Припрема за Причешће

Питање:
Pred velikom sam zablubom, smatram da sam pocinila veliki grije, a nemam snage vec duze vrijeme da se ispovjedim jer me je sramota.redovno posjecujem manastir, postim srijedom i petkom, a grijeh nosim sa sobom i svakim danom me sve vise izjeda i mori.Ne znam da li cu ispovijedanjem biti ikada vise dostojna Svete tajne pricesca.S postovanjem
Анита


Одговор:
Драга сестро, У другој припремној недељи пред Васкршњи пост читано је у цркви, на Светој литургији, јеванђеље о заблуделом сину. Читано је баш тада, да нас пред почетак Васкршњег поста потсети на безграничну љубав Божју, да нам кроз пример заблуделог сина покаже, да нема греха који ће човек учинити, а да му Бог неће опростити. Услов је само да човек “дође себи”, да схвати свој грех и да се искрено покаје. Заблудели син је, кад је потрошио половину очевог имања и кад га је његов грех толико понизио, да је чак и свињама завидео на њиховом животу, одједном схватио како је лепо живети у заједници са својим оцем. Вратио се свом оцу али, како је он мислио само као слуга, најамник, а не више као син. Отац није тако мислио, већ га прихвата као сина и радује му се више него ономе који је код њега био цело време, јер овај заблудели син “беше изгубљен и нађе се, беше мртав и оживе”. Прочитај, драга сесто, целу причу у Лукином јеванђељу, глава15, стихови 11 до 32. Навео сам Ти, драга сестро, ову Христову причу, јер сам схватио да си Ти, попут заблуделог сина “дошла себи”, схватила си свој грех, он је “једнако пред тобом”, како је у најискренијем покајању говорио цар Давид (прочитај о томе Псалам 50) , и треба да начиниш само још један корак. Да одлучиш, опет као заблудели син, и кажеш самој себи: Доста сам се мучила са овим мојим грехом, зато “отићи ћу Оцу (Богу) своме, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби! ” Отићи ћеш на исповест и свештенику, као да си пред Оцем небеским, исповедити све што мучи Твоју савест, оно што Ти неда мира да живиш као сав нормалан свет. И заиста, Ти се свештенику исповедаш баш као самом Богу, јер и свештеник ће Ти рећи пре исповести: “Ево, чедо, Христос на невидљив начин стоји и прима твоју исповест. Не стиди се и не бој се, немој ништа сакрити од мене, него не тајећи реци све што си учинила, да добијеш опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево, пред нама је и икона његова, а ја сам само сведок, да посведочим пред њим све што ми кажеш. Ако што од мене сакријеш, имаћеш двоструки грех. Пази, дакле, пошто си дошла у лечилиште, да не одеш неизлечена”. Ти, по Твојим речима, одлазиш и у неки манастир, да би се излечила, али и оданде се враћаш неизлечена. Само зато што немаш снаге да изађеш пред Оца небеског и кажеш му отворено и храбро: “Оче, сагреших небу и Теби, молим Те опростои ми”! Тако ћеш рећи свештенику на исповести и одмах ћеш осетити олакшање. А ако се Твоја савест не умири одмах, ако тај грех буде и даље пред Тобом, молићеш се усрдније и поново доћи на исповест, поново са пројављеним покајањем прићи Оцу небеском и молити Га за опроштај. И све тако док Те грех не престане прогонити. Тад ће се и Твоја савест умирити и Ти ћеш чисте душе и радосног срца одлазити на Свето причешће, улазити у најреалнију заједницу са Господом Исусом Христом, баш онако како је Он и обећао: Који једе тело моје и пије моју крв (који се причешћује) у мени пребива и ја у њему (Јован 6, 56) . Коначно, драга сестро, неисповедањем свога греха или одлагањем за неко друго време, Ти чиниш грешку, као кад би оболела од опаке болести и то крила од лекара, а болест би се све више ширила у Твом организму. И кад би се коначно сетила да одеш код лекара, можда би било исувише касно. И није ми јасна Твоја последња реченица. Плашиш се да, после исповедања греха за који сматраш да си починила, “нећеш никада бити достојна Свете тајне причешћа”. Па зар си сада, када грех ниси исповедила, кад ниси добила поуку и разрешење свог свештеника, можеш достојна прилазити Светом причешћу? Зар Ти сматраш да Бог не зна Твој грех, док му га не испооведиш, па можеш у међувремену мирно да се причешћујеш. Тек кад свој грех, који је стално пред Тобом, исповедиш кроз искрено покајање, можеш очекивати достојно причешћивање. Посаветуј се најбоље са својим надлежним свештеником или јеромонахом у чији манастир одлазиш, закажи пуну исповест и онда ћеш заиста осетити олакшање и мир у души. А Васкршњи пост је за то најпогодније време. Пред овај пост смо у цркви слушали дивну песму: „Отвори ми двери покајања, Даваоче живота, јер мој дух рани храму твојему светоме, носећи свој храм телесни сав оскрнављен: но као милосрдни очисти га својим милосрђем. Души користан Васкршњи пост жели Ти о. Душан

Comments are closed.