NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET SEDMA
O milostinji
 
Ne bi trebalo da monah – početnik daje veštastvenu milostinju siromašnima, isključujući samo one posebne slučajeve, kada je potrebno da se bližnjem ukaže pomoć i kada taj bližnji nema drugog načina da je dobije.[1] Davanje milostinje siromašnima je vrlina mirjana, i ta je vrlina saobrazna njihovom življenju, tj. veštastvena je, i nije tuđa primesama. Uznapredovali monasi, koji su stekli dar rasuđivanja ili koji su na to od Boga prizvani, mogu da daju milostinju siromašnima. Oni su obavezni da udovolje tom služenju kao svojoj dužnosti, smatrajući se oruđima promisla Božijeg, smatrajući da im je učinjeno dobročinstvo time, što su im data sredstva da dobročinstvo izvrše. Osim toga, oni smatraju da je veće dobročinstvo učinjeno njima, nego onima kojima su oni učinili dobročinstvo. Monaha – početnika, koji svojevoljno daje milostinju siromašnima, neminovno će privući slavoljublje i on će pasti u preuznošenje. Ako nečega imaš u izobilju, podeli to siromasima pre nego što stupiš u manastir. Tako nalaže jevanđelska zapovest. Mladiću, koji je želeo da dostigne savršenstvo vrline, Gospod je rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, i uzmi krst svoj pa hajde za Mnom (Mt 1 9,21 i Mk 10,21). Podela imanja (imovine) prethodi uzimanju krsta. Prihvatanje i nošenje krsta nemoguće je ukoliko se sačuva imovina (v. Lk 14,33): krst će se stalno skidati s ramena i bivati zamenjen sredstvima koja daje imovina. Vera u jednoga Boga i zrenje Boga verom poništavaće se uzdanjem u imovinu i brigom o njoj. Pred početak svog podviga, sveti mučenici i monasi trudili su se da sa svom preciznošću ispune gorepomenutu zapovest Gospodnju. Ovi prvi su, polazeći na vidljive muke, razdavali imovinu siromasima ili su, usled nedostatka vremena, Bogom zapoveđeno razdavanje imovine zaveštavali rođacima i prijateljima. Drugi su postupali isto tako, polazeći na nevidljivo mučeništvo. Monaški podvig je nevidljivo, ali u pravom smislu mučeništvo za onoga, koji taj podvig izvršava kako dolikuje. Neka našem stupanju u manastir prethodi razdavanje naše imovine. Naše veštastveno življenje u svetu zapečatimo veštastvenom milošću, jednom od najvećih veštastvenih vrlina. Onome, koji stupa u manastir, predstoji druga milostinja, i to je milostinja neveštastvena. Ona se sastoji u tome da bližnje ne osuđujemo kada greše, nego da prema njima budemo milostivi, pa čak i da ne sudimo o bližnjima, govoreći o jednima dobro a o drugima loše. Takav sud je neizbežno povezan s odbacivanjem smirenja i gordošću, koja za čoveka prisvaja ono, što pripada jedino Bogu. Neveštastvena milostinja sastoji se u tome da na zlo ne uzvraćamo zlom, nego da na zlo odgovaramo dobrom. Neveštastvena milostinja sastoji se u tome da oprostimo sva ožalošćenja i uvrede koje su nam naneli bližnji, i da u odnosu na sebe ta ožalošćenja i uvrede smatramo za istinska dobročinstva koja nas očišćuju od grehovne nečistote. Kraće rečeno, monaška milostinja sastoji se u posledovanju za Hristom, tj. u brižljivom izvršavanju jevanđelskih zapovesti i u nošenju krsta, odnosno u blagonaklonom trpljenju i u brižljivom prisiljavanju samoga sebe na trpljenje svih nedaća za koje Božiji promisao bude blagovoleo da ih radi našeg spasenja pošalje na nas u vreme našeg zemaljskog tuđinovanja. Bez ovog drugog ne može se održati ni prvo, odnosno, posledovanje Hristu ne može se održati bez prihvatanja krsta i priznavanja da se u njemu nalazi novozavetna pravda i volja Božija. Za monahe, koji su uznapredovali i koji su na to od Boga prizvani, neveštastvena milostinja sastoji se u predavanju reči Božije bližnjima. Prema učenju Svetih Otaca, neveštastvena milostinja je onoliko uzvišenija od veštastvene koliko je duša uzvišenija od tela.[2] Da bi čovek davao veštastvenu milostinju, on mora da se pobrine za sticanje veštastvene imovine. Međutim, da bi davao neveštastvenu milostinju, on mora da se postara i pobrine o tome da se obogati duhovnim bogatstvom: učenjem Hristovim. Ako se na bilo koji način dogodi da se nakon stupanja u manastir domogneš imovine, bez oklevanja se potrudi da je posredstvom milostinje premestiš na nebo. Imovinu koja ti je pripala poveri nastojatelju ili nekome drugom, ko ti je poznat po svojoj dobroj savesti, i prepusti mu da on podeli tvoju imovinu. Ne usuđuj se da je deliš sam i samovoljno! Nakon što svoju imovinu predaš onome, koji će je raspodeliti, ne sumnjaj u njega i ne proveravaj ga. Prepusti to njegovoj savesti, a sebe ne bacaj u brigu i podozrenje koje će naškoditi tvojoj duši. Ti si ispunio svoju obavezu, i ne treba više da brineš kako će svoju obavezu ispuniti onaj, koji je raspodeljuje: on svom Gospodaru stoji ili pada (Rim 14,4).[3]
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 16. Dobrotoljublje, 1 tom, u ruskom izdanju
  2. Lestvica, iz Pouke pastiru.
  3. 249. 250 i 251. odgovor prepodobnog Varsonufija Velikog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *