NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET DRUGA
O čuvanju od poznanstva sa ženskim polom
 
Naši prepodobni Oci, sveti monasi svih vremena, brižljivo su se čuvali od poznanstva sa ženskim polom. U drevnim manastirima, ženama je ulaz bio zabranjen. Taj sveti i blagotvorni običaj se i dan-danas sačuvao na vascelom prostranstvu Atonske gore. Oni monasi, koji su vodili posebno trezvenouman život, sa osobitom brižnošću su se čuvali od upoznavanja i opštenja sa ženskim polom. To se vidi iz žitija prepodobnih Arsenija Velikog, Sisoja Velikog, Jovana Molčanika i drugih Otaca, najuzvišenijih po svojoj svetosti. Oni nisu tako postupali samo zbog svoje slobodne volje nego zato, što je na to ukazivala neophodnost, koju su, kao u ogledalu, sagledali u svom trezvenoumnom životu.
Neki monasi tvrde da, iako se često nalaze u ženskom društvu, ne osećaju zbog toga nikakvu štetu. Ne bi trebalo verovati tim monasima: oni ili govore neistinu, skrivajući svoje duševno raspoloženje, ili vode najnemarniji i najlenjiviji život i zato ne vide svoje ustrojstvo, ili ih pak đavo potkrada, oduzimajući im poimanje i osećanje štete, kako bi njihov monaški život učinio neplodnim i pripremio im večnu propast. O tom pitanju izvrsno je rasuđivao prepodobni Isidor Pelusiot u pismu episkopu Paladiju: „Prema izreci Pisma, zli razgovori kvare dobre običaje (1 Kor 15,33). To prevashodno čini razgovor sa ženama. Čak i kad bi njegov predmet bio dobar, on je dovoljno snažan da nečistim pomislima potajno iskvari unutrašnjeg čoveka i da se duša oskrnavi dok, istovremeno, telo ostaje čisto. Koliko god možeš, dobri čoveče, izbegavaj razgovore sa ženama. Ako zbog neke potrebe odeš kod žena, neka tvoje oči budu oborene ka zemlji i one, kod kojih si došao, poučavaj da gledaju celomudreno. Rekavši im nekolicinu reči koje mogu da utvrde i prosvetle njihove duše, bez oklevanja se udalji, kako dug razgovor ne bi ublažio i oslabio tvoju duševnu snagu. Ti ćeš reći: iako često razgovaram sa ženama, ne trpim zbog toga nikakvu štetu. Neka je i tako! Ja, međutim, želim da svi budete čvrsto uvereni u to da se kamenje usitnjava vodom, i da ga probijaju kapljice kiše, kad stalno padaju na njega. Razmisli: šta je tvrđe od kamena? Šta je mekše od vode, a posebno od vodene kapljice? Svagdašnjim dejstvom, međutim, pobeđuje se i sama priroda. Ako pak i tako čvrsta priroda strada, biva pobeđena i usitnjuje se od takve stvari, koja je u poređenju s njom sasvim ništavna, kako da onda i ljudska volja, koja se lako pokoleba, ne bude pobeđena i izmenjena dugim običajem?“[1] Monaha, koji živi pobožnim životom i čuva celomudrenost, Serafim Sarovski je upodobio nezapaljenoj voštanoj sveći. Čest boravak tog monaha u ženskom društvu sličan je toj nezapaljenoj sveći, postavljenoj među mnoge druge, zapaljene sveće. Nezapaljena sveća tada počinje da se topi jer na nju dejstvuje toplota, koja potiče od upaljenih sveća, postavljenih oko nje. „Srce monaha“, govorio je starac, „mora biti izloženo slabljenju ako monah dopusti sebi da često opšti (razgovara) sa ženskim polom.“[2] U njegovom postojećem obliku, sjedinjenje polova je prirodno (tj. svojstveno je paloj prirodi). Devstvenost je natprirodna. Prema tome, onaj koji želi da svoje telo sačuva u devstvenosti, neminovno ga mora držati dalje od onog tela, sa kojim priroda traži da se sjedini. U tela muškarca i žene položena je nevidljiva sila, koja privlači telo ka telu. Onaj, koji se približava ženi, neminovno biva izložen uticaju te sile. Ukoliko je češće zbližavanje, utoliko je ubrzaniji a samim tim i snažniji uticaj. Ukoliko je snažniji uticaj, utoliko slabija biva naša slobodna volja kojom, uz pomoć Božiju, nameravamo da pobedimo prirodu. Ženski likovi, njihovi pogledi, njihovi glasovi i njihova nežnost veoma se snažno utiskuju u naše duše usled dejstvovanja prirode, a posebno kada prirodi sadejstvuje (pomaže) satana. U trenutku kad se obraćamo ženama i kad se stvara utisak, mi to ne osećamo. Međutim, kad se povučemo u samoću, utisci, koje je duša usvojila, pojavljuju se tada u njoj sa neobičnom snagom i uzrokuju strašnu bludnu bitku. Blaženi Jeronim pripoveda o sebi da u vreme, kad je živeo u Rimu i često bio u društvu pobožnih dama i devojaka iz svetske prestonice, ni u uobrazilji ni u telu nije osećao ni najmanje sladostrasno kretanje. Međutim, kad se blaženi povukao u Vitlejemsku pustinju i posvetio najstrožim monaškim podvizima, u njegovoj uobrazilji su iznenada počeli da se prikazuju likovi žena koje je video u Rimu. U staračkom telu, iscrpljenom žeđu, gladovanjem, bdenjem i trudom pojavile su se mladalačke želje. Pobeda je bila veoma teška jer je, kao što se to obično i događa, u pomoć paloj prirodi priteklo očigledno sadejstvo đavola. Ono, što se dogodilo blaženom Jeronimu, događa se svim monasima, koji iz opštežića pređu u život u bezmolviju.[3] Oni opitno poznaju kolika je važnost utisaka o kojima oni, što su se prepustili rasejanosti, nemaju nikakvu predstavu. Svi oni utisci, kojima je duša bila izložena u ljudskom društvu, u bezmolvniku se podižu kao mrtvaci iz grobova, nastojeći da (bezmolvnik) sagreši u pomislima i osećanjima, sve dok milošću i voljom Božijom ne padnu u pustinji svi naoružani ljudi, koji su izašli iz Egipta. Tada novo izrailjsko pokolenje ulazi u obećanu zemlju. Uticaju utisaka s posebnom lakoćom bivaju podvrgnute čiste duše, koje greh nisu upoznale na delu. One se mogu porediti sa skupocenim lakiranim stolovima, koji se nalaze u gostinskim sobama velmoža i bogataša. Na takvim stolovima i najmanja ogrebotina biva veoma upadljiva, i narušava njihovo dostojanstvo. Naprotiv, ljudi koji se nisu sačuvali mogu se uporediti sa onim stolovima koji stoje u kuhinjama, i na kojima se svakodnevno seče povrće i ostale namirnice. Za te stolove, prekrivene bezbrojnim brazgotinama, desetina ili stotina novih brazgotina nema nikakav značaj. Đavo nastoji da telesnim utiscima zarazi čistu dušu. Upravo se time i objašnjava razlog zbog kojeg su se Sveti Oci sa tako pojačanom brižljivošću klonili žena. Prepodobni Arsenije Veliki izgovorio je mnoštvo grubih reči znamenitoj Rimljanki, koja je posebno zbog njega iz velelepnog Rima došla u pustinjski egipatski skit, gde se iznenada pojavila pred njim. Arsenije je svoje grube reči zaključio grubom, ali svetačkom otvorenošću: „Moli Boga da On iz mog srca izbriše sećanje na tebe“, rekao je Rimljanki. Prepodobni je tim rečima izrazio svu težinu i opasnost borbe s utiscima, borbe koja monaha spušta do paklenih vrata, borbe koju je Arsenije, očigledno, opitno upoznao.[4] U tom smislu bi trebalo razumeti i sledeće reči prepodobnog Makarija Velikog: „Ulje hrani svetiljku zapaljene lampe, dok se plamen sladostrašća podstiče od obraćanja ženama. Žensko lice je ljuta strela, koja ranjava dušu. Ako hoćeš da budeš čist, beži od susreta sa ženama, jer se u tim susretima krije snažno dejstvo greha, koje je slično dejstvovanju divljih zveri. Približavanje ognju nije tako opasno, kao približavanje mladoj ženi. Dok si mlad, izbegavaj razuzdano dejstvovanje bludne strasti i obraćanje ženama. Onaj, koji istovremeno puni utrobu i nada se da će zadobiti čistotu, obmanjuje samoga sebe. Strašniji je potop koji izaziva pogled na lepo lice, nego potop, koji uzrokuje morska bura. Ako u svom umu izobraziš žensko lice, ono će te prisiliti da prezreš i samo čuvanje uma. Slama, koja se baci u vatru, stvara plamen; tako i sećanje na žene rasplamsava strasnu požudu.“[5] Veliki Makarije to ne bi mogao da kaže, da nije pretrpeo strašnu borbu sa utiscima, primljenim neočekivano i u potpunom neznanju. Sasvim je tačno i istinito rekao Sveti Tihon Voronješki u poukama svojim monasima: „Ljubljeni, čuvajte se žena da ne biste sagoreli. Eva uvek poseduje svoju narav, uvek prelešćuje.“ Starac je upitao učenika: „Zašto Sveti Oci zabranjuju monasima, a posebno onim mladim, kratko poznanstvo sa ženama?“ Učenik je odgovorio: „Da monah, nakon kratkog poznanstva sa ženom, ne bi s njom pao u blud.“ „Tako je! Padanje u blud je kraj, i on kruniše kratko poznanstvo sa ženom, koje je monahu zabranjeno od Duha Svetoga“, odgovorio je starac i nastavio: „Međutim, to poznanstvo se ne završava uvek telesnim padom, ali je uvek povezano sa rastrojstvom i duševnom neplodnošću.“ Žena se rukovodi čulima pale prirode, a ne razboritošću i duhovnim razumom, koji su njoj potpuno strani. Njen razum je oruđe u službi čula. Budući privučena čulima, ona će se brzo zaraziti pristrašćem, ne samo prema mladom ili monahu zrelih godina, nego i prema starcu, od kojeg će načiniti svog idola, a zatim u velikoj meri i sama postaje njegov idol. Žena u svom idolu vidi savršenstvo, trudi se da ga u to uveri i uvek u tome uspeva. Kad se usled pogubnih i stalnih uticaja i pohvala starac zarazi preuznošenjem i gordošću, blagodat Božija se udaljuje od njega. Pomračuje mu se i um i srce, tako da on u svom slepilu postaje sposoban za najbezumnije ponašanje i za neustrašivo narušavanje svih zapovesti Božijih. Dalila je u svom naručju uspavala izrailjskog sudiju, snažnog Samsona. Tada ga je lišila uslova (kose) uz koji mu je saprisustvovala i sadejstvovala blagodat Božija, a onda predala inoplemenicima da mu se narugaju i da ga kazne (v.Sud 16,421). Primećeno je da žena, nakratko se upoznavši sa monahom koji živi u dobro uređenom manastiru ili se koristi poukama duhovnog starca, za svoju prvu dužnost smatra izvođenje svog miljenika iz takvog manastira i njegovo udaljavanje od starca, bez obzira na korist kakvu monah ima od manastirske strogosti i od starčevih pouka. Ona isključivo želi da ovlada predmetom svoje strasti. U svom bezumlju, ona smatra da je sposobna i dovoljna da zameni starca kojeg, naprotiv, proglašava nedovoljnim i nesposobnim. Ne štedi nikakva sredstva da bi dostigla svoj cilj – ni sredstva koja joj nudi svet, ni sredstva koja joj nudi satana. Svoje pristrašće, a često i poročnu strast, ona naziva živom verom, najčistijom ljubavlju, osećanjem majke prema sinu, sestre prema bratu, kćerke prema ocu, jednom rečju, svim najsvetijim imenovanjima, nastojeći da posredstvom njih sačuva nedirnutim zadobijeno nasleđe – nesrećnu dušu monaha koji joj se poverio. U ženi preovlađuje krv; u njoj posebno snažno i istančano dejstvuju sve duševne strasti a prevashodno slavoljublje, sladostrašće i lukavstvo. Ova poslednja prikriva prve dve.
Ovde se nipošto ne ponižava i ne prekoreva ženski pol! On je, isto kao i muški, od Boga počastvovan čašću čoveštva (čovečije prirode) i obraza Božijeg; on je (ženski pol) iskupljen neprocenjivom Spasiteljevom krvlju; budući iskupljen i obnovljen, on zajedno sa muškim polom sačinjava novu tvar u Hristu (v.Gal 3,28). Žene su ovde predstavljene onakvima, kakve bivaju kada postupaju prema bezakonim zakonima pale prirode, pod rukovođenjem svoje neobuzdane krvi. Pokazavši se sposobnim da posredstvom laskanja i prevare izvede Adama iz raja, a što je Adam pred Bogom posvedočio o svojoj ženi (v.Post 3,12), ženski pol i sad nastavlja da ispoljava i dokazuje tu sposobnost, izvodeći iz blagočestivog života monahe koji mu se pokore, kao da ih izvodi iz raja. Monah je obavezan da ljubi sve bližnje, pa među njima i žene, ali ljubavlju pravilnom i jevanđelskom; on će prema njima nesumnjivo i pokazati takvu ljubav kad se, poznavši i svoju i njihovu slabost, sačuva od dušegubne štete, ponašajući se prema njima krajnje oprezno, ne upuštajući se u kratko poznanstvo, uzdržavajući se od slobodnog obraćanja i čuvajući svoja čula, osobito vid i dodir.
 


 
NAPOMENE:

  1. Četij Minej za 4. februar.
  2. 9. pouka. Izdanje iz 1844. godine.
  3. Epistola 22 ad Evstochium.
  4. Na taj način je tadašnji aleksandrijski episkop, Teofil, objasnio reči i postupak prepodobnog ovoj znamenitoj Rimljanki. Kad je čula ovo objašnjenje, Rimljanka se njime zadovoljila i umirila. Alfavitni Paterik.
  5. Odlomak iz Poslanice monasima. Biblioteka Gallanda, tom 7, str. 242.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *