NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET ŠESTA
O snoviđenjima
 
Da bi pomutili i povredili ljudske duše, demoni koriste i snoviđenja. Međutim, i sami neopitni monasi, obraćajući pažnju na snove, samima sebi nanose štetu. Iz tog razloga je potrebno da ovde odredimo značaj snova za čoveka, čija priroda još nije obnovljena Duhom Svetim.
U vreme ljudskog sna, stanje usnulog čoveka je od Boga tako ustrojeno, da se vasceli čovek nalazi u potpunom počinku. Taj počinak je toliko potpun, da čovek tokom njegovog trajanja gubi svest o svom postojanju i dospeva u samozaborav. U vreme sna prekida se svaka delatnost koja je povezana sa radom i koja se izvršava svojevoljno, budući upravljana razumom i voljom. Postoji, međutim, i ona delatnost, koja je neophodna za život i koja ne može biti razlučena od njega. U čovekovom telu krv nastavlja da teče, želudac da vari hranu, pluća da dišu, koža da se znoji. U duši se pak umnožavaju misli, maštanja i osećanja, ali ne više u zavisnosti od razuma i slobodne volje, nego pod uticajem nesvesne prirode. Takva maštanja, koja prate njima svojstvena mišljenja i osećanja, sačinjavaju snoviđenje. Ono je često čudno, budući da ne pripada sistemu čovekovih svojevoljnih i namernih maštanja i razmišljanja, nego se pojavljuje kao samovoljno i samosvojno po zakonu i zahtevu prirode. Snoviđenje ponekad nosi na sebi nepovezane tragove svojevoljnih razmišljanja i maštanja, a ponekad biva posledica moralnih sklonosti. Na taj način snoviđenje, ne može i ne bi trebalo ni da ima nikakvo značenje. Smešna je i sasvim nelogična želja nekih da u buncanjima snoviđenja vide predskazanje svoje budućnosti, budućnosti drugih ili neko drugo značenje. Kako može da postoji ono, za čije postojanje nema nikakvog uzroka?
Budući da imaju pristup našim dušama kad smo budni, demoni mogu da im pristupe i u snu. Oni nas i u vreme sna iskušavaju grehom, prilažući našem maštanju i svoje maštanje. Osim toga, kad primete da obraćamo pažnju na snove, oni se trude da im daju zanimljivost i da u nama pobude veće interesovanje za ta buncanja, da nas navedu da postepeno u njih poverujemo. Takvo poverenje je uvek povezano sa preuznošenjem, a preuznošenje čini da naš misaoni pogled na nas same bude lažan, zbog čega sva naša delatnost biva lišena ispravnosti. Demonima je upravo to i potrebno. Onima, koji su uznapredovali u preuznošenju, demoni počinju da se javljaju u liku angela svetlosti, u liku mučenika i prepodobnih, pa čak i u liku Presvete Bogorodice i Samoga Hrista. Demoni veličaju njihov način života i obećavaju im nebeske vence, a zatim ih uzvode na sam vrh preuznošenja i gordosti. Ta visina je istovremeno i pogubna provalija. Trebalo bi da znamo, i znamo, da u našem stanju, koje još uvek nije obnovljeno blagodaću, mi nismo sposobni da vidimo druga snoviđenja, osim onih koja su priviđenja duše i nagovori demona. Kao što se u vreme budnog stanja u nama neprestano pojavljuju pomisli i maštanja koja potiču od pale prirode ili od demona, tako i u vreme sna vidimo samo maštanja, usled dejstvovanja pale prirode i usled dejstvovanja demona. U vreme budnog stanja, naša uteha se sastoji od umilenja, koje se rađa od poznanja naših grehova, od sećanja na smrt i na sud Božiji. Međutim, takve pomisli se u nama javljaju usled blagodati Božije koja živi u nama, a data nam je na Svetom Krštenju. Prinosi ih angeo Božiji, saobrazno našem pokajanju. Isto tako, dešava se da nam i u snu – istina, veoma retko i samo u krajnjoj potrebi – angeo Božiji predstavi naše upokojenje, paklene muke ili strašni posmrtni i zagrobni sud. Od takvih snoviđenja dolazimo do straha Božijeg, do umilenja, do plača nad sobom. Međutim, takva snoviđenja daju se veoma retko podvižniku, ili pak, po osobitom i nepojmivom promislu Božijem, otvorenom i svirepom grešniku. Ona se daju retko ne zbog škrtosti božanstvene blagodati prema nama – ne! – nego zato što nas stvari, koje nam se dešavaju van opšteg poretka, dovode do preuznošenja i u stanju su da pokolebaju naše smirenje, a ono je toliko potrebno za spasenje. Volja Božija, u čijem se izvršavanju sadrži čovekovo spasenje, izobražena je u Svetom Pismu tako jasno, tako snažno i tako iscrpno da pomoć čovekovom spasenju posredstvom narušavanja opšteg poretka biva sasvim suvišna i nepotrebna. Mrtvacu, koji je molio da vaskrsne i da ga pošalju kod braće, kako bi ih posavetovao da sa širokog pređu na uzan put, rečeno je: Imaju Mojseja u proroke, neka njih slušaju. Kada je pak molitelj prigovorio: Ne,… nego ako im dođe neko iz mrtvih pokajaće se, dobio je odgovor: Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne neće se uvjeriti (Lk 16,29-31). Opit je pokazao da su mnogi, koji su bili udostojeni da u snu vide mitarstva, strašni sud i druge zagrobne strahote, tokom kraćeg perioda bili potreseni ovim viđenjem, ali su zatim postali rasejani, zaboravili su na viđenje i živeli su bezbrižnim životom. Naprotiv, oni koji nisu imali nikakva viđenja nego su se marljivo poučavali zakonu Božijem, postepeno su došli do straha Božijeg, dostigli duhovni napredak i radost koja se rađa usled blagovesti o spasenju, a zatim iz zemaljske doline plača prešli u blaženu večnost. Sveti Jovan Lestvičnik rasuđuje o učešću demona u monaškim snoviđenjima na sledeći način: „Kada se mi, ostavivši radi Gospoda svoj dom i svoje srodnike, predajemo tuđinovanju iz ljubavi prema Bogu, tada demoni probaju da nas uznemire, predstavljajući nam naše srodnike kako tuguju, ili kako umiru, ili kako ih zbog nas zatvaraju i pljačkaju. Stoga onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za svojom senkom, nastojeći da je uhvati. Demoni sujete su proroci u snu. Pošto oni, u svojoj prepredenosti, po izvesnim znacima zaključuju šta će se desiti, javljaju nam to unapred, da bismo se mi divili kad se ta viđenja u snu ispune na javi, da bismo počeli o sebi visoko misliti – kao da smo već blizu dara prozorljivosti. Takav čovek često postaje prorok u očima onih, koji veruju demonu; za one koji demona preziru takav je uvek lažljivac. Kao duh, demon vidi šta se dešava u vazdušnom prostoru i kad primeti da neko, na primer, umire, on to lakovernima predskazuje u snu. Demoni, međutim, ništa ne znaju o budućnosti po predznanju. Uostalom, i lekari su u stanju da nam predskažu smrt!
Često se demoni preobražavaju u angela svetla i uzimaju lik mučenika, te nam u snu predstavljaju kao da dolazimo ovima (angelima i mučenicima); kad se probudimo, ispunjavaju nas radošću i ponosom. To neka ti posluži kao znak prevare. Angeli, kada se jave, pokazuju večne muke, strašni sud i prognanje iz Carstva Božijeg; one, koji su se probudili iz takvog sna, ispunjavaju drhtanjem i snuždenošću.
Ako počnemo da se pokoravamo demonima u snu, tada će nam se oni i u budnom stanju rugati. Čovek koji veruje snovima potpuno je neiskusan. filosof je pak onaj, koji im uopšte ne veruje. Veruj samo onim snoviđenjima koja ti objavljuju muku i sud. Ali, ako te dovode do očajanja, onda su i ti snovi od demona.“[1]
Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda o nekom monahu, mesopotamskom domorocu, i kaže da je živeo u najvećoj samoći i isposništvu, ali da je propao usled obmanutosti demonskim snoviđenjima. Demoni su uvideli da ovaj monah malo pažnje obraća na svoj duhovni razvoj, da je, naprotiv, svu pažnju usredsredio na telesni podvig i da mu – a samim tim i sebi samom – pripisuje najveću vrednost. Tada su počeli da mu predstavljaju snoviđenja koja su se, prema demonskoj prepredenosti, zbivala i u stvarnosti. Kad se monah utvrdio u poverenju u snoviđenja i u samoga sebe, đavo mu je u raskošnom snoviđenju predstavio Jevreje kako se naslađuju nebeskim blaženstvom i hrišćane kako stradaju u paklenim mukama. Pri tom mu je demon – naravno, u liku angela ili nekog starozavetnog pravednika – savetovao da pređe u jevrejstvo, kako bi i on dobio mogućnost da učestvuje u jevrejskom blaženstvu, a monah je to bez oklevanja prihvatio.[2] Ono, što je rečeno, dovoljno je da bismo našoj ljubljenoj braći, savremenim monasima, pokazali koliko je nerazborito da obraćaju pažnju, a utoliko pre da veruju snovima, i koliko veliku štetu može da nanese poverenje u njih. Usled obraćanja pažnje na snove, u dušu će se neizostavno prikrasti poverenje u njih. Zbog toga se strogo zabranjuje i samo obraćanje pažnje na snove.
Priroda, koja je obnovljena Svetim Duhom, rukovodi se potpuno drugačijim zakonima nego pala priroda, koja je ogrezla u svom padu. Rukovoditelj obnovljenog čoveka je Sveti Duh. „Na njima je zablistala blagodat božanstvenog Duha, i uselila se u dubinu njihovog uma; njima je Gospod kao duša“, rekao je prepodobni Makarije Veliki.[3] I u budnom stanju i u snu, oni (obnovljeni ljudi) žive u Gospodu, izvan greha, izvan zemaljskih i telesnih pomisli i maštanja. Njihove pomisli i maštanja, koja se tokom sna nalaze izvan ljudskog razuma i volje i koja u drugim ljudima dejstvuju nesvesno i prema zahtevima prirode, u njima dejstvuju pod rukovođenjem Duha, i snovi takvih ljudi imaju duhovno značenje. Tako je pravedni Josif u snu bio poučen tajinstvu ovaploćenja Boga – Logosa. U snu mu je zapoveđeno da beži u Egipat i da se vrati iz njega (v. Mt l i 2). Snoviđenja, koja su poslata od Boga, u sebi nose nepobitnu uverljivost. Ta uverljivost je razumljiva za svetitelje Božije, ali je neshvatljiva za one, koji se još uvek bore sa strastima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lestvica, Dodatak trećoj pouci.
  2. Prepodobni Kasijan Rimljanin, Slovo o rasuđivanju – Dobrotoljublje, 4. tom, u ruskom izdanju.
  3. 7. slovo, 12. glava.
    Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo o pokajanju i Slovo o krštenju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *