NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET ČETVRTA
O trezvenoumlju
 
Između Svojih ostalih svesvetih i spasonosnih zaveštanja, Gospod nam je zapovedio i neprestano molitveno bdenje nad samima sobom, stanje koje se u delatnim svetootačkim spisima naziva svetim trezvenoumljem. Bdite i molite se da ne padnete u napast, rekao je Gospod Svojim učenicima (Mt26,41), a što vama govorim, svima govorim: stražite (bdite) (Mk 13,37). Prepodobni Isihije Jerusalimski određuje trezvenoumlje na sledeći način: „Trezvenoumlje je put ka svakoj vrlini i ka svakoj zapovesti Božijoj.“[1] Odatle se vidi da je trezvenoumlje zasnovano na najbrižljivijem i postojanom izučavanju jevanđelskih zapovesti, a samim tim i celokupnog Svetog Pisma. Trezvenoumlje teži da delima, rečima, pomislima i osećanjima neprestano obitava u izvršenju svih jevanđelskih zapovesti. Da bi dostiglo svoju nameru, ono neprestano bdi i poučava se zakonu Božijem, i pojačanom molitvom neprestano vapi Bogu za pomoć. Trezvenoumlje je neprestano delanje. „Trezvenoumlje je duhovna umetnost koja, uz Božiju pomoć i ukoliko se usrdno upražnjava tokom dužeg perioda, u potpunosti izbavlja čoveka od strasnih reči, pomisli i rđavih dela. Onome, koji se u njemu podvizava, ono daje pouzdano poznanje nedostižnog Boga, koliko se On može poznati, i razotkrivanje skrivenih božanstvenih tajni. Njime se izvršava svaka Božija zapovest Starog i Novog Zaveta i daje svako blago budućeg veka. Ono je zapravo, čistota srca i, po svojoj veličini i dostojanstvu ili, bolje rečeno, usled našeg nemara, sada je veoma retko među monasima.“[2] „Trezvenoumlje je neprestano bezmolvstvovanje srca od svake pomisli i njegovo svagdašnje, neprestano prizivanje Isusa Hrista, Sina Božijeg i Boga. On je Jedini kojim ono (srce) diše, s Njim se odvažno naoružava protiv neprijatelja. Srce se ispoveda Njemu, Jedinom Koji ima vlast da otpušta grehove. Posredstvom Njegovog prizivanja, ono često obuhvata Hrista, jedinog Tajnovidca srca. Takva duša se na svaki način trudi da od ljudi sakrije svoju sladost i svoj unutrašnji podvig, kako lukavi ne bi potajno uveo zlobu i iskorenio njeno dobro delanje. Trezvenoumlje je čvrsto ustrojstvo uma i njegovo stajanje pred dverima srca. Ono vidi pomisli pljačkaša koje mu pristupaju, sluša šta oni govore i poznaje te ubice, vidi kakve slike izobražavaju i podstiču demoni, kako bi um prevarili maštanjem“.[3] „Pokazujući neporočnost, čistotu, sveobuhvatnost i delotvornost ove vrline (trezvenoumlja) i poučavajući nas kako da je započnemo i satvorimo, veliki zakonodavac Mojsije ili, tačnije, Duh Sveti, kaže: Pazi na sebe, da u srcu tvom ne bude tajna reč bezakonja (Ponz 15,9). Tajnom rečju nazvao je svako misaono izobraženje neke rđave ili bogoprotivne stvari. Takvu pojavu Sveti Oci nazivaju prilogom, koji đavo unosi u srce. Čim se taj prilog pojavi u umu, za njim slede naše pomisli i započinju strasnu besedu s njim.“[4] Trezvenoumlje se suprotstavlja samom početku greha: pomislima i grehovnom osećanju. Trezvenoumlje izvršava zapovesti u samim čovekovim počecima: u pomislima i osećanjima. Trezvenoumlje otkriva trezvenoumnom njegovo palo stanje, otkriva mu pale duhove, otkriva mu čovekovu zavisnost od palih duhova, u koju je čovek pao usled izvršavanja njihove volje i u koju još dublje pada izvršavajući njihovu i svoju grešnu volju. Sledeći našu palu volju i volju demona, naš pad se utvrđuje i biva zapečaćen, postaje naše neotuđivo vlasništvo i neotuđivi zalog naše večne propasti. Trezvenoumlje je neophodan preduslov istinskog duševnog delanja, pri kojem se vascelo vidljivo i nevidljivo delanje monaha izvršava po volji Božijoj i radi ugađanja Bogu, čuvajući se od svake primese služenja đavolu. Trezvenoumlje je uzrok čistote srca, a samim tim i uzrok bogoviđenja, koje se po blagodati daruje čistima, koji su čistotu srca uzdigli do blaženog bestrašća. Trezvenoumlje je nerazlučivo od neprestane molitve: ono se rađa iz nje i nju rađa. Budući da rađaju jedna drugu, ove dve vrline se međusobno sjedinjuju neraskidivim savezom. Trezvenoumlje je duhovno življenje; trezvenoumlje je nebesko življenje, trezvenoumlje je istinsko smirenje, usredsređivanje svoje nade na Boga, koje se odreklo svakog uzdanja u sebe i svakog uzdanja u ljude, zbog čega se ono njima (ljudima) čini kao najstrašnija gordost i zbog čega hule na njega i progone ga. – Neće biti suvišno ako ovde primetimo da prepodobni Isihije o starozavetnim zapovestima govori u duhovnom, a ne u judejskom (jevrejskom) značenju. Kada se u Hristu skine pokrivalo (v.2Kor 3,16) koje leži na duševnim očima, i Judejin (Jevrejin) postaje hrišćanin. Tada za onoga, koji ga čita, Stari Zavet dobija isto značenje koje ima i Novi. Zakon, koji je izložen u Novom Zavetu, u Starom Zavetu je izložen u slikama i alegorijama. Trebalo bi da se monah – početnik najpre bavi izučavanjem Novog Zaveta, i duhovno razumevanje Starog Zaveta doći će u svoje vreme, jer je ono nasleđe naprednih.
Trezvenoumlje se zadobija postepeno: ono se stiče nakon dugog vremena i truda. Ono se prevashodno rađa iz pažljivog čitanja i molitve, iz navike motrenja na sebe (stražarenja nad sobom), bdenja, promišljanja o svakoj reči ili delu koje nam predstoji, iz obraćanja pažnje na svaku svoju pomisao i osećanje, kako ni na koji način ne bismo postali plen greha. Budite trezveni i bdite jer suparnik naš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom, kaže Apostol Petar (1Pt5,89). „Slično heruvimu, sav budi oko i ogradi se sa svih strana najvećom opreznošću, jer koračaš posred zamki“, govorio je Evnomije Veliki monahu koji je bio izložen đavolskom iskušenju.[5] Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok preneli su onome, koji želi da vodi trezvenouman, bogougodan život, prevashodni savet trezvenoumnog delanja. Oni su mu savetovali da pre svakog poduhvata, odnosno, pre početka besede ili nekog dela, svoju misao uznese ka Bogu i od Njega zatraži urazumljenje i pomoć.[6] Da bi se obitavalo u trezvenoumlju, mora se najbrižljivije čuvati svežina i svetlost uma. Um se pomračuje usled nerazborite upotrebe hrane, pića i sna, od mnogoglagoljivosti, rasejanosti i žitejskih briga. Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj (dan Strašnog suda Hristovog, poslednji dan sveta) ne naiđe na vas iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive na licu vascijele zemlje. Bdite, dakle, u svako vrijeme moleći se da se udostojite da izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega (Lk 21,34-36). I kao što će iznenada doći dan opšteg suda za sve ljude, tako i za svakoga čoveka iznenada dolazi dan njegovog pojedinačnog suda, odnosno dan njegove smrti. Neizvestan je čas kad ćemo biti pozvani. Neki bivaju vazneti u večnost tek što započnu svoj životni put; neki se uzimaju nakon savršenja sasvim kratkog puta; neki se uzimaju sa sredine puta, a neki u trenutku kad im je preostao značajan deo do njegovog okončanja. Retki su oni koji dostignu punoću dana i napuste svoju zemaljsku kolibu, tj. telo, onda, kad ona postane nesposobna da bi se u njoj živelo. U vreme kad savršavamo svoje zemaljsko tuđinovanje, ono se, usled osećanja besmrtnosti koje je u nama izopačeno padom, čini beskonačno i ispunjeno izobilnom i plodonosnom delatnošću. To osećanje imaju i dete, i mladić, i zreo čovek, i starac. Svi oni su stvoreni kao besmrtni, i svi su besmrtni po duši; međutim, dužni su da budu besmrtni i po telu! Za svoj pad, koji je pogodio smrću i dušu i telo, oni ili uopšte ne znaju ili neće da znaju, ili pak za njega znaju sasvim nedovoljno. Usled toga su pogled uma i osećanje srca u odnosu na zemaljski život lažni i ispunjeni samoobmanjivanjem. Stoga se on (zemaljski život) svakom uzrastu varljivo prikazuje kao čovekovo večno nasleđe. Nakon završetka zemaljskog tuđinovanja, pred vratima smrti, put za koji se činilo da beskonačno ide u budućnost, pokaže se kao sasvim kratak, a obimna delatnost, koja nije izvršena za večnost, pokaže se kao najpogubniji i nepovratni gubitak vremena i svih sredstava koja su data radi spasenja. Ljudi ovoga veka sasvim tačno izražavaju svoju zabludu, nazivajući smrt neočekivanom nesrećom, bez obzira na uzrast u kojem sustigne njihove rođake i prijatelje. Ona je neočekivana nesreća i za oronulog starca, obremenjenog godinama i bolestima, koji se odavno priklanja grobu, ali koji i ne razmišlja o smrti i udaljuje od sebe svako sećanje na nju. Ona je, u pravom smislu te reči, istinska nesreća za onoga, koji je nepripremljen za nju. Naprotiv, blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne (Lk 12,37) i trezvenoumne, koji pravilno gledaju na zemaljski život, koji se sećaju smrti i pripremaju se za nju, znajući da im ona može doći u svakom uzrastu i bez obzira na zdravstveno stanje. Put zemaljskog tuđinovanja mora se savršavati uz najveću pažnju i budnost nad sobom; on se mora savršavati uz neprestano molitveno prizivanje Boga u pomoć. Neka naša svetiljka na tom putovanju bude Jevanđelje, kao što je pojao i David: Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja, i svetlost stazama mojim (Ps 118,105). Mi ne koračamo samo tesnim putem; mi, pored toga, koračamo noću (v. l Pt 1,19). Nama je potrebno stalno trezvenoumlje, da nas ne bi privukla naša pala priroda, da nas ne bi privukli naši oci i braća koju je ona već privukla, da bismo izbegli sve zamke i prepreke koje nam pripremaju mnogobrojne i raznolike svetovne sablazni a koje, opet, ustrojava mahnita zloba i, za čoveka nepojmljivo, lukavstvo palih angela. Ogradivši se od rasejanosti i briga, obratimo pažnju na svoje telo, od kojeg je trezvenoumlje u potpunosti zavisno. Ljudska tela se bezgranično razlikuju po svojoj snazi i zdravstvenom stanju.[7] Neki su po svojoj snazi slični bakru i gvožđu, dok su neki slabi kao biljke. Iz tog razloga je svako dužan da svojim telom upravlja s velikom razboritošću, ispitujući svoje telesne snage. Snažnom i zdravom telu svojstveni su poseban post i bdenje: ono usled njih postaje lakše, što umu daje posebnu bodrost. Slabo telo mora da se potkrepljuje hranom i snom, saglasno telesnim potrebama, ali nikako do prezasićenja. Prezasićenje je veoma škodljivo i za slabo telo: ono ga čini još slabijim i prijemčivim za bolesti. Razborito uzdržanje utrobe predstavlja vrata za sve vrline. Obuzdaj utrobu i ući ćeš u raj. Ako budeš ugađao utrobi i prekomerno jeo, samoga sebe bacićeš u provaliju bludne nečistote[8], u oganj gneva i jarosti, zadebljaćeš i pomračiti svoj um, a svoju krv dovesti do rasplamsavanja, do posebne sklonosti ka uznemirenosti, što će te dovesti u zamku i narušiti tvoje motrenje na sebe, tvoje trezvenoumlje. Trezvenoumlje neizostavno zahteva fizičko spokojstvo krvi, koje prevashodno omogućuje razborito uzdržanje. Strasti pokreću krv na različite načine, a one su (strasti) sa svoje strane takođe raznolike i često se suprotstavljaju jedna drugoj, pri čemu jedno kretanje krvi poništava drugo. Međutim, sva ta raznolika kretanja neminovno su povezana sa rasejanošću, maštanjem, obilnim naletom pomisli i slikama koje laskaju samoljublju. Obilan nalet pomisli i maštanja svagda prati pojačano i neprirodno kretanje krvi. To kretanje je grehovno kretanje, plod i pojava pada. O tom kretanju krvi je rečeno da ne može da nasledi Carstvo nebesko[9], odnosno da čovek, koji svoju krv dovodi u takvo kretanje i koji se njime naslađuje, nije sposoban da primi Božiju blagodat. Ovo kretanje krvi je utoliko opasnije što ga razume samo nekolicina. Naprotiv, mnogo je onih koji to grehovno kretanje krvi u sebi prihvataju kao dejstvovanje dobra i slede svoju pogrešnu sklonost, kao da je to sklonost koja je nadahnuta svetom, bogougodnom istinom. Zapazi ono stanje u koje dospeva tvoja krv prilikom pojave obilnih pomisli i maštanja, koja izlaze izvan uobičajenog poretka. Tada ćeš naučiti da razumeš njeno grehovno kretanje i da ga se čuvaš. Siloamske vode tiho izviru iz svog istočnika (v.Is 6,6): bogougodne vrline ističu iz pokornosti Bogu i prati ih smirenje a ne rasplamsavanje; ne prate ih nagoni, preuznošenje i slavoljublje, koji su nerazdvojivi saputnici rasplamsavanja krvi. Krv se drugačije kreće prilikom gnevnih, a drugačije prilikom bludnih pomisli i maštanja. Drugačije se kreće prilikom slavoljubivih, a drugačije prilikom častoljubivih pomisli; drugačije pri pomislima tugovanja i čamotinje, a drugačije prilikom ozlojeđenosti, drugačije prilikom gordosti, itd. – Kao što se moramo čuvati prezasićenosti, upravo tako se moramo čuvati i od neumerenog uzdržanja. Prekomerno uzdržavanje iscrpljuje telo, uništava njegovu bodrost i svežinu koje su potrebne za trezvenoumlje, koje, opet, vene i slabi istovremeno sa uvenućem i slabljenjem telesnih sila. „Ako slabo telo prisiliš na dela koja prevazilaze njegovu snagu, bacićeš svoju dušu u dvostruko pomračenje, i daćeš joj pometnju (a ne pomoć). Međutim, ako snažno telo prepustiš mirovanju i neradu, onda će u duši, koja živi u njemu, osnažiti sve strasti. Pri tom će se, ako neko i želi dobro, od njega oduzeti i sama misao o dobru koje je on želeo… Mera i određene granice u životu prosvetljuju misao i progone pometnju. Kada usled neustrojenog (nerazboritog) življenja dođe do pometnje misli, u duši se stvara pomračenje, a sa pomračenjem i rastrojstvo.“[10] Razborito uzdržanje omogućuje nepokolebivo obitavanje u trezvenoumlju. Nepokolebivo obitavanje u trezvenoumlju omogućuje da se nepokolebivo sledi jevanđelsko učenje. Jevanđelsko učenje je, opet, jedini izvor svih istinskih, hrišćanskih i bogougodnih vrlina.
 


 
NAPOMENE:

  1. 3. glava, Dobrotoljublje, 2. tom (Dušekorisne i spasonosne stotine Isihija, prezvitera jerusalimskog Teodulu, o trezvenoumlju i molitvi).
  2. 1. glava.
  3. 5. i 6. glava
  4. 2. glava.
  5. Pouke Evnomija Velikog monahu Klimatiju, Četij Minej za 30. januar, Žitije prepodobnog Evnomija Velikog.
  6. 260, 261. i 583. odgovor.
  7. Od ovog mesta, navode se reči iz 5. slova prepodobnog Nila Sorskog.
  8. Do ovog mesta navođene su reči prepodobnog Nila.
  9. V. 1 Kor 15,50; kao što smo prethodno rekli (u glavama 21. i 22.), pokloni prirodno zagrevaju telo, što čoveka priklanja i oživljava za dušespasonosnu delatnost. Protivprirodno rasplamsavanje krvi, do kojeg dolazi pod dejstvom neke strasti, udaljuje čoveka od takvog delanja.
  10. 85. slovo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *