NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET ČETVRTA
Prvi način borbe s palim angelima
 
U prethodnom poglavlju smo način borbe palih angela sa ljudima izložili u nama dostupnim podrobnostima, koje su neophodne i shvatljive već uznapredovalim monasima. Ovde ćemo ponuditi način borbe sa duhovima kakav dolikuje početnicima i gotovo da je jedini koji njima može da bude poznat na osnovu opita. Način borbe početnika sa nevidljivim duhom, kojeg um može da vidi samo u pomislima i maštanjima, sadrži se u tome da monah – početnik bez oklevanja odbaci grešne pomisli i maštanja i da nipošto ne stupa niti u razgovor niti u nadmudrivanje sa njima, ne obraćajući i ne zaustavljajući na njima pažnju, kako se pomisli i maštanja ne bi urezali u um, jer će ih um na taj način prisvojiti. Na monaha, koji je zadobio izvesnu duhovnu opitnost i izvesni duhovni napredak, u početku najviše dejstvuje jedna bezlična pomisao, koja donosi samo sećanje na greh. Već nakon toga, ukoliko um stupi u razgovor sa predloženom pomišlju, pojavljuje se, kao pomoć pomisli, grešno maštanje. Monahu – početniku, čiji su telo i krv veoma živi, pomisao i grešno maštanje javljaju se istovremeno. Ukoliko on izgubi i najkraće vreme obrativši pažnju na njih i započevši razgovor sa pomišlju, prividno se ne saglašavajući s njom i protivurečeći joj, neminovno će biti pobeđen i predaće joj se. I najopitniji monah, čak i ako bi proveo stotinu godina u monaškim opitima, još uvek je nedovoljno opitan u poređenju s palim angelom, čija se opitnost u borbi sa služiteljima Božijim izoštrila tokom hiljada godina. Kakav značaj u toj borbi može da ima početnik, neopitan monah, koji ne poseduje čak ni opitno, živo znanje o postojanju palog angela? Borba sa njim predstavlja siguran poraz za monaha – početnika. Iako se naša pramajka Eva nalazila u stanju neporočnosti i svetosti, tek što je stupila u razgovor sa zmijom, ova ju je svojom lukavošću privukla ka prestupanju zapovesti Božije i padu (v.Post 3). Ona nipošto nije smela da započinje razgovor sa lukavom zmijom! Ona nipošto nije smela da počne da rasuđuje o vrednosti zapovesti Božije! Budući da nije imala nikakvog opitnog poznanja o zlu i lukavstvu – a zlonamerna bića svoju zlonamernost obično prikrivaju licemerjem i lukavstvom – nju je lako privukao savet ubice, koji je svoj ubistveni savet prekrio maskom dobronamernosti. Takvoj prevari i nesreći izlažu se i neopitni monasi. „Naša duša, koja je prosta i dobra jer ju je kao takvu stvorio njen blagi Vladika, naslađuje se đavolskim maštovitim prilozima; budući njima prevarena, ona se upravlja ka zlu koje se njoj predstavlja kao dobro, i svoje pomisli meša (sjedinjuje) sa maštanjima.“[1] Svi Oci su saglasni u tome da monah – početnik mora odbaciti pomisli i maštanja na samom njihovom početku, ne stupajući niti u nadmudrivanje niti u razgovor sa njima. Tako treba postupiti osobito kad su u pitanju bludne pomisli i maštanja. Oci predlažu dva oruđa za odbijanje grešnih pomisli i maštanja: 1) neodložno ispovedanje pomisli i maštanja starcu, 2) neodložno obraćanje Bogu s najtoplijom molitvom za proterivanje nevidljivih neprijatelja. Prepodobni Kasijan Rimljanin kaže: „Svagda motri na glavu zmije, tj. na početak pomisli, i odmah o njima ispričaj starcu. Naučićeš da gaziš štetne poduhvate zmije onda, kad se ne budeš stideo da ih sve, bez izuzetka, otkriješ svom starcu.“[2] U vreme procvata monaštva, ovaj način borbe sa demonskim pomislima bio je zajednički za sve monahe – početnike. Početnici, koji su se neprestano nalazili uz svoje starce, ispovedali su im svoje pomisli u svako doba, kao što se može videti iz žitija prepodobnog Dositeja. Oni početnici, koji su kod starca dolazili u određeno vreme, ispovedali su svoje pomisli jednom dnevno, uveče, kao što se može videti iz Lestvice i drugih svetootačkih knjiga. Drevni monasi su ispovedanje svojih pomisli i rukovođenje savetom opitnog starca smatrali za neophodnost bez koje se ne mogu spasti. Prepodobni avva Dorotej kaže: „Ne poznajem drugi pad monaha osim onog, kada on veruje svom srcu. Neki kažu: čovek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kao što sam rekao, ne poznajem drugi pad osim onoga, kada se čovek povodi za samim sobom. Ne postoji ništa opasnije i pogubnije od toga. Bog me sačuvao, i ja sam se uvek plašio te nesreće.“[3] Pouke duhonosnog starca nepokolebivo vode monaha – početnika putem jevanđelskih zapovesti, i ništa ga u toj meri ne razlučuje od greha i začetnika greha, tj. demona, kao stalno i pojačano ispovedanje greha na samim njegovim počecima. Takvo ispovedanje uspostavlja nepomirljivo neprijateljstvo između čoveka i demona, što je spasonosno za čoveka. Poništavajući neodlučnost ili kolebljivost između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu, takvo ispovedanje daje neobičnu snagu dobroj nameri, a zatim i neobičnu brzinu napredovanju monaha, u šta se opet možemo uveriti iz žitija prepodobnog Dositeja. Oni monasi, koji zbog nemanja starca nisu mogli da dejstvuju protiv greha stalnim i učestalim ispovedanjem grešnih pomisli, dejstvovali su protiv njega stalnom i učestalom molitvom, kao što je, na primer, činila prepodobna Marija Egipćanka.[4] Dejstvovanje molitvom mora biti sasvim odlučno i bez ikakvog prethodnog razgovora s pomišlju, a utoliko pre bez bilo kakvog naslađivanja njome. Čim osetiš dolazak neprijatelja, ustani na molitvu, prikloni kolena, a ruke podigni ka nebu ili se rasprostri po zemlji. Udari tom munjom neprijatelja u lice i on neće moći da ti se odupre, nego će se uskoro navići da se brzo okrene u bekstvo. Potrebno je odbacivanje neodlučnosti, tj. kolebanja između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu: time se čuva, uzrasta i jača naša dobra namera i stremljenje ka Bogu, čime na sebe privlačimo osobitu milost Božiju. „Ako budemo stalno držali mač u rukama, Bog će stalno biti s nama; ako budemo hrabri, On će nam učiniti milost“, rekao je Pimen Veliki.[5] Izvanredan obrazac suprotstavljanja grešnim pomislima molitvom vidimo u žitiju prepodobne Marije Egipćanke.[6] Sveti Isaak Sirijski kaže: „Ako se neko ne nadmudruje s pomislima koje je neprijatelj lukavo posejao u nas, nego razgovor sa njima preseca molitvom Bogu, onda to služi kao znak da je njegov um zadobio premudrost od blagodati i da ga je pravilno razumevanje stvari oslobodilo od (uzaludnog i suvišnog) truda. On je pronalaženjem kratkog puta presekao dugotrajno lebdenje (tuđinovanje) po razvučenom putu. Mi nismo u svako doba sposobni da protivurečimo svim pomislima koje nam se suprotstavljaju i da ih pobedimo: u većini slučajeva mi od njih zadobijamo rane, za čije je iscelenje potrebno veoma dugo vreme. Ti sam stupaš u bitku sa borcima osnaženim opitom dugim šest hiljada godina! Tvoj razgovor sa njima pružiće im priliku da ti promišljeno zadaju poraz, koji prevazilazi meru tvoje premudrosti i razuma. Čak i ako ih pobediš, tvoj um će ostati oskrnavljen skvernom (nečistom) pomisli koje su oni doneli, a zadah njihovog zlosmradija dugo će se zadržati u tvom čulu mirisa. Ako upotrebiš prvi način, bićeš slobodan i od njih i od njihovih posledica. Nema druge pomoći, osim Boga.“[7] Posebno se mora izbegavati razgovor i nadmudrivanje sa bludnim pomislima. Podvižnik se najlakše upušta u takvo nadmudrivanje, jer pogrešno pretpostavlja da su se pomisli i maštanja sami od sebe pojavili u njegovoj duši i da mogu biti obuzdani snagom razboritog savetovanja samoga sebe. On usled svoje neopitnosti ne shvata da je došao demon i da se rado upušta u razgovor i nadmudrivanje s njim, pouzdano znajući da će sladostrasne pomisli i maštanja u duši početnika naići na saosećanje, da će pobuditi i rasplamsati sladostrašće koje u njoj živi. Demon nas zavodi i privlači ka razgovoru i nadmudrivanju, čas kao da se povlači i udaljuje, čas ponovo napadajući, sa punom nadom da će izvojevati konačnu pobedu nad nama. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: „Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori s nama. Ko hoće da se bori sa svojim telom i da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muči, jer ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da svoje telo umrtvi. Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti… Ovaj demon, mnogo više nego drugi, pazi na trenutke kada nismo u stanju da pokrenemo svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam nametne borbu. Onima, koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara (u borbi sa demonom bluda) podvig telesne molitve, tj. širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, često padanje na kolena – a sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv svoje volje, napadačima svojim. U tim slučajevima, ako možeš, brzo se udalji na neko skrovito mesto. Pogledaj gore duševnim okom, ako ti je moguće. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika. Zavapi ka Silnome da te spase, zavapi ne odabranim rečima nego smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa ovim: Pomiluj me, Gospode jer sam nemoćan (Ps 6,3). Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome oteraćeš na nevidljiv način nevidljive neprijatelje. Čovek, koji je navikao da se tako bori, brzo će početi da goni od sebe svoje neprijatelje i samom mišlju, jer ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig.“[8] „Kada legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje s tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći tako kao to.“[9] Demon bluda bestidno napada čak i svete i duhonosne ljude, kao što se može videti iz žitija prepodobnih Makarija Aleksandrijskog, Pahomija Velikog i drugih ugodnika Božijih. Ni svetim ljudima nije uvek bila dovoljna samo umna molitva da bi se suprotstavili neprijatelju koji ima potporu u našoj paloj prirodi. I oni su ponekad morali da, u vreme pojačane bitke, pribegnu telesnim podvizima i da srdačnoj molitvi pomognu učestvovanjem tela (u molitvi), kao i obuzdavanjem tela napornim radom do njegovog iscrpljivanja. Na neke monahe, koji vode oprezan život i koji su očuvali telesnu devstvenost, bludni demon napada sa posebnom žestinom. Tako se dogodilo mladom monahu, rastrojenom savetom neopitnog starca, o čemu prepodobni Kasijan pripoveda u Slovu o rasuđivanju.[10] Prepodobni Pimen Veliki je govorio: „Kao što carski štitonoša svagda stoji spreman pred carem, tako i duša treba da je svagda spremna da se suprotstavi demonu bluda.“[11] Iz tog razloga monasi, koje napadaju silne strasti, uvek moraju biti spremni da im se suprotstave. I u samu postelju, na koju ležu da bi otpočinuli u snu, odlaze odeveni i opasani, kao da su naoružani, i oni upravo i jesu naoružani budnošću i revnošću, kako bi, u slučaju da se pojavi neprijatelj, bez oklevanja ustali i odbili ga. Iz tog razloga se u nekim, dobro uređenim atonskim manastirima, sačuvao sveti drevni običaj prema kojem se svoj braći zapoveda da na počinak ne odlaze drugačije nego odeveni. Na takav običaj ukazuje samo Jevanđelje (v. Lk 12,3536). Znaj, pobožni monahu, da se u ono vreme, kad ti satana dođe sa svojim iskušenjima, tu nalazi i tvoj svudaprisutni Gospod. On motri na tebe, na tvoj um i srce,i očekuje čime će se ovenčati tvoj podvig[12]: da li očuvanjem vernosti Gospodu ili izdajom Gospoda? Da li projavljivanjem ljubavi prema Gospodu i stupanjem u zajednicu s Njim, ili projavljivanjem ljubavi prema satani, i stupanjem u zajednicu s njim? I jedno i drugo je nužna posledica sučeljavanja sa nevidljivim neprijateljem. Istinsko monaštvo je nevidljivo mučeništvo. Život monaha je lanac neprestanih borbi i stradanja, a pobedniku se daruje život večni – zaruke Svetoga Duha. Onom monahu, kojeg Bog hoće da obogati duhovnim razumom i duhovnim darovima, događaju se silne borbe. Koji pobijedi, naslijediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin, kaže Sveto Pismo (Otk 21,7). Prema tome, ne očajavajmo!
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo o trezvenoumlju, 43. glava. Dobrotoljublje, 2. tom.
  2. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O uredbama opštežića, 4. knjiga, gl. 37.
  3. 5. pouka o tome, kako se ne sme verovati svom razumu. Navodeći gorepomenutu povest o Teopemptu, prepodobni Dorotej u ovoj pouci kaže da je taj monah postao igračka demona upravo zbog toga što nije imao običaj da ispoveda pomisli koje su mu dolazile.
  4. Žitije prepodobne Marije, Četij Minej za 1. april.
  5. Alfavitni Paterik.
  6. Žitije prepodobne Marije.
  7. 30. slovo. Sveti Isaak je živeo u 6. veku po rođenju Hristovom.
  8. 15. pouka.
  9. Isto.
  10. Dobrotoljublje, 4. tom, u ruskom izdanju.
  11. Alfavitni Paterik.
  12. U žitiju prepodobnog Antonija Velikog pripoveda se sledeće: „U vre-me najjače demonske bitke, prepodobni je iznenada bio obasjan neizrecivom svetlošću, pri čemu su demoni i njihova iskušenja iščezli. Poznavši da mu je pristupio Gospod, Antonije je uskliknuo: Tospode! Gde si dosad bio’, a zatim začuo glas: ‘Bio sam ovde, ali sam hteo da vidim tvoju odvažnost’, itd. Četij Minej za 17. januar.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *