PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
UVOD
Duševno delanje je čoveku urođeno i predstavlja njegov neraskidivi deo
 
Čovek ne bi mogao da živi bez misli i osećanja. Misli i osećanja služe kao znak da je čovek živ. Ukoliko bi se to u bilo kom trenutku prekinulo, to bi istovremeno značilo i prekid čovekovog života, čovekovog postojanja. Život se ni na trenutak ne prekida: tako i um ni u jednom trenutku ne prestaje da rađa misli, kao što i srce ni za trenutak ne prestaje da rađa osećanja. Duši je urođeno da neprestano dela. Zato je neizbežna obaveza svakoga, ko stupi u manastir, da svojoj duši zada neko bogougodno delo. Sveti Oci su takvo delanje nazvali duševnim delanjem, umnim podvtom, nadziranjem uma, čuvanjem srca, trezvenoumljem, pažnjom i sl.[1]
Kao što je nakon stvaranja tela u njega odmah bila udahnuta duša, tako je i za monaha – početnika neophodno da, nakon što dobije pravila spoljašnjeg ponašanja, bez oklevanja prihvati bogougodno duševno delanje. Kao što duša oživljava telo, tako i bogougodno duševno delanje oživljava bogobojažljivo spoljašnje ponašanje. Telo bez duše je mrtvo: čim ga ona napusti, ono počinje da se raspada i da iz sebe širi smrad. Pobožno spoljašnje ponašanje, lišeno bogobojažljivog usmerenja i vežbanja duše, najpre neće doneti duhovni plod, a zatim će biti zaraženo slavoljubljem, preuznošenjem, licemerjem, čovekougađanjem i drugim pogubnim, teško uočljivim i neprimetnim duševnim strastima. Duševne strasti vrlo brzo narastaju i jačaju pod pokrovom spoljašnje bogobojažljivosti, u slučaju da ona nije oživotvorena istinskom pobožnošću (blagočešćem). Naslađujući se svojom spoljašnjom bogobojažljivošću, čovek od nje neprimetno prelazi na pritvornost. Pritvornost se dopada oslepljenom svetu i privlači pohvalu, uvažavanje i poverenje ljudi[2], odvlači monaha od krsnog puta i ustrojava mu najugodniji, zemaljski i telesni (plotski) položaj. Kada pritvornost na taj način obaspe dobročinstvima svog poslenika, on s jedne strane vidi svoj dobitak, a sa druge patnje i progone od sveta kakvima biva izložen istinski podvižnik pobožnosti. Zbog toga se sve više i više trudi da uznapreduje u pritvornosti i čovekougađanju. Potpuno napredovanje u pritvornosti obrazuje fariseja koji se pridržava ubistvene reči zakona ali odbacuje njegov oživotvorujući duh. Iako neprestano govori o Bogu i vrlini, fariseju su potpuno strani i Bog i vrlina. Da bi udovoljio svom slavoljublju, spreman je i sposoban za svako zlodelo, za svaki nizak postupak. To je prirodan tok i plod. Duša ne može biti bez neprestanog vežbanja: ako joj se ne da bogougodno vežbanje, ona će se neprestano uvežbavati u onim mislima i osećanjima koja se rađaju u njoj samoj, odnosno, ona će u sebi razvijati sopstveni pad, i razvijaće laž i zlo kojima je zaražena. Čovek mora preduzeti blagovremene mere kako ne bi postao farisej i kako zbog trenutnog naslađivanja ovozemaljskim preimućstvima i pohvalama ne bi izgubio spasenje i blaženstvo u večnosti. Naše srce je slabo i lako može da ga privuče porok prikriven dopadljivom maskom. Mere protiv farisejstva preduzeće onaj koji se prilikom stupanja u manastir bez oklevanja pobrine da sebi omogući pravilno duševno delanje.
Iz toga što um neprestano rađa misli, a srce osećanja, vidi se i delanje koje monah mora da ponudi svojoj duši. Umu se mora pružiti vežbanje u bogougodnim mislima, a srcu (vežbanje) u bogougodnim osećanjima. Drugim rečima, neophodno je da um i srce prihvate i usvoje Jevanđelje. Onome, koji želi da zadobije spasonosno duševno delanje, kao pomoć nudimo sledeće savete, preuzeti iz Svetog Pisma i svetootačkih dela.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo Nikifora Isihaste, Dobrotoljublje, 2. tom, u ruskom izdanju.
  2. „One, koji su pritvorni (licemerni) u vrlinama i koji ovčijom kožom svog spoljašnjeg izgleda pokazuju jedno, dok su u suštini i po unutrašnjem čoveku nešto drugo, koji su ispunjeni svakom nepravdom, zavišću, ljubomorom i zlosmradnim strastima, kao svete i bestrasne poštuju mnogi čije duhovno oko nije očišćeno i koji ne mogu da ih prepoznaju po njihovim plodovima. One, međutim, koji žive u bogobojažljivosti, vrlini i prostoti srca i koji su uistinu sveti, nipodaštavaju kao obične ljude, ne obraćaju na njih pažnju, preziru ih i smatraju beznačajnim. Takvi ljudi mnogogovorljivog i slavoljubivog proglašavaju za učenog i duhovnog, dok molčaljivog, koji se kloni praznoslovlja, smatraju neznalicom i nemim. Umišljeni i bolesni od đavolske gordosti odvraćaju se od onog koji govori Duhom Svetim kao od umišljenog i gordog, i više se plaše njegovih reči nego što njima bivaju tronuti. Naprotiv, mnogo hvale i prihvataju one što oštroumno govore od svoje učenosti ili od utrobe (pod utrobom treba podrazumevati plotsko, tj. telesno stanje) i koji kleveću svoje sopstveno spasenje.“ Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 70,71 i 72, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *