NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET ŠESTA
O duševnoj i duhovnoj revnosti
 
Monah mora da bude veoma oprezan u pogledu telesne i duševne revnosti, koja spolja izgleda blagočestivo, dok je u suštini nerazumna i štetna za dušu. Usled svoga neznanja, mnogi mirjani i monahujući hvale upravo takvu revnost, ne shvatajući da su njeni izvori preuznošenje i gordost. Oni takvu revnost veličaju kao revnost po veri, po pobožnosti, po Crkvi i po Bogu. Ona se sastoji u više ili manje oštrom osuđivanju i razobličenju bližnjih zbog njihovih moralnih grešaka i grešaka protiv crkvenog ustrojstva i pravila. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, nerazumni revnitelji misle da, predavši se njoj, podražavaju Svete Oce i Svete Mučenike, zaboravljajući da oni, revnitelji, nisu svetitelji nego grešnici. Ako su sveti razobličavali grešnike i bezbožnike, onda su to činili po zapovesti Božijoj, po svojoj obavezi i po nagovoru Svetoga Duha, a ne po nagovoru svojih strasti i demona. Onaj, koji odluči da samovoljno razobliči brata ili da mu prigovori, jasno pokazuje da o sebi misli da je razumniji i da ima više vrlina nego onaj kojeg razobličuje. On tako dejstvuje jer je privučen strašću i obmanut demonskim pomislima. Trebalo bi da se seti Spasiteljeve zapovesti: Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga (Mt7,3-5). Šta je to – brvno? To je telesno mudrovanje, zadebljalo kao brvno, zbog čega oduzima svu sposobnost i pravilnost sili zrenja, koju je Spasitelj darovao umu i srcu. Čovek, kojeg rukovodi telesno mudrovanje, ni u kom slučaju ne može pravilno da sudi o svom unutrašnjem stanju ili o stanju bližnjih. On o samome sebi ili o drugima sudi onako, kako zamišlja on sam, ili onako, kako mu bližnji izgleda po spoljašnjosti, tj. na osnovu svog telesnog mudrovanja i pogrešno. Zato ga je Sin Božiji sasvim pravedno nazvao licemerom. Nakon što se isceli rečju Božijom i Duhom Božijim, hrišćanin zadobija pravilan pogled na svoje duševno ustrojstvo i na duševno ustrojstvo svojih bližnjih. Telesno mudrovanje, koje brvnom pogađa zabludelog bližnjeg, svagda ga (bližnjeg) zbunjuje a često i pogubljuje. Ono nikad ne donosi i ne može da donese korist, ni najmanje ne deluje na greh. Naprotiv, duhovno mudrovanje deluje isključivo na duhovnu bolest bližnjeg, miluje ga, isceljuje i spasava. Trebalo bi primetiti da se, nakon zadobijanja duhovnog razuma, greške i nedostaci bližnjeg – tj. one iste greške i nedostaci koji su se telesnom razumu činili neizmerno veliki i važni – čine sasvim nevažnima, jer ih je Spasitelj iskupio i lako se mogu isceliti pokajanjem. Očigledno da im je telesno mudrovanje, budući da je i ono samo brvno, pridavalo tako veliki značaj. Telesno mudrovanje vidi u bližnjem i one grehove kojih uopšte nema. Iz tog razloga su oni, koje je privukla nerazumna revnost, često padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračke palih duhova. Prepodobni Pimen Veliki je kazivao kako je neki monah, privučen nerazumnom revnošću, bio izložen sledećem iskušenju: video je drugog monaha da leži na nekoj ženi. Monah se dugo borio s ovom pomišlju, koja ga je prisiljavala da zaustavi grešnike. Najzad je bio pobeđen. Odgurnuo ih je nogom i rekao: prestanite! Tada se ispostavilo da su to bila dva snopa.[1] Prepodobni avva Dorotej pripoveda da je, za vreme dok je živeo u opštežiću avve Serida, neki brat oklevetao drugog brata. Naime, njega je privukla nerazumna revnost, koja je uvek povezana s podozrivošću i nepoverenjem i veoma je sposobna za izmišljotine. On je optuženoga okrivio da u rano jutro krade smokve iz vrta i da ih jede. Nakon isleđivanja, koje je sproveo iguman, pokazalo se da oklevetani monah pomenutog jutra nije ni bio u manastiru, nego da se nalazio u jednom obližnjem naselju. Tamo ga je uputio ikonom, i u manastir se vratio tek u vreme kad se završavala božanstvena Liturgija.[2] Ako hoćeš da budeš veran i revnostan sin Pravoslavne crkve, dostigni to ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti koje se odnose na bližnjeg. Ne usuđuj se da ga razobličuješ! Ne usuđuj se da ga poučavaš! Ne usuđuj se da ga osudiš i da ga prekoriš! To nije delanje po veri nego (delanje) nerazumne revnosti, preuznošenja i gordosti. Pimena Velikog su upitali: šta je vera? Svetitelj je na to odgovorio: „Vera se sastoji u tome da živite u smirenju i da činite milost“[3], tj. u tome da se smire pred bližnjim i da ga zamole za oproštaj svih ožalošćenja, uvreda i svih njihovih sagrešenja. Budući da nerazumni revnitelji kao početni uzrok svoje revnosti ističu veru, neka znaju da se istinska vera[4], a samim tim i istinska revnost, mora izražavati u smirenju pred bližnjim i u milosti prema njemu. Sud nad ljudima i razobličenje ljudi prepustimo onima koji imaju obavezu da sude svojoj braći i da ih rukovode. „Onaj, koji ima lažnu revnost, boluje od teške bolesti. O, čoveče, koji misliš da pokazuješ revnost protiv tuđih bolesti, odrekao si se sopstvenog duševnog zdravlja! Brižljivo se potrudi na zdravlju sopstvene duše. Ako želiš da isceljuješ bolesne, znaj da je bolesnicima potrebna briga a ne oštra razobličenja. Ti, međutim, drugome nisi pomogao, a sebe si bacio u tešku i mučnu bolest. Ta revnost u ljudima ne smatra se za jedan vid premudrosti nego se pridružuje bolesti duše. To je znak oskudice u (duhovnom) razumu i znak krajnjeg neznanja. Početak premudrosti Božije je skromnost i krotost, i one su svojstvene velikoj i krotkoj duši, najutemeljenijem načinu razmišljanja, i one nose ljudske slabosti. Zbog toga Apostol kaže: Vijaki slabosti slabih nosite (Rim 15,1) i onoga koji je sagrešio ispravljajte duhom krotosti (Gal6,1). Mir i trpljenje Apostol ubraja u plodove Duha.“[5] U drugom slovu prepodobni Isaak kaže: „Nemoj mrzeti grešnika jer smo svi mi grešni. Ako se Boga radi boriš protiv njega (grešnika), onda zbog njega prolivaj suze. Zašto ga mrziš? Omrzni njegove grehove, a za njega samoga se pomoli. Tako ćeš se upodobiti Hristu, Koji nije negodovao na grešnike, nego se za njih molio. Zar ne vidiš kako je On plakao zbog Jerusalima (v.Lk 10,41)? U mnogim slučajevima đavo se podsmeva i nama samima. Zašto bismo onda mrzeli onoga ko je, slično nama, ismejan od đavola koji se i nama podsmeva? Zašto ti, čoveče, mrziš grešnika? Da li zato, što nije tako pravedan kao ti? Gde je ta pravednost, kad nema ljubavi? Zašto nisi plakao zbog njega nego si ga, naprotiv, progonio? Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o delima grešnika i gneve se (usled toga) na njih, čine to usled svog neznanja.“[6] Velika je nesreća – preuznošenje! Velika je nesreća – odbacivanje smirenja! Velika je nesreća – takvo duševno ustrojstvo i stanje u kojem monah, iako nije pozvan ili zamoljen, na osnovu svesti o sopstvenom dostojanstvu počinje da poučava, razobličuje i prekoreva bližnje! Kada te za to zamole, ti, kao onaj koji ništa ne zna, ili odbij da daš savet i da kažeš svoje mišljenje ili ga pak, u krajnjoj potrebi, izreci s najvećom opreznošću i skromnošću, kako samoga sebe ne bi ranio slavoljubljem i gordošću, a bližnjega oštrom i nerazboritom rečju Kada te za tvoj trud u vrtu zapovesti Bog udostoji da u duši osetiš božanstvenu revnost, jasno ćeš uvideti da će te ta revnost podsticati na ćutanje i smirivanje pred bližnjim, na ljubav, milosrđe i sastradavanje sa njima, kako je rekao Sveti Isaak Sirijski.[7] Božanstvena revnost je oganj, ali ona ne rasplamsava krv! Naprotiv, ona gasi rasplamsavanje u njoj i dovodi u stanje spokojstva.[8] Revnost telesnog mudrovanja je uvek povezana s rasplamsavanjem krvi, sa nailaskom mnogobrojnih pomisli i maštanja. Posledice slepe i neupućene (neuke) revnosti, ako joj se bližnji usprotivi, obično bivaju negodovanje protiv njega, zlopamćenje i razni vidovi osvetoljubivosti. Ukoliko joj se bližnji pokori, onda su te posledice samoljubivo zadovoljstvo samim sobom, kao i podsticanje i umnožavanje naše uobraženosti i preuznošenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Alfavitni Paterik.
  2. Prepodobni avva Dorotej, 9. pouka.
  3. Alfavitni Paterik.
  4. Misli se na delatnu, a ne na dogmatsku veru. O njihovoj razlici vidi Dobrotoljublje, 2. tom, Monasi Kalist i Ignjatije, u ruskom izdanju.
  5. 89. slovo.
  6. 90. slovo.
  7. 38. slovo
  8. Iz Besede Maksima Kavsokalivita sa Grigorijem Sinaitom, Dobrotoljublje, 1.tom, u ruskom izdanju

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *