PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET DEVETA
O ljudskoj slavi
 
Slično kao srebroljublje i koristoljublje, i slavoljublje uništava veru u čovečijem srcu. Na sličan način, i ono čini da čovekovo srce bude nesposobno za veru u Hrista i za ispovedanje Hrista. Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn5,44), govorio je Gospod Njemu savremenim predstavnicima jevrejskog naroda. Mnogi istaknuti Jevreji poverovali su u Gospoda. Međutim, Jevanđelista svedoči da zbog fariseja to ne priznavahu, da ne budu isključeni iz sinagoge; jer zavolješe više slavu ljudsku nego slavu Božiju (Jn 12,42-43). Jevreji behu doneli odluku prema kojoj je svakome, ko je Bogočoveka ispovedio kao obećanog Mesiju, bilo zabranjeno da učestvuje u skupovima sinagoge (v.Jn9,22). Slavoljublje se hrani ljudskom pohvalom i preimućstvima koja se zadobijaju telesnim mudrovanjem i koja niču usled našeg pada. Ono se hrani bogatstvom, istaknutošću porekla, zvučnim imenima kojima se krunišu služenje i ugađanje svetu, kao i ostalim ispraznim počastima. Zbog te svoje osobine, zemaljska i ljudska slava je direktno protivna slavi Božijoj. Početak ljudske slave i put ka njoj sasvim je drugačiji u odnosu na početak slave Božije i put ka njenom dostizanju. Početak taštine i slavoljublja zasniva se na lažnim pojmovima o ispraznim, kratkotrajnim, prevrtljivim i ništavnim ljudskim mišljenjima i snagama. Put tražitelja ljudske slave je neprestano i raznoliko čovekougađanje. Da bi dostigao svoj cilj, tražitelj čovečije slave i ne razmišlja o tome da li je to čovekougađanje ispravno ili neispravno, zakonito ili bezakonito. Početak čežnje za slavom Božijom i težnja za njom temelje se na živoj veri u svemogućstvo Božije i u Njegovu milost prema palom čoveku. Posredstvom pokajanja i izvršavanja jevanđelskih zapovesti, pali čovek može da se pomiri sa Bogom i da, izrazićemo se tako radi jasnijeg razumevanja, u Bogu stekne dobro mišljenje o sebi, kao što je u ime Božije u Pismu i rečeno o čoveku, čija su se dela pokazala kao bogougodna: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega (Mt 25,23). Saglasno svom početnom uzroku, delatnost čoveka koji želi da zadobije slavu Božiju sastoji se u brižljivom i postojanom bogougađanju, ili u posledovanju Gospoda sa krstom na ramenima, u ugađanju bližnjima kakvo su dopustile i ustanovile jevanđelske zapovesti. Takvo ugađanje nimalo ne zadovoljava sinove (ovoga) sveta, pa čak izaziva i njihovo negodovanje. Naime, oni traže i zahtevaju da neograničeno ugađaju svojim strastima i svom samoobmanjivanju, zbog čega i bivaju nagrađeni zemaljskom slavom čovekougodnika, koji je neprijatelj Bogu i istinskom dobru bližnjih. Ko Meni služi, za Mnom neka ide, i gde sam Ja, ondje će i sluga Moj biti; i ko Meni služi tome će dati počast Otac Moj, rekao je Gospod (Jn 12,26). Među ostalim moralnim pravilima Bogočoveka, među crtama Njegovog karaktera, nalazi se i odbacivanje ljudske slave. Slavu od ljudi ne primam, rekao je Gospod o Sebi (Jn5,41). Iako je On Car nad carevima, Njegovo Carstvo nije od ovoga sveta (v.Jn 18,36). Kad je narod hteo da Ga proglasi za cara, On se povukao u pustinjsku goru čime je, prema tumačenju blaženog Teofilakta Ohridskog, i nas poučio da se klonimo počasti i slave (v.Jn 6,15). Kad su tokom razgovora nakon Tajne večere učenici rekli Gospodu: Sada znamo da sve znaš, i ne treba da Te ko pita. Po tome vjerujemo da Ti od Boga iziđe, Gospod nije pokazao nikakvu naklonost prema tim rečima, koje su u sebi sadržale ljudsku pohvalu i ljudsko odobravanje. Naprotiv, znajući da će učenici uskoro ispoljiti malodušnost i poučavajući neobnovljenog čoveka da se ne uzda u svoju palu prirodu, sposobnu za neočekivanu, iznenadnu promenu, On im je prigovorio: Sada li vjerujete? Evo dolazi čas, i već je došao, da se razbjegnete svaki na svoju stranu, a Mene sama ostavite (Jn 16,30-32). Primivši na Sebe čovečiju prirodu, Hristos je stradanjima i krstom ušao u slavu Svoju (v.Lk 24,26) koja je, po Njegovom božanstvu, svagda bila Njegova slava (v.Jn17,5). Mi smo dužni da sledimo Hrista i da, izvršavanjem zapovesti i trpljenjem svih nedaća za koje bude dopušteno da nam se dogode, postanemo pričasnici slave Hristove u ovom i budućem veku. Hristos je Sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek. Unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova Mu Ime koje je iznad svakog imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno koje je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca (Flp 2,6-11). Tako smo i mi dužni da se smirimo, i spolja i unutar sebe, da bismo postali pričasnici slave Hristove i u ovom i u budućem veku Zalozi slave, koje Bogočovek daruje Svom sledbeniku u vreme njegovog zemaljskog tuđinovanja, sastoje se u različitim darovima Svetoga Duha. U budućem veku, božanstvena slava će i spolja i iznutra obuhvatiti sledbenike i učenike Hristove u takvoj punoći i veličini kakve čovekov um ne može ni da zamisli (v. l Kor2,9). Iz tog razloga su se naši prepodobni Oci, sveti monasi, trudili da kao smrtonosni otrov izbegnu sve što ih vodi ka slavoljublju i što donosi ljudsku slavu. Kao što se jasno može videti iz žitija ugodnika Božijih, ni sam promisao Božiji ne dopušta izabranicima Božijim da u vreme njihovog zemaljskog tuđinovanja žive u radosti, u stalnom zemaljskom blagostanju i u zemaljskoj slavi. Njihovo zemaljsko tuđinovanje je svagda preispunjeno voljnim i nevoljnim nedaćama. Ko što stalno korišćenje slatke hrane škodi želucu, tako i ljudska slava, koja nije razblažena nedaćama, povređuje dušu. I kao što usled stalno vedrog vremena, neprekinutog kišom, vene i suši se žito i trava, dok se u plodovima pojavljuju crvi, tako i postojana ovozemaljska sreća uništava sve čovekove dobre osobine, dok se u njegovom srcu začinju preuznošenje, gordost i bludne želje. Sveti Isaak Sirijski je rekao: „Teško da bi se mogao naći, a možda uopšte ne može ni da se nađe čovek, koji bi mogao da podnese počasti. To potiče od naše sposobnosti da brzo bivamo podložni promenama.“[1] Kako je primetio blaženi Simeon Metafrast u žitiju velikomučenika Jevstatija – Plakide, naša sposobnost da se brzo promenimo, koju je potvrdilo iskustvo, služi kao razlog što Bog, ugotovivši Svojim slugama nepromenljivu čast i slavu na nebesima, ne blagovoli da im se u ovom nepostojanom i prevrtljivom svetu stalno ukazuje isprazno i privremeno poštovanje.[2] Oni sveti ljudi kojima je, saglasno njihovim značajnim prirodnim sposobnostima i duhovnom napretku, Bog dodelio visoka služenja u Crkvi, bili su izloženi posebnim progonima, sramoćenju, porugama, zlobi i stradanjima. U to nas uveravaju žitija Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog i ostalih svetila Crkve. Iskušenja koja su im dopuštena sačuvala su ih od duševne povrede, do koje je lako moglo doći usled uzvišenosti njihovog čina i ljudskog poštovanja.[3] „Marljivo pazi na sebe“, rekao je prepodobni Isaija Otšelnik, „da bi se od tebe udaljila želja za vlašću, počastima, slavom i pohvalama, kao rana, smrt i duševna propast, kao večna muka.“[4] Ako pažljivo pogledaš i sebe i čovečiju prirodu, nemoguće je da se ne uveriš u ispravnost ovog saveta, koji nam prenosi sveti otšelnik. Nemoguće je da ne uvidiš da težnja ka ljudskoj slavi i ljudskim počastima udaljuje monaha sa spasonosnog tesnog puta, koji je prokrčio Bogočovek i kojim su prošli svi Njegovi sledbenici. I to nije sve! Onima, koji su skloni ljudskoj slavi, i samo učenje o tesnom i mučnom putu izgleda kao čudno, divlje i nerazumno. Oni se podsmevaju i njemu i onima koji ga obznanjuju, kao što su se i fariseji, budući svetoljupci, podsmevali Gospodnjem učenju o samoodricanju. Gospod je, međutim, predao to učenje kao poseban lek i pomoć u zemlji izgnanstva i samoobmane, kako bi nas oslobodilo od laži, od onih koji su nas porobljavali i koji nas porobljavaju posredstvom laži (v.Lk1b,14). Osim krsta Hristovog, ne postoji drugi ključ kojim bismo otvorili vrata Carstva Hristovog. Taj ključ desnica Božija daje onima, koji žele da uđu u Carstvo Božije i sami se staraju da ga zadobiju, a onome, što su zadobili, raduju se i vesele kao zalogu večnog, neizrecivog blaženstva. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kaže: „Onaj, koji se s nesumnjivom verom u Boga odrekao sveta i svega što pripada svetu, veruje da je Gospod darežljiv i milosrdan, da prihvata one koji Mu pristupaju s pokajanjem, i da Svojim slugama odaje počasti posredstvom sramoćenja, da ih obogaćuje posredstvom siromaštva, da ih proslavlja posredstvom uvreda i poniženja i da ih posredstvom smrti čini pričasnicima i naslednicima večnog života. Verujući žuri kao žedan jelen, ushodi po ovim stepenima ka besmrtnom i višnjem načelu, kao po lestvici kojom nishode i ushode angeli, na čijem je vrhu čovekoljubivi Bog. On od nas očekuje podvig i brižljivost koji su u našoj moći, ne zato što se veseli gledanjem našeg truda, nego zato što želi da nam platu da kao zasluženu.“[5]
Ljubljena braćo! Čuvaćemo se taštine i slavoljublja kao odricanja od krsta Hristovog. Odricanje od krsta Hristovog istovremeno je i odricanje od Hrista: Ko ne nosi krsta svojega i za Mnom ne ide, ne može biti Moj učenik, rekao je Gospod (Lk,14,27). Pali ljudi! Mi ne možemo drugačije poznati i ispovedati Hrista iskreno i delatno, osim sa našeg krsta, najprepoznavši i ispovedivši svoj pad i neophodnost krsnog puta da bi se dostiglo nebo i večna blaženstva koja se na njemu čuvaju. Izbegavaćemo svaki povod za taštinu i ljudsku slavu, kao što su ih izbegavali i Sveti Oci, da ne bismo izgubili saosećanje prema učenju Hristovom i postali okrečeni grobovi, hrišćani po spoljašnjosti a u suštini otpadnici. Kada trunčica upadne u oko, narušava pravilnost vida; pristrašće, koje je prividno ništavno, narušava pravilnost razuma, povređujući i menjajući podvižnikov način mišljenja. Snažni i duhom i telom, Oci su se plašili i najmanjeg greha, i najmanjeg udaljavanja od jevanđelskog učenja. Utoliko pre bi trebalo da se greha plašimo mi, koji smo slabi i po duhu i po telu, jer greh u našoj slabosti ima pouzdano pristanište. Stupajući u nas, on (greh) nam se čini kao ništavna sitnica; međutim, kada uđe, pretvara se u strašno čudovište.[6] Nisu se bez razloga Sveti Oci pridržavali krajnje jednostavnosti u odevanju, u kelijnim potrebama, u manastirskim zgradama, u izgradnji i ukrašavanju samih hramova.[7] Misao i srce slabog čoveka saobražavaju se njegovom spoljašnjem položaju, što neopitni i nepažljivi ne mogu da razumeju. Ako monah nosi blistavu odeždu, ako je njegova kelija brižljivo uređena, sa ukusom i raskošno, ako su čak i manastirski hramovi velelepni i blistaju od zlata i srebra i ako su snabdeveni bogatom riznicom, njegova duša će neizostavno biti slavoljubiva, ispunjena preuznošenjem i samozadovoljstvom, tuđa umilenju i svesti o sopstvenoj ogrehovljenosti. Opijena slavoljubivim zadovoljstvom koje njoj izgleda kao duhovna radost, ona u pomračenju, samoobmani, otvrdlosti i umrtvljenosti živi kao usred svečanog praznika. Naprotiv, kad je odeća monaha prosta i kada on, slično putniku, živi u keliji kao u šatoru ili u kolibi, kada u tom šatoru ima samo ono, što je najneophodnije, kada mu hram Božiji služi kao mesto ispovedanja i plača, ne rasejavajući ga i ne oduševljavajući ga svojim sjajem, tada njegova duša od spoljašnjeg okruženja pozajmljuje smirenje, udaljuje se od svega veštastvenog i mislima i osećanjima prenosi se u neizbežnu večnost, koja predstoji svim ljudima. Duša se trudi da blagovremenim pokajanjem i izvršavanjem jevanđelskih zapovesti pripremi sebi blagonaklon prijem u večnost. U skromnu keliju, jednostavno opremljenu, uporedo sa velmožom ulazi i običan čovek. U keliju, koja je brižljivo nameštena, običan (prost) čovek ne može da uđe, jer bi svojim dolaskom mogao da naruši raspored opreme u keliji. U liku ubogog, prostog čoveka, koji je obično prepun vere, odbacuje se Sam Hristos (v. Jak2,16). Pogubna je lična taština, a utoliko je pogubnija ljudska slava. Slava monaha koja potiče od čeda ovoga sveta i od telesnog mudrovanja služi kao znak da je taj monah od Boga odbačeni sasud. Naprotiv, ljudska sramoćenja i progoni predstavljaju za monaha pouzdan znak da je on izabranik Božiji. I o jednom i o drugom posvedočio je Sam Gospod: Teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama, jer su tako činili lažnim prorocima ocevi njihovi, rekao je On. Naprotiv, blaženi ste kada vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovječijega. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu. Jer su tako činili Prorocima ocevi njihovi (Lk6,26,22-23).
Sledićemo gorenavedeni savet svetog otšelnika! Ako se prema volji Božijoj dogodi da monah nosi teško breme zemaljskih činova i počasti, neka usrdnim i suznim molitvama preklinje Boga da zemaljska veličina ne utiče na njegov način razmišljanja, da ne useli gordost u njegovu dušu i da na bližnje ne gleda sa visine, na šta je Gospod upozoravao i upozorava Svoje učenike: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca Mol nebeskoga. Jer Sin Čovječiji dođe da spase iz1ubljeno! čoveka (Mt 18,10-11). On je za sve i za svakoga prolio Svoju neprocenjivu krv i time za sve ljude ustanovio jednu, podjednaku i istu vrednost, jedan i isti značaj (v. i Kor6,20).
 


 
NAPOMENE:

  1. 1. slovo.
  2. Vidi, na primer, Alfavitni Paterik (Otačnik), povest o Evlogiju Ka-menorescu.
  3. O tome vidi u 47. slovu Svetog Isaaka Sirijskog.
  4. 28. slovo, na reči: Pazi na sebe.
  5. Dobrotoljublje, 1. tom, 93. glava, u ruskom izdanju.
  6. Sveti Isaak Sirijski, 75. slovo.
  7. Rukovođenje u duhovnom životu prepodobnih Varsanufija Velikog i Jo-vana Proroka, odgovor 603, a takođe i Predanje prepodobnog Nila Sorskog; sličnog mišljenja su i svi ostali Sveti Oci.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *