PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESETA
O zlopamćenju
 
Čovekov pad je duboka i skrivena tajna! Čovek nikako ne može da je pozna sopstvenim naporima, jer je među posledicama pada i slepilo uma, koje umu ne dopušta da sagleda dubinu i tamu pada. Stanje pada se varljivo predstavlja kao stanje trijumfa, a zemlja izgnanstva kao jedino polje napretka i naslađivanja. Onom podvižniku, koji Mu iskreno i svom dušom služi, Bog postepeno otkriva ovu tajnu. Kakav nam se, braćo, strašan i raznolik prizor ukazuje prilikom razotkrivanja ove tajne! Kako da se ne prestrašimo, kad se po zapovesti Božijoj u bezdanu srca obnaže adske provalije! Kako da se ne prestrašimo, osobito iz tog razloga što su našu nemoć potvrdila bezbrojna gorka iskustva! Kako da se ne ispunimo užasom na misao da neka ubistvena strast može potajno dugo da živi u srcu, a onda da se pojavi i iznenada pogubi čoveka! I to je sasvim ispravno. Onaj, međutim, ko se boji greha, i ko nema poverenja u samoga sebe, bezbedan je od greha. Želeći da ljubljenu braću upoznamo sa tajnama greha kako bi se od njega zaštitili, nećemo propustiti da ovde ukažemo na ono strašno, nevidljivo pustošenje koje u duši izaziva strast zlopamćenja. Bog je ljubav, rekao je Sveti Jovan Bogoslov (1 Jn 4,8). Prema tome, odbacivanje ljubavi ili zlopamćenje je odricanje od Boga. Bog se udaljuje od zlopamtivog, lišava ga Svoje blagodati, odlučno se otuđuje od njega i prepušta ga duševnoj smrti, ukoliko se on ne postara da se blagovremeno izleči od ubistvenog moralnog otrova, od zlopamćenja.
U Antiohiji, prestonici Istoka, u prvim vekovima hrišćanstva, živela su dvojica prijatelja, Saprikije prezviter i građanin Nikifor. Dugo su živeli u najprisnijem prijateljstvu. Međutim, sejač zla, đavo, posejao je neprijateljstvo među njima koje je narastalo i pretvorilo se u nepomirljivu i ogorčenu mržnju. Kako se kaže u žitiju, najpre se urazumio i osvestio Nikifor. On je razumeo da je mržnju posejao i učvrstio đavo, i tražio je da se pomiri sa Saprikijem. Saprikije je uporno odbijao predlog o pomirenju, koji je više puta ponovljen. I dok su između ova dva čoveka vladali takvi odnosi, u vreme vladavine careva Valerijana i Galijena u Antiohiji je iznenada došlo do progona hrišćana. Kao hrišćanin i prezviter, Saprikije je bio uhapšen i izveden pred antiohijskog upravitelja (hegemona). Prisiljavali su ga da prinese žrtvu idolima, ali je Saprikije ispovedao Hrista i, tokom tog ispovedanja, natprirodno pretrpeo strašne muke. Kako raznoliki pokušaji nisu mogli da pokolebaju Saprikijevu odlučnost da Isusa Hrista ispovedi kao Boga, upravitelj (hegemon) je naredio da mu odseku glavu. Kad je čuo za Saprikijev podvig, Nikifor je poželeo da dobije oproštaj i blagoslov od mučenika, koji je izvršavao svoj podvig i već pošao da ga ovenča smrću od dželatove ruke. Nikifor je požurio da susretne mučenika. Pao je pred njegove noge i rekao: „Mučeniče Hristov! Oprosti meni, koji sam sagrešio pred tobom!“ Saprikije mu, međutim, nije dao nikakav odgovor, jer je imao srce obavijeno zlobom. Ma koliko da je Nikifor ponavljao svoje molbe, okamenjeni i zaslepljeni Saprikije je na njih odgovarao samo mržnjom ispunjenim ćutanjem i odvraćanjem pogleda. Tako su došli do mesta izvršenja kazne. Nikifor je ponovo zamolio Saprikija za oproštaj. „Molim te, mučeniče Hristov, da mi oprostiš ako sam, kao čovek, sagrešio pred tobom. Sveto Pismo kaže: Ištite, i daće vam se (Mt7,7). Evo, i ja tražim: daj mi oproštaj!“ Saprikije se nije priklonio ni pred tom predsmrtnom molbom. Tada se dogodilo da se blagodat Božija, koja ga je krepila u mučeničkom podvigu, iznenada udaljila od njega. Kad su mučitelji hteli da mu odseku glavu, on se odjednom okrenuo prema njima s pitanjem: „Zašto hoćete da me kaznite?“ „Zato, što si odbio da prineseš žrtve bogovima i što si zbog nekog čoveka, nazvanog Hristos, prezreo carsku zapovest!“ Nesrećni Saprikije im je rekao: „Ne ubijajte me. Učiniću ono što je car zapovedio. Pokloniću se bogovima, i prineću im žrtvu.“ Kad je čuo te strašne Saprikijeve reči, Sveti Nikifor ga je sa suzama preklinjao: „Ne čini to, ljubljeni brate, ne čini to! Ne odriči se našeg Gospoda Isusa Hrista, nemoj da izgubiš nebeski venac, koji si ispleo trpljenjem mnogih muka! Evo, kod vrata stoji Vladika Hristos, Koji će ti se odmah javiti. On će ti dati večnu nagradu za privremenu smrt, radi čijeg si prihvatanja i došao na ovo mesto!“ Saprikije nije obratio ni najmanju pažnju na ove reči i celim bićem se ustremio ka večnoj propasti. Videvši da je prezviter konačno pao i da se odrekao Hrista, istinitog Boga, Nikifor je, podstaknut božanstvenom blagodaću, počeo da dovikuje mučiteljima: „Ja sam hrišćanin! Ja verujem u našeg Gospoda, Isusa Hrista, Kojeg se Saprikije odrekao! Odsecite meni glavu!“
Želja Svetog Nikifora bila je ispunjena.[1] Očigledno da je jednom čoveku, od Svetog Duha, Koji je odmah odstupio, odbacivanje jevanđelske zapovesti uračunato kao odbacivanje Hrista u srcu; bez ispovedanja Hrista srcem nije moglo da se održi ni Njegovo ispovedanje ustima. Drugome je brižljivo ispunjenje zapovesti podarilo visoko dostojanstvo mučenika. Nikifora je u to dostojanstvo neočekivano uzdigla blagodat Svetog Duha, obuhvativši njegovo srce, jer je (njegovo srce) ispunjavanjem zapovesti Božije bilo pripremljeno za Duha Svetoga.
Evo i druge povesti. Dvojica monaha u Kijevopečerskoj lavri, jeromonah Tit i jerođakon Evagrije, živeli su u jednomisliju i duhovnom prijateljstvu. Njihova uzajamna ljubav bila je primer za pouku i predmet divljenja ostale braće. Neprijatelj, koji mrzi dobro, navikao je da seje korov među pšenicu i da pšenicu pretvara u korov. On to posebno čini onda kad čovek spava, tj. kad ne pazi i ne strahuje da će biti pokraden, kad smatra da je dobro koje je zadobio postojano i neotuđivo. Tako je i ljubav ovih monaha preobratio u neprijateljstvo. Tit i Evagrije su postali toliko nenaklonjeni jedan drugome da jedan drugoga nisu mogli ni da pogledaju. Braća su više puta tražila od njih da se pomire. Oni, međutim, nisu hteli ni da čuju za pomirenje. Nakon što je prošao značajan vremenski period od njihove svađe, jeromonah Tit se teško razboleo. Bolest je bila tako teška da su izgubili svaku nadu u njegovo ozdravljenje. On je tada počeo gorko da plače zbog svog sagrešenja. Sa velikim smirenjem prihvatio je krivicu na sebe i poslao je kod jerođakona da mole za njegov oproštaj. Jerođakon, međutim, ne samo da nije hteo da oprosti, nego je o jeromonahu izgovorio mnoštvo grubih reči, pa čak i prokletstva. Braća su, međutim, videvši da Tit umire, nasilno dovela Evagrija kod njega da bi se pomirili. Kad ga je ugledao, bolesnik se pridigao sa postelje, poklonio se posetiocu, pao pred njegove noge i sa suzama rekao: „Oprosti mi, oče, i blagoslovi!“ Evagrije se okrenuo od njega i pred svima izgovorio sledeće, strašne reči: „Nikada se neću pomiriti s njim, ni u ovom ni u budućem veku!“ Čim je to izrekao, Evagrije se otrgao iz ruku braće koja su ga držala i pao. Braća su htela da ga podignu, ali se pokazalo da je Evagrije umro. Nisu mogli niti ruke da mu saviju, niti da mu zatvore usta, niti da mu sklope oči. Bolesni jeromonah Tit ustao je sa postelje zdrav, kao da nikada nije ni bio bolestan. Sve prisutne obuzeo je užas. Počeli su da zapitkuju isceljenog prezvitera na koji je način došlo do njegovog ozdravljenja. Blaženi Tit im je odgovorio: „Dok sam bio teško bolestan, video sam angele kako se udaljuju od mene i plaču zbog propasti moje duše, zatrovane zlopamćenjem. Video sam i demone, koji su se radovali što ću propasti zbog svog gneva. Zato sam počeo da vas molim da odete kod brata i da ga zamolite da mi oprosti. Kad ste ga doveli, ja sam mu se poklonio, a on se odvratio od mene. Tad sam video da je jedan od strašnih angela, koji je držao ognjeno koplje, udario njime onoga što neće da oprosti, zbog čega je ovaj pao i umro. Taj isti angeo pružio mi je ruku i podigao me, i eto, sad sam zdrav!“ Braća su dugo plakala zbog Evagrija, koji je umro strašnom smrću. Sahranili su ga u onom istom položaju u kojem se i ukočio, sa otvorenim očima i raširenim rukama.[2]
Braćo! Strahujmo od naše slabosti! Strahujmo od greha, koji nas lako obmanjuje, koji nam se lako prikrada, porobljuje nas i baca u okove! Strahujmo od naše pale prirode, koja ne prestaje da rađa grehovni korov! Neophodno je da stalno pazimo na sebe, i da svoje ponašanje i duševno stanje preispitujemo Jevanđeljem, nipošto ne dozvoljavajući nikakvoj grehovnoj sklonosti da osnaži i da se umnoži u duši usled toga što smo tu sklonost smatrali nevažnom. „Kad se nađeš na početku zla, nemoj da kažeš: ‘Neće me pobediti.’ Koliko si se našao u zlu, toliko si njime već pobeđen“[3], kaže Sveti Marko Podvižnik. Trebalo bi znati i to, da „mala sagrešenja đavo predstavlja kao još manja, jer drugačije ne bi ni mogao da nas dovede do velikih sagrešenja“[4], kako je rekao ovaj isti prepodobni. Nikako se ne sme zapostaviti korov koji je ponikao u srcu ili grešne pomisli, koje su se pojavile u umu. Pomisli se bez oklevanja moraju odbaciti i odagnati, a grešna osećanja iskoreniti i uništiti, tako što ćemo im suprotstaviti jevanđelske zapovesti i priteći molitvi. Korov se lako čupa dok je slab i mlad. Međutim, kad se usled vremena i navike ukoreni, njegovo čupanje je povezano s najvećim naporima. Kada um prihvati i usvoji grešnu pomisao, ona postaje deo načina razmišljanja ili razuma, i lišava ga njegove pravilnosti. Kad se grešno osećanje ukoreni u srcu, ono kao da postaje njegovo prirodno svojstvo i lišava srce duhovne slobode. Steći ćemo nesumnjivo uverenje u neospornu istinu: Bog se budno stara o monahu i o svakom pravoslavnom hrišćaninu, koji se u potpunosti predao na služenje Bogu i volji Božijoj. Bog ga čuva, sazdaje, uobličuje njegovu dušu i priprema ga za blaženu večnost. Sve nedaće, koje nam uzrokuju ljudi, ne dešavaju nam se drugačije nego po Božijem dopuštenju, radi naše suštinske koristi. Kad nam te nedaće ne bi bile zaista potrebne, Bog ne bi ni dopustio da se dogode. One su nam potrebne zbog toga, da bismo imali priliku da oprostimo bližnjima i da na taj način zadobijemo i oproštaj svojih sagrešenja. One su nam neophodne da bismo sagledali promisao Božiji koji bdi nad nama i da bismo stekli živu veru. Ona se u nama javlja onda, kad iz mnogobrojnih iskustava naučimo da nas iz nedaća i teških okolnosti svagda izvodi svesilna desnica Božija, a ne naša dovitljivost. Nedaće su nam neophodne i zato, da bismo zadobili ljubav prema neprijateljima, čime se srce konačno očišćuje od otrova zlobe i postaje sposobno za ljubav Božiju, za primanje osobite, obilne blagodati Božije. Savez ljubavi prema bližnjem s ljubavlju prema Bogu jasno se vidi iz dve navedene povesti. Iz tih povesti je jasno da ljubav prema neprijatelju predstavlja onaj viši stepen na lestvici ljubavi prema bližnjem, sa kojeg stupamo u neobuhvatnu ložnicu ljubavi prema Bogu. Svim silama ćemo primorati svoje srce da bližnjima oprosti sve vrste uvreda, ma kakve da su one, da bismo i mi zadobili oproštaj svojih bezbrojnih sagrešenja kojima smo ražalostili veličanstvo Božije. Nećemo dopustiti da nas nadvlada neverje i da se prepustimo raznolikim brigama, domišljanjima, maštanjima i dosetljivostima kojima ćemo se sačuvati od neprijatelja i kojima ćemo se suprotstaviti njihovoj zlonamernosti. To nam je zabranio Gospod, rekavši: Ne protivite se zlu (Mt5,39). Pritešnjeni teškim okolnostima, s molitvom ćemo priteći svemoćnom Bogu, u čijoj smo potpunoj vlasti i mi i naši neprijatelji, i naše okolnosti, i okolnosti svih ljudi. Bog može samovlasno da raspodeli svima, i da u jednom trenutku nadvlada i poništi i najveće teškoće. Brižljivo ćemo se moliti za svoje neprijatelje, tako da tom molitvom iz svog srca izbrišemo zlobu i da, umesto nje, na srce nakalemimo ljubav. „Onaj, što se moli za ljude koji mu čine nepravdu, pobeđuje demone. Onoga pak, koji im se protivi, demoni ranjavaju“, rekao je prepodobni Marko Podvižnik.5 Iznad svega uzmite štit vjere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strijele nečastivoga, rekao je Apostol (Ef6,16). Te strele su različita dejstvovanja demona u nama, koja pokreću bolesti pale prirode: uspaljivanje srca gnevom, rasplamsavanje pomisli i maštanja, nagone za osvetom, mnogobrižna i mnogobrojna domišljanja, većinom neostvariva i nedolična, o suprotstavljanju neprijatelju, o pobedi nad njim i o njegovom uništenju, o osiguravanju za sebe stabilnog položaja, koji nije izložen nikakvim opasnostima. Onaj, koji je stekao veru, stekao je Boga za svog poslenika, i uzdigao se iznad svakog lukavstva, ne samo ljudskog nego i demonskog. Onaj, koji je stekao veru, zadobija mogućnost da se dotakne istinske, čiste molitve, koju ne može pokrasti nikakva briga o samome sebi, nikakva bojazan, nikakva maštanja i slike, koje duhovi zlobe nude uobrazilji. Svojom verom u Boga, blagočestivi monah je sebe poverio Bogu: on živi u čistoti srca i bezbrižnosti. On razmišlja i brine samo o jednom, a to je da u svakom pogledu postane oruđe Božije i izvršitelj Božije volje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Četij Minej, 9. februar.
  2. Četij Minej, 27. februar.
  3. Slovo o duhovnom zakonu, gl. 170.
  4. Isto, gl. 94.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *