PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET SEDMA
O međusobnom srodstvu kako vrlina, tako i poroka
 
Trebalo bi da ljubljena braća znaju i sledeće: sve dobre pomisli i vrline su međusobno srodne. Isto tako su međusobno srodne i sve grešne pomisli, maštanja, grehovi i strasti. Usled te srodnosti, svojevoljno potčinjavanje jednoj dobroj pomisli povlači za sobom prirodno potčinjavanje drugoj (dobroj pomisli); zadobijanje jedne vrline uvodi dušu u drugu vrlinu, srodnu i nerazlučivu od prve. Naprotiv, svojevoljno potčinjavanje jednoj grešnoj pomisli povlači za sobom nevoljno potčinjavanje drugoj; sticanje jedne grešne strasti uvlači u dušu i drugu, njoj srodnu strast. Svojevoljno izvršenje jednog greha povlači ka nevoljnom padu u drugi greh, koji se rađa iz prvog. Zloba ne trpi da bezbračno živi u srcu, rekli su Sveti Oci.[1] Objasnićemo to primerima. Onaj, koji je odbacio zlopamćenje, prirodno oseća srdačno umilenje. Kod čoveka, koji se odrekao osuđivanja bližnjih, pomisao prirodno počinje da vidi svoje grehove i slabosti koje čovek nije video u vreme, dok je osuđivao bližnje. Onaj, koji je radi jevanđelske zapovesti pohvalio ili opravdao brata, prirodno je osetio blagonaklonost prema bližnjem. Za siromaštvom duha sledi plač nad sobom: onaj, koji je siromašan duhom i plače nad sobom, prirodno postaje krotak. Onaj, koji je poništio pravdu pale prirode i odrekao se nje, prirodno je gladan i žedan pravde Božije, jer čoveku nije svojstveno da živi bez neke pravde. Naprotiv, onaj koji je osudio bližnjeg prirodno je osetio prezir prema njemu; onaj, koji je osetio prezir, zadobio je gordost. Usled preziranja bližnjeg i uz visoko mišljenje o sebi – a ta dva stanja su nerazlučiva – pojavljuje se i mržnja prema bližnjem. Usled mržnje i zlopamćenja pojavljuje se okorelost srca. Usled okorelosti srca, u čoveku počinju da preovladavaju telesna osećanja i telesno mudrovanje, zbog čega se, opet, rasplamsava bludna strast, umrtvljuje vera u Boga i nadanje u Njega. Pojavljuje se težnja ka koristoljublju i ljudskoj slavi, koja čoveka dovodi do potpunog zaboravljanja na Boga i do odstupanja od Njega. Na osnovu tog uzajamnog srodstva kako vrlina, tako i poroka, Duh Sveti daje zakon istinskom služitelju Božijem: Po svima zapovestima Tvojim upravljah se…od svakog puta zlog sprečih noge moje, da bih sačuvao reči Tvoje (Ps 118,128,101). Put nepravde – to su grešne pomisli i maštanja, kojima greh ulazi u dušu.
Ljubljeni brate! Ne smatraj da ti je dopušten bilo kakav razgovor sa pomislima, bilo kakvo naslađivanje maštanjima, protivnim jevanđelskom duhu. Saglašavanje sa neprijateljima Gospodnjim i sjedinjenje sa njima neizbežno prati narušavanje vernosti Gospodu i narušavanje jedinstva sa Njim: Koji sav zakon održi a sagriješi u jednome, kriv je za sve (Jak2,10). Kao što je narušavanje jedne zapovesti istovremeno i narušavanje vascelog zakona Božijeg ili volje Božije, tako je i izvršavanje jednog saveta đavolskog istovremeno i izvršavanje đavolske volje uopšte. Podvižnik koji tvori đavolsku volju lišava se slobode i biva izložen nasilnom uticaju palog duha, i to u onom stepenu u kojem je izvršena đavolska volja. Smrtni greh konačno potčinjava čoveka đavolu i konačno raskida čovekovu zajednicu sa Bogom, sve dok se čovek ne isceli pokajanjem. Zanesenost pomislima i maštanjima uzrokuje manje potčinjavanje i razdvajanje, ali ih ipak uzrokuje. Zbog toga je potrebno da se uzdržimo od svih pomisli i maštanja nesaglasnih s učenjem Jevanđelja i da slučajnu zanesenost (takvim pomislima) bez oklevanja iscelimo pokajanjem. Molimo ljubljenu braću da obrate pažnju na to. Oni, koji to ne znaju i ne obraćaju na to pažnju, trpe veliku štetu i sami sebe lišavaju duhovnog napredovanja. Na primer, mnogi koji se čuvaju bludnih pomisli i maštanja smatraju da je naslađivanje pomislima i maštanjima koristoljublja i slavoljublja potpuno beznačajno. Međutim, prema duhovnom zakonu su i pomisli o imovini, počastima i ljudskoj slavi takođe bludne. U odnosu čoveka prema Bogu, takvo značenje imaju sve grešne pomisli i maštanja, budući da čoveka udaljuju od ljubavi Božije. Prema duhovnom zakonu, onaj koji se naslađuje slavoljubivim i drugim grešnim pomislima i maštanjima nikad neće uspeti da se oslobodi od bludne strasti, ma koliko se podvizavao protiv nje. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Moramo čuvati dušu i svesrdno paziti da se ne prisajedini nečistim i zlim pomislima. Kao što telo, prisajedinjeno drugom telu, biva zaraženo nečistotom, tako se kvari i duša, sjedinjujući se sa nečistim i zlim pomislima; saglašava se s njima u jednom, tj. sa pomislima koje vode ka ovom ili onom grehu, i koje bacaju u svako zlo, kao što je neverje, lukavstvo, slavoljublje, gnev, zavist, svađa. Upravo to i znače reči: Očistimo sebe od svake nečistote tijela i duha (2Kor 7,1). Znaj da se pod dejstvom nepotrebnih pomisli u duši potajno izvršava oskrnavljenje i bludničenje.“[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo o pokajanju i Slovo o krštenju.
  2. 7. slovo, 4. glava.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *