NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA PEDESETA
O pokajanju i plaču
 
Kad smo započeli da ljubljenoj braći izlažemo svoje uboge savete, rekli smo da monaštvo nije ništa drugo do obaveza da se tačno izvršavaju jevanđelske zapovesti i da monaški život nije ništa drugo do život utemeljen na jevanđelskim zapovestima, bez obzira na to da li živimo među mnoštvom ljudi ili u najdubljoj pustinji. Naše usamljeništvo je u Bogu. Naš um i srce mogu u našem Bogu da nađu ono sigurno i mirno pristanište na koje ne deluju ni talasi, ni vetrovi žitejskog mora. Ukoliko toga nema, onda će nas svet, koji je neprijatelj Bogu, pratiti i u najdubljim šumama, i u planinskim klancima, i u pećinama, i tamo će nas učiniti svojim služiteljima. Monaški život koji nije zasnovan na jevanđelskim zapovestima sličan je zgradi bez temelja, i on će se srušiti. Monaški život, koji nije oživljen jevanđelskim zapovestima, sličan je telu bez duše; on će se usmrdeti farisejskim smradom, i usmrdeće se utoliko više ukoliko spolja bude odeven u telesni podvig ili ako se pretvara da poseduje taj podvig. Razuman čitalac će potvrdu za tu istinu naći u svim savetima koje smo do sada izložili.
Završavajući ove uboge savete, smatramo se obaveznim da pred ljubljenom braćom izložimo i najvažnije duhovno delanje, koje mora obuhvatiti celokupan život monaha, koje mora biti duša njegovog života i duša njegovog duševnog i telesnog podviga. Razume se da su oni, koji su pažljivo pročitali prethodne savete, na osnovu njih već uočili to delanje. Mi, međutim, smatramo da je naša dužnost da posebno, i što je moguće iscrpnije, izvestimo o njemu. Monaški život nije ništa drugo do delatno i neprestano pokajanje. Ukoliko želimo da monaško ime ne nosimo uzaludno i na svoju osudu, neminovno je da se vascelo pogruzimo u pokajanje. Monah ide pravim putem tek onda, kad je preispunjen i rukovođen osećanjem pokajanja. Kad se osećanje pokajanja udalji od srca, to je pouzdan znak da su monaha privukle lažne misli, na koje ga je nagovorio satana ili su ponikle iz pale prirode. Postojano odsustvo pokajanja služi kao znak potpuno nepravilnog raspoloženja. Prilikom svakog molitvoslovlja, rukotvoreni hram Božiji se kadi tamjanom; iz tog razloga je vazduh u hramu stalno ispunjen miomirisima koji potiču od upaljenog tamjana, tako da se taj miris oseća i u odeždama i u ostalim predmetima u hramu. Taj vazduh svakako udišu svi koji doću u hram radi molitve i bogosluženja. Tako i nerukotvoreni hram Božiji, od Boga sazdan i presazdan, tj. hrišćanin, a posebno monah, stalno mora biti ispunjen osećanjem pokajanja. Trebalo bi da se osećanje pokajanja pobudi pri svakoj molitvi monaha: trebalo bi da je ono prati, da joj sadejstvuje, da je okriljuje, da je uznosi ka Bogu, jer se ona drugačije ne može uzneti sa zemlje i otrgnuti od rasejanosti. Osećanjem pokajanja mora biti prožeto celokupno ponašanje monaha, pa i samo njegovo ispunjavanje jevanđelskih zapovesti. On je dužan da ih ispunjava kao dužnik, kao nepotrebni sluga (v. Lk 17,10), i dužan je da ih uznosi u riznicu nebeskog Cara kao ništavnu otplatu svog neotplativog duga, koji može biti isplaćen jedino milošću Cara nebeskog. Prepodobni Marko Podvižnik je rekao: „Oni, koji sebe ne smatraju dužnima da izvršavaju svaku zapovest Hristovu, poštuju zakon Božiji samo telesno, ne shvatajući ni šta govori, ni na čemu se temelji.“[1] Bog od palog ljudskog duha prihvata samo jednu žrtvu: pokajanje. Ostala osećanja, pa čak i najnaporniji podvig koji se može nazvati žrtvom – paljenicom, odbacuju se, kao da su oskrnavljena grehom i da im je, pre nego što budu prineta na žrtvu, potrebno da budu očišćena pokajanjem. To je jedina žrtva palog čoveka koju Gospod ne ponižava njenim odbacivanjem (v.Ps50,19); kad se posredstvom pokajanja obnovi Sion i presazdaju zidine našeg duhovnog Jerusalima, tada će se odvažno na oltaru srca prineti žrtve pravde – naša osećanja, obnovljena blagodaću Božijom. Tada će čovek postati sposoban za bogougodnu žrtvu – paljenicu (v.Ps50,21). Sveštenomučenik Sadok je rekao: „Onaj, ko je duhovan, s radošću, željom i velikom ljubavlju očekuje mučeničku smrt i ne plaši se nje, jer je spreman. Međutim, telesnom čoveku je smrtni čas strašan.“[2]
Pokajanje je jevanđelska zapovest. Prema ukazivanju Jevanđelja, neposredna posledica pokajanja mora biti naše stupanje u nebesko Carstvo. Zbog toga vasceli vremenski period od trenutka kad nas Hristos usvoji pa do trenutka stupanja u večnost, odnosno, celokupan naš zemaljski život, treba da predstavlja poprište pokajanja. Očigledno je da Carstvo nebesko postaje neotuđiva svojina onih, koji su se pokajali. Prva propoved i zapovest koju je ovaploćeni Bog izgovorio palom čovečanstvu radi čijeg je spasenja došao, odnosila se na pokajanje: Od tada poče Isus propovpjedati i Govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt4,p). Nakon Svog vaskrsenja, a pred vaznesenje na nebo, Gospod je apostolima otvorio um i oni su razumeli Pisma. On im je tada rekao da je, saglasno Svetim Pismima, Hristos trebalo da postrada i da vaskrsne iz mrtvih u treći dan, i da se u Njegovo Ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova po svim narodima, počevši od Jerusalima (Lk 24,45-47). Da bi neko poverovao u Hrista i da bi primio hrišćanstvo, neophodni su svest o sopstvenoj ogrehovljenosti i pokajanje. Kada su Jevreji naklonjeni veri upitali Svetog Apostola Petra šta treba da učine, on im je odgovorio: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova (Dap2,38). Tako je i Apostol Pavle svuda propovedao pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda našega Isusa Hrista (Dap20,21). Nemoguće je da čoveka, dok živi u grehu i ljubi greh, usvoji Hristos: Svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova jer su zla (Jn 3,20) i Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos s velijarom? (2 Kor 6,14-15). Da bi pristupio Hristu i sjedinio se s Njim posredstvom Svetog Krštenja, čovek najpre treba da se pokaje. Nakon Svetog Krštenja nama je ostavljena sloboda – ili da živimo u jedinstvu sa Gospodom ili da to jedinstvo narušimo opšteći sa grehom. I to nije sve! Svetim Krštenjem se u našoj paloj prirodi ne uništava njeno svojstvo da iz sebe rađa mešavinu zla sa dobrim, kako bi se stalno iskušavala naša slobodna volja, kako bi naše odabiranje božanstvenog dobra i njegovo pretpostavljanje zlu i našem pozleđenom dobru bilo slobodno, potvrdno dokazano potčinjavanje svim patnjama krsnog puta. Svetim Krštenjem briše se prvorodni greh i gresi načinjeni pre Krštenja, grehu se oduzima nasilna vlast nad nama koju je on imao do našeg preporoda, daruje nam se blagodat Svetoga Duha kojom se sjedinjujemo sa Bogom u Hristu i dobijamo silu da rušimo i pobeđujemo greh. I upravo zbog toga što nismo izbavljeni od borbe sa grehom, u vreme svog zemaljskog života ne možemo biti potpuno slobodni od sagrešenja, tako da i sam pravednik sedam puta (tj. često) pada i ustaje, kaže Pismo (Pr 24,16). On pada usled svoje nemoći i ograničenosti, ali uvek uočava greh koji je lagano i neprimetno ponikao iz pale prirode,koji su lagano i neprimetno prineli i položili pali duhovi; pokajanje postaje njegovo neotuđivo nasleđe, njegovo stalno oružje, njegovo neprocenjivo blago. Pravednik pokajanjem podržava svoje opštenje sa Hristom; on se pokajanjem isceljuje od rana koje mu je naneo greh. Ako rečemo da grijeha nemamo, kaže Sveti Jovan Bogoslov, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovijedamo lpujexe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde. Ako rečemo da nismo sagriješili, pravimo Ga lažom i riječ Njegova nije u nama (l Jn 1,810). Ovo Bogoslov govori o nevoljnim grehovima, koji potiču od slabosti i ograničenosti, o malo važnim grehovima koje čak ni svetitelji ne mogu da izbegnu. Međutim, o grešnom životu izabranom po slobodnoj volji on kaže sledeće: Svaki koji u Njemu (u Gospodu Isusu Hristu) prebiva ne griješi; svaki koji griješi nije Ga vidio niti Ga je poznao. Dječice, niko ga vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan; onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka. Radi toga se javi Sin Božiji da razori djela đavolja. Svaki, koji je rođen od Boga ne čini grijeh (tj. ne vodi grešan život, ne pada u smrtne i svojevoljne grehe) jer sjeme Njegovo ostaje u njemu, i ne može griješiti, jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju djeca Božija i djeca đavolja (1 Jn3,6-10). Čeda Božija vode život saglasan sa jevanđelskim zapovestima, i kaju se za svoja posrnuća. Ako se usled nekog nesrećnog sticaja okolnosti služitelju Božijem dogodi da padne u smrtni greh, on se od grehovne rane isceljuje pokajanjem i ispovešću i zbog toga ne prestaje da bude čedo Božije. Oni, koji grešan život vode svojevoljno i usled ljubavi prema njemu, rado padajući u svaki greh kad god im se ukaže prilika, smatrajući za naslađivanje životom blud u svim njegovim vidovima i svako drugo prestupanje jevanđelskih zapovesti, jesu čeda đavola, čak i ako se nazivaju hrišćanima, čak i ako učestvuju u nekim crkvenim molitvoslovljima i obredima, čak i ako pritiču Svetim Tajnama, njima na izrugivanje a sebi na osudu.
Takav je odnos pokajanja prema svakom hrišćaninu. Ono utoliko pre čini suštinu monaškog života. Stupanje u taj način života znači svest o svojoj ogrehovljenosti, a sam taj život je poprište pokajanja koje se ničim ne prekida. Onaj, koji stupa u monaštvo i želi da pred Bogom položi monaške zavete, pred početak tog sveštenog obreda na sledeći način izlaže ispovedanje zaloga svog srca: „Pohitaj da mi otvoriš očinsko naručje, razvratno sam istrošio život svoj, Spasitelju, ne prezri sada osirotelo srce moje, koje upire pogled na nepotrošivo bogatstvo milosrđa Tvoga! Jer, Tebi, Gospode, u umilenju vapijem: sagreših, Oče, nebu i Tebi!“[3] Najveći Sveti Oci smatrali su pokajanje za svoje jedino delanje. Posvetivši se tom delanju, oni su ga sve više i više rasprostirali na sebe. Naime, pokajanje ne samo da očišćuje grehe, nego i izoštrava čovekovo gledanje na samoga sebe. Kada se sa duševne rize pokajanjem očiste neke mrlje, tada se na njoj neočekivano pokazuje postojanje drugih mrlja, manje grubih ali ne manje važnih, koje su do tog vremena, usled neizoštrenosti zrenja, ostale neprimećene. Najzad, pokajanje uzvodi svog podvižnika ka najširim duševnim vidicima. Pred njim se razotkriva kako njegov sopstveni pad, tako i pad čitavog čovečanstva, njegovo stradanje i stradanje čitavog čovečanstva pod jarmom kneza ovoga sveta, čudesno delo iskupljenja i ostale tajne, i neka čitaoca sa njima upozna lični opit, jer reči nisu dovoljne da ih opišu. Prepodobni Arsenije Veliki je neprestano bio obuzet pokajanjem i plačem, koji je sjedinjen sa njim i koji ga izražava. Na Arsenijevim kolenima stalno se nalazila maramica na koju su padale suze. U vreme dok su se ruke prepodobnog bavile rukodeljem, njegov um se bavio molitvom pokajanja.[4] Kad su angeli došli da njegovu dušu razluče od tela i da je vaznesu na nebo, prepodobni Sisoje Veliki ih je preklinjao da je ostave u telu i da mu daju vreme za pokajanje. Svojim učenicima, koji su bili svedoci njegovog savršenstva, prepodobni je rekao da ne zna da li je postavio početak pokajanju. Toliko je uzvišenu predstavu o pokajanju imao, i pridavao mu je tako uzvišen značaj! Očigledno da je prepodobni ovde vasceli monaški život nazvao pokajanjem: rekavši da još nije ni započeo s pokajanjem, on je izrazio svoje smireno mišljenje o svom monaškom životu uopšte. Zadobivši istinsku, duhovnu predstavu o pokajanju, oni (prepodobni Oci) su mu prisajedinili sve svoje podvige, smatrajući izgubljenim onaj dan, u kojem nisu plakali nad sobom, čak i ako su toga dana izvršili neka dobra dela.[5] Nesumnjivo da je prepodobni Sisoje bio pogružen u podvig pokajanja i plača; među ostalim svojstvima tog podviga je i činjenica da on ne može da nasiti svog podvižnika: ukoliko ga više nasićuje, u njemu se utoliko više pobuđuje želja za njim; ukoliko mu više daruje čistotu, on utoliko više žudi za još potpunijom čistotom. Oni, koji su očišćeni plačem, i dalje sebe smatraju nečistima. Već smo pomenuli savet koji je prepodobni dao onom bratu što je od njega tražio dušespasonosni savet: „Ako hoćeš da ugodiš Bogu, izađi iz sveta, udalji se od zemlje, napusti tvar i pristupi Tvorcu, sjedini se s Bogom molitvom i plačem, i naći ćeš pokoj i u ovom i u budućem veku“ Drugom bratu je rekao: „Trezvenoumno obitavaj u svojoj keliji, stani pred Boga sa mnogim suzama i u skrušenosti srca, i zadobićeš pokoj.“ Očigledno da je prepodobni savetovao braću na osnovu svoje svete opitnosti. Prvome je savetovao da napusti sve što je svetovno i zemaljsko, odnosno sva pristrašća, dok je drugoga savetovao da boravi u keliji, jer su uz pristrašća i često izlaženje iz kelije takvo pokajanje i molitveni plač nemogući. Potrebno je da se srce svega oslobodi i da ga ništa ne razvejava. Tek tada ono može da zaplače pred Bogom, da se pogruzi u plač kao u bezdan, kao u život. Kad je jedan brat upitao Pimena Velikog kako bi trebalo da onaj, koji razumno bezmolvstvuje, obitava u keliji, Veliki je odgovorio: „Slično čoveku čiji je vrat pogružen u smradno blato i koji, imajući breme na vratu, vapi ka Bogu: ‘Pomiluj me!'“ U tim rečima su svi monaški podvizi sabrani u plač i molitvu pokajanja. Drugom bratu, koji ga je pitao kakvo delanje da prihvati, ovaj isti prepodobni je odgovorio: „Šta nas zabrinjava onda, kad dođe vreme da stanemo pred Boga?“ „Naši grehovi“, odgovorio je brat. Pimen: „Dakle, ući ćemo u naše kolibe i, usamivši se u njima, s pokajanjem ćemo se sećati naših grehova, i Gospod će nas uslišiti.“ I drugi brat je upitao tog istog starca, kakvo delanje da prihvati. Starac mu je tada rekao: „Kad je Avraam došao u obećanu zemlju, kupio je sebi grob. Tako je vladavinu nad njom započeo grobom.“ „Kakvo značenje ima grob“, upitao je brat. „To je mesto plača i ridanja“, odgovorio je Pimen. „Šta da činim sa svojim grehovima“, opet je brat upitao prepodobnog. „Onaj, koji želi da se izbavi od svojih grehova, izbavlja se od njih plačem, a onaj, koji želi da se sačuva da ih (grehove) ne zadobije, čuva se plačem. To je put pokajanja, i njega su nam predali Pismo i Oci, koji kažu: ‘Plačite, jer drugog puta ka spasenju (osim plača) nema'“, odgovorio je veliki Pimen. Ovaj svetitelj je rekao i sledeće: „Plač je dvostruk, jer on i dela i čuva.“ Jednom su Pimen i avva Anuv prolazili okolinom Diolka; tamo su na nekom grobu videli ženu koja se udarala i gorko plakala. Zaustavili su se i oslušnuli je. Kad su se donekle udaljili, susreo ih je jedan od tamošnjih žitelja, i avva Pimen ga je upitao: „Šta se dogodilo sa tom ženom. Zašto ona tako gorko plače?“ „Umrli su joj muž, sin i brat“, odgovorio je on. Tada se avva Pimen obratio avvi Anuvu i rekao mu: „Kažem ti, ako čovek ne umrtvi sve telesne požude i ne zadobije sličan plač, ne može da bude monah, jer se vasceli život monaha sastoji u plaču.“ Pimena Velikog su obavestili o upokojenju Arsenija Velikog. On je zaplakao i rekao: „Blažen si, avvo Arsenije! Ti si tokom ovoga života plakao nad sobom. Oni, koji ne budu ovde oplakivali sebe, plakaće večno. Nemoguće je da ne plačemo: ili svojevoljno ovde ili nevoljno tamo, u mukama.“[6]
Neki, koji se ne bave duševnim podvigom ili se njime bave veoma malo i podvizavaju se jedino u telesnom, i to ne bez primesa farisejstva – jer nijedno isključivo telesno podvizavanje ne može da prođe bez farisejstva – ni najmanje ne osećaju žalac savesti i njeno razobličenje njihove ogrehovljenosti. Iz tog razloga svoje stanje spokojstva smatraju dostojnim odobrenja. To svoje mišljenje oni podržavaju svojim mnogobrojnim, vidljivim dobrim delima i ljudskim pohvalama. Polazeći od te osnove, oni takvo stanje spokojstva smatraju neposrednom posledicom bogougodnog delanja i besprekornog vrlinskog života. To spokojstvo se povremeno pretvara u neobuzdanu radost, i oni se ne ustručavaju da tu radost smatraju za blagodatnu. Žalosno samoobmanjivanje! Dušegubno slepilo! Samoobmanjivanje je ovde zasnovano na preuznošenju, a preuznošenje je pozleđivanje duševnog oka, koje je rođeno iz nepravilnog delanja i rađa još nepravilnije delanje. Ljubljeni brate, spokojstvo koje te uverava u ispravnost tvog puta nije ništa drugo do neosvešćenost i neosećanje sopstvene ogrehovljenosti, koje je poteklo i potiče od nemarnog života. Radost, koja se u tebi rađa usled spoljašnjeg napredovanja i ljudskih pohvala, nipošto nije duhovna i sveta radost. Ona je plod preuznošenja, samozadovoljstva i slavoljublja. To stanje prividnog spokojstva Sveti Oci nazivaju neosetljivošću, umrtvljenjem duše i smrću uma i pre smrti tela.[7] Neosetljivost ili umrtvljenje duše sastoji se u oduzimanju i udaljavanju osećanja pokajanja i plača od našeg duha, u odstupanju spasonosnog stradanja, koje se naziva skrušenošću, od našeg srca. Neosetljivost srca ili prividno spokojstvo predstavlja pouzdan znak nepravilnog načina razmišljanja, nepravilnog podviga i samoobmanjivanja. „Koliko god velike podvige činili mi u životu svom“, kaže Sveti Jovan Lestvičnik, „ako nemamo osetljivo (sastradalno) srce, svi su ti podvizi lažni i uzaludni.“[8] Neosetljivost potiče od nemarnogživota, od nepravovremenih izlazaka iz kelije, od šala i smeha, od praznoslovlja i mnogoglagoljivosti, od nasićenosti i prezasićenosti, od pristrašća, od prihvatanja i usvajanja slavoljubivih pomisli, od nadmenosti i gordosti.[9] „Ako nemaš umilenje“, kažu Sveti Oci, „znaj da imaš slavoljublje, jer upravo ono ne dopušta duši da dospe u umilenje.“[10] Put ka dostizanju umilenja je pažljiv život. Početak pokajanja potiče od straha Božijeg i pažnje, kao što kaže Sveti Mučenik Vonifatije: „Strah Božiji je otac pažnje, a pažnja majka unutrašnjeg spokojstva koje pak rađa savest a ona, opet čini da duša, kao u nekoj čistoj i neuzburkanoj vodi, vidi svoju rugobu. Tada se rađaju začeci i koreni pokajanja.“[11] Iako služi kao početni uzrok pokajanja, pažljiv i pravilan život po jevanđelskim zapovestima se sve dotle smatra neosenjenim božanstvenom blagodaću i neplodnim, dok iz njega ne poniknu skrušenost srca, umilenje, plač i suze, a što čini istinsko monaško pokajanje. Kao potvrdu tog najvažnijeg opitnog učenja, navešćemo svedočanstva Svetih Otaca. Sveti Jovan Lestvičnik kaže: „Ko napusti svet da bi zbacio sa sebe breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada. I neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i on sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi naš um od veza grehova – kao što je Lazara oslobodio (v.Jn 11,44) – zapovedajući Svojim poslušnim angelima: Razdrešite ga od strasti i pustite ga da ide ka blaženom bestrašću! Inače nema nikakve koristi od napuštanja sveta.“[12]
Sveti Isaak Sirijski: Pitanje – Šta su pouzdani pokazatelji i znakovi prema kojima podvižnik može da oseti da je počeo da u sebi, u svojoj duši, zapaža skriven plod? Odgovor: Kad se udostoji blagodati obilja suza, koje se izlivaju bez prisile. Suze su umu određene kao neka vrsta granice između telesnog i duhovnog, između ostrašćenog stanja i čistote. Sve dok čovek ne primeti taj dar, dotle dela njegovih podviga još ostaju u spoljašnjem čoveku, i on još nije osetio tajanstvena dejstva unutrašnjeg čoveka. Kad počne da napušta telesno sadašnjeg veka, kad se pokaže da je prekoračio granicu i da je stupio u unutrašnjost onoga, što se skriva u unutrašnjosti prirode, odmah će dostići i blagodat suza. Ove suze počinju od prve obitelji skrivenog života (tj. od dolaska u manastir) i uznose podvižnika u savršenstvo ljubavi Božije. Koliko napreduje u tom životu, toliko se obogaćuje suzama sve dok, usled neprestanog obitavanja u njima, ne počne da ih pije i u hrani i u piću. To je pouzdan znak da je um izašao iz ovog sveta i da je osetio duhovni svet. Ukoliko se čovek svojim umom približava ovom (veštastvenom) svetu, utoliko se umanjuju ove suze. Kad se um u potpunosti pogruzi u ovaj svet, tada se potpuno lišava ovih suza. To služi kao znak da je čovek pogreben u strasti.“[13] Sveti Simeon Novi Bogoslov: „Neka nas pre plača i suza niko ne prelešćuje uzaludnim rečima, pa ne prelešćujmo ni sami sebe: u nama nema pokajanja, u nama nema istinskog kajanja, nema straha Božijeg u našim srcima; još ne prekorevamo sebe, naša duša još nije došla do osećanja budućeg suda i večnih muka. Ako bismo prekorevali sebe, ako bismo to zadobili i ako bismo to dostigli, to bi istog časa izazvalo i suze. Bez njih ne može omekšati naša kamenosrdnost, kao što ni duša ne može zadobiti duhovno smirenje; mi ne možemo biti smireni. Onaj pak koji nije postao takav, ne može da se sjedini sa Svetim Duhom, a ko se nije prisajedinio Njemu, ne može doći do viđenja i razuma Božijeg, i nije dostojan da se tajanstveno nauči vrlini smirenja.“[14] Pažljiv život dovodi do umilenja, a umilenje, osobito kad ga prate i suze, omogućuje udvostručenu, blagodatnu pažnju. Plač i suze su dar Božiji i zbog toga, vodeći pažljiv život, isprosi taj dar usrdnom molitvom: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se… Otac vaš nebeski daće (duhovna) dobra onima koji Mu ištu (Mt7,7,11), daće vrata i ključ ka svim duhovnim dobrima – plač i suze. „Razmišljajući pak o samom svojstvu umilenja, ja se čudim, kako to plač i takozvana tuga sadrže u sebi – kao i saće med – radost i veselje! Čemu nas to uči? Tome, da je takvo umilenje zaista Gospodnji dar“, kaže Sveti Jovan Lestvičnik.[15] Sveti Simeon Novi Bogoslov je sasvim osnovano rekao da je početni uzrok plača i suza naša slobodna volja.[16] Od nas zavisi da li ćemo se odreći rasejanosti, lutanja po kelijama braće i odlaska kod poznanika izvan manastira, da li ćemo se odreći šala, praznoslovlja i mnogoglagoljivosti, da li ćemo postaviti početak pažljivom životu u molitvi i čitanju reči Božije, prihvatiti uzdržavanje utrobe od neumerenosti i slasti. Usled takvog pažljivog života neminovno će se pojaviti umilenje i plač, a osobito ako usrdnim molitvama umolimo Boga da nam podari ovaj spasonosni dar. Kad taj dar dobijemo, moramo ga čuvati kao najskupocenije blago. Upravo tako! On i jeste neprocenjivo duhovno blago i bogatstvo. I kada ga zadobijemo, lako se može desiti da ga izgubimo, ako se prepustimo rasejanosti, razvejanosti, služenju našim pristrašćima i prohtevima, čovekougađanju, svetoljublju, stomakougađanju, spletkarenju, klevetanju pa čak i mnogoglagoljivosti. Tako se može dogoditi da iz stanja umilenja neprimetno pređemo u stanje neosetljivosti. Stanje neosetljivosti je toliko važno za našeg neprijatelja da se on svim silama trudi da nas u njemu zadrži i učvrsti. On nas u tom slučaju ne pomućuje drugim strastima i iskušenjima, jer su preuznošenje i samozadovoljstvo, što obično prati neosetljivost – samoobmanjivanje i gordost, koji su uobičajene posledice ukorenjene neosetljivosti, dovoljni za oduzimanje svih duhovnih darova, dovoljni za propast. Neosetljivost je utoliko strašnija što onaj, kojim je ovladala, ne oseća svoj nesrećni položaj: on je obmanut i zaslepljen preuznošenjem i samozadovoljstvom.
„Umilenje je“, kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov, „plod tvorenja zapovesti i uzročnik svih duhovnih plodova. Ono je tvorac i sazdatelj svih vrlina, o čemu svedoči vascelo bogonadahnuto Pismo. Zbog toga onaj, koji želi da odseče strasti i da zadobije vrline, pre svih vrlina i skupa sa svim vrlinama mora usrdno tražiti umilenje. Bez njega, njegova duša nikad neće moći da bude čista, a ako ne zadobije čistu dušu, nikako neće zadobiti ni čisto telo. Zaprljana odežda ne može se oprati bez vode; tako se ni bez suza duša ne može očistiti od skverni i nečistote. Nećemo iznositi opravdanja koja su štetna za dušu i isprazna ili, tačnije, potpuno lažna, jer služe kao uzrok duševne propasti, nego ćemo usrdno tražiti caricu vrlina. Ko ovu caricu bude tražio svom dušom, taj će je i naći. Tačnije rečeno, ona će doći i pronaći onoga koji je stradalnički traži. Čak i ako je njegovo srce tvrđe od gvožđa i kamena, ona će ga svojim dolaskom učiniti mekšim od svakog voska. Ona je božanstveni oganj što ruši gore i stene, što sve briše i preobražava, pretvarajući u vrtove one duše, u koje dođe. Ona u nedrima tih duša postaje istočnik sa kojeg izvire voda života. Ta voda neprestano ističe, kao iz nekog bazena, i dopire do bližih i udaljenijih mesta u vrtu, preispunjavajući duše koje sa verom prihvataju Reč. Ona, kao prvo, svoje zajedničare očišćuje od skverni a zatim umiva strasti, otirući ih kao kraste koje prekrivaju rane i odbacuje ih – odbacuje, kažem, lukavstvo, zavist, slavoljublje i sve ostale, koje za njima slede. I ne samo da to čini nego ih, kao neki plamen koji svuda zalazi, postepeno istrebljuje, sažiže i stalno spaljuje kao trnje. Ona u nama najpre pobuđuje želju za potpunom slobodom i očišćenjem od strasti, a zatim žudnju za onim blagom koje je od Boga odloženo i priugotovljeno za one koji Ga ljube. Sve to čini božanstveni oganj umilenja uz sadejstvo suza ili, tačnije rečeno, suzama. Kao što smo rekli, ako nema suza, nijednog od tih blaga nikada nije bilo niti će biti, niti u nama, niti u nekome drugom. U božanstvenom Pismu se ne može pronaći da se nekada neko od ljudi bez suza i svagdašnjeg umilenja očistio i da je postao svet, ili da je primio Duha Svetoga, ili da je video Boga, da je osetio da se On uselio u njega, ili da Ga je prihvatio da obitava u njegovom srcu. Ništa od toga nije se moglo savršiti ako nisu prethodili pokajanje i umilenje, ako suze, izlivajući se kao sa izvora i neprestano navodnjujući oči, nisu oprale duševni dom i samu dušu, orošavajući i rashlađujući dušu, obuhvaćenu i rasplamsanu nedostupnim ognjem. Oni, koji kažu da je nemoguće izlivati suze i plakati svake noći i svakoga dana, svedoče za sebe da im je tuđa svaka vrlina. Ako su naši Sveti Oci izneli takav zaključak: oni koji hoće da odseku strasti odsecaju ih plačem, i oni koji hoće da zadobiju vrline zadobijaju ih plačem, onda je očigledno da onaj, koji ne plače svakoga dana, niti odseca strasti, niti tvori vrline, čak i ako, obmanut preuznošenjem, smatra da ih tvori. Reci mi, kakva je korist od oruđa, koja se koriste za neku umetnost, ako nema umetnika koji bi znao kako da upotrebi i oruđa i veštastvo? Kakva je korist od baštovana, ako on obradi čitav vrt, i u njemu zasadi i zaseje raznovrsno bilje, a odozgo ne padne kiša na vrt i on ne bude napojen vodom? Naravno da nema nikakve koristi. Tako i onaj, koji tvori druge vrline i trudi se na njima nema nikakve koristi, ako nema one svete i blažene gospodarice i savršiteljke svih vrlina. Car koji nema sebi potčinjenu vojsku je nemoćan i lako biva pobeđen, pa se čak i ne smatra za cara nego za običnog čoveka. Isto tako i mnogobrojna vojska, koja nema cara i vojskovođu, lako biva rastrojena i neprijatelj je istrebljuje. Takav je i odnos između plača i ostalih vrlina. Pod obličjem vojske podrazumevaj sve vrline početnika, a pod obličjem cara i vojskovođe – blaženo ridanje i plač koji vascelu vojsku dovode u red, nadahnjuju, podstiču, ukrepljuju i uče je kako da dejstvuje oružjem u zavisnosti od vremena, okolnosti, neprijatelja… Plač svim tim upravlja i bez njega i mnoštvo ljudi (tj. ostalih vrlina) lako biva poraženo. Dakle, braćo, neka pre svih delanja i zajedno sa svim ostalim delanjima, naše delanje bude pokajanje, plač koji je sjedinjen s pokajanjem i suze koje prate plač. Nema plača bez pokajanja, i nema suza bez plača. To troje je jedno s drugim povezano i sjedinjeno, i nemoguće je da se jedno od njih pojavi bez onih preostalih dvoje.“[17]
Misleni (duhovni) put pokajanja i plača ima tu posebnu vrednost da je bezbedan od demonske obmane ili, kako se to obično naziva, od demonske prelesti. Da bi obmanuo podvižnika, pali duh se najpre trudi da ra uveri u njegovu vrednost ili vrednosti, a što se vidi iz primera izloženih u prethodnim savetima. Međutim, kako da prevari onoga, koji se usrdno trudi da uvidi svoju ogrehovljenost i koji jeca nad onom (ogrehovljenošću) koja mu se otkrila, i zbog nje se rasplamsava za otkrivanje one još veće? Kako da obmane onoga, koji je svoje težnje upravio ka tome da u sebi vidi jedino i isključivo grešnika, kako bi i svojim spoljašnjim i svojim unutrašnjim delanjem prinosio Bogu poznanje i ispovedanje svoje ogrehovljenosti? „Kada đavo vidi da neko živi u plaču, ne ostaje pored njega, jer se odvraća od smirenja koje stvara plač“, kaže prepodobni Grigorije Sinait.[18] Iako neprijatelj iskušava i one koji plaču, oni ga lako prepoznaju i odbijaju. Gordeljivac, koji u sebi nalazi neku vrednost, ne može da odbije demonsku obmanu koja dolazi spolja, budući da je njome obuzet i okovan iznutra.[19]
Neuki i licemerni podvižnici smatraju da su dostigli svoj cilj kada sebe vide kao svete i kada ih za takve proglasi svet. Oni se raduju samoobmanjivanju i preuznošenju koje ulazi u njih, ne shvatajući koliko je jadno samoobmanjivanje, ne shvatajući da ljudska pohvala služi kao znak lažnog proroka. Taj znak je neobično važan, i dao ga je Sam Bogočovek: Teško vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama, jer su tako činili lažnim prorocima ocevi njihovi, rekao je Gospod (Lk6,26). Jad, duševni jad i nesreća, večni jad! Istinski monah raduje se onda, kad počne da uočava svoje grehe, kad on, prema svom mišljenju o sebi, postane niži i grešniji od svih njegovih bližnjih, kad počne da ga potresa strah od suda Božijeg i strah od večnih muka, kad se u njemu pojavi osećanje prestupnika i osuđenika, kad se pri njegovim molitvama počnu izlivati potoci suza, kad mu se iz grudi otrgnu uzdasi i vapaji, kad njegov um, očišćen suzama, stane pred Boga licem u lice i vidi Nevidljivog posredstvom najsnažnijeg osećanja prisustva Božijeg. O, blaženo viđenje! Blagodareći njemu, prestupnik može da prinese istinsko kajanje za učinjene prestupe, da umilostivi Svemilostivog obiljem suza, smirenim rečima, razotkrivanjem svog žalosnog stanja, može da isprosi oproštaj od Čovekoljupca Boga, a sa njim i mnoštvo neprocenjivih, večnih, duhovnih darova. Najveći uspeh monaha je da sebe vidi i smatra za grešnika! Veliki je uspeh monaha kad celokupnim svojim delanjem dokaže da sebe iskreno i uistinu smatra za grešnika! „Kad um počne da uviđa svoja sagrešenja, koja svojim mnoštvom podsećaju na morski pesak, onda to služi kao početak prosvetljenja duše i njenog zdravlja“, rekao je sveštenomučenik Petar Damaskin.[20] Um svoje grehe može da uvidi onda, kada ga dodirne blagodat Božija; budući da je pomračen padom, on sam po sebi nije sposoban da ih uvidi. Viđenje svojih grehova i svoje ogrehovljenosti je dar Božiji. Sveta Pravoslavna Crkva poučava svoja čeda da od Boga taj dar traže uz post i kolenopriklonjenja, posebno u dane Velike četrdesetnice. Darom viđenja svojih grehova, svog pada i opštenja palog čoveka sa palim angelima nedostižno su obilovali veliki prepodobni Oci. Bez obzira na mnoštvo duhovnih darova, koji su svedočili o njihovoj svetosti, taj dar ih je podsticao na neprestano pokajanje i plač, na neprestano umivanje suzama. Izreke, koje su Oci izgovorili u tom stanju. nepojmljive su za telesne umove. Tako je Pimen Veliki govorio braći, koja su živela pored njega: „Braćo, verujte mi, tamo gde bude bio bačen satana, biću bačen i ja!“[21] Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se, rekao je Gospod (Lk 18,14).
 


 
NAPOMENE:

  1. O duhovnom zakonu, 34. glava – Dobrotoljublje, 1. tom.
  2. Četij Minej za 20. februar.
  3. Veliki trebnik, Čin male shime ili mandije.
  4. Alfavitni Paterik.
  5. V. Lestvicu, 5. pouku.
  6. Izreke Sisoja i Pimena Velikih, preuzeto iz Alfavitnog Paterika.
  7. Lestvica, podnaslov 18. pouke.
  8. Lestvica, 7. pouka.
  9. V. Lestvicu, 18. pouku, i 6. slovo prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.
  10. 28. glava Umetnosti i pravila Svetih Kalista i Ignjatija Ksantopuli, Dobrotoljublje, 2. tom, u ruskom izdanju.
  11. 15. duhovna pouka starca Serafima Sarovskog.
  12. Lestvica, 1. pouka.
  13. 21. spovo.
  14. 69. glava, DobrotolubLje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  15. Lestvica, 7. pouka.
  16. 6. slovo.
  17. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, 6. slovo.
  18. Veoma dušekorisna poglavlja, Poglavlje o prelesti, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  19. Oci Kijevo-pečerskog manastira nisu dopustili prepodobnom Lavrentiju da stupi u zatvorništvo, jer su strahovali da će biti izložen demonskoj prelesti, kojoj su bili izloženi Isakije i Nikita. Lavrentije je zbog zatvorničkog života prešao u manastir Svetog Velikomučenika Dimitrija gde je „sve upaljene strele neprijatelja pogasio suzama, tako da mu je, blagodaću Božijom, bilo tuđe svako demonsko delanje“, Pečerski Paterik.
  20. Knjiga 1, gl. 2 – Dobrotoljublje, 3. tom, u ruskom izdanju.
  21. Alfavitni Paterik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *