PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA PRVA
O izučavanju jevanđelskih zapovesti i o životu po jevanđelskim zapovestima
 
Počev od samog svog stupanja u manastir, monah je dužan da se sa svom mogućom brižljivošću i pažnjom bavi čitanjem Svetog Jevanđelja i da ga izučava tako, da mu Jevanđelje svagda bude na umu. Tako će on na svakom svom moralnom koraku, za svaki svoj postupak i za svaku svoju pomisao na umu imati spremnu jevanđelsku pouku To je zaveštanje samog Spasitelja, i ono je povezano s obećanjem i pretnjom. Kada je Svoje učenike poslao da propovedaju Jevanđelje, Gospod im je rekao: Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio (Mt 28,19-20). Obećanje, dato onome koji izvršava jevanđelske zapovesti ne sastoji se samo u tome da će se on spasti, nego i u tome da će stupiti u najtešnju zajednicu sa Bogom i da će postati bogostvoreni hram Božiji. Gospod je rekao: Ko ima zapovijesti Moje i drži ih, to je onaj koji Me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti i Otac Moj; i Ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn 14,21). Iz ovih reči Gospodnjih vidi se da bi jevanđelske zapovesti trebalo izučavati tako, da one postanu nasleđe i svojina uma. Tek tada će biti moguće njihovo tačno i potpuno izvršavanje, kakvo zahteva Gospod. Gospod se onome, koji izvršava jevanđelske zapovesti, javlja na duhovan način. Onaj, koji te zapovesti izvršava, vidi Gospoda duhovnim okom, umom, i vidi Gospoda u sebi, u svojim mislima i osećanjima, osenjenim Duhom Svetim. Nipošto ne bi trebalo očekivati da se Gospod javi čulnim (telesnim) očima. To se vidi iz jevanđelskih reči, koje slede za gorenavedenima: Ako Me neko ljubi, riječ Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn 14,23). Očigledno je da Gospod dolazi u srce izvršioca zapovesti i da njegovo srce čini hramom i obitavalištem Božijim, da se (Sam Gospod) vidi u tom hramu. Gospod se, međutim, u tom hramu ne vidi telesnim očima nego umom, i vidi se na duhovan način. Način tog zrenja (viđenja) nerazumljiv je za početnika i ne može mu se objasniti rečima. Prihvati ovo obećanje verom, i u svoje vreme poznaćeš ga blaženim opitom. Pretnja nemarnome u izvršavanju jevanđelskih zapovesti sadrži se u neplodnosti, otuđenju od Boga i propasti koja mu je predskazana. Gospod je rekao: Bez Mene ne možete činiti ništa…Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti… Ostanite u ljubavi Mojoj. Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj (Jn 15,5-6,9-10). Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca Mojega koji je na nebesima. Mnogi će Mi reći u onaj dan (u dan suda); Gospode, Gospode, nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom demone izgonili, i Tvojim imenom čudesa Mnoga tvorili? I tada ću UMjavno kazati:… idite od Mene vi koji činite bezakonje (Mt 7,21-23). Davalac, učitelj i obrazac smirenja, Gospod naš Isus Hristos, nazvao je Svoje svesvete, svemoguće i božanstvene zapovesti malim (Mt 5,19) na osnovu najjednostavnije forme u kojoj su izložene, zbog čega su one pristupačne i razumljive za svakog, makar i najneobrazovanijeg čoveka. Međutim, Gospod je uporedo s tim dodao da će se onaj, ko namerno i stalno krši jednu takvu zapovest, najmanjim nazvati u Carstvu nebeskom ili da će, prema objašnjenju Svetih Otaca, biti lišen Carstva nebeskog i bačen u geenu ognjenu[1]. Zapovesti Gospodnje su duh i život i spasavaju onog, ko ih izvršava. Oživljavaju onoga, koji je mrtav dušom, od telesnog (plotskog) i duševnog čine duhovnog. Naprotiv, onaj koji je nemaran prema zapovestima pogubljuje samoga sebe jer ostaje u telesnom i duševnom stanju, stanju pada, i u sebi uvećava taj pad. Tjelesni čovek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost (1 Kop2,14) i zbog toga je potrebno da se, spasenja radi, od duševnog pretvorimo u duhovnog, i od starog u novog čoveka. Tijelo i krv ne Mogy naslijediti Carstvo Božije (1 Kor 15,50) i zbog toga, radi našeg spasenja, nije neophodno samo da se oslobodimo uticaja tela ili grubih strasti, nego i od uticaja krvi, čijim posredovanjem strasti istančano dejstvuju na dušu. Koji sebe udaljuju od Tebe (ne po telesnom položaju nego po duševnom raspoloženju, uklanjajući se od izvršenja volje Božije) propašće, pogubio si svakog preljubnika (tj. odstupnika) od Tebe jer čini preljubu sledeći sopstvenu volju i sopstveno razmišljanje, odbacujući jevanđelske zapovesti ili volju Božiju. Ovo drugo nužno sledi za prvim. Meni je, kao istinskom monahu, dobro prilepljivati se Bogu, polagati na Gospoda nadu svoju (Ps 72,27-28).
 


 
NAPOMENE:

  1. V. tumačenje blaženog Teofilakta Ohridskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *