NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov), episkop crnomorski i kavkaski
 
Rodio se kao Dimitrije Aleksandrovič Brjančaninov 5. februara 1807. u selu Pokrovskom Grjazovecke oblasti Vologodske gubernije. Njegov otac pripadao je uglednoj dvorjanskoj porodici, i bio veoma pobožan. Majka Sofija bila je veoma posvećena porodici. Dečak je već u 15. godini izjavio da želi da se zamonaši ali ga je otac dao u Vojnoinženjersku školu, gde je dečak bio sve vreme najbolji đak. Svi su ga voleli ali je on tugovao žudeći za pobožnim životom. Velika uteha mu je bila družba sa Mihailom Čihačovim, mladićem sličnih nastrojenja.
U mnogim plemićkim kućama rado su primali mladića. Zapazio ga je čak i Puškin. Ali, budući Svetitelj je vreme provodio u hramu i ličnoj molitvi, kao i u izučavanju raznih nauka: hemije, fizike, filosofije, geografije, književnosti… Pitao se šta nauka daje čoveku. Govorio je: „Čovek je večan, i nasleđe njegovo treba da je večno. Pokažite mi tu večnu imovinu čovekovu, koju bih poneo sa sobom van (zemnog) grada!“ Ali nauke su ćutale.
Utešilo ga je poznanstvo sa monasima Valaamskog podvorja u Sankt Peterburgu. Po njihovim uputstvima stao je da čita Svete Oce. Bio je zapanjen saglasjem njihovih učenja i dubinom Božjih otkrivenja datih Ocima. Upoznao je i starca Leonida optinskog, učenika Svetog Pajsija Veličkovskog i rešio još čvršće da se zamonaši.
Čim je završio školu 1826. u činu poručnika, podneo je ostavku. I roditelji i car Nikolaj I bili su protiv toga, pa je morao da se javi na dužnost. Ali 1827. se razboleo i ostavka mu je prihvaćena. Čim je dobio pravo da ode, otišao je u Aleksandro-Svirski manastir, kod starca Leonida, sa kojim je skupa otišao u Optinu.
Pošto je majka njegova bila na samrti otišao je da je poseti, a zatim je prešao u Kirilo-Novojezerski manastir, kod znamenitog askete arhimandrita Teofana. Krhkog zdravlja, nije mogao da podnese tamošnju klimu, opet se razboleo, pa se obreo u Vologodskoj eparhiji, u Dionisijevo-Glušickom manastiru. Episkop Stefan, videći njegovu čistu dušu i plamenu revnost, monaši ga 28. juna 1831. i daje mu ime Svetog Ignjatija Bogonosca. Te godine, 25. jula, postaće jeromonah. Videći njegovu zrelost i sposobnost, vladika ga postavlja na čelo Peljšemskog Lopotovog manastira, koji je bio pred zatvaranjem. Jeromonah Ignjatije manastir obnavlja i duhovno i materijalno iz temelja. Iako mlad bio je starac: strog kao prorok i blag kao majka. Monasi su ga bez roptanja slušali.
Godine 1833. pozvali su ga da obnovi TrojiceSergijevu pustinju blizu Sankt Petersburga. On je bio izvrstan iguman, administrator i duhovnik. U 27. godini Bog mu je dao da svakodnevno prima pomisli monaha, da ih uči i teši, ali i da piše. U TrojiceSergijevoj pustinji napisao je najviše svojih dela. Mnogo naroda dolazilo mu je sa svih strana po savet i utehu. Išao je i u prestonicu u posetu dobrotvorima i priložnicima obitelji. Godine 1838. postavljen je za nadzornika svih manastira Peterburške eparhije. Mnoge obitelji su od toga imale koristi. Valaam se obnovio kad je Sveti Ignjatije na čelo obitelji postavio iskusnog igumana Damaskina.
Iako je živeo usred „žitejskih popečenija“, ostao je asketa. U jednom pismu kaže: „U gostoprimnici sam bio reprezentativni arhimandrit, a u kabinetu skitski monah“ (čin arhimandrita je dobio 1833.). Noći je provodio u molitvi i suzama pokajanja, ali se danju nije videlo drugo do ozbiljnost i dostojanstvo sluge Božjeg. Pažljivo je skrivao podvige. Imao je dar da razlikuje duše: sa okamenjenima je ćutao, sa lukavima se pravio jurodiv, ali sa pobožnima je ostajao satima u razgovoru. Sa mnogima, monasima i mirjanima, vodio je prepisku.
Sve vreme je hteo da beži u pustinju, ali 1857. 27. oktobra, bio je hirotonisan za episkopa Crnomorsko-Kavkaskog. On to nije želeo. Govorio je: „Da budem episkop svog srca i da Hristu prinosim žrtvu mojih pomisli i osećanja, osveštanih Duhom – to je visina koja je privlačila moj pogled.“
Čim je stigao u Stavropolj obratio se pastvi rečima: „Mir gradu ovome.“ Uradio je mnogo: od podizanja vladičanskog doma, do brige o bogosloviji. Mećutim, bolesti su ga izmoždavale, pa je molio da se povuče. Crkvene vlasti su mu to odobrile, i on je 1861. stigao u Nikolo-Babajevski manastir. Bio je presrećan. Čihačovu, drugu iz mladosti je pisao da je zadovoljan kao da je njegov anđeo čuvar lično diktirao Svetom Sinodu odluku o primanju ostavke.
Manastir u kome je bio nalazio se u lošem stanju – ruiniran, u velikim dugovima. Sveti Ignjatije je uspeo da ga obnovi, vrati dugove i sazida hram u čast Bogorodice Iverske.
Radio je mnogo. Pored prepiske napisao je „Prinos savremenom monaštvu“ i „Otačnik“ upravo u obitelji u koju se povukao. Knjige njegove čitale su se svuda sa ogromnom duhovnom korišću. Iako bolestan, pomagao je ljudima, savetujući ih s puno krotosti i ljubavi.
Godine 1867. 16. aprila na prvi Vaskrs služio je poslednju Liturgiju. Upokojio se u Nedelju žena – mironosnica, 30. aprila iste godine. Na sahrani je bilo 5000 ljudi. Osećala se tiha i svetla radost Vaskrsenja.
Godine 1988. kanonizovan je na Pomesnom saboru Ruske Pravoslavne Crkve.
Sabrana dela mu izlaze u šest tomova.
Kanonizovan je kao podvižnik, pisac i učitelj crkvenog života.
 
Vladimir Dimitrijević

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *