NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET OSMA
O posebnom suprotstavljanju palih duhova molitvi
 
Pali duhovi se razjareno suprotstavljaju svim jevanđelskim zapovestima, a posebno molitvi kao majci svih vrlina. Sveti prorok Zaharija je u svom viđenju gledao Isusa, poglavara svešteničkog, koji stajaše pred angelom Gospodnjim, i sotonu, koji Mu stajaše s desne strane da bi Mu se protivio (3ax 3,1). Isto tako, đavo i sada neodstupno stoji ispred svakog služitelja Božijeg s namerom da preotme i oskrnavi njegovu duhovnu žrtvu, da mu ne dopusti žrtvoprinošenje, da ga prekine i poništi. „Pale duhove muči zavist prema nama i oni ne prestaju da pokreću sve što je zlo, kako mi ne bismo nasledili njihove nekadašnje prestole na nebesima“, govorio je prepodobni Antonije Veliki.[1] „Demon posebno zavidi čoveku koji se moli i koristi sva moguća lukavstva da bi poremetio njegovo delanje“, rekao je prepodobni Nil Sinajski.[2] Demon ulaže sve napore kako bi sprečio molitvu ili je učinio nemoćnom i nedejstvenom. Tom duhu, koji je sa neba zbačen zbog gordosti i pobune protiv Boga, koji se zarazio neizlečivom zavišću i mržnjom prema ljudskom rodu, koji se zarazio žudnjom za ljudskom propašću i koji se neumorno, i danju i noću, brine o pogubljenju ljudi, nepodnošljivo je da gleda kako se slabi i grešni čovek molitvom odvaja od svega zemaljskog i stupa u besedu sa Samim Bogom, kako iz te besede izlazi zapečaćen milošću Božijom, s nadom da će naslediti nebo i s nadom da će čak i svoje zemaljsko telo videti preobraženo u telo duhovno. Taj prizor je nepodnošljiv za duha, koji je za svagda osuđen da, kao po blatu i smradu, puzi po isključivo telesnim, veštastvenim i grešnim pomislima i osećanjima i koji, najzad, večno mora biti svrgnut i zaključan u adske tamnice. On se razjaruje, izbezumljuje, smišlja lukavstva, biva licemeran i čini zlodela. Moramo biti veoma pažljivi i oprezni: samo u krajnjoj potrebi i osobito ako to zahteva naloženo poslušanje, možemo ono vreme, koje je određeno za molitvu, posvetiti drugom zanimanju. Ljubljeni brate, ne ostavljaj molitvu bez uistinu krupnog razloga za to! Onaj, koji ostavlja molitvu, ostavlja svoje spasenje; onaj, koji je nemaran prema molitvi, nemaran je prema svom spasenju; onaj, koji odbaci molitvu, odbacio je spasenje. Monah mora da bude veoma obazriv, jer se neprijatelj trudi da ga sa svih strana okruži svojim zamkama, da ga obmane, prevari, pomuti, da ga skrene sa puta propisanog jevanđelskim zapovestima, da ga pogubi i u vremenu i u večnosti. Ukoliko vodimo obazriv (pažljiv) život, uskoro ćemo primetiti razjarene, zlonamerne i prepredene progone neprijatelja. Ubrzo ćemo zapaziti da nam u ono vreme, kad bi trebalo da se bavimo molitvom, on priprema druga zanimanja, da ih predstavlja kao isuviše važna i neodložna, samo da bi od monaha oduzeo molitvu. Za brižljivog podvižnika, neprijateljske zamke se preobraćaju u korist: videći neprestano u svojoj blizini ubicu s obnaženim bodežom, spremnim za udarac, bespomoćni, slabi i siromašni duhom monah ne prestaje da plačući vapi svemoćnom Bogu za pomoć, i on je od Njega i dobija. Kad ne uspe da molitvi oduzme vreme koje je za nju određeno, odbačeni duh nastoji da ukrade i da oskrnavi samu molitvu u vreme njenog tvorenja. Imajući to za cilj, on dejstvuje pomislima i maštanjima. Kako bi ih učinio što snažnijim i ubedljivijim, on pomislima najčešće stavlja masku pravde, dok maštanja predstavlja u najvarljivijoj slikovitosti. Molitva biva pokradena i poništena onda, kad u vreme njenog tvorenja um ne obraća pažnju na molitvene reči, nego se bavi praznim pomislima i maštanjima. Molitva biva oskrnavljena onda, kad se um udalji od molitve i obrati pažnju na grešne pomisli i maštanja koja mu je ponudio neprijatelj. Kad se u tebi pojave grešne pomisli i maštanja, nipošto na njih ne obraćaj pažnju. Čim ih opaziš svojim umom, još snažnije zaključaj um u reči molitve i sa najtoplijom i najbrižljivijom prozbom preklinji Boga da odagna tvoje ubice. Lukavi duh sa osobitom spretnošću postrojava svoje pukove. Na čelu stoje pomisli, odevene u sve vidove pravde, kao i maštanja, koja neopitni podvižnik može da prihvati ne samo kao bezazlene pojave, nego i kao nadahnuća ili kao nebeska i sveta viđenja. Kad ih um prihvati i kad se potčini njihovom uticaju, gubi svoju slobodu. Tada vojskovođa inoplemenske vojske uvodi u borbu pomisli i maštanja koji su očigledno grešni. „Za bestrasnim pomislima slede one strasne; dopuštanje ulaska prvim uzrokuje nasilan ulazak drugih“[3], rekao je prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na velike Oce drevnosti. Budući da je svojevoljno izgubio svoju slobodu u sukobu sa silama prethodnice, da je ostao razoružan, oslabljen i zarobljen, um ni na koji način ne može da se suprotstavi silama glavnine: one ga bez oklevanja poražavaju, potčinjavaju i porobljuju. Potrebno je da se, tokom molitve, um zaključa u reči molitve i da se bez razmišljanja odbaci svaka pomisao, kako ona što je očigledno grešna, tako i ona što je prividno pravedna. Svaka pomisao, ma kakva da je njena odeća ili oružje, samim tim što odvlači um od molitve dokazuje da pripada vojsci inoplemenika i da je neobrezani došao da osramoti Izrailja (v. l Sam 17,25). Svoju nevidljivu bitku sa čovekom, a posebno bitku koju vodi posredstvom grešnih pomisli i maštanja, pali angeo zasniva na uzajamnom srodstvu grehova. Ta bitka ne prestaje ni danju ni noću, a sa posebnom žestinom i mahnitošću vodi se onda, kad stanemo na molitvu. Prema rečima Svetih Otaca, đavo tada sakuplja najnedoličnije pomisli i izliva ih u našu dušu.[4] On nas najpre podseća na sve, koji su nas uvredili; ožalošćenja i uvrede, koje su nam naneli, nastoji da predstavi u što jačim bojama; uzvraćanje na njih i protivljenje njima postavlja kao zahtev zakona, zdravog razuma, društvene koristi, samoodržanja, nužnosti. Očigledno je da neprijatelj nastoji da pokoleba i same temelje molitvenog podviga – nezlobivost i krotost, kako bi se zgrada, podignuta na tom temelju, srušila sama od sebe. Tako se i dešava, jer zlopamtivi i onaj, koji bližnjem ne oprašta njegova sagrešenja nikako ne može da se usredsredi na svoju molitvu i da oseti umilenje. Grešne pomisli razvejavaju molitvu; one je raznose na sve strane kao što silovit vetar raznosi seme koje sejač baca na njivu. Na taj način njiva srca ostaje nezasejana, a sav naporan trud podvižnika biva uzaludan. Poznato je da praštanje uvreda i ožalošćenja, zamena osuđivanja bližnjih njihovim milostivim opravdavanjem i optuživanje samoga sebe služe kao temelj plodonosne molitve. Često se događa da neprijatelj na samom početku molitve unese pomisli i maštanja o zemaljskom napredovanju: on čas u varljivom prizoru predstavlja ljudsku slavu kao pravedno ili srećno priznanje vrlini, kao da su je ljudi najzad tobože prepoznali i priznali i da od tog trenutka stupaju pod njeno rukovođenje, čas se u isto tako varljivom prizoru predstavlja obilje ovozemaljskih sredstava na osnovu kojih će navodno procvetati i osnažiti hrišćanska vrlina. I jedna i druga slika su lažne! One se izobražavaju kao suprotnost Hristovom učenju, nanoseći strašnu štetu duševnom oku koje se u njih zagledalo i samoj duši, budući da se svojim saosećanjem sa demonskom slikom ona pred svojim Gospodom pojavljuje kao preljubnica. Izvan krsta Hristovog nema hrišćanskog napredovanja! Gospodje rekao: Slavu od ljudi ne primam… Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od druMa, a slavu kojaje odjedinoga Boga ne tražite? (Jn5,41,44). Prilikom tvorenja svih vaših dobrih dela ne budite kao licemeri (Mt6,16), koji čine dobro radi ljudske slave i prihvataju ljudsku slavu kao nagradu za svoju vrlinu, oduzimajući time sebi pravo na večnu nagradu (v.Mt 6,118). Da ne zna levica tvoja, tj. tvoje sopstveno slavoljublje, šta čini desnica tvoja, tj. tvoja volja, usmerena prema jevanđelskim zapovestima, i Otac tvoj, koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno darom Svetoga Duha (v.Mt 6,218). Gospod je rekao i sledeće: Niko ne može dva gospodara služiti;jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu, tj. imovini i bogatstvu (Mt6,24). Koji se ne odreče svega što ima, ne može biti Moj učenik (Lk 14,33). Vredno je primetiti da đavo, iskušavajući Bogočoveka, predlaže Gospodu slavoljubivu misao o proslavljanju javnim čudom, kao i prividno najuticajniji i najmoćniji položaj (v.Mt 4 i Lk 4). Gospod je odbacio i jedno i drugo. On nas tesnim putem samoodricanja i smirenja vodi ka najvišem napretku, jer je On Sam prokrčio taj spasonosni put. Mi smo dužni da sledimo primer i učenje Gospodnje: da odbacimo pomisli o zemaljskoj slavi, zemaljskom napredovanju i zemaljskom izobilju, da odbacimo radost koju donose takva maštanja i razmišljanja, jer u nama uništavaju skrušenost duha, usredsređenost i pažnju prilikom molitve, a unose preuznošenje i rasejanost. Ako se saglasimo sa slavoljubivim, gordim, koristoljubivim i svetoljubivim pomislima i maštanjima, ako ih ne odbacimo nego, naprotiv, ostanemo u njima i njima se naslađujemo, stupićemo u opštenje sa satanom i sila Božija, koja nas štiti, udaljiće se od nas. Kad vidi da se pomoć Božija udaljila od nas, neprijatelj će ustremiti na nas dve najteže bitke: bitku pomislima i maštanjima bluda i bitku uninija (čamotinje).[5] Pobeđeni u prethodnoj bici i lišeni zastupanja Božijeg, nećemo istrajati ni u drugoj bici. Upravo to i znače reči Svetih Otaca, koji kažu da Bog dopušta satani da nas gazi sve dotle, dok se ne smirimo. Očigledno je da pomisli zlopamćenja, osuđivanja, zemaljske slave i zemaljskog napredovanja za svoju osnovu imaju gordost. Odbacivanje gordosti se savršava nastanjivanjem smirenja u dušu. Smirenje je Hristov način razmišljanja, kojim se u srcu umrtvljuju sve strasti i izbacuju iz njega. Za napadom bludne strasti i strasti uninija (čamotinje) uslediće napad pomisli i osećanja tuge, neverja, beznadežnosti, ozlojeđenosti, pomračenja, hule i očajanja. Posebno težak utisak ostavlja na nas naslađivanje telesnim žudnjama. Sveti Oci ih nazivaju oskvrniteljima duhovnog hrama Božijeg. Ako se nasladimo njima, Božija blagodat će za duže vreme odstupiti od nas, i sve grešne pomisli i maštanja zadobiće silnu vlast nad nama. One će nas mučiti i iscrpljivati sve dotle, dok iskrenim pokajanjem i uzdržanjem od naslađivanja neprijateljskim prilozima ponovo ne privučemo blagodat. Brižljivog monaha će svemu tome neizostavno naučiti opit.
Upoznavši taj poredak, upoznavši čin i ustav kojeg se neprijatelj pridržava u borbi sa nama, mi možemo da ustrojimo odgovarajuće suprotstavljanje. Ni pod kakvim izgovorom nećemo suditi bližnjem i osuđivati ga. Bližnjima ćemo opraštati i najteže uvrede koje su nam naneli. Ako se i pojavi pomisao zlopamćenja protiv bližnjeg, bez oklevanja ćemo se obratiti Bogu s molitvom za tog bližnjeg, tražeći za njega milost Božiju i u vremenu i u večnosti. Odreći ćemo se svojih duša, tj. traženja ljudske slave, previše ugodnog zemaljskog položaja i svih zemaljskih prednosti. Vascelo ćemo se predati volji Božijoj, blagodareći Mu i slavosloveći Ga za našu prošlost i sadašnjost, i na Njega polažući svoju budućnost. Neka takvo naše ponašanje i usmerenje bude priprema i osnova za našu molitvu. Pre nego što započnemo molitvu, smirimo se pred bližnjima i optužimo sebe kao onog, koji ih je sablažnjavao i koji ih sablažnjava svojim sagrešenjima. Molitvu započnimo moleći se za neprijatelje. Sjedinimo se u molitvi sa vascelim čovečanstvom i preklinjimo Boga da i nas pomiluje zajedno sa svim ljudima, ne zato što smo dostojni da se molimo za vascelo čovečanstvo, nego radi ispunjenja zapovesti o ljubavi, kojom je propisano: Molite se Bogu jedni za druge (Jak5,1b). Iako se istinski služitelj Božiji, prema dopuštenju Božijem, bori sa mnogolikim prilozima greha koje donosi satana i koji se pojavljuju iz naše prirode povređene grehom, njega neprestano podržava i rukovodi desnica Božija. Sama borba donosi najveću korist, jer podvižniku omogućuje da stekne monašku opitnost, jasno i iscrpno poznanje o povređenoj ljudskoj prirodi, o grehu ili o palom angelu. Osim toga, ona monaha dovodi do skrušenosti duha i do plača nad samim sobom i nad vascelim čovečanstvom. Prepodobni Pimen Veliki kazivao je o prepodobnom Jovanu Kolovu, ocu preispunjenom blagodaću Svetoga Duha. Naime, on je molio Boga da u njemu prestane borba koju uzrokuju bolesti pale prirode ili strasti. Otišao je i o tome obavestio nekog starca, uznapredovalog u duhovnom rasuđivanju, kojem je rekao: „Vidim sebe u nepomućenom spokojstvu i bez svake bitke.“ Starac, obdaren darom rasuđivanja, odgovorio je Jovanu: „Idi i moli Boga da se bitka vrati, jer usled bitke duša napreduje. Kada dođe bitka, nemoj se moliti Bogu da bude oduzeta, nego da ti Bog podari trpljenje u bici.“[6] Vascelo se predajmo volji Božijoj, vascelo se predajmo izvršavanju volje Božije. Neprestanom molitvom isprosićemo od Boga dar izvršavanja volje Božije i dar da se nad nama svagda savršava volja Božija. Bog neprestano obitava uz onoga, ko se predaje volji Božijoj. To će osetiti i istinu o tome posvedočiće svaki podvižnik Hristov, koji se zakonito podvizava, koji se podvizava pod rukovođenjem Jevanđelja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vita Beati Antonii Abbatis. Patrologiae Tom. LXXIII, caput XV, i Četij Minej.
  2. O molitvi, gl. 47. Dobrotoljublje, 4. tom, u ruskom izdanju.
  3. 2. slovo.
  4. Umetnost i pravilo Svetih Kalista i Ignjatija Ksantopuli, Dobrotoljublje, 2. tom, 29. glava, u ruskom izdanju.
  5. Prepodobni Grigorije Sinait, 110. glava – Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  6. Alfavitni Paterik, 1. slovo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *