PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
ZAKLJUČAK
O primenljivosti izloženih pravila na položaj savremenog monaštva
 
Oni, koji pažljivo čitaju dela Svetih Otaca o monaštvu, lako će uočiti da su se Oci, sastavljajući svoja dela, prilagođavali vremenskim okolnostima i položaju onih monaha, kojima su ta dela bila namenjena. Iz tog razloga gotovo sva monaška dela Svetih Otaca imaju svoj poseban cilj, svoju jednostranost. Iz tog razloga je i u doba procvata monaštva bilo nemoguće da svaki monah na sebe primeni sve o čemu su pisali Oci. Utoliko pre je takva primena nemoguća u naša vremena. Zbog toga su se mnogi, koji su pokušavali da to učine, mnogo potrudili a malo dobili. Navešćemo kao primer knjigu Svetog Jovana Lestvičnika. Taj ugodnik Božiji je napisao svoje delo za monahe u opštežiću, čija glavna vrlina treba da bude poslušnost. Iz tog razloga on o bezmolviju govori oprezno, kratko i kao uzgredno, čime ih čuva od prevremenog i nepravilnog stupanja u njega. Naprotiv, o poslušnosti govori veoma iscrpno, hvaleći i veličajući taj vid monaškog življenja. Sveti ne govori tako, zato što bezmolvije, u izvesnim uslovima, nije spasonosno, nego zato da ne bi oslabila revnost monaha u opštežiću, da bi ohrabrio i ukrepio njihov podvig poslušnosti koji su primili na sebe, da im ne bi dao povoda za dvoumljenje ili za težnju ka stupanju u onaj vid monaškog življenja za koji još nisu sazreli, da im ne bi dao povoda za pad u samoobmanjivanje i u demonsku prelest, toliko bliske mladim i ne samo mladim samovoljnicima i gordeljivcima. Očigledno je da monah, koji živi izvan opštežića, usled čitanja Lestvice mora doći u pometnju, za kojom će uslediti rastrojstvo. Neminovno je da se takvom monahu učini da izvan opštežića i poslušnosti nema monaškog napredovanja. Takvo dejstvo ove bogonadahnute knjige dokazano je iskustvom. Prepodobni Antonije Novi, koji je kao otšelnik živeo u dubokoj pustinji, pročitao je Lestvicu.
To čitanje je za svoju posledicu imalo napuštanje pustinje i stupanje u opštežiteljni manastir.[1] Međutim, nije svako u mogućnosti da promeni svoje spoljašnje okolnosti! Šta otuda sledi? Monah, koji je usled neophodnosti ostao u istim okolnostima i izgubio poverenje u njih jer ih smatra nepogodnim za spasenje, pada u uninije (čamotinju), zahladnjuje prema monaškom podvigu i počinje da vodi nemaran život. U naše vreme, kad smo mnogim vekovima odvojeni od običaja i okolnosti, u čijim su nedrima Sveti Oci živeli i izlagali svoje učenje, čini se da je primena njihovih učenja na savremeni položaj monaštva u našoj otadžbini osobito potrebna i da obećava veliku korist. Takav je bio cilj prilikom izlaganja ovde predloženih saveta. Nadamo se da oni mogu da posluže kao rukovođenje za monahe našeg vremena, u onim okolnostima koje im je odredio promisao Božiji. Nadamo se, da naš ubogi trud može da se primeni i na opštežiteljne i na državne manastire, i na život monaha koji borave u podvorjima (metosima) ili pri kapelama, i na život monaha, koji prema zahtevu i običaju države putuje na lađi, i na život monaha koji se nalazi na dugotrajnom poslušanju u svetu, i na život onog monaha koji je postrižen na duhovnoj akademiji i koji na njoj vrši neku naučnu ili administrativnu dužnost, pa čak i na život mirjana koji bi, iako usred sveta, hteo da se sa posebnom brigom postara za svoje spasenje. Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti je uvek predstavljalo – pa tako predstavlja i sada – samu suštinu monaškog delanja i življenja. Svako mesto i svaki položaj daju mnoštvo pogodnosti za to delanje i podvig. Braćo! Primite duhovni dar, i ne osuđujte me zbog njegove oskudnosti! Oskudnost dara svedoči o oskudnosti imovine. Dopunite tu oskudnost vašom verom i usrdnošću, a molitvom i blagoslovom nagradite onoga, koji se potrudio radi svoga i vašega spasenja.
Bogati Gospodar[2] priredio je raskošnu gozbu za Svoje mnogobrojne prijatelje i poznanike, kao i za mnoštvo onih, koje je hteo da pozove na gozbu – time ih je pridružio svojim prijateljima i poznanicima. Na duhovnoj trpezi našlo se mnoštvo neopisivih i nezamislivih duhovnih jela. Pošto se gozba okončala, gosti su štedro darovani duhovnim darovima. Kada su pozvani počasni gosti otišli, Gospodar je pogledao iza vrata ložnice i video[3] da se pred tim vratima nalazi mnoštvo gladnih siromaha, koji su bili radi da iskoriste one mrvice što su preostale nakon čudesne gozbe. Mnogomilostivi Gospodar je naredio slugama da zastanu i da ne raspremaju sto. Pozvao je siromahe i ponudio im ostatke od jela, iako su siromasi bili prljavi i u ritama, kakve nisu odgovarale velelepnosti ložnice. Plašljivo i u nedoumici, siromasi su ušli u veliku odaju, prišli ka stolu i stali oko njega kako su se gde zatekli. Svaki je uzeo i upotrebio ono, što mu je dopalo. Sakupili su sve mrvice. Razume se da niko od njih nije okusio ni sa jedne nenačete činije, da nije video usaglašeno služenje posluge niti one skupocene posude i predmete koji su bili upotrebljeni na trpezi, da nije čuo ogroman hor pojaca i gromoglasni hor muzike, čiji su se zvuci razlegali vaseljenom i uznosili do neba. Iz tog razloga niko od ovih siromaha, mada je među njima bilo i prirodno umnih ljudi, nije mogao da stvori jasnu i tačnu predstavu o gozbi. Nasitivši se mrvicama, oni su se morali zadovoljiti maglovitom i približnom predstavom o blistavoj i raskošnoj trpezi, kojom su se koristili počasni gosti. Počistivši sa stola sve što je bilo jestivo, siromasi su ničice pali pred Gospodara, zahvaljujući mu za hranu kakvu do tog vremena nisu ni videli ni jeli. On im je tada rekao: „Braćo moja, kad sam pripremao ovaj obed, nisam imao u vidu vas; zato vam gozbu nisam ni pokazao kako je trebalo, niti ćete dobiti darove, jer su oni već razneti prema ranije načinjenom proračunu, jedino Meni razumljivom!“ Siromasi su jednoglasno uskliknuli: „Gospodaru! Zar smo mi za darove! Zar smo mi za raskošnu gozbu! Neizrecivo Ti blagodarimo za to, što se nisi gnušao nas, mučenih svakim nedostatkom, nego si nas primio u Svoju ložnicu i spasao nas da ne umremo od gladi!“ Siromasi su se razišli, nastavljajući da blagodare i da blagosiljaju milosrdnog Gospodara. Tada je On, okrenuvši se slugama, rekao: „Sada raspremite sto i zaključajte Moju ložnicu, jer više neće biti gostiju. Sve što se moglo ponuditi za jelo, ponuđeno je. Sve je završeno!“
 
O, dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko Mu bi savjetnik? Ili ko Njemu prethodno dade, da mu bude vraćeno? Jer je od Njega i kroz Njega i radi Njega sve. Njemu slava u vijekove. Amin (Rim 11,33-36).
 
Okončano 20. aprila 1861.
Stavropolj Kavkaski
 


 
NAPOMENE:

  1. Alfavitni Paterik, slovo A.
  2. Doslovno: kućevlasnik (prim. prev.).
  3. Način izlaganja preuzet je iz jevanđelske priče, Mt 22,11.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *