačenja kod čoveka jeste „volja, svest, um i ljubavna sila. Svi delovi duše sačinjavaju jednu organsku celinu koju odražava bogolika suština duše“ (Popović 1999a: 24). Satana napada suštinu, a ne formu.
Smrt je živo, neostvareno postojanje čoveka u užasu pogrešno ostvarene zajednice – život ne sa Bogočovekom Hristom nego sa demonima. O tome nam jasno svedoči Sv. evanđelje: „Tada će reći i onima sa leve strane: ‘Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim'“ (Mt. 25,41).
Sveti Nikita Remezijanski o prvorodnom grehu kaže: „Tada je propalo sve pređašnje blaženstvo besmrtnosti i sreća i napredak i u takvom stanju ljudski rod je stao da napreduje u zlu da je svaka njihova pomisao i radnja i namera bila na zlo, što je još gore, zlo se raširilo na sve strane i stadoše da poštuju svakakve idole“ (Nikita Remezijanski 2007: 127).
Zato, sledujući svetootačkom svedočanstvu, tvrdimo za posvetovnjačenje da je nastavak prvorodnog greha. O njegovim posledicama, a koje su prepoznatljive kao posvetovnjačenje, Sv. Atanasije svedoči: „Pošto je (duša čovečija) promenila smer i zaboravila da je sazdana po obrazu dobroga Boga, ona više ne posmatra stvari silom koja je u njoj, odnosno silom Boga Logosa, po čijem je obrazu i stvorena. Istupivši iz same sebe, ona izmišlja i obrazuje ono čega nema. Pošto je uzbuđenjima telesnih želja prekrila ono što je u njoj kao kakvo ogledalo, kojim je jedino bila u stanju da vidi obraz Očev, ona više ne vidi ono o čemu duša treba da misli, nego se okreće na sve strane i posmatra samo ono što je čulima dostupno. Zbog toga ona, prepuna svakakvih telesnih želja i uznemirena od pomisli na njih, zaboravlja svojim umom na Boga, te ga sama iznova zamišlja u telesnim i čuvstvenim stvarima, nazivajući vidljive stvari Bogom i slaveći samo ono što želi i što joj se prijatnim čini… Tako je i u staro vreme bilo sa bezumnim ljudima. Pogruzivši se u telesne želje i maštanja i zaboravivši na svaki pojam o Bogu i na slavu Njegovu, oni su, zamagljenog uma, ili bolje reći bezumno, sve što im je bilo vidljivo smatrali bogovima, slaveći tvar umesto Tvorca (Rimlj. 1, 25) i obožavajući tvorevinu više nego Gospoda Boga, njenog Uzročnika i Sazdatelja“ (Atanasije Veliki 2003: 36).
Demon ometa čoveka svojim obmanama jer mu istina o čoveku ne odgovara. Sveti oci, vođeni Duhom Svetim, svedoče svakom od nas: „Suština je tvoja ni iz čega, telo od blata. A ono što si i odakle si, upravo je celo ni iz čega. A zaista si i takav slika Stvoritenja...“ (Nikita Remezijanski 2007: 119).
Demon se plaši ove istine jer ona podriva njegove prevare i otvara čoveka za susret sa Bogočovekom Hristom.
Da bi ovo sprečio, demon skriva od čoveka činjenicu da postoji voljom i po daru Tvorca, a ne silom svoje prirode ili zasluge. To radi lukavo i postepeno. „On odmah trgujući s tobom bezbožno u vidljivoj promeni, obmanu te obećanjem, prevari te nagovorom, na prevaru te ubi, ubistvom te posla u trajnu smrt. Ali kako obesni nije mogao da dospe u podobije sa najizvrsnijim veličanstvom božijim, tako te zavidnik nije sasvim uništio“ (isto).
 
Zaključak
Varka posvetovnjačenja stara i bljutavo sladunjava je sablazan demonska kojom demon kuša Crkvu ne bi li je prevario nudeći vernima tuđu istinu i način ostvarenja čoveka skrivajući iza opsene greha smrt koja sledi.
Međutim, istina o Bogu i čoveku potpuno je drugačija, ona nije istina prirode već Istina Ipostasi Hrista Bogočoveka, Sina božijeg koji se ovaplotio od Duha Svetoga i Marije Djeve. Svojim ovaploćenjem Sin božiji je otkrio cilj i pravo dostojanstvo u kome čovek jedino može postojati kao slobodovoljno ipostasno biće bez obzira na stvorenost čovekove prirode.
Da bismo to postigli, moramo se hraniti i pojiti Telom i Krvlju Hrista Bogočoveka u Crkvi Duhom Svetim, a to znači ostvarivati slobodu postojanja kroz oboženje. Hristos Bogočovek je učinio da nas Bog Otac prepoznaje u Njemu kao svoje i mi treba da prepoznamo Boga kao Oca našeg Duhom Svetim svim svojim bićem. Ne samo razumom, ne samo voljom ili samo osećanjima, no celim svojim bićem, telom i dušom. To isto svedočimo i drugima: bez prihvatanja Hrista, u Crkvi nema i ne može biti bilo kakvog zajedničarenja ili sjedinjenja jer, ukoliko toga nema, onda se radi o dva različita sveta, o Istini i neistini.
Tačno je da napred rečeno na prvi pogled nije dostignuto od svih vernih u Crkvi, ali je tačno i to da je to jedino moguće u Crkvi i da verni u zajednici sa svima svetima to svedoče i prenose dalje.
U Crkvi uvek glasi načelo da sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogočoveku predajemo, te otuda svi saučestvujemo u darovima koje pojedinac projavi u Crkvi. To je ono što posvetovnjačenje pokušava da sakrije i negira jer čovek je po meri Hrista Bogočoveka a ne po meri čovekomiša – čoveka grehom okovanog u palu prirodu.
Primljeno: 22. avgusta 2013. Prihvaćeno: 23. septembra 2013.
 
Literatura
Biblijski izvori
 
Η ΑΓΙΑ ΓΡΑΦΗ Η ΠΑΛΑΙΑ ΔΙΑΘΗΚΗ ΚΑΙ Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, Έκδοσις
Αδελφότητος Θεολόγων η „ΖΩΗ” (1991).
Novum Testamentum Graece (2001), Nestle-Alan.
Sveto pismo, Novi zavjet (1984), izdanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, Beograd.
Biblija (1894), na crkvenoslovenskom, Moskva.
Biblija (Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta) (2004), Beograd.
Biblija (1969), na hrvatskom, Zagreb.
 
Svetootački izvori
Atanasije Veliki (2003), Protiv idola, O očovečenju Boš Logosa, preveo sa grčkog izvornika S. Jakšić, Novi Sad.
Varnava Apostol (1999),„Varnavina poslanica“, preveo sa grčkog izvornika ep. A. Jevtić, u: Dela apostolskih učenika, Vrnjačka Banja – Trebinje.
Grigorije Palama (1999), „Gospode, prosveti tamu moju“, beseda 1, preveo sa ruskog M. Stanković, u: Sabrane besede, Obraz svetački, Beograd.
Zlatousti J. (1978), Liturgija, prevod J. Popović, Manastir Ćelije kod Valjeva, Beograd.
Kirilo Jerusalimski (2001), Katiheze, preveo sa ruskog R. M. Mijatov, Beograd-Valjevo-Srbinje.
Makarije Egipatski (2009), „Prvobitno svetlo stanje“, prevod hilandarskih monaha, u: Hilandarski prevodi, br. 21, Manastir Hilandar.
Maksim Ispovednik (1997),“400 glava o ljubavi“,u: Izabrana dela, 400 glava o ljubavi, Podvižničko slovo, Mistagogija, preveo sa grčkog izvornika i komentare napisao episkop raško-prizrenski A. Radosavljević,Prizren.
Nikita Remezijanski (2007), Sabrana dela, knjiga I, prevela sa latinskog D. Petrović, Društvo prijatelja manastira Divljana, Bela Palanka Beograd. Popović J. (1999a),
„Put bogopoznanja“, u: Sabrana dela, br. 8-9, Manastir Ćelije, Beograd.
Popović J. (1999b),“Filosofija i religija F.M. Dostojevskog“, u: Sabrana dela, br. 6-7, Manastir Ćelije, Beograd. Popović J. (2007),
„Bogonosni Hristoslov, izabrani spisi oca Justina“, u: Hilandarski putokazi, br. 50, Manastir Hilandar.
 
Rečnici
Vujaklija, M. (2007), Leksikon stranih reči i izraza, Beograd.
Pelikan, J. (2005), Melodija teologije, filosofski rečnik, preveo sa engleskog M. Knežević, Jasen, Beograd.
Rakić, B. R. (2004), Biblijska enciklopedija, Srbinje-Beograd.
 
Ostala literatura
Arsenije, monah (2006), BOG i rokenrol, Manastir Crna reka.
Elijade, M. (1991), Istorija verovanja i religijskih ideja 1, Beograd.
Mirković, L. (1981), Satana Govori, Beograd.
Nelas, P. (2001), Oboženje u Hristu, Srbinje-Beograd-Valjevo.
Radosavljević, A. (1997), komentari u 400 glava o ljubavi, stotina prva (35).
Sveti Maksim Ispovednik, Izabrana dela, 400 glava o ljubavi, Podvižničko slovo, Mistagogija, preveo sa grčkog izvornika i komentare napisao episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević, Prizren.
Romanidis, J. (2001), Praroditeljski greh, Novi Sad.
Trubeckoj, N. (1996),“Religije Indije i hrišćanstvo“, u: Zbornik Vaskrsenje i reinkarnacija, Beograd.
Šmeman, A. (2008), „Vodom i duhom“ ,u: Hilandarski prevodi, br.51,preveli sa ruskog izvornika hilandarski monasi, Manastir Hilandar.
 

The Problem of Secularism
Boban Milenković
 
Faculty of Theology of Aristotle University in Thessaloniki, Greece
(Το Τμήμα Θεολογίας Θεολογική Σχολή του Α.Π.Θ.)

 
The aim of this paper is an attempt at revealing that the problem of secularisation of the Church is the result of a continuous action of Satan against man. Satanic influence in this world is the essence of the secret of iniquity. This very secret represents and offers a complete and utter negation of all that man and the world have received through Deus homo Christ which is shown in practice as secularism.
 
Keywords: God, the Church, Deus homo Christ, creation, man, Satan, sin, temptation, fraud, secularisation, hypostasis, deification
 


 
NAPOMENA:

  1. Kontakt autora: [email protected]
  2. lažistina = laž proglašena za istinu.
  3. Pod izrazom razdelatna tajna postojanja podrazumevam satanino otpadništvo od Boga i njegov neprekidni rat protiv Boga i tvorevine božije, koji je postao način njegovog (samo)destruktivnog postojanja i delanja.
  4. Nažalost, istina je da: „Od svih učenja Pravoslavne crkve, moderni, obrazovani, čak i verujući ljudi najteže primaju učenje o satani kao stvarnoj ličnosti, kao vođi čitave gomile zlih duhova… Otkrivenje, dakle, može doći i od đavola, a razli-kovati ga od božanskog otkrivenja, nije uvek lako“ (Trubeckoj 1996: 7).
  5. „Sekularizacija (lat. secularisatio), posvetovljavanje…, pretvaranje nečeg crkvenog u svetovno (mirsko); posvetovljenost, pretvorenost nečeg crkvenog u svetovno (mirsko)“ (Vujaklija 2007: 804).
  6. „Humanizam (lat. Humanus, ljudski, čovečiji, čovečan); fil. gnoseološko učenje daje celokupno naše saznavanje, po svojim pobudama kao i po svom obimu i ciljevima, vazda samo čovečansko i da se ne može dići iznad čovečanskog, jer ga i stvaraju i uslovljavaju čovečanske potrebe“ (isto: 998).
  7. U daljem tekstu koristiću izraz sekularizam ili neki od navedenih samo u slučaju citiranja, jer izraz posvetovnjačenje je potpuniji i razumljiviji u našem jeziku kada je reč o temi o kojoj pišem.
  8. Citati knjiga kojih nema u Daničićevom prevodu Starog zaveta na srpski navedeni su prema navedenim izdanjima Biblije na crkvenoslovenskom i hrvatskom jeziku.
  9. Dužan sam ovde napomenuti da kada Sveti oci govore o Bogu u jednini, uvek se podrazumeva da govore o Svetoj Trojici jer hrišćanski pojam Bog podrazumeva da je Bog Sveta Trojica, tj. Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti – zajednica Tri jednosuštne Ipostasi. Pojam Bog u hrišćanstvu se suštinski razlikuje od pojma Bog u judaizmu ili islamu.

 


Pripremio:
Gojko Sredović

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *