PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
PRAVILA SPOLJAŠNJEG PONAŠANJA ZA MONAHE – POČETNIKE
 
PRAVILA
 
1. Sveti Oci nazivaju manastir lečilištem (bolnicom).[1] Upravo tako i jeste: manastir je moralno lečilište. Mi iz sveta dolazimo u manastir da bismo napustili grehovne navike zadobijene u svetovnom (mirjanskom) životu i da bismo, nalazeći se izvan uticaja sablazni kojima je svet preispunjen, stekli uistinu hrišćanske navike i ponašanje. Nadamo se da ćemo za istinski hrišćansko življenje na zemlji dobiti večno blaženstvo na nebu. Prema tome, neophodno je da sve svoje staranje usmerimo na dostizanje cilja zbog kojeg smo stupili u manastir i ka tome da nam život u manastiru bude na spasenje umesto da bude povod za našu još veću osudu na sudu Hristovom.[2]
2. Oni koji dolaze u bolnicu obavezuju se da će se u svemu rukovoditi uputstvima lekara i da neće dopustiti sebi da hranu, odeću, kretanje i lekove upotrebljavaju prema sopstvenom nahoćenju jer će u tom slučaju, umesto da imaju koristi, samima sebi naškoditi. Na isti način se i svaki, koji stupa u manastir, obavezuje da se neće podvizavati u onim podvizima i naporima koji se njemu učine najpotrebnijim i najkorisnijim nego u onima na koje mu ukaže i koje mu odredi nastojatelj, lično ili posredstvom drugih manastirskih vlasti.[3]
3. Uopšteno govoreći, sva manastirska zanimanja i dužnosti nazivaju se poslušanjem. Poslušanja se moraju izvršavati sa svom brižljivošću i uz strogo čuvanje savesti, verujući da je takvo izvršavanje poslušanja neophodno radi našeg spasenja. Manastirska zanimanja se nazivaju poslušanjima upravo zbog toga što su sjedinjena s odricanjem od sopstvene volje i sopstvenih shvatanja. Iz tog razloga se savest prilikom izvršavanja poslušanja izlaže neprestanim opitima. Posledice upražnjavanja poslušanja su smirenje i duhovni razum. Ma kako da su veliki, svojevoljni podvizi izvršeni usled preuznošenja ili hira, a posebno uz odbacivanje poslušanja, ne samo da ne donose nikakav duhovni plod nego, naprotiv, budući i sami posledica preuznošenja i gordosti, izuzetno uvećavaju te strasti u monahu i potpuno ga udaljuju od blagodatnog, hrišćanskog načina razmišljanja, odnosno od jevanđelskog smirenoumlja. Prepodobni Kasijan kaže: „Najvažnija briga starca, kojem su povereni početnici, sastoji se u tome da početnik najpre nauči da pobeđuje svoju volju. Početnik bi, budući postepeno rukovođen, posredstvom toga mogao da se uzdigne do vrha najvišeg savršenstva. Obučavajući ga u ovome s najvećom brižljivošću i usrdnošću, starac se namerno trudi da mu zapovedi ono što je protivno njegovoj volji. Budući poučeni brojnim opitima, veliki egipatski Oci su utvrdili da monah, posebno ukoliko je mlad, neće biti u stanju da obuzda najpohotnije želje ukoliko se prethodno ne nauči da posredstvom poslušnosti umrtvi svoju volju. Oni odlučno svedoče da onaj koji nije najpre naučio da pobeđuje sopstvenu volju, ni u kom slučaju neće moći da obuzda niti gnev, niti tugovanje, niti duha bluda, niti će pak moći da stekne istinsko srdačno smirenje i postojano jedinstvo sa braćom, kao što neće biti u stanju ni da dugo obitava u opštežiću. Oni nastoje da ova pravila predaju početnicima kao azbuku koja ih rukovodi ka savršenstvu i na osnovu njih razmatraju kakvo je smirenje početnika, odnosno da li je ono istinsko ili licemerno i prividno.“[4]
4. Greške u koje padamo usled svoje slabosti i koje su svojstvene svim ljudima, moramo ispovediti svom duhovnom ocu a ponekad, zavisno od svojstva te greške, i nastojatelju. Pri tom ne treba padati u uninije (čamotinju) i malaksalost nego s obnovljenom revnošću nastaviti poslušanje. Ako nismo u stanju da odmah shvatimo ovozemaljske nauke i umetnost i ako prilikom njihovog izučavanja tokom dužeg perioda bivamo izloženi raznim nedoumicama i greškama, onda je još prirodnije da greškama budemo izloženi i tokom izučavanja nauke nad naukama i umetnosti nad umetnostima – monaškog življenja.[5]
5. Molitva je majka vrline.[6] Iz tog razloga se u manastiru najveći deo vremena posvećuje molitvi. Početniku ne koristi da se moli u samoći. Zabranjujući samovoljno moljenje, crkveni Ustav usled toga zavetuje da svi koji žive u manastiru zajedno prinose molitve Bogu, u crkvi Božijoj, izuzev bolesnika koje je bolest zadržala u keliji, kao i staraca, koji su sazreli za usamljenu kelijsku molitvu.[7]
6. Molitva je majka vrline i zbog toga se sva braća pozivaju na brižljivo i neizostavno izvršavanje ustanovljenih molitava, a u vezi s tim i na brižljivo i neizostavno odlaženje u crkvu Božiju.
7. Polazeći iz kelije u crkvu gde ćemo stati pred Lice Božije, potrebno je da u načinu hodanja sačuvamo bogobojažljivost, da nikako ne žurimo i da ne gledamo unaokolo, nego da nam oči budu upravljene prema zemlji, da ne mašemo rukama i da one budu opuštene niz telo.
8. Pristupajući crkvi Božijoj, svaki brat se pred dverima mora ograditi krsnim znamenjem i načiniti dopojasni poklon, ukazujući time počast obitavalištu Božijem a to je crkva.
9. Nakon ulaska u crkvu svaki brat je obavezan da stane u njeno središte, ispred Carskih dveri, i da načini tri dopojasna poklona, a tokom Velikog posta tri poklona do zemlje (tri zemna poklona). Zatim će, poklonivši se na obe strane prisutnom narodu, poći na svoje mesto.
10. Ako brat stoji za pevnicom (klirosom) i ako pripada desnoj pevnici, onda on, pristupivši svojoj pevnici, mora načiniti dopojasni poklon pred ikonom Spasitelja, mora se pokloniti braći koja stoje za pevnicama i to okrenuvši se najpre levoj a zatim desnoj pevnici. Nakon toga će smerno stati na svoje mesto. Ako pak brat pripada levoj pevnici, onda je dužan da, kada joj pristupi, načini dopojasni poklon pred ikonom Majke Božije i da, poklonivši se pevnicama, najpre desnoj a zatim levoj, stane na svoje mesto.
11. Crkva je zemaljsko nebo. Oni koji stoje u njoj moraju stajati s bogobojažljivošću i kako dolikuje, slično svetim angelima, a oči im moraju biti oborene prema zemlji. Oni se ne smeju se naslanjati na zidove, ruke im moraju biti opuštene a ne prekrštene. Ne smeju isturati jednu nogu nego moraju stajati ravnomerno na obe noge.
12. Crkva je sud Božiji. Prema svedočenju Svetog Jevanđelja (v.Lk 18,14), iz nje možemo izaći ili opravdani ili osuđeni. Stoga se čitanje i pojanje moraju vršiti sa svom mogućom pažnjom i bogobojažljivošću, pri čemu se ne sme dopustiti praznoslovlje, a utoliko pre se ne smeju dopustiti smeh i šale. U protivnom ćemo iz crkve izaći osuđeni, jer ćemo nebeskog Cara razgneviti svojim nedoličnim stajanjem pred Njim.[8]
13. Ne smemo se obazirati na narod koji prisustvuje bogosluženju. Naprotiv, svim silama moramo čuvati vid kao otvor za dušu kroz koji u nju mogu da uđu najzaraznije strasti.[9]
14. Trebalo bi da u pevnicama svaki zauzme mesto koje je za njega određeno. Ako je neko odsutan, na njegovo mesto će doći onaj koji je sledeći iza njega, a nipošto neko mlađi, koji će to učiniti na osnovu svoje samovolje, preuznošenja ili drskosti. Ovde se isključuje slučaj kada oni, koji rukovode u pevnicama, smatraju da je neophodno da se pojci rasporede u skladu s njihovim glasovima.
15. U Sveti oltar, kao u Svetinju nad svetinjama, ni u kom slučaju ne sme da ulazi niko od neposvećenih, osim crkvenjaka i svećenosaca a prema 19. pravilu Laodikijskog sabora i prema običaju prihvaćenom u najbolje uređenim pravoslavnim manastirima. Pominjanje rođaka Bog podjednako čuje i iz oltara i sa tog mesta u crkvi na kojem stojiš. Bogu će biti ugodnija tvoja molitva iz crkve, ako se, zbog strahopoštovanja prema Njemu, budeš klonio ulaska u oltar nego ona iz oltara, kada u njega uđeš bez dužnog strahopoštovanja i narušavajući pravilo koje ti je predato.
16. Brat kojega neizbežna potreba primora da uđe u oltar ili da prođe kroz njega mora to učiniti s najvećim strahopoštovanjem i strahom Božijim. Kada uđeš u oltar, okreni se Časnoj Trpezi i načini tri zemna poklona, a nedeljom, subotom, praznikom i polijelejnim danima[10] tri dopojasna, a zatim, okrenuvši se ikoni koja stoji na gornjem (uzvišenom) mestu, načini još jedan dopojasni poklon. Nakon toga pokloni se nastojatelju i uzmi njegov blagoslov. Ukoliko nastojatelj nije u oltaru, uzmi blagoslov od služaščeg jeromonaha.
17. Ne bi trebalo da neposvećeni koračaju oko Svete Trpeze. Ukoliko se dogodi da usled krajnje potrebe moraju ovuda da prođu, onda to moraju učiniti s velikim strahom Božijim i opreznošću, da nečujno koračaju i da oko Prestola Božijeg obilaze na što je moguće većem rastojanju.
18. U oltaru se niko ne sme zadržavati ukoliko za tim nema potrebe, a nakon njenog izvršenja, treba bez oklevanja izaći. Uostalom, onaj ko je ušao u oltar usled krajnje potrebe ili zato što su ga tamo uputile starešine, dužan je da prekoreva samoga sebe govoreći: „Avaj meni grešnom i nečistom, što sam se sebi na osudu odvažio da uđem u Svetinju nad svetinjama!“ Sami sveštenoslužitelji, koji su prizvani da u oltaru služe i da stoje pred Bogom, udostojiće se ovoga ako postanu svesni svoje nedostojnosti, ako se potrude da se pred bogosluženje umiju izobilnim suzama pokajanja i smirenja i ako samo služenje vrše s najvećim strahopoštovanjem, pažnjom i strahom Božijim.
19. Onaj ko čita psalme i dnevno posledovanje, to jest večernju, jutrenje i časove, mora se blagovremeno pripremiti i potražiti tropare i kondake toga dana kako za vreme čitanja u crkvi ne bi pogrešio i da prilikom čitanja molitvoslovlja ne bi pravio prekide dok traži tropare i kondake. Čtec mora stajati uspravno i opuštenih ruku. Čitanje ne sme biti ni užurbano ni otegnuto, a reči se moraju izgovarati jasno i razgovetno. Treba čitati jednostavno, sa strahopoštovanjem, ujednačenim tonom, bez izlivanja svojih osećanja kroz nijanse i promene u glasu. Prepustimo svetim molitvoslovljima da na slušaoce dejstvuju svojim sopstvenim dostojanstvom.[11] Želja da se prisutnima prenesu svoja osećanja jeste znak preuznošenja i gordosti.
20. Dnevni red čitanja počinje od večernje. Onaj koji dolazi na red (za čitanje) dužan je da stane nedaleko od onoga koji ga završava devetim časom. Kada on završi, obojica se istovremeno dopojasno klanjaju oltaru, a zatim se klanjaju jedan drugom. Onaj koji dolazi na red staje ispred nalonja a onaj koji je završio odlazi i staje na svoje mesto.
21. Čtec Apostola, idući sa pevnice i na pevnicu mora držati knjigu u levoj ruci, prislonivši donekle njen vrh uz svoje grudi. Kada izlazi da bi čitao, čtec Apostola se najpre zaustavlja pred ikonom Spasitelja ili Majke Božije, zavisno od toga kojoj pevnici pripada. Najpre treba da načini dopojasni poklon pred ikonom a zatim se klanja obraćajući se svojoj pevnici. Nakon toga izlazi na sredinu, ispred Carskih dveri. Ovde će se dopojasno pokloniti oltaru; na reči služaščeg jeromonaha, Mir svima, najpre se klanja služaščem a zatim počinje da izgovara prokimen. Nakon što izgovori naslov Apostola, služašči jeromonah ili jerođakon kažu Vonmem (Pazimo), a čtec se opet klanja služaščem jeromonahu i počinje čitanje Apostola. Kad završi čitanje, na reči služaščeg Mir ti čtec mu se poklanja pred Carskim dverima, udaljuje se od sredine crkve i zaustavlja se nedaleko od svoje pevnice, pred ikonom, i klanja se pred njom. Zatim se okreće suprotnoj pevnici i poklanja joj se, da bi se potom na isti način poklonio i svojoj pevnici i otišao na svoje mesto.
22. Za vreme čitanja Apostola, nije dozvoljeno da čtec neumereno i nedolično viče, budući privučen slavoljubljem; naprotiv, trebalo bi da čita prirodnim glasom, bez napora koji opterećuje sluh i savest, pobožno, razgovetno, svečano, kako bi naša žrtva hvale bila bogougodna i kako se ne bi ispostavilo da Bogu prinosimo plod usana (Jev13,15), a slavoljublju – plod uma i srca, pri čemu će Bog i plod usana odbaciti kao oskrnavljenu žrtvu. To moraju da razumeju i pojci, jer je strast slavoljublja krajnje opasna za sve koji stoje za pevnicom. Za njom u dušu ulaze i ostali poroci a posebno gordost, dok se blagodat Božija, koja čuva čoveka, udaljuje od njega.
23. Idući na hor ili sa hora, pojanje moraju započeti i završiti svi zajedno. Pri tom neće mahati rukama, oči će im biti oborene ka zemlji i nipošto se neće osvrtati unaokolo. Mora se ići u redu, skladno, jedan brat za drugim, ne gurajući i ne požurujući jedan drugoga. Kada stanu na hor moraju se poravnati, kako jedan ne bi stajao ispred drugog. Prilikom silaska sa hora u pevnice, mora se očuvati isti onakav poredak na kakav je ukazano i prilikom uzlaženja na hor. Dok se stoji na horu, ruke moraju biti opuštene a ne prekrštene a pokloni se ne mogu činiti proizvoljno nego onda kada sleduje. Osim toga, neće ih činiti svako za sebe nego svi zajedno kako bi braća, koja se nalaze na horu, prema rečima crkvenog Ustava, predstavljala jedno telo.[12] Zbog takvog jednoobraznog i pobožnog poklona, sva braća su dužna da se upravljaju prema horovođi koji je, sa svoje strane, dužan da nadzire pravovremeno izvršavanje poklona i da nastoji da njegovi sopstveni pokloni ne budu ni ubrzani ni prevremeni, kako bi braća bila u mogućnosti da se usklade s njim.
24. Prilikom bogosluženja, vrše se sledeći pokloni i po sledećem redu: kada služašči jeromonah izađe pred Carske dveri da bi blagoslovio čitanje devetog časa ili polunoćnice ili kad u oltaru namerava da blagoslovi čitanje časova, on pre vozglasa Blagosloven Bog naš… čini tri dopojasna poklona. To treba da učine i braća, isto kao i pred početak Božanstvene Liturgije. Na početku svenoćnog bdenja, kada horovođa oglasi Priđite, poklonimo se, treba načiniti tri dopojasna poklona. Uopšte, na svim službama, prilikom svakog Trisvetog i prilikom svakog Priđite poklonimo se, treba načiniti tri dopojasna poklona, izuzev Priđite i Trisvetog na samom početku jutrenja, kada je prihvaćeno samo trostruko osenjivanje krsnim znamenjem, isto kao i na početku šestopsalmija, kada se tri puta izgovara stih Slava na visini Bogu, i u sredini šestopsalmija, prilikom trokratnog izgovaranja Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi, Bože. Krsnim znamenjem se obično jedanput osenjuju pre početka Simvola vepe na Božanstvenoj Liturgiji. Kada prilikom pojanja stihira i stihova reči stihire pobuđuju na poklonjenje, načini se jedan dopojasni poklon. Uostalom, ni na horu ni u pevnicama ne treba se klanjati bez reda i svojevoljno nego sledeći horovođu. Kada se prilikom katizmi poje i kada se one završe, onda se, kao i prilikom završetka šestopsalmija, tri puta izgovara Aliluja, aliluja, aliluja, slava tebi, Bože i čine tri dopojasna poklona, osim nedeljom, subotom, prazničnim i polijelejnim danima, kada se ovi pokloni izostavljaju Kada braća odu na hor i pre nego što će sići sa hora, načiniće zajedno i kako dolikuje jedan dopojasni poklon a zatim će se svi istovremeno pokloniti bratstvu koje stoji na horu. Prilikom prve prozbe svake jektenije i prilikom vozglasa kojim služašči jeromonah završava jekteniju, treba načiniti jedan dopojasni poklon. Pre i posle čitanja Svetog Jevanđelja, prilikom pojanja slave – načini se jedan dopojasni poklon. Na devetoj pesmi, prilikom pojanja Časniju od heruvima, pri svakom ponavljanju tih reči, načini se po jedan dopojasni poklon. Na Božanstvenoj Liturgiji, posle Priđite, poklonimo se i pripadnimo Hristu načini se jedan dopojasni poklon. Nakon što se okonča iela Heruvimska pesma, odnosno nakon Aliluja, načine se tri dopojasna poklona. Darovima koji se prinose, dok su još neosvećeni, odaje se počast jednim dopojasnim poklonom a nakon njega naklonjenjem glave. Kad se okonča Tebe pojem, načine se tri duboka dopojasna poklona a oni koji nisu za pevnicom načiniće jedan zemni poklon: u vreme pojanja ove svete pesme osvećuju se prineti Sveti Darovi. Kad se završi Dostojno jest – načini se jedan dopojasni poklon. Pre Molitve Gospodnje oni koji nisu za pevnicom načiniće jedan zemni poklon, dok će se oni za pevnicom samo oseniti krsnim znamenjem, jer je potrebno da bez oklevanja počnu sa pojanjem. Nakon Molitve Gospodnje, kada služašči jeromonah kaže Jer je Tvoje Carstvo i ostale reči vozglasa – načini se jedan dopojasni poklon. Prilikom vozglasa Svetinje svetima treba načiniti tri dopojasna poklona. Kada se iznose Svete Tajne uz oglašavanje Sa strahom Božijim i verom pristupite, oni koji su u pevnici treba da načine jedan dubok, dopojasni, pobožan poklon, kao da se klanjaju Samom Hristu koji je nevidljivo prisutan u Svetim Tajnama, dok oni koji su van pevnice treba da načine jedan zemni poklon. Isto tako treba postupiti i kad se po drugi put iznosi Sveti putir uz oglašavanje Svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Po završetku Božanstvene Liturgije načine se tri dopojasna poklona, pri čemu se mlađi iz obe pevnice obraćaju starijima i svi pozdravljaju jedni druge poklonom. Nedeljom, subotom, prazničnim i polijelejnim danima u crkvi se ne čine zemni pokloni.
25. Tokom sledećih perioda bogosluženja, kamilavke se skidaju sa glave i stavljaju na ramena tako da krst, koji obrazuje vršak kamilavke, ne spadne sa ramena: na Liturgiji – prilikom vhoda sa Jevanđeljem, prilikom čitanja Jevanđelja, prilikom Velikog vhoda, prilikom reči Hristovih Priđite, jedite do Dostojno, uključujući i pojanje molitve Oče naš i iznošenje Svetih Tajni; na večernjoj – prilikom vhoda; na jutrenju – prilikom čitanja Jevanđelja i prilikom pojanja Časniju. Prilikom čitanja Apostola na Liturgiji i parimije na velikoj večernjoj čtec skida kamilavku. Braća skidaju kamilavke kad se poje Oče naš pre trpeze i Dostojno posle trpeze.[13] Braća su dužna da kamilavke skidaju i stavljaju istovremeno, ne pretičući jedan drugoga.
26. Uopšte, u crkvi Božijoj mora se očuvati svaka bogobojažljivost i red, kako zbog slave Božije, tako i zbog duševne koristi prisutnog naroda koji se bogobojažljivošću monaha poučava, dok ga nedostatak bogobojažljivosti kod monaha zbunjuje, sablažnjava i povređuje. Iz crkve se ne sme izlaziti prevremeno; sebi se ne sme dopustiti nikakvo, ni najmanje narušavanje pravila doličnosti i pobožnosti. Od nemara u malom i ništavnom lako ćemo preći na nemar u velikom i u svemu. Da bismo očuvali pažnju u pogledu svojih važnih obaveza, moramo neprestano motriti na sebe i biti pažljivi u svim svojim, pa čak i najsitnijim postupcima.[14]
27. Kad se ukaže potreba, suvišni iskašljaj treba oprezno izbaciti u maramicu, umesto da se uz nepristojan zvuk ispljune na pod. Ne sme se glasno kašljati i ušmrkivati. Ove i slične prirodne potrebe moraju se izvršiti tiho i pristojno. U crkvi se ne šmrče duvan. Ako se u crkvi ne dopušta uzimanje hrane, koje je čovekova prirodna potreba, onda se utoliko pre ne dopušta ušmrkivanje duvana, što uopšte nije prirodna potreba nego rđava navika i prohtev. Onaj koji stupa u monaški čin trebalo bi da se odvikne od upotrebe duvana uopšte. Mirjani se mnogo sablažnjavaju kada vide da monasi upotrebljavaju duvan. Bezuslovna dužnost ljubavi zahteva od nas da ne dajemo povoda za sablažnjavanje naše braće mirjana koji nam, sablaznivši se nečim ništavnim, neće verovati ni u onom važnom. Onaj ko ne može da nadvlada navike neka postane svestan svoje slabosti i neka samoprekorevanjem nadoknadi nedostatak samoodricanja.[15] Neka svoju naviku ne ispoljava pred braćom, jer šteta koja je pričinjena jednom nije toliko velika koliko šteta koja je pričinjena mnogima. Takvo je mišljenje Otaca o našem savlađivanju slabosti.
28. Ustanovljeno je da se u crkvi moraju očuvati najstroža bogobojažljivost i red. Neka se oni očuvaju i u trpezariji. Boravak u trpezariji radi ukrepljenja hranom mora biti svojevrstan nastavak bogosluženja. Braća koja hrane telo razumno se zadovoljavajući ponuđenim jelima moraju istovremeno hraniti i dušu, i to rečju Božijom, koja se čita u vreme obedovanja. Zbog toga se u trpezariji mora očuvati duboka tišina. Ako bude potrebno da se nešto kaže, onda to treba učiniti tiho i kratko, kako ne bi ometalo slušanje čitanja.[16]
29. Sva braća su dužna da se hrane u zajedničkoj trpezariji a ne u svojim kelijama, izuzev bolesnika kojima je dozvoljena upotreba hrane u kelijama, ali ne drugačije nego sa znanjem i dopuštenjem nastojatelja. Trudi se da učestvuješ u zajedničkoj trpezi; ne izbegavaj je usled nekog nevažnog razloga koji nosi masku opravdanja, i pravovremeno ćeš sagledati posebnu duševnu korist koju donosi stalno učešće u zajedničkoj trpezi.
30. U pogledu količine, upotreba hrane, kako u trpezariji tako i u kelijama, mora biti najrazboritija. Trebalo bi da početnici uzimaju hranu gotovo do sitosti ali ne i do prezasićenja. Post, koji je kasnije toliko koristan za monaha, za početnika mora biti umeren.[17] Ukoliko početnik ne bude uzimao hranu izvan trpezarije, onda će za njega takav post biti sasvim zadovoljavajući. Uzimanje hrane u trpezariji u količini koja će ga gotovo zasititi za početnika je neophodno zato, što je ponekad obavezan da ispunjava i teška poslušanja i da, usled toga, ne bi prekomerno oslabile njegove telesne snage. Za njihovo potrebno slabljenje biće dovoljan kvalitet i količina manastirske trpezarijske hrane. Strasti početnika ne umanjuju se prekomernim postom nego ispovedanjem grešnih pomisli, radom i udaljavanjem od slobodnog obraćanja bližnjima.
31. Iako crkveni Ustav dopušta upotrebu vina na trpezi, ono je dopušteno samo starim podvižnicima kojima je neophodno i korisno. Za mlade je vino štetno. Bez obzira na to što se u nekim manastirima ono nudi na trpezi, za mlade je iz tog razloga veoma korisno da se potpuno uzdržavaju od vina. „Pohvalno je za monaha da se uzdržava od vina“, rekao je veliki i Sveti Simeon Čudotvorac. „Ukoliko je usled telesne slabosti monah prinuđen da pije vino, onda neka ga pije u malim količinama.“[18] Prepodobni Pimen Veliki je rekao: „Nipošto ne bi trebalo da monasi piju vino.“[19] „Neka mladost ne omiriše vino“, rekao je prepodobni Marko Podvižnik.[20]
32. U kelijama bi se trebalo baviti dušekorisnim čitanjem i rukodelanjem koje neće pobuđivati pristrašće prema samome sebi. U protivnom će se sva tvoja pažnja usmeriti za rukodelanje prema kojem osećaš pristrašće, a Bog i tvoje spasenje postaće ti strani. Svetovne knjige, a utoliko pre one koje će naškoditi moralu nipošto ne treba čitati, niti ih treba držati u keliji.
33. Početnici ne smeju u kelije unositi svetovne ukrase (crkvenoslovenski: mšeloimstvo)[21], odnosno razne predmete koji služe udobnosti i raskoši. Ukrašavanje kelije privlači um i srce početnika i na taj način ih udaljuje od Boga. Osim toga, ono podstiče maštu, koja ometa duhovno napredovanje. Najbolji ukras monaške kelije biće odabrana biblioteka, koju moraju činiti Sveto Pismo i svetootački spisi o monaškom životu. „Moramo posedovati hrišćanske knjige, jer će nas i sam pogled na njih odvratiti od greha i podstaći na vrlinu“, rekao je Sveti Epifanije Kiparski.[22] Svete knjige moraju se dostojanstveno održavati, uz odavanje pošte Duhu Svetom koji u njima živi. Oni starci, koji su bili poznati po osobitoj pobožnosti i duhovnom napredovanju, postavljali su Novi Zavet pored svetih ikona.[23]
34. Početnicima se zabranjuje da u kelije primaju žene, čak i ako su im najbliže rođake. Za prijem rođaka i poznanika muškog pola početnici neizostavno moraju tražiti dozvolu od nastojatelja.
35. Početnici ne bi trebalo da se čuvaju samo od primanja mirjana u kelije nego i od nepravovremenog odlazaka u kelije jedni drugima. Nepravovremene posete jednih drugima početnicima služe kao povod za praznoslovlje, šale i odvažnost. Na taj način se iz srca početnika iskorenjuje strah Božiji i blagonaklonost prema monaškom životu, a pobuđuje snažno dejstvovanje strasti, prevashodno uninija, gneva i bludne strasti. Iz tog razloga je veliki starac, Simeon Pobožni, zapovedio svom učeniku, Simeonu Novom Bogoslovu da se prilikom stupanja u manastir odrekne svakog poznanstva izvan i unutar manastira. Brižljivo ispunjavajući starčeve zapovesti, ovaj učenik je ubrzo dostigao visok stepen duhovnog napretka.[24]
36. Početniče! Često posećuj keliju svog duhovnika ili svog starca, radi duhovne pouke i ispovedanja svojih grehova i grešnih pomisli. Blažen si ako si našao upućenog, opitnog i dobronamernog starca. U naša vremena, zadovoljavajući učitelj je najveća retkost. Onu keliju, u kojoj slušaš reč Božiju što te oživotvorava, smatraj za svetinju.[25] Ako manastir nema zadovoljavajućeg učitelja, češće ispovedaj svoja sagrešenja duhovnom ocu a pouke ćeš crpeti iz Jevanđelja i knjiga koje su Sveti Oci napisali o podvižništvu. Tvoja kelija će za tebe postati pristanište i utočište od misaonih i srdačnih bura.
37. U keliji nipošto ne bi trebalo čuvati neku hranu ili neke slatkiše, a posebno ne napitke. U manastir ne stupamo zato da bismo se uveseljavali ispunjavanjem telesnih želja, niti zbog zemaljskih radosti i uteha! U manastir stupamo zato da bismo se posredstvom istinskog pokajanja, neprekinutog razonodom i veseljem, pomirili s Bogom i od Njega dobili neprocenjivi dar spasenja.
38. Ukoliko mogućnosti to dopuštaju, odeća treba da je jednostavna, ali dolična i uredna, kakvu zahtevaju običaji i položaj manastira u njegovom odnosu prema mirjanskoj braći koja ga posećuju a koju, međutim, može da sablazni raskošna i neuredna odeća. Ne treba nositi podrasnike u boji, niti pod rasom treba nositi postavu u boji, jer takva odeća ne pristaje onima koji oplakuju svoju umrlu dušu! Njima pristaje crna odeća, koju ljudi oblače kao znak svoje najdublje žalosti. Početnik mora ispuniti ovo pravilo, jer se njegova duša svojim stanjem mora saobraziti stanju njegovog tela. Kad je ukrašen raskošnom i blistavom odećom, on nije u stanju da sačuva osećanje pokajanja. Zbog raskošne odeće, u početniku se javlja slavoljublje i ozlojeđenost, a njegovo telo oživljava za bludna osećanja i pokrete.[26] Ne dolikuje grešniku da nosi lepu odeću, jer će u tom slučaju biti sličan okrečenom i pozlaćenom grobu koji je spolja svetao i bogat, dok iznutra krije smradnu lešinu.
39. Starijima se mora izraziti poštovanje, dok će se od jeromonaha pobožno i s verom uzimati blagoslov. To poštovanje treba pokazati na osnovu dužnosti i ljubavi a ne na osnovu čovekougađanja ili neke slične pobude ovoga veka, koja je strana monaškom raspoloženju i duhu Crkve.
40. Prilikom uzajamnog susreta, braća su dužna da se s poštovanjem naklone jedan drugom, poštujući u bližnjem obraz Božiji, obraz Samog Hrista (v. Mt 25,40).
41. Mladi moraju težiti tome da sve ljube podjednako, čuvajući se od isključive ljubavi prema nekom vršnjaku ili svetovnom poznaniku kao od đavolske zamke. Takva ljubav kod mladih nije ništa drugo nego pristrašće koje oni ne razumeju a koje ih neosporno odvaja od njihovih obaveza prema Bogu.[27]
42. Prilikom uzajamnog pozdravljanja, mora se paziti na čulo dodira, i to u takvoj meri da brata nipošto ne treba uzimati za ruku. Isto tako, treba se kloniti i ostalih pozdrava koji ne dolikuju svetoj monaškoj obitelji. Na takvu opreznost strogo se motrilo u drevnim manastirima. U egipatskim obiteljima, najboljim u hrišćanskom svetu, prekršioci (ovog pravila) bivali su izloženi javnom manastirskom kažnjavanju. O tome pripoveda prepodobni Kasijan Rimljanin.[28]
43. Poznanstva sa lenjivim bratom treba se čuvati kao najveće opasnosti, ali ne zato da bismo ga osuđivali, ne! Tome postoji drugi razlog: ništa se ne privezuje tako lako i ništa nije toliko zarazno kao slabost nekog brata. Apostol je zapovedio: Zapovijedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2 Sol Z,6). Ne miješajte se s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1Kor 5,11). Zašto? Zato što, kaže isti Apostol, zli razgovori kvare dobre običaje (l Kor 15,33). Da li ti je pijanac blizak poznanik? Znaj da ćeš se u njegovom društvu i ti naviknuti na opijanje. Da li često besediš s bludnikom? Znaj da će on i u tebe preliti svoja sladostrasna osećanja. Tvoji prijatelji i bliski poznanici treba da budu oni čiji je jedini cilj da ugode Bogu. Tako je postupao i Sveti Prorok David, koji o sebi kaže: Prohođah u nezlobivosti srca moga, posred doma moga; međutim, bez obzira na tu nezlobivost, činitelje prestupa omrzoh bogougodnom mržnjom koja se sastoji u udaljavanju od njih: Onoga koji tajno kleveta bližnjega svojega, toga izgonih; s gordim okom i s nesitim srcem, sa njima ne jedoh. Oči su moje na vernima zemlje, da ih posadim zajedno sa mnom; koji hodi putem neporočnim, taj mi služaše. Ne življaše usred doma mo1a koji čini oholost; koji govori nepravdu, taj ne beše prav pred očima mojim (Ps 100,27). Meni su veoma cenjeni prijatelji Tvoji, Bože (Ps 138,17). Prepodobni Pimen Veliki je govorio: „Zaključak (kraj, kruna) svih pouka monahu – početniku je sledeći: kloni se rđave zajednice (poznanstva, prijateljstva) i drži se dobre zajednice.“[29]
44. Po manastiru ne bi trebalo hodati otkrivene glave, jer to znači narušavanje smernosti i bogobojažljivosti. Osim toga, ne treba sebi dozvoliti uzvike, nedolične i prekomerno slobodne telesne pokrete. Time se narušavaju unutrašnje ustrojstvo početnika, manastirski poredak i spokojstvo bratstva, dok mirjani, koji posećuju manastir, padaju u sablazan.
45. Ne treba ići nigde izvan manastirskog poseda, ukoliko se prethodno ne dobije dozvola od starešina.
46. Neka prilikom izlaska[30] niko ne bude sam i neka ih uvek neizostavno bude dvojica ili trojica. Takva odluka je postojala kako u starim tako i u novijim, dobro ustrojenim svetim obiteljima. Time se sprečavaju mnoge sablazni, pa čak i padovi. Teško jednome (Prop 4,10) ako ga privuče neka sablazan, a nema drugoga da ga zaustavi. Naprotiv, onog brata kojem pomaže drugi brat, Sveto Pismo upodobljava čvrstom i visokom gradu (v.Pr 8,19).
47. Ne čeznite za posetama gradu, ne čeznite za posetama mirjanskim naseljima! Kako da duši mladog monaha ili početnika, koji želi da na sebe prihvati monaške zavete, ne naškodi često gledanje sablazni i mešanje sa sablaznima za koje je njegovo srce još uvek živo, kojima se ono naslađuje i koje ga privlače? Da se (srce) ne naslađuje svetovnim sablaznima, one ga ne bi ni privlačile. Monah koji oseća težnju za čestim izlaženjem iz manastira ranjen je đavoljom strelom. Monah koji sledi bolesnu težnju srca da često napušta manastir i da luta među svetovnim sablaznima dobrovoljno je prihvatio otrovnu strelu koju je na njega pustio đavo. On je dozvolio otrovu da se razlije po njegovoj duši i da je zatruje. Početnika koji se predaje lutanju treba smatrati nesposobnim za monaški život i blagovremeno udaljiti iz manastira. Što se tiče monaha koji se prepušta lutanju, treba smatrati da je izdao Boga, svoju savest i monaške zavete. Takvom monahu ništa nije sveto. On smatra da su mu dozvoljeni i najpodliji postupci, svako bezakonje i zlodelo, budući da ga je privukla i pomračila strast svetoljublja, koja u sebi sadrži služenje svim strastima. U odnosu na takvog monaha potrebna je posebna predostrožnost, jer se on neće ustručavati da posredstvom svojih nepotrebnih veza u svetu nanese svako moguće zlo obitelji ne bi li opravdao svoje ponašanje i odbio svaki pokušaj da se obuzda njegovo razuzdano ponašanje.
48. Sve zavisi od navike. Ako budemo povlađivali samima sebi, steći ćemo rđavu naviku koja će nad nama gospodariti kao surovi gospodar nad svojim slugama. Ako primoramo same sebe, steći ćemo dobru naviku koja će dejstvovati u nama kao blagotvorno prirodno svojstvo. Izaberi ono što ti je od koristi i tome se i nauči, a navika će ono, što je od koristi, učiniti ugodnim. Primorajmo sebe da steknemo dobru naviku trpeljivog obitavanja u manastiru iz kojeg ćemo izlaziti samo u slučaju krajnje potrebe, boraveći izvan njega što je moguće kraće i vraćajući se (u njega) što je moguće brže. Glava monaštva, prepodobni Antonije Veliki je rekao: „Kao što umiru ribe koje ostaju na kopnu, tako i monah, koji boravi među mirjanima, izvan svoje kelije, gubi sklonost ka bezmolviju. Kao što riba teži da se vrati u more, tako smo i mi dužni da težimo svojoj keliji da ne bismo, boraveći dugo izvan nje, zaboravili na unutrašnje straženje.“[31] Navika obitavanja u manastiru lako će u nama stvoriti i drugu, još bolju naviku, odnosno naviku obitavanja u svojoj keliji. Tada će nas milosrdni Gospod dovesti i do svete navike obitavanja u samome sebi.
49. Oni koji čuvaju razborito molčanije, koji straže nad vidom i dodirom, koji se klone osobite ljubavi prema bilo kome od braće ili od mirjana, koji se udaljuju od svetovnih (mirjanskih) stvari, od slobodnog obraćanja i od svega što narušava skromnost i pobožnost, ubrzo će u sebi osetiti onu umrtvljenost iz koje isijava život (v.2Kor 4,10). Naprotiv, oni koji se predaju rasejanosti, koji ne bdiju nad sobom i dopuštaju sebi pristrašće i slobodno obraćanje, nikad neće dostići ništa duhovno, makar i čitavo stoleće proveli u manastiru.
50. Svaki od braće obavezan je da svakodnevno pristupi čudotvornoj ikoni ili svetim moštima koji se nalaze u manastiru. Pristupiti se mora uz tri pobožna poklona i uz srdačnu molitvu za to, da sveti pomognu da se monaška bitka okonča u slavu Božiju i na spasenje duše. Što se tiče ova tri poklona, dva treba načiniti pre celivanja ikone ili moštiju, a jedan nakon celivanja. Tako postupaju pobožni monasi u svim manastirima u kojima se nalaze svete čudotvorne ikone ili svete mošti. Ikonama ili moštima monasi obično pristupaju nakon jutrenja ili nakon večernje ili pak nakon večernjeg pravila.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, 1. pouka.
  2. V. Lestvicu, 1. pouku
  3. V. Lestvicu, 4. pouku.
  4. Knjiga 4, glave 8. i 9.
  5. Tako se u mnogim svetootačkim spisima naziva monaštvo: u Slovu o rasuđivanju prepodobnog Kasijana Rimljanina, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju, u Poukama avve Doroteja, u Slovima prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, itd.
  6. Lestvica, podnaslov 28. pouke
  7. Crkveni ustav, 37. glava i Lestvica, 19. pouka
  8. Lestvica, 28. pouka.
  9. Prepodobni Pimen Veliki, Alfavitni Paterik (Otačnik).
  10. Polijelejni praznik – praznik na koji se tokom jutrenja poje polijelej, odnosno onaj deo prazničnog jutrenja koji počinje pojanjem 134. i 135. psalma: Hvalite ime Gospodnje i Ispovedajte Gospoda, i produžava se do početka kanona. Ovo pojanje je nazvano polijelejem zato što se u vreme pojanja Hvalite u crkvi pale kandila i svećnjaci (prim. prev.).
  11. U drevnim manastirima, od čteca se zahtevala brižljiva tačnost pri čitanju. Prepodobni Kasijan, 2. knjiga, 11. glava. Čtec je zbog greške prilikom čitanja bivao izložen epitimiji. Prepodobni Kasijan, 4. knjiga, 16. glava
  12. Crkveni ustav, 27. glava.
  13. Crkveni ustav, 29. glava.
  14. Prepodobni avva Dorotej, 3. pouka, O savesti.
  15. Prepodobni Nil Sorski, 5. slovo, poglavlje o jelu i piću.
  16. Crkveni ustav, 35. glava.
  17. Veoma korisna poglavlja prepodobnog Grigorija Sinaita, gl. 18, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  18. Crkveni ustav, 35. glava.
  19. Isto; takođe i u Alfavitnom Pateriku (Otačniku).
  20. Poslanica monahu Nikolaju.
  21. Manastirski izraz; pod „kelijskim mšeloimstvom“ podrazumeva se ukrašavanje kelije svetovnim knjigama i ukrasima koji odvlače pažnju monaha.
  22. Alfavitni Paterik
  23. Onaj, koji je pisao ova pravila, kao početnik je posećivao najopitnije starce i zapazio ovaj, hvale vredan, običaj.
  24. Žitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Postoji i štampano izdanje ovog Žitija, koje je objavila Optina pustinja.
  25. 4. pouka avve Doroteja – O strahu Božijem.
  26. Izreka prepodobnog Isaije Otšelnika. Alfavitni Paterik.
  27. 8. slovo Svetog Isaaka Sirijskog i 125. glava prepodobnog Simeona Novog Bogoslova; Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  28. 4. knjiga, 10. i 11. glava.
  29. Alfavitni paterik.
  30. Doslovno: šetnje (prim. prev.).
  31. Alfavitni Paterik i Nezaboravna kazivanja o podvižništvu svetih i blaženih Otaca, poglavlje 10.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *