PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET DEVETA
O čuvanju duševnog oka od svega što je za njega štetno
 
Spasitelj sveta je rekao: Svetiljka telu je oko. Svetiljkom je Gospod nazvao slovesnu silu ljudske duše, ljudski duh; telom je Spasitelj nazvao celokupnu čovekovu delatnost i njegovo svojstvo, koje se uobličuje i zavisi od te delatnosti. Značenje koje je slično navedenim Spasiteljevim rečima imaju i sledeće reči Apostola: Sam BOG mira da vas posveti potpuno, i vascijeli duh vaš i duša i tijelo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista (1 Sol 5,23). Duh je, kao prvo, pomenut iz tog razloga, što se neporočnost i savršenstvo duše nalaze u punoj zavisnosti od duha. Duh ili slovesna sila je najviša sposobnost duše i ona se njome razlikuje od životinjskih duša, koje se usled lišenosti te sposobnosti nazivaju beslovesnima.[1] Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, tj, kada slovesnoj sili duše bude tuđa svaka pomešanost i opštenje sa grehom i satanom, sve tijelo tvoje biće svijetlo, tj. tvoja delatnost će biti pravilna, a tvoje svojstvo će biti svetost. Ako li oko tvoje bude kvarno, i tijelo će tvoje biti tamno. Pazi, dakle, da svjetlost koja je u tebi ne bude tama (Lk 11,34-35). Pazi da tvoj duh, koji je tvoja prirodna svetlost i izvor svetlosti za tvoj život, ne postane tama i izvor tame. To oko postaje kvarno usled prisvajanja laži. Posledica takvog prisvajanja biva nepravilna delatnost, a svojstvo – stanje samoobmanjivanja i ogrehovljenosti. Usled prihvatanja lažnih pomisli um se kvari, savest gubi pouzdanost u svojim uputstvima, i sva duhovna osećanja srca bivaju zaražena nepravilnošću i grehovnošću. Čovek postaje nepotreban, neprijatelj sopstvenog spasenja, ubica svoje duše i neprijatelj Božiji. Sveto Pismo, odnosno, Duh Sveti koji živi u Pismu i govori kroz Pismo, izriče protiv takvih ljudi sledeće određenje: Ljudi izopačeno! uma, nepouzdani u veri (2Tim3,8),tj. ljudi izopačenog uma su potpuno tuđi veri. Čovek izopačenog uma nikako ne može biti zajedničar vere, jer je kod njega mesto vere već zauzelo lažno razumevanje, i njemu reč o krstu služi kao predmet ili sablazni ili podsmeha, kao što vidimo kod onih Jevreja, koji su bili savremenici Bogočoveka (v. l Kor 1.18). Izopačenost uma je uvek povezana sa izopačenošću ostalih duhovnih osobina, zbog čega izopačenost uma i izopačenost duha po svojim posledicama imaju istovetno značenje. Prihvatanjem lažnih učenja ili lažnih misli o Bogu, izopačenjem od Boga otkrivenog dogmatskog i moralnog učenja posredstvom lažnih učenja dolazi i do izopačenja ljudskog duha, i čovek postaje sin đavola (v.Jn 8,44). Međutim, duševno oko se pozleđuje i razgovorom i mešanjem sa pomislima koje pripadaju satanskoj oblasti, čak i ako ih ne prisvojimo, kao i posmatranjem pomisli i maštanja koja prinose demoni. Saglasno stepenu opštenja sa satanom, sila čovekovog zrenja gubi u izvesnom stepenu svoju pravilnost i čistotu. Prepodobni Isihije Jerusalimski kaže: „Kao što sebe oštećujemo gledajući čulnim očima ono što je štetno, tako oštećujemo sebe i kad na ono što je štetno gledamo umom.“[2] Iz tog razloga se na čuvanje duševnog oka mora obratiti posebna pažnja, kako se ono ne bi pozledilo i kako njegovo bolesno stanje ne bi postalo uzrok naše duševne propasti. Kao primer za to, kako izopačeno duševno oko deluje štetno po naše spasenje, navešćemo sledeće, što nam je poznato na osnovu iskustva. Neki su pročitali mnoštvo romana i na osnovu njih usmerili su svoj um i srce. Kasnije su ti ljudi, usled nekog životnog zaokreta, usled neke sopstvene, unutrašnje, probuđene težnje ili čak usled volje Božije, poželeli da vode pobožan život. Tada se ispoljilo pogubno dejstvo usmerenja koje su stekli prethodnim čitanjem. Naviknutost na naslađivanje sladostrašćem u potpunosti ih je odvojila od osećanja pokajanja, uvodeći i u sam podvig naslađivanje sladostrašćem, toliko mrsko pred Bogom, budući da čovekovu dušu čini nepristupačnom za Svetoga Duha, a lako dostupnom satani i njegovim domom. To se sa posebnom jasnošću zapaža kod ženskog pola. One žene, koje su čitale mnogo romana a zatim se predale pobožnosti ili čak podvižništvu, u najvećoj meri žele da njihov novi život takođe postane roman; one bi, prema raspoloženju svojih duša, htele da budu ljubavnice! One to hoće zato što ih volja, oštećena njenom nepravilnom upotrebom, privlači ka usvojenom sladostrašću, dok um, oslabljen, pomračen, izopačen i zarobljen mislima koje im je prenelo čitanje, nema ni snage ni sposobnosti da rukovodi volju i da je uzdrži od nepravilnog stremljenja. Oni, koji su nasićeni čitanjem romana, veoma su sposobni za samoobmanjivanje i za demonsku prelest, budući da su stekli sklonost ka naslađivanju sladostrašćem, koje može da dejstvuje ne samo na grub nego i na najistančaniji način, nerazumljiv i neprimetan za čoveka koji još nije zbacio jaram strasti. Navešćemo primer jednog monaha, koji nije znao kakva se razboritost i obazrivost moraju sačuvati u slučaju da je duša izložena utiscima, budući da oni nastavljaju da žive u njoj. U vreme svog mirjanskog života, on je iz puke radoznalosti pročitao izvesna dela, napisana protiv hrišćanske vere. Kad je stupio u manastir i prihvatio razuman monaški podvig, stečeni utisci su posredstvom pomisli sumnje, nedoumice i hule počeli da ispoljavaju svoje prisustvo u duši, dokazujući time da se duševno oko zagadilo opštenjem sa mislima iz satanske oblasti.
Sveti Apostol Pavle je rekao: Vi ste hram Božiji i Duh Božiji obitava u vama. Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog jer je hram Božiji svet, a to ste eu… Proslavite, dakle, Boga tijelom svojim i duhom svojim jer su Božiji (i Kor3,16-17 i 6,20). Iako su i naša tela hram Božiji, taj hram prevashodno čini naša slovesna sila, naš duh, naš um i srce. Pod srcem se podrazumevaju sva osećanja duha. Kada um i srce postanu dom Božiji – a najpre oni postaju dom Božiji – onda, sasvim prirodno, Njegov dom postaju i duša i telo, budući da su potpuno zavisni od uma i srca. Hram Božiji se razara onda, kad telo padne u čulni blud; hram Božiji se razara onda, kad um i srce stupe u preljubničko opštenje sa satanom posredstvom misli i osećanja koja mu pripadaju. Reči: razoriće njega Bog znače da će Bog odstupiti od čoveka koji je u sebi razorio hram Božiji i postao nesposoban da Bog živi u njemu. Posledice takvog odstupanja su poznate: duševna smrt, koja počinje u vremenu, i pogrebenje u adske tamnice u večnosti. Kao što smo već rekli, čovekov duh se razara i biva pogođen slepilom i mrakom prihvatanjem lažnih učenja koja potiču od sveta i satane, učenja protivnih otkrivenom Božijem učenju, učenju Hristovom, učenju vaseljenske i istočne Crkve. Za lažna učenja smatraju se sledeća: učenje koje odbacuje postojanje Boga ili ateizam; učenje, koje odbacuje Hrista i hrišćanstvo, koje priznaje postojanje Boga ali koje odbacuje svaki odnos između Boga i ljudi, ili deizam; učenja, koja ne odbacuju hrišćanstvo otvoreno, ali koja proizvoljnim, ljudskim i bogohulnim učenjem, kakvim se uništava sama suština hrišćanstva, izopačuju bogootkriveno učenje – takve su sve jeresi; učenja, koja ne odbacuju hrišćanstvo otvoreno, ali odbacuju dela vere ili moralno jevanđelsko i crkveno predanje, koja prihvataju pagansku delatnost i na taj način umrtvljuju veru i uništavaju suštinu hrišćanstva. Takav je u velikoj meri i savremeni progres ili napredovanje u nemoralu i u potpunom nepoznavanju hrišćanstva, pa prema tome i u potpunom udaljavanju i otuđivanju od Boga. Hram Božiji ne biva time sasvim razoren, ali biva oskrnavljen; duševno oko ne biva zbogtoga pogođeno slepilom, ali se oštećuje. Monah zadobija veću ili manju duševnu ranu kad pročita nemoralnu ili jeretičku knjigu, kad poseti nemoralno ili bezbožno društvo, kad se izloži uticaju grešnih sablazni, kad razgovara sa grešnim pomislima i kad se njima naslađuje, kad dozvoli da ga privuče neki svetovni običaj, kakve su sve svetovne igre i razonode. Ako pak monah ogrezne u svemu tome i ako počne da pravda svoje zastranjivanje umesto da se osvesti i da se zbog njega pokaje, on pada u najveću duševnu nesreću. On pozleđuje samo načalo svog suštastva (svog bića) – slovesnu silu, svoj duh, svoj um i srce. Neophodno je da se čuva i sačuva duševno oko. Ma šta da učinimo što je izvan jevanđelskog učenja i zakona, to će na nas neminovno ostaviti štetan utisak. Svako delo, reč i pomisao, kako oni dobri, tako i oni rđavi, neminovno na nas polažu sebi svojstven pečat, i to moramo znati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Makarije Veliki, 7. beseda, 8. glava.
  2. Slovo o trezvenoumlju, 77. glava – Dobrotoljublje, 2. tom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *