PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET TREĆA
Učenje Svetih Otaca o tesnom putu
Izvodi iz dela prepodobnog Makarija Velikog
Izvodi iz dela prepodobnog Marka Podvižnika
Izvod iz žitija Svetog Andreja, Hrista radi jurodivog
Izvodi iz Lestvice Svetog Jovana Lestvičnika
Izvodi iz dela prepodobnog avve Doroteja
Izvodi iz dela prepodobnog Isaije Otšelnika
 


 
Učenje Svetih Otaca o tesnom putu
 
Učenje o tesnom putu, koje prenosi Sveto Pismo, Sveti Oci izlažu veoma snažno, duboko, jasno, ubedljivo i izobilno, kao onu vrstu hrane koja ima najveći značaj na duhovnoj trpezi duhovne reči. „Ako onome što je željan znanja, želiš da u svega nekoliko reči preneseš dušespasonosnu pouku, onda mu ukaži na molitvu, ispravnu veru i trpljenje patnji koje mu se dogode. Pomoću te tri vrste dobra zadobiće se i svako drugo dobro“, kaže Sv. Marko Podvižnik.[1] Učenje o trpljenju patnji uvek se smatralo jednim od najvažnijih hrišćanskih moralnih predanja. U sadašnje vreme, kad je po Promislu Božijem obrazovanje i spasenje monaha izloženo raznim napastima i iskušenjima, učenje o trpljenju patnji dobija najveći značaj. Ovoj temi posvećujemo dovoljan broj izvoda iz svetootačkih dela, s ciljem da savremenom monahu pruže ukrepljenje u patnjama koje su već nastupile i da mu omoguće da se pravilnim razumevanjem patnji pripremi za prihvatanje onih (patnji) koje još nisu nastupile ali koje se možda, slično tamnom, gromovitom oblaku, preteći skupljaju u daljini. Patnje će lako pokolebati a često i oboriti onoga, koga sustignu neočekivano, nepripremljenog i nenaoružanog. Uzimanje ceol krsta, tj. plemenito trpljenje patnji, zasniva se na samoodricanju i ono je bez samoodricanja nemoguće. Trpljenje se projavljuje saglasno stepenu samoodricanja, dok se samoodricanje temelji na veri u Hrista. Taj duhovni zakon nagovestio je Hristos.
 
Izvodi iz dela prepodobnog Makarija Velikog
 
„Onaj ko želi da podražava Hrista i na taj način bude nazvan sinom Božijim rođenim od Duha, prevashodno je dužan da plemenito i trpeljivo podnese sve patnje koje mu se dogode, kao što su telesna bolest, uvrede i poruge ljudi i nagovori nevidljivih neprijatelja. Prema Promislu Božijem, koji o svemu odlučuje premudro i sa najboljim ciljem, takva ispitivanja raznim iskušenjima šalju se dušama zato, da bi se otvoreno pokazalo koje od njih iskreno ljube Boga. Od samog početka veka, za svete patrijarhe, proroke, apostole i mučenike, znamenje izabranja bilo je to, što su koračali po tesnom putu iskušenja i patnji i na taj način ugodili Bogu. Sine, ako pristupaš da služiš Gospoda Boga, pripremi dušu svoju za iskušenja, učvrsti srce svoje i pretrpi (Sir2,1). Na drugom mestu se kaže: Sve što ti se dogodi, prihvati (Sir2,4) kao dobro, znajući da nam se ništa ne događa bez Boga. Zbog toga su duše, koje žele da ugode Bogu, prevashodno dužne da se naoružaju trpljenjem i nadom. U đavolska lukavstva spada i to što nas on, u vreme kad naiđu patnje, baca u očajanje, s ciljem da nas odvrati od uzdanja u Boga. Bog nikada ne dopušta da dušu, koja se uzda u Njega, iskušenja u toj meri muče da ona, došavši do kraja, padne u očajanje. Vjeran je Bog koji vac neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti, kaže Apostol (1Kop 10,13). Đavo ne ozlojeđuje dušu onoliko, koliko bi on to hteo, nego onoliko, koliko mu to Bog dopusti. Ako ljudi znaju koliko breme može da ponese mazga, a koliko magarac ili kamila, na svaku od pomenutih životinja polažu teret saglasan s njenom snagom; ako pak grnčar zna koliko se vremena glinene posude moraju držati u peći da, budući predugo ostavljene u njoj, ne bi popucale ili da, protivno tome, budući nedovoljno pečene, ne bi postale nepogodne za upotrebu; ako je, kažem, čovek obdaren takvim rasuđivanjem, zar onda Promisao Božiji neće daleko i neuporedivo više predvideti koliko se breme iskušenja mora položiti na svaku dušu da bi ona, budući njime ispitana, postala sposobna za Carstvo nebesko?“[2]
„Ako stabljiku konoplje ne budemo stalno udarali, ona neće biti sposobna da se pretvori u tanane niti. Ukoliko je više udaramo i grebenamo, ona postaje čistija i spremnija. Glinena posuda, koja je tek izvajana, ali nije učvršćena u ognju, nije pogodna za upotrebu. Maloletno dete nije sposobno za izvršavanje žitejskih obaveza; ono nije sposobno da zida zgrade, da sadi drveće, da zasejava već pripremljene njive ili da služi nekoj drugoj žitejskoj potrebi. Često se dešava da duše budu pričasnice blagodati Božije, da se, usled dobrote Božije koja snishodi ka njihovom mladenaštvu, preispune nebeskom sladošću, i da dejstvovanjem Duha Svetoga okuse mir Hristov; međutim, budući još neispitane raznim iskušenjima zlih duhova, one se niukoliko ne uzdižu iznad detinjeg stanja i razumevanja i, da upotrebim taj izraz, još uvek su nesposobne za Carstvo nebesko. Jer, ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev 12,8). I iskušenja i patnje šalju se čoveku radi njegove koristi; ona duši daju opitnost i krepkost i ako ih ona, uzdajući se u Gospoda, podnese trpeljivo i do kraja, ne može se dogoditi da ne nasledi obećanja Duha i da se ne oslobodi od pometnje poročnim strastima.“[3]
„Naš neprijatelj raspolaže bezbrojnim zamkama, pomoću kojih se trudi da nam naškodi i da nas udalji od Hrista. Koristeći nečiste duhove, on nam uzrokuje ili unutrašnje patnje ili u duši pobuđuje nečiste strasne pomisli, podstičući sećanja na učinjena sagrešenja i istovremeno se trudeći da dušu baci u čamotinju (uninije), da joj spasenje predstavi kao nemoguće i da je nagovori na sklonost ka očajanju. On dejstvuje tako lukavo da nam se čini da se te pomisli rađaju u samoj duši, a ne da ih je u nju zasejao njoj tuđi, lukavi duh, koji, dok dejstvuje, istovremeno hoće i da se prikrije. On postupa ili na goreopisani način ili dovodi telo u težak položaj, ili izmišlja sva moguća sredstva da posredstvom poročnih ljudi ražalosti one pobožne. Međutim, ukoliko lukavi neprijatelj jarosnije na nas pušta ognjene strele, utoliko smo dužni da se još više krepimo u Bogu i da na Njega polažemo sve svoje nade, sa čvrstim uverenjem da se sve to dešava po volji Božijoj, čiji se jedini cilj sadrži u tome da duše, koje ljube Boga, budu u potpunosti ispitane iskušenjima i da dolično pokažu svoju ljubav prema Bogu.“[4]
„Čovek Božiji mora da se pripremi za bitke i borbe. Mladi vojnik plemenito podnosi zadobijene rane i hrabro odbija protivnike. Isto tako su i hrišćani dužni da odvažno podnesu patnje i borbe, kako one spoljašnje, tako i unutrašnje. Budući šibani patnjama, hrišćani su dužni da se posredstvom trpljenja uzdignu do napretka. Takav je put hrišćanskog života. Gde je Sveti Duh, tamo, kao senka za suncem, sledi progon i borba. Pogledaj proroke, na koje je dejstvovao Sveti Duh: kakvim su ih progonima izlagali njihovi saplemenici! Pogledaj Samog Gospoda, Koji je put i istina (Jn 14,6) i koji nije trpeo progone od nekog drugog naroda, nego od svog sopstvenog plemena, od Izrailjaca. Oni su mahnito progonili Gospoda i razapeli su Ga na krst. Sličnoj sudbini bili su izloženi i apostoli. Od onog vremena, kad je Gospod bio prikovan za krst, Duh Sveti se udaljio od Jevreja i prešao kod hrišćana; niko od Jevreja više nije bio progonjen i samo su hrišćani bili predavani mučeništvu. Ne bi trebalo da hrišćane prilikom iskušenja muči nedoumica: progoni su neotuđiva svojina istine.“[5]
„Prošavši kroz razne oblike mučenja, mučenici su pokazali silu nepobedive odvažnosti, potčinjavajući se i samoj nasilnoj smrti. Nakon toga bivali su udostojeni venaca. Ukoliko su njihova stradanja bila teža i mnogobrojnija, utoliko su zadobijali veću slavu i odvažnost pred Bogom. Slično tome će se i duše, koje su prepuštene raznim patnjama – ili onim koje im javno nanose ljudi, ili onim, koje su se pojavile u duši usled pobune nedoličnih pomisli, ili pak onim, koje uzrokuje telesna bolest – ako nepokolebivo sve pretrpe do kraja, udostojiti istih venaca kao i mučenici i iste takve odvažnosti pred Bogom. Patnje mučenika, koji su pretrpeli mučenja od ljudi, ovim dušama naneli su surovi napadi i naleti samih nečistih duhova; i ukoliko su teži i mnogobrojniji napadi protivnika – đavola, kojima su one izložene, utoliko od Boga dobijaju veću slavu, i to ne samo u budućem veku nego i ovde, obogaćujući se preizobilnim utehama Duha.“[6]
„Sasvim pouzdano znamo da je uzan i tesan put koji vodi u večni život i da je, iz tog razloga, malo onih koji po njemu koračaju. Zbog toga smo dužni da sva iskušenja, koja nam nanese đavo, podnesemo nepokolebivo i postojano, nadajući se zadobijanju onih blaga koja su nam pripremljena na nebesima. Ma koliko patnji da ovde podnesemo, šta to znači u poređenju s blagom koje nam je obećano u budućnosti, ili sa pričasnošću sveblagom Duhu Utešitelju, koje se još ovde daruje dostojnima, ili pak sa oslobađanjem iz tame poročnih strasti, ili sa opraštanjem mnoštva naših dugova, odnosno grehova? Mislimo da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim 8,18). Zbog toga smo, slično hrabrim vojnicima, dužni da Gospoda radi sve odvažno podnosimo, ne odbijajući čak ni da umremo za našeg Cara. Zbog čega onda, dok smo živeli svetovnim životom i učestvovali u njegovim delima, nismo bili izloženi takvim patnjama, kakvim smo izloženi sada? Zbog čega sada, kada smo prihvatili da služimo Bogu, trpimo raznolika iskušenja? Očigledno je da nam protivnik uzrokuje te patnje zbog Hrista i zavideći nam na blagu koje nam je pripremljeno. On svim silama nastoji da naše duše baci u slabost i čamotinju, kako ne bismo dobili one nagrade koje su nam obećane za život proveden u ugađanju Bogu. Mi se, međutim, borimo zajedno sa Hristom, i time se ruše sva lukavstva koja je neprijatelj smislio protiv nas. Hristos je naš veliki pokrovitelj i zaštitnik. Razmislimo i pažljivo razmotrimo: i On Sam je tokom ovozemaljskog života bio obasut uvredama, porugama i progonima, da bi na kraju bio kažnjen sramnom smrću na krstu.“[7]
„Želiš li da lako podneseš svaku patnju i iskušenje? Onda priželjkuj da umreš za Hrista i neka taj cilj našeg obećanja neprestano bude pred očima tvog uma. Tako nam je zapoveđeno: zapoveđeno nam je da uzmemo svoj krst i da pođemo za Hristom, što znači da stalno budemo spremni da se predamo smrti. Ako stalno budemo u takvom raspoloženju i usmerenju duha, onda ćemo, kao što je već rečeno, lako podneti svaku patnju, kako onu unutrašnju, tako i onu koja dolazi spolja. Može li onaj, ko želi da umre za Hrista, sa negodovanjem i zlovoljom da dočeka prepreke na koje naiđe? Nama se upravo iz tog razloga i dodeljuju teške patnje, jer nismo skloni da umremo za Hrista i što nismo sva stremljenja svog srca usredsredili u Njemu. Onaj koji želi da u sebi ima Hrista i da zadobije tako dragoceno nasleđe dužan je da, saglasno toj želji, podražava Njegova stradanja. Neka oni, koji kažu da ljube Gospoda, istinitost svojih reči ne dokazuju samo velikodušnim trpljenjem svih patnji koje im se dogode, nego i trpeći ih radosno i s ljubavlju, radi nade položene u Gospoda.“[8]
„Reč Božija dejstvuje u svakom čoveku srazmerno i saglasno njemu samom. Koliko se on pridržava te Reči, toliko i Ona podržava njega. Koliko je on čuva, toliko i Ona čuva njega. Iz tog razloga su svi svetitelji, proroci, apostoli i mučenici čuvali Reč u svojim srcima, ne brinući se ni o čemu privremenom nego su, prezrevši sve ovozemaljsko, obitavali u zapovesti Svetoga Duha, dajući prednost bogoljublju i vrlini u odnosu na sve ostalo, i ne izražavajući tu prednost praznim rečima i površnim poznanjem, nego rečju sjedinjenom sa delom, samom stvarnošću. Oni su umesto bogatstva izabrali siromaštvo, umesto slave sramotu, umesto naslade – stradanje. Umesto jarosti izabrali su ljubav; mrzeći naslade ovoga života, oni su utoliko više ljubili one, koji su im oduzimali mogućnosti za nasladu i na taj način sadejstvovali usmerenju koje su prihvatili. Udaljavali su se od iskušenja zabranjenog ploda, lepog za gledanje i lukavog (Post 2,9). Ljubili su pobožne i dobronamerne, ali nisu osuđivali ni one zle, smatrajući i jedne i druge za poslenike vlasti Gospodnje; prema svima su osećali ispravnu ljubav. Imajući na umu zapovest Gospodnju: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk 6,37), one koji su ih vređali smatrali su za svoje dobročinitelje, koji uvređenima daju mogućnost da zadobiju oproštaj grehova. I opet, imajući na umu zapovest Gospodnju: Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk 6,31), oni su, po dugu savesti, ljubili i one dobre. Napustivši svoju pravdu i tražeći pravdu Božiju, oni su postepeno zadobili ljubav koja se prirodno skriva u pravdi Božijoj.“
„Dajući mnoge zapovesti o ljubavi, Gospod je zapovedio da tražimo pravdu Božiju (Mt 6). Ta pravda je majka ljubavi. Ne možemo se spasti na drugi način, osim posredstvom bližnjeg. Opraštajte, i oprostiće vam se, zapovedio je Gospod (Lk 6,37). U tome se sastoji duhovni zakon, koji se upisuje na srca verujućih i služi kao ispunjenje prvog zakona. Nisam došao da ukinem Zakon, nego da ga ispunim, kaže Gospod (Mt5,17). Na koji se način on ispunjava? Poslušaj. Prvi zakon, osuđujući onoga koji je zbog dovoljnog razloga naneo zlo bližnjem, osuđivao je i uvređenoga, budući da svaki, koji zbog nečega osuđuje bližnjeg, istovremeno osuđuje i samoga sebe, dok je onaj, koji je oprostio bližnjem, i za sebe zadobio oproštaj. Zakon kaže: „Osuda za osudu, oproštaj za oproštaj.“ Dakle, ispunjenje zakona se sastoji u praštanju uvrede. Prvi zakon nismo pomenuli zbog toga što je Bog navodno dao dva zakona. Dat je jedan (zakon) koji je duhovan po prirodi i koji u odnosu na platu donosi ispravnu odluku: oprašta onome koji je oprostio, a onoga, koji traži kaznu, prepušta sudu. Sa izabranim bićeš izabran, a sa razvraćenim bićeš razvraćen, kaže on (Ps 17,27). Iz tog razloga oni, koji su zakon ispunjavali duhovno i koji su srazmerno tom ispunjenju postali pričasnici blagodati, nisu ljubili samo dobročinitelje nego i one koji su ih vređali i progonili, očekujući da će kao nagradu za vrlinu zadobiti ljubav. Njihova vrlina nije se sastojala samo u tome što su opraštali nanete uvrede, nego i u tome što su činili dobro onima koji su ih vređali, moleći se za njih Bogu kao za oruđa čijim posredstvom zadobijaju blaženstvo, prema svedočenju Pisma: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas (Mt 5,11).
Takvom načinu razmišljanja naučio ih je duhovni zakon. Kada su čuvali trpljenje i krotost u duhu, Gospod je, videći srce onog koji se bori i ne odstupa od ljubavi, rušio pregradu koja je rastavljala (Ef 2,14) i u potpunosti iz njih izgonio zlobu. Od tog vremena oni su u sebi imali ljubav, ali ne usled nasilja nad sobom nego po blagodati Božijoj, jer je Gospod od tog vremena zadržavao podignuto oružje (v.Post 3,24), koje je podsticalo strasne pomisli. Oni su ulazili unutar iza zavjese, gdje kao preteča za nas uđe Isus (Jev 6,19-20), gde su se naslađivali plodovima Duha i gde su sozercavali blaženstva koja ih očekuju u budućem životu, sa savršenim pouzdanjem srca, tj. suštinski, a ne u ogledalu u u zagonetki (v. l Kor 13,12). Oni svedoče zajedno sa Apostolom: Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1Kor2,9). Ja ću, međutim, u pogledu te čudne pojave postaviti jedno pitanje: ako to nije dolazilo u srce čoveku, kako onda vi, apostoli, znate za njega? Kako ga znate ako ste ispovedili da ste, kao i mi, smrtni ljudi (v.Dap 14,15)? Poslušaj šta na to odgovara Apostol Pavle: A nama Bo1 otkri Duhom Svojim, jer Duh sve ispituje, i dubine Božije (1 Kop2, 10), da niko ne bi mogao da kaže da je Duh Sveti bio darovan apostolima kao apostolima; nama nije svojstveno da Ga sobom obuhvatimo. Apostol Pavle kaže, dajući svojim rečima oblik molitve: Neka vam Bog po bogatstvu slave Svoje dade silu, da ojačate Duhom njegovim u unutarnjem čovjeku, da ce Hristos vjerom useli u srca vaša, da budete ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi (Ef 3,1617). Duh (Sveti)je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda (2Kor 3,17). Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov (Rim 8,9). Molićemo se da i mi primimo blagodat Svetoga Duha sa potpunim pouzdanjem i primetnim osećanjem, da bismo ponovo ušli tamo odakle smo izgnani, da bi od nas bila udaljena dušegubna zmija, duh koji nam neprestano nameće slavoljublje, duh brige i prejedanja, da bismo živom verom poverovali u Gospoda, očuvali Njegove zapovesti i u Njemu izrasli u čoveka savršena, u mijeru rasta punoće Hristove (Ef4,13), da nad nama ne bi zavladalo prijateljstvo prema svijetu (Jak4,4) i da bismo bili čvrsto ubeđeni u svom duhu i bez sumnje verovali u blagonaklonost blagodati Božije prema grešnicima koji se kaju. Ono, što je darovano blagodaću, ne može se više meriti sa onom slabošću, koja je vladala u čoveku pre nego što je primio blagodat. Poverovavši svemoćnom Bogu, pristupimo Onome koji pričasnost Duhu Svetom daruje za veru, a nipošto za dela prirodna jer se ona ne može uporediti sa njima, pristupimo prostog i neljubopitljivog srca, jer Duha ne primiste kroz djela zakona, nego kroz propovijed vjere (Gal 3,2), kaže Sveto Pismo.“[9]
 
Izvodi iz dela prepodobnog Marka Podvižnika[10]
 
„Bog je početak, sredina i kraj svakog dobra. Istinsko dobro ne može se niti prihvatiti verom niti ostvariti na delu drugačije, osim posredstvom Isusa Hrista i Svetoga Duha.“[11]
„Živa vera je čvrsta tvrđava. Za onoga, koji u Hrista veruje takvom verom, Hristos je – sve.“ (gl. 4)
„Bdenje, molitva i trpljenje patnji koje nam se dogode daju srcu neškodljivu, korisnu skrušenost, samo ukoliko ga nesrazmernim uvećanjem podviga ne lišimo njegovog suštinskog dostojanstva. Onaj, koji je nemaran prema ova tri vida delanja i koji ih slabo upražnjava, u vreme svog ishoda trpeće nepodnošljive muke.“ (gl.19)
„U vreme ishoda, slastoljubivo srce postaje okov i tamnica za dušu, a trudoljubivo – otvorena vrata.“ (gl. 20)
„Gvozdena vrata kroz koja se ulazi u Jerusalim izobražavaju otvrdlo srce. Ona se sama od sebe otvaraju onome, koji vodi podvižnički život i podnosi patnje, kao što su se otvorila i Apostolu Petru (v. Dap 12,10)“ (gl.21)
„U vreme kad se sećaš Boga umnoži svoje molitve, da bi se i On setio tebe u vreme kad Ga ti zaboraviš.“ (gl. 25)
„Milosrdno srce očigledno na sebe privlači milost; prirodno je da se ono, što je tome protivno, mora dogoditi sa srcem koje se nalazi u raspoloženju koje je protivno milosti.“ (gl. 29)
„Zakon duhovne slobode poučava istini, i mnogi ga znaju uz površno razumevanje; mećutim, samo ga nekolicina razume po meri izvršavanja zapovesti delima.“ (gl. 30)
„Savršenstvo duhovnog zakona skriveno je u Krstu Hristovom.“ (gl.31)
„Čoveku je za stradanja pripremljeno dobro, a za slavoljublje i slastoljublje – zlo.“ (gl. 42)
„Onaj koji trpi ljudske uvrede kloni se greha, i dobija pomoć srazmernu stradanju.“ (gl. 43)
„Onaj ko veruje Hristu, Koji nam je obećao nagradu, taj će usrdno i po meri vere pretrpeti svaku uvredu.“ (gl. 44)
„Ko se moli za ljude koji mu nanose nepravdu savlađuje demone. Demoni, međutim, savlađuju onoga ko sebi dozvoli da se usprotivi ljudima koji mu nanose nepravdu.“ (gl. 45)
„Ljudske uvrede ražalošćuju srce. Za onoga, pak, koji trpi uvredu, one su uzrok čistote.“ (gl. 49)
„Živeći u izobilju, prihvati nedaću koja ti se dogodi. Budući da ćeš morati da daš odgovor, izbegavaj neumerenost.“ (gl.51)
„Neočekivana nedaća razboritog čoveka opominje na Boga, a onoga, koji je Boga zaboravio, pozleđuje srazmerno pritajenom zaboravu.“ (gl. 56)
„Duhovno se pokaži Vladiki, jer čovek gleda na lice a Bog na srce (Jev4,13[?]).“(gl.53)
„Neka te svako nevoljno stradanje nauči da se obratiš sećanju na Boga, i nećeš oskudevati u podsticaju na pokajanje.“ (gl. 57)
„Ispituj svoj greh, a ne greh svog bližnjeg, i tvoj duhovni podvig neće ti biti ukraden.“ (gl. 63)
„Teško se oprašta nemar prema svakoj vrlini koju možemo da zadobijemo; milostinja i molitva popravljaju nemarne.“ (gl.65)
„Nemoj misliti da se vrlina može zadobiti bez stradanja; onima, koji žive u veselju, duhovna opitnost ostaje nepoznata.“(gl.67)
„Zagledaj se u krajnji ishod svake patnje, i videćeš da se on sastoji u iskorenjivanju greha.“ (gl.67)
„Ako želiš da bez osude primaš ljudske pohvale, najpre zavoli da te razobličuju u tvojim grehovima.“ (gl.72)
„Onaj ko pretrpi poniženje istine Hristove radi, od mnogih će biti proslavljen stotinu puta. Bolje je, međutim, činiti dobro sa nadom u buduće nagrade.“ (gl. 73)
„Ko licemerno hvali bližnjeg, u odgovarajuće vreme lako će ga poniziti.“ (gl. 75)
„Ko ne poznaje zamke koje nam postavljaju neprijatelji, lako će biti zaklan; onaj, ko ne poznaje načela na kojima se stvaraju strasti, lako će pasti u greh.“ (gl. 76)
„Neka onaj, koji je postupio po zapovesti, očekuje iskušenje zbog tog svog postupka; ljubav prema Hristu iskušava se onim što joj je protivno.“ (gl. 88)
„Kad se u tebi javi pomisao koja te nagovara na slavu od ljudi, pouzdano znaj da ti ona priprema nesreću.“ (gl. 90)
„Neprijatelj poznaje istinitost duhovnog zakona, i traži samo to, da se čovekov um saglasi s predloženom grešnom pomišlju. Na taj način će onoga, koji mu se potčinio, (neprijatelj) navesti ili na trud pokajanja ili će ga, ukoliko se pobeđeni ne pokaje, izložiti stradanjima, navodeći na njega – kao na onoga koji mu se svojevoljno potčinio – različite patnje. Ponekad ga poučava i da se pobuni protiv patnji koje mu se događaju, da bi se i tu umnožila stradanja i da bi se, usled svoje netrpeljivosti, prilikom ishoda duše iz tela pokazao kao neveran.“ (gl.91)
„Mnogi su se snažno borili protiv nedaća koje su im se dešavale. Međutim, nedaće niko nije izbegao drugačije, osim posredstvom molitve i pokajanja.“ (gl. 92)
„Poroci dobijaju snagu jedan od drugoga. I vrline se u čoveku razvijaju jedna iz druge, podstičući u svom pričasniku pobudu ka napredovanju.“ (gl. 93)
„Mala sagrešenja đavo još više umanjuje u našim očima, jer drugačije ne bi mogao da nas navede na veća (sagrešenja)“ (gl. 94)
„Onaj, ko se zbog novca, slave ili naslade gnevi na bližnjeg, još nije poznao da Bog pravedno upravlja tvarima.“ (gl. 108)
„Ukoliko se dogodi da neko, javno sagrešivši i ne pokajavši se, sve do svog ishoda ne pretrpi nikakvu patnju, znaj da ga očekuje nemilosrdna osuda.“ (gl. 112)
„Onaj, ko se moli s razumevanjem, trpi patnje koje mu se dogode; onaj, međutim, kojeg je savladalo zlopamćenje, još nije zadobio čistu molitvu.“ (gl. 113)
„Podnoseći ljudske uvrede, sramoćenje ili progone, ne gledaj na sadašnje, nego svoj pogled ustremi ka posledicama postupaka tog čoveka. Otkrićeš da je on za tebe bio uzročnik mnogih dobara, ne samo u sadašnjem, nego i u budućem veku.“ (gl. 114)
„Za one sa poremećenim varenjem koristan je gorak pelen. Tako je i za one iskvarene korisno da budu izloženi zlopaćenju. I jedno i drugo služi kao lek, koji prvima daje telesno zdravlje, a drugima pokajanje.“ (gl. 115)
„Ne želiš da pretrpiš zlo? Onda nemoj želeti ni da činiš zlo, jer prvo neminovno sledi za drugim. Jer što čovjek posije, ono će i požnjeti (Gal6,7).“ (gl. 116)
„Svojevoljno sejući zlo a zatim ga nevoljno žanjući, trebalo bi da se divimo pravdi Božijoj.“ (gl. 117)
„Između setve i žetve mora da prođe neko vreme; iako platu ne vidimo neposredno nakon počinjenog zla, nećemo sumnjati u nju, kao što neki iz tog razloga čine; ona će doći u svoje vreme.“ (gl.118)
„Onaj koji istovremeno i hvali i kudi bližnjeg, pokazuje da boluje od slavoljublja i zavisti: pohvalama se trudi da sakrije zavist, a pokudama nastoji da istakne svoje prevashodstvo (prvenstvo) nad onim kojeg kudi.“ (gl. 122)
„Ne mogu se na istom pašnjaku napasati i ovce i vukovi; isto tako, nemoguće je da bude pomilovan onaj koji čini zlo bližnjem.“ (gl.123)
„Kada se nađu na istom mestu, voda i vatra se suprotstavljaju jedna drugoj; isto tako, i u duši se jedno drugome protive samoopravdanje i smirenje.“ (gl. 125)
„Onaj koji moli za oproštaj grehova ljubi smirenoumlje, a onaj koji osuđuje bližnjeg zapečaćuje svoju ogrehovljenost.“ (gl. 126)
„Ne ostavljaj greh neizbrisanim, čak i ako je najsitniji, jer će te u protivnom povući ka većem zlu.“ (gl. 127)
„Ako hoćeš da se spaseš, zavoli istinitu reč i nikad se ne odvraćaj od razobličenja.“ (gl. 128)
„Bolje je da se pobožno molimo za bližnjeg nego da razobličujemo svako njegovo sagrešenje.“ (gl. 132)
„Bezumnici se izruguju onom, ko se iskreno kaje dok to za njega služi kao znak da je ugodio Bogu.“ (gl. 133)
„Ukoliko se pogordiš zbog pohvala, očekuj nedaće.“ (gl. 137)
„Onaj ko traži pohvale, stupa u oblast strasti; onaj koji plače zbog nedaće pokazuje da je obuzet slastoljubljem.“ (gl. 143)
„Pomisli sladostrasnog kolebaju se kao na terazijama; oplakujući svoje grehe, sladostrasni ponekad lije suze; ponekad pak, štiteći svoje slastoljublje, ratuje protiv bližnjeg i prepire se s njim.“ (gl. 144)
„Dugotrpeljiv čovek obiluje razboritošću; razboritošću će obilovati i onaj, koji se svim srcem ustremi ka izučavanju premudrosti Božije.“ (gl. 146)
„Duhovno znanje ne može biti istinito bez sećanja na Boga; ono je bez sećanja na Boga lažno.“ (gl. 147)
„Onaj, koji mrzi razobličenja, svojevoljno se pogružava u strasti. Međutim, ukoliko strasti privlače onog, koji voli da ga razobličuju, očigledno je da se to dešava samo usled prethodne navike.“ (gl. 151)
„Ne poželi da slušaš pripovedanja o sagrešenjima bližnjeg; u takvu sklonost utiskuju se obličja tih sagrešenja.“ (gl. 152)
„Neka se sadašnje nedaće u tvojim mislima preobraze u buduća blaga, i nemar nikad neće oslabiti tvoj podvig.“ (gl. 156)
„Splet prijatnih i neprijatnih događaja prihvati s istom pomišlju (podjednako ravnodušno). Kod takvog čovekovog podviga, Bog poravnjuje neravnine u događajima.“ (gl. 159)
„Duševne promene i kolebanja potiču od pomisli koje nisu dovedene u osnovno, svagda ujednačeno stanje. Bog je ustrojio tako da nevoljno biva prirodna posledica svojevoljnog.“ (gl. 160)
„Dela koja se izvršavaju telom su porod dejstvovanja duha, budući da su, prema odluci Božijoj, njihova prirodna i pravedna posledica.“ (gl. 161)
„Nepokolebivo istraj u duhovnom razumevanju i nećeš malaksati u vreme iskušenja. Udaljivši se od duhovnog mišljenja, osetićeš stradanje; pretrpi ga.“ (gl. 163)
„Moli se da ne padneš u iskušenje. Iskušenje koje ti se dogodi prihvati kao vlastitu svojinu a ne kao nešto što ti je strano.“ (gl. 164)
„Udovoljavajući potrebama tela uzdrži se od svake neumerenosti, i tada ćeš moći da primetiš đavolske zamke.“ (gl. 165)
„Kad se um oslobodi telesnih briga, tada, srazmerno tom oslobađanju, počinje da vidi zamke nevidljivih neprijatelja.“ (gl. 167)
„Neko spolja (tj. prividno) ispunjava zapovest, dok u suštini udovoljava svojoj tajnoj strasti; on na taj način grešnim pomislima skrnavi dobro delo.“ (gl. 169)
„Kad se nađeš na početku zla, ti nemoj reći: ‘Neće me pobediti.’ Ono te je već pobedilo onoliko, koliko si se našao u njemu.“ (gl. 170)
„Svako veliko sagrešenje počinje od malog potčinjavanja njegovim načelima koje, budući hranjeno i razvijano, postepeno narasta.“ (gl. 171)
„Zamke zla su gusto isprepletana mreža. Često se dešava da onoga, koji se u nju uplete, obuhvati sa svih strana, ukoliko ovaj dopusti sebi da bude nemaran.“ (gl. 172)
„Ne poželi da slušaš o nesreći koja se dogodila tvom neprijatelju. Oni, koji svojevoljno slušaju takva pripovedanja, požnjeće plod svoje samovolje.“ (gl. 173)
„Nemoj misliti da se velike nedaće ljudima događaju samo zbog njihovih grehova; bivaju iskušavani i oni, koji ugađaju Bogu. Sveto Pismo kaže: Bezbožnici i bezakonici će biti istrebljeni (v.Ps 36,28). Ono kaže i sledeće: Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni(2Tim 3,12).“ (gl. 174)
„Potrudi se da u vreme nedaće uočiš dejstvovanje strasti: budući da nas teše u žalosti, one nam bivaju prijatne.“ (gl. 175)
„Neki mudracima nazivaju one što razumeju i objašnjavaju razne predmete u vidljivom svetu; mudri su oni koji gospodare nad svojim željama.“ (gl. 176)
„Ako u duši primetiš snažan pokret koji molčaljivi um privlači ka strasti, znaj da je um svojevoljnim dejstvom podstakao ovo nevoljno (dejstvo), svojevoljno pokrenuvši strast i usadivši je u srce.“ (gl. 179)
„Kad prestaneš da na delu ispunjavaš želje tela, tada će se, prema Pismu (Ef2,z), uz pomoć Gospodnju lako prekratiti i nevidljivo dejstvovanje strasti u duši.“ (gl. 181)
„Bog uzima u obzir i naša dela i naše namere. U Pismu je rečeno: Gospod će uzvratiti svakome po djelima njegovim (Mt 16,27), a takođe i: Daće ti Gospod po srcu tvome (Ps19,5).“ (gl.184)
„Onaj, koji nije stalno obuzet ispitivanjem svoje savesti neće prihvatiti ni telesne podvige za sticanje pobožnosti.“ (gl. 185)
„Onaj koji nije svojevoljno prihvatio podvige za sticanje pobožnosti, biva izložen nevoljnim patnjama.“ (gl. 187)
„Savest je knjiga prirodnog zakona. Onaj koji čita tu knjigu i na delu ispunjava njene zahteve, opitno poznaje da Bog pomaže čoveku.“ (gl. 186)
„Onaj koji je poznao volju Božiju i izvršava je prema svojim mogućnostima, malim trudom izbegava veliki.“ (gl. 188)
„Oni, koji bi hteli da bez molitve i truda pobede iskušenja, neće moći da ih udalje od sebe nego će se još više u njih uplesti.“ (gl. 189)
„Dobro usmerenje savesti zadobija se molitvom, i čista molitva je pravilno usmerenje savesti. Jedno služi kao prirodna posledica drugog.“ (gl. 198)
„Jakov je Josifu načinio šarenu odeću, a Gospod krotkome daruje istinsko poznanje, prema svedočenju Pisma: Naučiće krotke iutevima Svojim (Ps24,9), kaže se u njemu.“ (gl. 199)
„Gospod je skriven u Svojim zapovestima i oni, koji Ga traže, zadobijaju Ga srazmerno svom izvršavanju Njegovih zapovesti.“ (gl. 190)
„Mir Hristov je oslobađanje od strasti; on ne može da se zadobije drugačije, osim dejstvovanjem Duha Svetoga.“ (gl. 192)
„Poučavajući nas da je izvršavanje svake Njegove zapovesti naša dužnost, a da je usinovljenje dar koji nam On daruje zbog iskupljenja ljudi Njegovom krvlju, Gospod kaže: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge,jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk17,10). Iz tih reči se jasno vidi da Carstvo Božije nije plata za naša dela, nego dar koji dobijamo po blagovoljenju Božijem, (dar koji je) priugotovljen za Njegove verne sluge.“[12]
Hristos umrije za grijehe naše po Pismu (i Kor 15,3), a onima koji Mu verno služe daruje slobodu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega (Mt25,23). (gl.4)
„Onaj koji poštuje Boga izvršava ono, što je On zapovedio. Onaj pak koji je sagrešio, odnosno bio neposlušan Gospodu, trpeljivo podnosi nedaće koje mu se dogode kao ono što mu je svojstveno i što mu pripada.“ (gl. 6)
„Iskušenja koja nam se neočekivano dogode poučavaju nas da budemo trudoljubivi i privlače nas ka pokajanju onda, kada mu nismo dovoljno skloni. To se dešava prema Božijem promišljanju o nama.“ (gl. 8)
„Nevolje koje se dešavaju ljudima predstavljaju ishod sagrešenja koja su počinili i strasti koje žive u njima. Međutim, ukoliko te nevolje budemo podnosili uz pomoć molitve, za njima će uslediti dobro.“ (gl. 9)
„Budući pohvaljeni zbog vrline, neki su se naslađivali tom pohvalom i naslađivanje slavoljubljem prihvatili kao utehu savesti. Drugi su se pak, budući razobličeni za greh, ražalostili zbog toga, i tu korisnu žalost smatrali za dejstvovanje zlobe.“ (gl.10)
„Onaj koji želi da prepliva duhovno more, u sebi uzgaja dugotrpeljivost, smirenoumlje, trpljenje, uzdržanje. Međutim, ukoliko pokuša da duhovno more prepliva bez sadejstva ovih vrlina, njegovo srce će se pomutiti i on neće moći da ga prepliva.“ (gl.29)
„Bezmolvije se sastoji u odbacivanju svih vidova zla. Za onoga, ko bezmolviju pripoji četiri gorepomenute vrline i molitvu, ono postaje najpouzdanije sredstvo za dostizanje bestrašća.“ (gl. 30)
„Nemoguće je bezmolvstvovati umom ukoliko se ne bezmolvstvuje telom, niti se bez bezmolvija i molitve može poništiti razjedinjenost tela i duha.“ (gl. 31)
„Molitva se ne smatra za savršenu ukoliko misao nije usredsređena na nju; međutim, Bog će uslišiti misao koja vapi bezmolvno, tj. koja nije pokradena rasejanošću.“ (gl. 33)
„Um koji se moli nerasejano skrušava srce. Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps 50,19)“ (gl. 34)
„I molitva se naziva vrlinom, iako je ona mati svih vrlina. Ona ih rađa iz sjedinjenja sa Hristom.“ (gl.35)
„Ono što učinimo bez molitve i uzdanja u Boga, na kraju se pokaže kao štetno i pogrešno.“ (gl. 36)
„Ukoliko tokom molitve padneš u uninije (čamotinju) ili budeš izložen različitim dejstvovanjima neprijatelja, seti se predstojećeg ishoda iz ovog života i strašnih paklenih muka. Bolje je, međutim, da se za Boga privežeš molitvom i da sve svoje brige položiš na Njega, nego da pribegavaš sećanjima koja narušavaju usredsređenost, ma kako da su ona korisna.“ (gl. 38)
„Uzdržanim se ne smatra onaj, kojeg rasejavaju različite pomisli, čak i kad bi one bile korisne, jer je izvesno da one (pomisli) nisu korisnije od molitve.“ (gl. 40)
„Onaj koji se pravilno kaje ne misli da je njegov podvig pokajanja dovoljna plata za počinjeni greh, nego svim silama nastoji da podvigom pokajanja umilostivi Boga.“ (gl. 42)
„Ma koliko da danas umnožimo svoju vrlinu, time nećemo zaslužiti nagradu (platu): time samo razotkrivamo svoj pređašnji nemar.“ (gl. 44)
„Velika je vrlina kada trpimo nedaće koje nam se dogode i kada, prema reči Gospodnjoj, ljubimo bližnjeg koji nas nenavidi (mrzi)(v.Mt5,44).“ (gl.47)
„Opraštanje uvreda je znak nelicemerne ljubavi. Tako je i Gospod zavoleo svet.“ (gl. 48)
„Bez duhovnog znanja je nemoguće da se od srca oprosti uvreda; duhovno znanje razjašnjava da je sve, što se čoveku dešava, njegova lična svojina.“ (gl.49)
„Ništa nećeš izgubiti ako sve napustiš Gospoda radi; ono, što si napustio, vratiće ti se u svoje vreme sa velikim dobitkom.“ (gl. 50)
„Istinsko znanje sastoji se u podnošenju patnji i u tome da za svoje nesreće ne okrivljujemo bližnje.“ (gl. 56)
„Onaj koji čini dobro i očekuje nagradu ne služi Bogu nego svojoj volji.“ (gl.57)
„Onaj, koji je sagrešio, ne može da izbegne kaznu (platu) drugačije, osim pokajanjem kakvo odgovara njegovom sagrešenju.“ (gl. 58)
„Onaj koji je razumeo da mu se nevolje koje dolaze spolja dešavaju prema dopuštenju pravde Božije, tražeći Gospoda našao je i znanje i pravdu.“ (gl.65)
„Ako razumeš da su, kako nas tome uči Pismo, po svoj zemlji sudovi Gospodnji (Ps 104,7), onda će za tebe svaki slučaj postati učitelj bogopoznanja.“ (gl. 66)
„Svakome se događa ono što zaslužuje, saglasno njegovom raspoloženju; ono, što se dešava po dopuštenju Božijem, veoma je raznoliko, i samo Bog zna kakva su iskušenja potrebna svakome od nas.“ (gl. 67)
„Ukoliko si zbog ljudi izložen nekom sramoćenju, znaj da ti se time priprema slava od Boga; tako ćeš u učinjenoj sramoti ostati neožalošćen i nepomućen, dok ćeš u slavi, kada ona dođe, biti veran i neosuđen.“ (gl. 68)
„Kada te, prema blagovoljenju Božijem, mnogi budu hvalili, pohvali koja ti je ustrojena prema Promislu Gospodnjem nemoj dodavati nikakvo samohvalisanje, kako ne bi bila dopuštena promena i kako, umesto pohvali, ne bi bio izložen sramoćenju.“ (gl.69)
„Kad se um naoruža odvažnošću u Gospodu, počinje da odvlači dušu od dugotrajnih grehovnih navika; srce tada kao da se kida, budući da ga um i strasti odvlače na dve različite strane, dejstvujući slično dvojici ratnika koji su neprijateljski raspoloženi jedan prema drugome.“ (gl. 75)
„Niko nije toliko blag i toliko milosrdan kao Gospod; ni On, međutim, ne oprašta nepokajanome.“ (gl. 78)
„Jadikujemo zbog grehova, ali ipak ostajemo privezani za njihove uzroke.“ (gl. 79)
„Kada grešna duša ne prihvata pokorno stradanja koja joj se dešavaju prema dopuštenju Gospodnjem, angeli o njoj govore: Liječismo Vavilon, ali se ne iscijeli (Jep5i,9).“ (gl.82)
„Um koji je duhovno poznanje istine prepustio zaboravu, ratuje sa ljudima zbog onoga što je za njega štetno, kao da ratuje za ono, što mu je od koristi.“ (gl.83)
„Strast, koja je svojevoljno pokrenuta, nakon toga dejstvuje nasilno i protivno volji onoga, koji joj je prvobitno svojevoljno dopustio da dejstvuje.“ (gl. 85)
„Kada vidi da se um moli od srca, đavo izaziva teška i lukava iskušenja, želeći da na samom početku i snažno napadajući iskoreni vrlinu.“ (gl. 88)
„Postoje tri mislena stanja u koja stupa um, budući izložen promenama: prirodno, natprirodno i protivprirodno. Stupivši u prirodno stanje, um otkriva da je kriv za zle pomisli i ispoveda grehe Bogu, uviđajući početne uzroke strasti. Kada se spusti u protivprirodno stanje, um zaboravlja na pravdu Božiju i bori se sa ljudima kao sa uzročnicima svojih nedaća. Uzdigavši se u natprirodno stanje, on zadobija plodove Duha Svetoga koje je nabrojao Apostol: ljubav, radost, itd. Tada mu postaje jasno da ne može ostati u natprirodnom stanju ukoliko ga privlače telesne brige! Spustivši se iz tog stanja, on biva izložen grehovnim padovima i iskušenjima koja za njima slede, ali ne pre nego u svoje vreme, koje je poznato pravdi Božijoj.“ (gl.90)
„Ukoliko je znanje istinito, utoliko se temelji na krotosti, smirenju i ljubavi.“ (gl.91)
„U svakom delu i u svakoj prilici nepokolebivo pritiči Bogu molitvom, kako bi u svemu imao pomoć Božiju.“ (gl. 94)
„Ništa ne dejstvuje tako silno kao molitva; Bogu se ničim ne može toliko ugoditi, koliko Mu se može ugoditi molitvom.“ (gl. 95)
„U molitvi se sadrži izvršenje svih zapovesti jer je ljubav prema Bogu, koja se izražava molitvom, najuzvišenija od svih vrlina i njihova je sveukupnost.“ (gl. 96)
„Molitva koja je slobodna od rasejanosti predstavlja znak ljubavi prema Bogu, koja je njena suština. Nemar za molitvu i rasejanost prilikom njenog tvorenja predstavljaju znak slastoljublja.“ (gl.97)
„Onaj koji bez žalosti bdi i moli se i koji je dugotrpeljiv, uistinu je postao pričasnik Duha Svetoga. Pomoć će brzo dobiti i onaj, koji se svojevoljno prisiljava na ta dobra dela, čak i ako se koleba prilikom njihovog vršenja.“ (gl. 98)
„Dobro je ukoliko bližnjima pomažemo rečima, ali je mnogo bolje ukoliko im pomažemo molitvom i vrlinama; onaj, koji pomoću njih (tj. pomoću molitve i vrlina) sebe prinosi Bogu, pomaže i sebi i bližnjem.“ (gl. 101)
„Ukoliko u bilo kojoj okolnosti svoju nadu položimo na Boga, sigurno je da se usled te okolnosti nećemo sukobiti sa bližnjim.“ (gl. 103)
„Ako je, prema rečima Pisma, ono svojevoljno uzrok svemu nevoljnom, onda je čovekov najljući neprijatelj upravo on sam.“ (gl. 104)
„Udalji se od iskušenja trpljenjem i molitvom. Ukoliko se protiv njega (iskušenja) budeš borio bez ovog oružja, ono će te još silnije mučiti.“ (gl. 106)
„Oni, koji su krotki po Bogu, mudriji su od premudrih, i oni, koji su smirenoga srca, snažniji su od najsnažnijih, jer oni sa znanjem nose jaram Hristov.“ (gl. 107)
„Sve što kažemo ili učinimo ne zatraživši za to molitvom Božiju pomoć, na kraju će se pokazati kao štetno ili pogrešno: mi ćemo opitno biti izloženi tajanstvenom razobličenju.“ (gl. 108)
„Samo je jedan pravedan po delima, rečima i mislima – Gospod Isus Hristos. Mnogi su, međutim, pravedni prema veri, blagodati i pokajanju; takvi su svi sveti ljudi.“ (gl. 109)
„Onome, koji se kaje, tuđa je svaka nadmenost. Naprotiv, onaj koji svojevoljno greši nije sposoban za smirenoumlje.“ (gl. 110)
„Smirenoumlje se ne sastoji u tome da savest razobličuje čoveka; ono je blagodat Božija i poznanje duhovnog milosrđa.“ (gl. 111)
„Onaj koji nenavidi strasti odbacuje i njihove uzroke; međutim, onaj koji svojevoljno prisvoji njihove uzroke, i protivno svojoj volji biva izložen njihovim napadima.“ (gl. 119)
„Onome, koji nije sklon načelima, na kojima se zasnivaju strasti, nije svojstveno ni da im se (strastima) misaono priklanja.“ (gl. 122)
„Hoće li onoga, koji ne mari za sramoćenje, privući slavoljublje? Da li će se onaj, ko je naklonjen uniženosti, pomutiti zbog osramoćenja? Da li će onoga, koji je skrušenog i smirenog srca, privući telesna naslada? Da li će se onaj, koji veruje Hristu, brinuti zbog bilo čega privremenog, i da li će se prepirati ili sukobiti zbog bilo čega privremenog?“ (gl. 123)
„Onaj koji trpi uvredu i pri tom se ni rečima ni mišlju ne prepire s onim koji ga vređa, stekao je istinsko znanje i samim svojim ponašanjem projavljuje čvrstu veru u Boga.“ (gl. 124)
„U suštini, niti onaj koji čini nepravdu ima neke koristi od uvrede, niti onaj, što trpi nepravdu, biva nečega lišen: kao u slici hodi čovek, ali se uzalud mete (Ps38,7)“ (gl. 126)
„Ako vidiš da je neko izložen mnogim sramoćenjima i da zbog toga silno jadikuje, znaj da se prethodno nahranio pomislima slavoljublja i da zbog toga s tugom žanje trnje, izraslo iz onog semena koje je zasejao u srcu.“ (gl. 127)
„Onaj koji se prekomerno zasitio telesnim nasladama, platiće njihovo izobilje stostrukim stradanjima.“ (gl. 128)
„Učitelj je obavezan da poslušniku kaže šta mu je dužnost i da mu, ukoliko ovaj sebi dopusti neposlušnost, nagovesti napad iskušenja.“ (gl. 129)
„Onaj koji trpi nepravdu i ne uzvraća onome ko tu nepravdu čini, time dokazuje svoju veru u Hrista. On će biti stostruko nagrađen u ovom veku i naslediće život večni.“ (gl. 130)
„Sećanje na Boga sastoji se u bolu srca za sticanjem vrlina. Onaj, ko zaboravlja na Boga neprestano biva izložen uticaju sladostrašća i lišava se spasonosnog bola u srcu.“ (gl. 131)
„Ne govori da bestrasni ne mogu da tuguju; oni su dužni da tuguju, ako ne zbog sebe, onda zbog bližnjih.“ (gl. 132)
„Ako hoćeš da zadobiješ neprestano sećanje na Boga, onda stradanja koja ti se dogode ne odbacuj kao nepravedna, nego ih trpeljivo podnesi i smatraj da te pravedno sustižu. Prilikom svake nesrećne okolnosti, trpljenje pobuđuje sećanje na Boga: usled odbacivanja trpljenja oskudeva duhovno poznanje, dok iz utehe koja dolazi od opravdavanja sebe proishodi zaboravljanje Boga.“ (gl.134)
„Želiš li da Gospod pokrije tvoje grehe? Onda ljudima ne pokazuj vrline koje poseduješ. Kako mi postupimo u odnosu na naše vrline, tako će Gospod postupiti u odnosu na naše grehove.“ (gl. 135)
„Ne raduj se kad bližnjem učiniš dobro delo; raduj se onda, kad bez zlopamćenja podneseš uvredu koja usledi za tvojim dobročinstvom. Zlo sledi dobra dela onako, kao što noć sledi dan.“ (gl.137)
„U nevoljnim stradanjima krije se milost Božija, koja trpeljivoga privlači ka pokajanju i izbavlja ga od večnih muka.“ (gl.139)
„Strah od večnih muka i čežnja za Carstvom nebeskim podstiču na trpljenje patnji, ali ne podstiču samo usled čovekove slobodne volje, nego prema daru Onoga, Koji motri na naše pomisli.“ (gl. 141)
„Ko veruje budućim nagradama, dobrovoljno se udaljuje od ovozemaljskih naslada; onaj pak, koji im ne veruje, sladostrasnik je i tuđ skrušenosti srca.“ (gl. 142)
„Ako hoćeš da se spaseš i da dođeš u poznanje istine (1Tim2,4), staraj se da svagda budeš iznad čuvstvenog i da se svojom nadom privežeš za Jedinoga Boga. Prisiljavaj samoga sebe da se udaljiš od svega čuvstvenog i otkrićeš nevidljivo dejstvo (demonskih) načala i vlasti, koji neprijateljski dejstvuju protiv tebe posredstvom raznih napada. Pobeđuj ih molitvom i dobrom nadom, i zadobićeš blagodat Božiju koja će te spasti od budućeg gneva.“ (gl. 146)
„Onaj, koji je razumeo značenje tajanstvenog kazivanja Apostola Pavla o tome, da ratujemo protiv duhova zlobe (Ef 6,12), razumeće i priču Gospodnju o tome da svagda treba da se molimo i da ne klonemo (v. Lk 18,1-18). (gl. 147)
„Onaj, koji je poznao istinu, ne protivi se nedaćama, jer zna da nedaće vode ka strahu Božijem.“ (gl. 150)
„Ako želiš da Bogu prinosiš nepogrešivo ispovedanje grehova, ne pominji pojedinačno svoja pređašnja sagrešenja, nego odvažno pretrpi nedaće koje su te zbog njih sustigle.“ (gl. 153)
„Nedaće se dešavaju zbog pređašnjih sagrešenja, donoseći za svako sagrešenje njemu srodnu platu.“ (gl. 154)
„Onaj ko je razuman i ko zna istinu, ne ispoveda se Bogu pominjući učinjene grehove nego trpljenjem patnji koje su ga (zbog njih) sustigle.“ (gl. 155)
„Ako odbaciš stradanja i sramoćenja, ne nadaj se da ćeš pokajanje prineti posredstvom drugih vrlina. Slavoljublje i raspoloženje srca, kojem je tuđa skrušenost duha, znaju da služe grehu i posredstvom pravednih dela.“ (gl. 156)
„Vrline se obično rađaju iz stradanja i sramoćenja. Naprotiv, poroci se rađaju iz naslade i slavoljublja.“ (gl. 157)
„Svako ispoljavanje telesnog slastoljublja potiče od naslade koja je prethodila tom ispoljavanju, dok to, što sebi dopuštamo naslade, potiče od neverja.“ (gl. 158)
„Onaj, koji svoju volju nije pomirio sa Bogom, spotiče se u svojim delima i pada u ruke svojih protivnika.“ (gl. 162)
„Bogoljubivi slušalac zadobija korist i iz protivnih postupaka: ukoliko hvale njegovu vrlinu, on je još usrdnije tvori; ukoliko ga pak razobličuju za zlo, on samoga sebe primorava da se pokaje.“ (gl. 165)
„Dobro je da se pridržavamo glavne zapovesti i da se ni zbog čega drugog ne brinemo i ne molimo, nego da i molitvom i vascelom svojom delatnošću svagda tražimo jedino Carstvo i Reč Božiju. Ako se pak nalazimo u takvom položaju da moramo da se brinemo za svaku svoju potrebu, onda za svaku od njih moramo i da se molimo. Onaj koji nešto čini ili se zbog nečega brine bez molitve, ne može uspešno okončati delo. O tome je posvedočio i Sam Gospod, rekavši: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn15,5)“ (gl.166)
„Onoga, koji zapostavlja zapovest o molitvi sustižu najteža narušavanja i ostalih zapovesti, predajući ga jedno drugome kao zarobljenika.“ (gl. 167)
„Onaj ko stradanja sadašnjeg vremena prihvata s nadom u zadobijanje budućih dobara, stekao je poznanje istine i lako će se izbaviti od gneva i žalosti.“ (gl. 168)
„Onaj koji zbog istine trpi zlostavljanja i sramoćenje korača apostolskim putem, noseći krst na svojim ramenima i položivši na sebe okove. Onaj pak, koji se trudi da bez ovoga pazi na srce, ne može a da ne luta unaokolo i da ne pada u iskušenja i zamke đavolske.“ (gl. 169)
„Onaj, koji se bori sa grehom, nikada neće moći da pobedi pomisli ukoliko, uporedo s tim, ne bude dejstvovao i protiv njihovih prvobitnih uzroka. Isto tako, on ne može pobediti ni prvobitne uzroke, ukoliko istovremeno ne bude dejstvovao i protiv pomisli; ukoliko odbaci samo jedno od ovo dvoje, ono drugo će ga nakon kratkog vremena privući i jednom i drugom.“ (gl. 170)
„Onaj koji se s ljudima prepire iz straha od stradanja i uvreda, ili će ovde na sebe privući najteža iskušenja, ili će biti nemilosrdno mučen u budućem veku.“ (gl. 171)
„Onaj, ko želi da od sebe udalji svaku nesreću, dužan je da najpre posredstvom molitve svoja dela izmiri sa Bogom, da u svom duhu zadobije uzdanje u Boga i da, koliko je to u njegovoj moći, zanemari brigu o čuvstvenom (telesnom)“ (gl. 172)
„Kada vidi da se čovek nepotrebno i prekomerno bavi telesnim (delima), đavo najpre potkrada riznice uma, tj. duhovno poimanje, a zatim odseca nadu u Boga, tj. glavu.“ (gl. 173)
„Kada dostigneš nepokolebivost i čistotu molitve, ne prihvataj poznanja koja ti neprijatelj nudi u vreme molitve, da ne bi izgubio ono što je bolje. Bolje je da strelama molitve ustreliš neprijatelja, zbačenog i zatvorenog dole, nego da s njim razgovaraš. On ne donosi dobro, nego lukavo donosi zlo, da bi nas odvratio od molitve.“ (gl. 174)
„Dobre misli koriste čoveku u vreme iskušenja i uninija (čamotinje). Međutim, one su tokom molitve štetne.“ (gl. 175)
„Ako ti je Gospod podario da poučavaš druge ali te oni ne slušaju, žali u duhu i ne zbunjuj se, ne pokazujući svoju pometnju. Ukoliko žališ, nećeš biti osuđen s neposlušnima; međutim, ukoliko se zbuniš, bićeš izložen istom iskušenju kao i oni.“ (gl.176)
„Ne dopuštaj sebi da razobličuješ greh onoga, koji ti nije potčinjen. Takvo razobličenje je svojstveno vlasti.“ (gl. 178)
„Ne prepiri se s onima koji se protive istini i ne žele da ti budu poslušni, kako u njima ne bi pobudio mržnju prema sebi, o čemu svedoči Sveto Pismo (Pr 9,8i2Tim2,23).“ (gl. 181)
„Onaj ko dopusti poslušniku da mu protivureči tamo gde to nije potrebno, u takvim okolnostima prepušta ga samoobmanjivanju i dopušta mu da naruši zavet poslušnosti.“ (gl. 182)
„Onaj ko dolično i sa strahom Božijim nekoga poučava i razobličuje, sam stiče vrlinu kakva je protivna tom sagrešenju. Naprotiv, onaj koji to čini usled zlopamćenja i zluradosti, prema duhovnom zakonu pada u sličnu strast.“ (gl. 183)
„Neko govori istinu, i zato ga, prema rečima Bogoslova, nenavide (v.Jn 8,31,47); neko je pak licemeran i zato ga ljube. Međutim, ni jedna ni druga plata nisu dugovečne; Gospod u svoje vreme svakome daje ono što je zaslužio.“ (gl. 186)
„Onaj, ko želi da od sebe udalji stradanja budućeg veka, mora trpeljivo podnositi nesreće sadašnjeg života. Kada na taj način u svom umu jedno zameni drugim, on će posredstvom ništavnih stradanja izbeći velike muke.“ (gl. 187)
„Zabrani svom umu samohvalisanje i svojim pomislima (zabrani) nadmenost, da ne bi, po dopuštenju Božijem, pao u protivno onome, čime se gordiš. Dobro ne tvori čovek, nego svevideći Bog i čovek.“ (gl. 188)
„Svevideći Bog daje doličnu nagradu kako našim delima, tako i našim svojevoljnim pomislima i razmišljanjima.“ (gl. 189)
„Nevoljne grešne pomisli izrastaju iz greha koji im je prethodio, a voljne iz slobodne volje. Na taj način druge postaju uzroci prvih.“ (gl. 190)
„Za grešnim pomislima, koje su se pojavile protivno našoj nameri, sledi žaljenje. Međutim, za voljnim grešnim pomislima sledi radost, zbog čega se one mogu izbrisati tek uz veliki trud.“ (gl.191)
„Slastoljupca žaloste prekori i patnje, dok bogoljubivog žaloste pohvale i izobilje.“ (gl. 192)
„Um onoga, koji ne poznaje sudove Božije, kreće se između provalija i svaki nalet vetra lako može da ga zbaci u njih: kad ga pohvale, on se pogordi; kad ga prekore, on se ogorčuje; kad se naslađuje, privlači ga razvrat; kada strada, malodušan je i plače; kada nešto razume, hoće to i da pokaže, a kada ne razume, pretvara se da je razumeo; kada je bogat, on se razmeće; kad je siromašan, on je licemeran; kad se nasiti, postaje drzak; kada posti, prepušta se slavoljublju; voli da se prepire s onima što ga razobličuju, a one, koji mu opraštaju, prezire kao bezumne.“ (gl. 193)
„Onoga, ko blagodaću Hristovom nije zadobio poznanje istine, ne muče samo strasti nego i spoljašnje okolnosti.“ (gl. 194)
„Ukoliko hoćeš da razrešiš neku nerazumljivu okolnost, potraži najpre ono što bi u odnosu na nju bilo ugodno Bogu, i naći ćeš korisno razrešenje nedoumice.“ (gl. 195)
„Onome, što je po volji Božijoj, vascela tvorevina sadejstvuje svojim služenjem, dok se onome, od čega se Bog odvraća, protivi i vascela tvorevina.“ (gl. 196)
„Oni, koji se protive neprijatnim događajima, protive se, a da to ni sami ne znaju, zapovesti Božijoj. Oni pak, koji ih prihvataju s istinskim razumevanjem, strpljivo čekaju Gospoda (Ps26,14)“ (gl.197)
„Kada dođe iskušenje, ne ispituj odakle je i zbog čega došlo. Traži da ga podneseš blagodareći Bogu, bez jadikovanja i zlopamćenja.“ (gl. 198)
„Tuđe zlo neće umnožiti naše grehe, ukoliko ga ne prihvatimo sa zlim pomislima.“ (gl. 199)
„Ako je teško pronaći onoga koji je bez iskušenja ugodio Bogu, onda smo dužni da Bogu zahvalimo za sve što nam se dogodi.“ (gl.200)
„Da Petar nije napustio noćno ribarenje, ni u dnevnom ne bi imao uspeha; da Pavle nije oslepeo telesnim očima, ne bi progledao umom; da Stefana nisu oklevetali kao bogohulnika, ne bi mu se otvorila Nebesa i ne bi video Boga.“ (gl. 201)
„Delanje prema zapovestima Božijim naziva se vrlinom, a neočekivana nedaća iskušenjem.“ (gl. 202)
„Bog nije iskušavao Avraama zato, da bi doznao kakav je Avraam, jer ga je već poznavao Onaj, Koji svakoga čoveka poznaje i pre nego što čovek postane. Bog je Avraama iskušavao, odnosno slao mu je nedaće radi njegove koristi, zato da bi mu dao mogućnost da se usavrši u veri.“ (gl. 203)
„Svaka nedaća razobličuje sklonost volje i pokazuje gde se ona priklanja, da li desno ili levo. Otkrivajući skriveno usmerenje volje, neočekivana nedaća ispravno nosi naziv iskušenja za onoga, kome je ona dopuštena.“ (gl. 204)
„Strah Božiji podstiče nas da vojujemo protiv zla. Kad se borimo protiv njega, tada i blagodat Božija vojuje sa nama.“ (gl. 205)
„Mudrost se ne sastoji samo u tome da poznamo istinu, nego i u tome da trpeljivo podnosimo zlobu ljudi koji nas vređaju i da njihove uvrede prihvatamo kao svoju svojinu. Oni, koji prihvataju samo prvi vid mudrosti, lako se mogu preuzneti gordošću. Oni, međutim, koji prvom (vidu mudrosti) prisajedine i drugi, zadobijaju smirenoumlje.“ (gl. 206)
„Želiš li da te ne uznemiravaju grešne pomisli? Prigrli poniženje duše i neka se tvoje telo zlopati, prihvativši sva moguća lišavanja. Tako nećeš postupati samo privremeno nego stalno, na svakom mestu i u svakoj prilici.“ (gl. 207)
„Ako se budeš ogradio svojevoljnim lišavanjima i podvizima, onda te neće nadvladati pomisli protivne tvojoj volji. Onaj pak, koji se ne potčini lišavanjima i podvizima, i nevoljno će se potčiniti pomislima protivnim njegovoj volji.“ (gl. 208)
„Kada se tvoje srce i utroba pomute zbog nepravde, ne ogorčuj se zbog toga! Prema Promislu Božijem, pokrenuto je ono, što je prethodno položeno u tvoju dušu. S radošću odbacuj pomisli koje se pojave. Znaj da će se onda, kad te pomisli budu iskorenjene zajedno s njihovim prvobitnim projavama, iskoreniti i zlo kretanje. Međutim, ono će se umnožiti ukoliko pomislima dopustimo da se razgranaju.“ (gl. 209)
„Bez skrušenosti srca ne možemo se u potpunosti izbaviti od grehovne zaraze. Srce se skrušava trostrukim uzdržanjem: uzdržanjem od sna, uzdržanjem od hrane i uzdržanjem od prekomernog telesnog počinka (mirovanja, pokoja). Narušavanje uzdržanja u tim stvarima rađa sladostrašće. Sladostrašće blagonaklono prihvata lukave pomisli i protivi se molitvi i doličnom služenju.“ (gl.210)
„Ako ti je od Boga darovano starešinstvo nad bratijom, čuvaj svoju obavezu i nemoj, radi negodovanja onih, koji protivureče, umanjivati ono što si dužan da kažeš. U onome, u čemu oni pokažu poslušnost, bićeš nagrađen za njihovu vrlinu. Ako pak ne poslušaju, oprosti im, pa ćeš i ti dobiti oproštaj od Onoga, Koji je rekao: Opraštajte i oprostiće vam se (Lk 6,37).“ (gl.211)
„Svaka životna okolnost je slična trgovini: onaj, koji zna da trguje, stiče zaradu, a koji ne zna trpi gubitak.“ (gl. 212)
„Ne prisiljavaj prepirkom na poslušnost onoga, ko je neposlušan reči ljubavi, nego dobitak, koji je on odbacio, zadobij za sebe. Tvoja nezlobivost će doneti veću korist nego pokušaj da ga nasilno popraviš.“ (gl.213)
„Onaj ko padne u greh i ne pokaje se srazmerno sagrešenju, lako će upasti u istu zamku.“ (gl. 215)
„Nadmeno srce ne prihvata lako žalost po Bogu.“ (gl.216)
„Zasićenost utrobe ne spaja se sa srdačnim bolom da bi se začela vrlina.“ (gl.217)
„Čovek ne može prihvatiti bol i žalost po Bogu ukoliko prethodno ne prihvati njihove uzroke.“ (gl.218)
„Strah Božiji i samoosuđivanje usađuju žalost u srce. Uzdržanje i bdenje čine ga pričasnikom bola.“ (gl.219)
„Onoga, koji ne mari za poučavanje zapovestima i učenjima izloženim u Svetom Pismu, goniće bičem kakvim se gone konji, ili kocem kakvim se gone magarci. Ako ga ni to ne osvesti, onda će mu u čeljusti biti stavljeni đemovi i uzde, i pomoću njih će biti priveden.“ (gl. 220)
„Onoga, kojeg lako savladaju mala iskušenja, i protivno njegovoj volji lako će pobediti i ona velika. Naprotiv, onaj koji pobeđuje mala iskušenja, i u velikima će pokazati odvažnost u Gospodu.“ (gl.221)
„Ne pokušavaj da razobličenjima budeš od koristi onome, koji se hvali svojim vrlinama, jer onaj, koji rado ističe samoga sebe, nije u stanju da ljubi istinu.“ (gl.222)
„Svaka izreka Hristova projavljuje milost, pravdu i premudrost Božiju, i u one, koji ih blagonaklono slušaju, posredstvom sluha usađuje silu tih vrlina. Iz tog razloga nemilostivi i nepravedni, koji su te izreke slušali u rđavom raspoloženju, nisu bili u stanju da poznaju premudrost Božiju, zbog čega su i razapeli Učitelja te premudrosti. Pazimo, stoga, da Ga blagonaklono slušamo, jer je On rekao: Ko ima zapovijesti Moje i drži ih, to je onaj koji Me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj; i Ja ću ga ljubiti i javiću mu se Sam (Jn 14,21). Vidiš li da je On Svoje javljanje tajinstveno sakrio ispod zapovesti? Ljubav prema Bogu i bližnjem obuhvata sve ostale zapovesti. Ona se rađa u udaljavanju od svega veštastvenog i u bezmolviju misli.“ (gl. 223)
„Da bismo zadobili bezmolvije misli, Gospod nam je zapovedio: Ne brinite se, dakle, za sutra (Mt 6,34). I to je sasvim tačno! Kako će se od rđavih pomisli izbaviti onaj, koji se nije u potpunosti oslobodio od svega veštastvenog i od brige za njega? Kako će onaj, kojim su ovladale (rđave) pomisli, uvideti svu ogrehovljenost kakvom je zaraženo vascelo čovekovo suštastvo, koja leži na duši kao tama i magla, obrazujući se kao posledica svojevoljnih grešnih pomisli i dela? Zar će onaj, koji nije poznao tu ogrehovljenost ili greh u širokom smislu te reči, moliti Boga da ga izbavi od greha? Kako će onaj, koji se nije očistio, pronaći u sebi mesto čiste prirode (Jez 37,27)? I kako će onaj, koji ga nije našao, videti dom Hristov u sebi? Mi smo – dom Božiji, i to oglašavaju i proroci, i jevanđelisti, i apostoli (3ax2,10; Jn 14, 23 i 1KorZ,16)“ (gl.224)
„Na osnovu goreizloženog poretka moramo težiti nalaženju tog doma. Moramo neumorno kucati molitvom, da bi nam Vladika otvorio vrata ka Sebi, ili u vreme ovog života ili pak prilikom prelaska iz ovog života u večnost, da zbog svog nemara ne bismo začuli: Ne poznajem vas otkuda ste (Lk 13,25). Mi nismo dužni samo da tražimo i da dobijemo, nego i da sačuvamo dobijeno. Neki su izgubili duhovnu riznicu koju su dobili. I mladi, i oni, koji su kasno počeli da se poučavaju duhovnom opitu, mogu na osnovu knjiga, slušanja, ili, možda, slučajnog opita, zadobiti izvesno znanje o goreizloženom; međutim, u njemu postojano i trpeljivo obitavaju samo najpobožniji i najopitniji starci, koji su ga zbog nepažnje više puta gubili i, dobrovoljno prihvatajući veliki trud, ponovo zadobijali. Ni mi nećemo prestati da tako postupamo, sve dok tu riznicu ne steknemo kao svoje neotuđivo nasleđe.“ (gl. 225)
„Ti ćeš možda reći: ‘Ja nemam novca, i kako onda da budem milosrdan prema ubogome?’ Nemaš novca, ali imaš slobodnu volju; odreci se svoje ogrehovljene volje, i time satvori milost. Ne možeš da pružiš milostinju rukom? Pruži je onda svojom dobrom voljom. Kad tvoj brat sagreši pred tobom, oprosti mu (Lk 17,3) prema zapovesti Gospodnjoj, i to će ti se uračunati u veliku milost. Ako za sebe od Boga tražimo oproštaj grehova, onda smo dužni da i mi tako postupamo prema bližnjem svaki put, kad sagreši protiv nas, da bi se na nama ispunilo ono što je rečeno u Jevanđelju: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk 6,37). Davanje milostinje ubogima, kada imamo novca, veliko je delo; međutim, ljubav prema bližnjem koji je sagrešio prema nama toliko je uzvišenija i toliko više doprinosi oproštaju grehova koliko je duša, po svojoj prirodi, prevashodnija (uzvišenija) od tela. Proseći od Boga oproštaj grehova dobili smo ga više puta, tako da usled tog oproštaja ovde nismo pretrpeli nikakvo zlo; međutim, ukoliko nismo voljni da bližnjeg učinimo pričasnikom tog dara, onda ćemo se nužno upodobiti onom zlom slugi kojem je gospodar oprostio dug od deset hiljada talanata, ali koji nije hteo da svom dužniku, odnosno svom bližnjem, oprosti dug od stotinu dinara. Iznoseći pravedan sud nad zlim slugom, Gospod je rekao: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti,jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnevi se…, pripoveda Jevanđelje, u predade la mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao. Gospod je tome, kao zaključak, dodao i sledeće reči: Tako će i Otac Moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova (Mt 18,32-35). Isto tako i one, koje je On obogatio raznim dobročinstvima, ali koji su nemilostive i nesažaljive prirode, na drugom mestu naziva nesrećnima: Teško vama bogatima, jer ste već primili utjehu svoju (Lk 6,24)! Istinsko bogatstvo je obilje raznolikih darova koji su nam dati: teško nama! Mnogo puta smo molili Boga za milost i bili pomilovani; međutim, kad su nas same molili, mi nikoga nismo pomilovali! Mi smo primili utehu svoju, udovoljavajući svojoj osvetoljubivosti i ostalim požudama.“[13]
„Mi nećemo biti osuđeni zbog mnoštva zla, nego zato što nismo hteli da se pokajemo i da poznamo čudesa Hristova, o čemu svedoči Sama Istina: Mislite li, kaže Istina, da su ti Galilejci, čiju krv pomeša Pilat sa žrtvama njihovim, bili grješniji od sviju Galilejaca (od svih ljudi na zemlji), kad su tako postradali? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula u Siloamu i pobi ih, mislite li da su oni krivlji bili od sviju ljudi što žive u Jerusalimu? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti (Lk 13,15). Uviđaš li da bivamo osuđeni zbog nepokajanja?“
„Smatram da pokajanje čine sledeće tri vrline: očišćenje misli, neprestana molitva i trpljenje nedaća koje nam se dogode. Ove vrline ne treba tvoriti samo javno, nego i umnim delanjem. Tim vrlinama je predodređeno da one, koji se njihovim dugotrajnim upražnjavanjem naviknu na njih, učine bestrasnima.“
„Uzmi krst svoj i hajde za Mnom, rekao je Gospod (Mk 10,21). Krst je trpljenje nedaća koje nam se dogode.“
„Bez one tri gorepomenute vrline, ne može se izvršiti delo pokajanja. Smatram da pokajanje dolikuje svima i svagda, i grešnima i pravednima, koji žele da zadobiju spasenje, zato što samo stanje savršenstva nema granicu na kojoj one tri vrline ne bi više bile potrebne. One početnike privode blagočešću (pobožnosti), srednje – napretku, a savršene utvrđuju u savršenstvu. Te vrline ne mogu biti dovoljno ispunjene niti njihovim dugotrajnim upražnjavanjem, niti pak poznanjem sopstvene pravednosti.“
„Ko prezire malo, zbog maloga će pasti (Sir). Nikad ne reci: kako duhovan čovek može da padne? Ako ostane takav, on neće pasti. Međutim, ukoliko u sebe primi i nešto malo od onoga što pripada grehu i ako to malo ne izbaci pokajanjem, onda će ono, ukorenivši se i razvijajući se i ne podnoseći više da bude usamljeno, nasilno i kao lancem, koji se obrazovao usled dugotrajne popustljivosti prema svojevoljno prihvaćenom prvobitnom vidu greha, početi da ga privlači ka drugom, što je njemu slično. Ako duhovan čovek stupi u borbu sa ispoljenim zlom i ako ga odbije molitvom, zadržaće svoju meru napredovanja izgubivši unekoliko svoje bestrašće, i to u onom stepenu, u kojem je sebi dopustio pristrašće prema zlu što mu se prikralo. Ako pak duhovan čovek bude konačno unižen narastajućim nasiljem slabosti koja je ovladala nad njim i ako odbaci trud borbe i molitve, neizbežno će ga prelestiti i druge strasti. Na taj način će ga jedna strast predavati drugoj. Budući da će ga svaka od njih postepeno privlačiti, lišiće se Božije blagodati, a tada će ga već, usled nasilja onih vidova greha nad kojima je ranije gospodario, i protiv njegove volje privući veće zlo.“
„Ti ćeš mi neminovno na ovo prigovoriti: ‘Zar duhovan čovek nije mogao da u ono vreme, kad je zlo tek počinjalo da dejstvuje u njemu, preklinje Boga da ne padne u tako nesrećne posledice?’ I ja kažem da je mogao. On je, međutim, prezreo malo i svojevoljno ga prihvatio kao da je ništavno, ne potrudivši se, da se pomoli za njega, i ne znajući da malo biva uzrok većeg, kako u dobru, tako i u zlu. Kada strast naraste i kad je on svojevoljno pusti, ona se gnezdi u njemu, a tada ona i protivno njegovoj volji počinje da uporno dejstvuje u njemu. Razumevši suštinu dela, moramo priteći Bogu molitvom, usprotiviti se i suprotstaviti neprijatelju, kojeg smo prethodno štitili, prepirući se s ljudima. Dešava se čak i to da nas Gospod usliši, ali da mi ne osetimo pomoć koju smo od Njega dobili, jer ona ne dolazi onako, kako to čovek pretpostavlja, nego onako kako to na našu korist ustroji Bog. Znajući da se lako spotaknemo na greh i da smo nemarni prema sagrešenjima, On nam mnogo pomaže nedaćama, jer bi nas, ukoliko se izbavimo bez stradanja, ponovo privukla ta ista sagrešenja, u koja bismo nesmotreno pali. Temeljeći se na tome, tvrdimo da je neophodno da pretrpimo ono što nam se dogodi, i da je življenje u pokajanju ono stanje, koje nam u potpunosti odgovara.“
„Svi smo mi Adamovi potomci, i svi se rađamo u njegovom grehu. Iz tog razloga smo, prema odluci Božijoj, svi mi osuđeni na večnu smrt, i nemamo mogućnosti da se spasemo bez Hrista. Svi, pa čak i najpravedniji među ljudima, od večne smrti izbavljaju se jedino posredstvom Hrista, Koji je raspet za sve nas i Koji nas je iskupio Svojom krvlju. Iz tog razloga nam i Sam Iskupitelj predlaže jedno delanje, koje sobom obuhvata sva ostala (delanja), zapovedajući apostolima da svima govore isto: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt4,p). Uporedo s ovom, Spasitelj nam je predao i mnoge posebne zapovesti, čijim se izvršenjem dostiže savršenstvo u pokajanju i čije nam je izvršenje zaveštao do same smrti, govoreći: Ko izgubi život svoj mene radi i Jevanđelja onaj će la sačuvati (Mk8,35;iJn 12,25). I opet, zapovedajući nam da se svega odreknemo, dodaje: Pa i duše svoje (život svoj) (Lk 14,26). Podvlačeći veliki značaj zapovesti, On kaže: Ako, dakle, ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovijesti i nauči tako ljude, nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskome (Mt5,19). Ako nam je Hristos, kao što je ovde rastumačeno, odredio da do smrti živimo u pokajanju, sledi da onaj, koji tvrdi da se i pred samu smrt možemo pokajati, odbacuje zapovest i odriče se gubljenja duše (života) do smrti, odnosno da je prestupio sve Hristove zapovesti. Ni za male, ni za velike, sve do same smrti nema kraja pokajanju! Niko nije u stanju da i na delu dostigne savršenstvo pokajanja, savršenstvo kojem ništa ne bi trebalo dodati ili kojem se više ništa ne bi moglo dodati. Zbog toga ćemo se mi, čak i ako ga ne budemo ispunili kako dolikuje, svojevoljno podvizavati u pokajanju, da ne bismo bili pribrojani onima, što su namerno odbacili zapovest i zbog toga bili osuđeni. Razmotri žitija svih onih, koji su od početka sveta pobožno okončali ovozemaljsko tuđinovanje i videćeš da se u svim bogougodnicima tajinstvo pobožnosti izvršilo kroz pokajanje. Da li je neko osuđen? Osuđen je zbog toga što je zanemario pokajanje. Da li je neko opravdan? Opravdan je zbog toga, što se privezao za pokajanje.“
„Sama priroda poučava nas da do smrti živimo u pokajanju. Um ne može biti prazan. Ako je um značajan i po svom obimu i po prirođenim i stečenim silama, on onda, nalazeći se u stanju zdravlja, dejstvuje u oblasti dobra. Ako se pak pouzda u svoju nadmoć, i napusti tvorenje dobra, onda se neminovno priklanja oblasti zla, da bi opet, udaljivši se od zla, bio privučen dobrom i ispravnom delanju. Takvo delanje se za početnike, srednje i savršene sastoji u molitvi, očišćenju misli i trpljenju nedaća koje nam se dešavaju po Božijem dopuštenju, bez čega se ne mogu tvoriti ni ostale vrline, koje pokajanje čine bogougodnim.“
„Ako je pokajanje traženje (iskanje) milosti, onda onaj, koji se podvizava u pokajanju, mora da se pobrine za to, da ne začuje: Već ste se nasitili (1Kor4,8); on neumorno mora da nastavi svoje iskanje, kao onaj, koji nema dovoljno, jer Svaki koji ište, prima (Mt7,8)“
„Ako će biti pomilovan samo onaj, koji je i sam milostiv, onda se, kako ja mislim, pokajanjem održava ceo svet, jer, prema ustrojstvu Promisla Božijeg, ljudi jedan drugome pomažu u pokajanju.“
„Čak i ako se sve do same smrti budemo podvizavali u pokajanju, ni u tom slučaju nećemo izvršiti ono što smo dužni, jer ni tada nećemo moći da prinesemo ništa, što bi bilo podjednako vredno kao Carstvo nebesko.“
„Kao što je prirodno da jedemo, pijemo, govorimo ili slušamo, tako je prirodno i da se kajemo.“
„Prema odluci zakona, onaj koji je jednom zaslužio smrt biva ubijen. Ako i posle toga nastavi da živi, on živi po veri i radi pokajanja, ako ne zbog svog sopstvenog, onda zbog praroditeljskog greha, koji je zajednički čitavom čovečanstvu.“
„Mi smo se očistili Krštenjem; kad smo se očistili, dobili smo zapovesti. Onaj pak, koji prekrši zapovesti, skrnavi i samo Krštenje, zaboravivši cvoje očišćenje od starih grijeha (2Pt 1,9), u kojima niko ne oskudeva, budući svakodnevno izložen nevoljnim sagrešenjima, čak i ako teži da izvrši sve zapovesti.“
„Pokajanje je svima potrebno; ono nam pokazuje naše grehove, koje smo ranije činili svojevoljno a koji nam sada, kada smo omrznuli strasti i kad smo počeli da se udaljujemo od njih, služe kao uzrok nevoljnih sagrešenja.“
„Onaj, koji smatra da je okončao svoje pokajanje, obazire se nazad (Lk 9,61) i u njemu se obnavljaju utisci koje su ostavila pređašnja sagrešenja.“
„Onaj, ko je uistinu razuman, razume i to da mu je potrebno pokajanje: razumevanje istine daruje se pokajanjem, a pokajanje – razumevanjem istine.“
„Hristos jemči za nas uz uslov pokajanja; onaj, koji odbacuje pokajanje, odbacuje i Spasitelja.“
„Dobrim delima prirode, a bez pokajanja, ne možemo da učinimo ništa, što bi bilo dostojno Božijeg pomilovanja. Gospod nam daruje veliko pomilovanje zbog raspoloženja duše sklone pokajanju. Onaj koji sebe primorava i do kraja života živi u raspoloženju kakvo daje pokajanje, spašće se i zbog tog primoravanja (sebe) i zbog pokajanja, čak i ako bi u nečemu sagrešio. To je Gospod obećao u Jevanđeljima.“[14]
„Onaj, koji za sebe tvrdi da mu nije potrebno pokajanje proglašava sebe za pravednika, a Pismo ra naziva porodom aspidinim (Mt 3,7; Lk 3,7). Onaj, koji na osnovu mnenja o svojoj pravednosti smatra da je već savršio pokajanje, sjedinjuje se sa slastima strasti i ne znajući za to, jer i mnenje i razmetljivost pripadaju takvim slastima.“
„Onaj, koji je zaražen preuznošenjem, ne može da se spase. Nadmen i nepravedan čovek i gordeljivac ništavno okončava, kaže Sveto Pismo (Av2,5).“
„Ako smirenoumlje ne nanosi nikakvu štetu savršenome, onda neka ni savršeni ne napušta prvobitni uzrok smirenoumlja, a to je pokajanje.“
„Onaj koji se zasitio pokajanja, ne može biti smirenouman.“
„Ukoliko bismo se temeljno pobrinuli o smirenoumlju, onda nam kazne ne bi bile potrebne. Svako zlo i gorčina koji nas sustižu, sustižu nas zbog preuznošenja. Palom angelu, satani, bilo je dopušteno da muči Apostola, kako se Apostol ne bi pogordio (v. 2 Kor12,7). Bog će utoliko pre dopustiti da satana iskušava nas, koji smo skloni preuznošenju. On (pali angeo) će nas gaziti sve dotle, dok se ne smirimo.“[15]
„Progovorimo ukratko i o beslovesnoj strasti gneva. Ona pustoši, pomućuje i pomračuje svaku dušu. U vreme kad ona dejstvuje i kad se kreće, čini da čovek, koji se inače lako spotakne o nju i lako joj se priklanja, postane sličan zveri. Ta strast se utvrđuje, krepi i ostaje ukorenjena sve dotle, dok se đavolsko drvo gorčine, razdražljivosti, gneva i jarosti napaja zlom vodom gordosti. Sve dotle, ta strast izrasta kao snažna, obilno cveta i donosi mnoštvo plodova, odnosno prestupanja zakona Božijih. Na taj način zdanje, koje su lukavi duhovi podigli u duši, prebiva u netaknutoj celosti, utvrđujući se i ukrepljujući na svom temelju, odnosno na gordosti. Ako hoćeš da se grehovno drvo strasti gorčine i razdražljivosti, gneva i jarosti, osuši u tebi i da postane besplodno, da mu pristupi sekira Duha, da ga poseče, baci u oganj i da, prema jevanđelskim rečima, iščezne sa svakom zlobom; ako hoćeš da dom bezakonja, koji đavo neprestano i zlonamerno podiže sabirajući, kao neko kamenje, razne osnovane i neosnovane predloge, na delu ili u pomislima, podižući u duši zgradu zlobe; ako hoćeš, kažem, da taj dom bude srušen i raskopan, neka u tvom srcu nezaboravno bude sećanje na smirenje Gospodnje. Razmisli o ovome: ko je Gospod, i ko je postao radi nas?
Sa kakve je visine božanstvene svetlosti, delimično otkrivene višnjim bićima srazmerno sili njihovog zrenja, i proslavljan od vascele slovesne tvorevine – angela, arhangela, prestola, gospodstava, načala, vlasti, heruvima i serafima i svih onih umnih sila koje Pismo nije ni imenovalo i čija imena, prema nagoveštaju apostola, nisu ni stigla do nas – i u kakvu dubinu čovečijeg smirenja sišao On po Svojoj neizrecivoj dobroti, u svemu se upodobljujući nama, koji smo sedeli u tami i senci smrti (Lk 1,79), postavši posredstvom Adamovog prestupa zatočenici i nalazeći se pod nasilnom vlašću demona koji u nama dejstvuju posredstvom naših strasti! I dok smo se nalazili u tom surovom ropstvu, u oblasti nevidljive i gorke smrti, Vladika vascele vidljive i nevidljive tvorevine nije nas se zastideo. On se smirio i uzdigao nas iz sramotnih strasti i stanja odbačenosti, na koje je čovek bio osuđen po odluci Božijoj. Vladika se u svemu upodobio nama osim u grehu, tj. uz izuzetak sramnih strasti. Kazne koje su po odluci Božijoj dodeljene čoveku zbog prestupanja zapovesti i padanja u greh, odnosno telesnu smrt, umor, glad, i žeđ, On je prihvatio i postao ono, što smo i mi, kako bismo i mi postali to, što je On. Logos postade tijelo (Jn 1,14) da bi telo postalo logosno (slovesno). Bogat budući, nas radi osiromaši, da se mi Njegovim siromaštvom obogatimo (2Kor 8,9). On se po Svom velikom čovekoljublju upodobio nama, da bismo se mi svakom vrlinom upodobili Njemu. Tačno! Od onog vremena, kad je došao Hristos, čovek se preobrazio u novog čoveka, budući obnovljen blagodaću i silom Duha i dostigavši meru savršene ljubavi, koja izgoni strah i koja više nije podložna padu. Ljubav nikad ne prestaje (1 Kor 13,8), jer je, kako kaže Jovan, Bog ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva (1 Jn 4,16). Te mere su se udostojili apostoli i svi oni, koji su se temeljno i ispravno podvizavali u vrlini, predstavivši se Gospodu kao savršeni i tokom čitavog života sledeći Hrista savršenom privrženošću. Neka te ne nadvlada zaborav, nego neprestano sozercavaj smirenje koje je Gospod prihvatio usled ljubavi prema nama i po Svom neizrecivom čovekoljublju. Sozercavaj useljenje Boga Logosa u utrobu Djeve, Njegovo prihvatanje čovečanske prirode, rađanje od žene, postepenost Njegovog telesnog uzrastanja, sramoćenje, srdžbu, uvrede, izrugivanja, prekore, udarce, pljuvanje, podsmehe, skerletnu hlamidu (odeždu), trnov venac, osudu koju su protiv Njega izneli upravitelji, uzvike bezakonih Jevreja, Njegovih saplemenika, protiv Njega: Uzmi, uzmi, raspni Ga (Jn 19,15), krst, klinove, koplje, napajanje octom i žuči, izrugivanja neznabožaca i podsmehe onih što su, prolazeći pred Raspetoga, govorili: Ako si Sin Božiji, siđi sa krsta pa ćemo Ti verovati (Mt27,40,41)! Sozercavaj i ostala stradanja, koja je Gospod pretrpeo radi nas: raspeće, smrt, tridnevno pogrebenje, silazak u ad. Kakvi su plodovi stradanja za tim usledili? Vaskrsenje iz mrtvih, porobljavanje ada i smrti, Vaznesenje na nebesa onih duša koje su zajedno sa Gospodom izašle odatle, sedenje sa desne strane Oca (Mk 16,19), koje je iznad svakog načalstva i vlasti i iznad svakog imena (Ef1,21), čast, slava i poklonjenje svih angela Prvencu iz mrtvih zbog stradanja koja je podneo, kao što kaže i Apostol: Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je Sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova Mu Ime koje je iznad svakog imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca (Flp 2;5-11). Eto na kakvu su slavu i visinu, prema sudu pravde Božije, čoveka Gospodnjeg uzdigla nabrojana stradanja! I zato, ako ih se s ljubavlju i usrdnošću nezaboravno budeš sećao u svom srcu, strast gorčine i razdražljivosti, gneva i jarosti neće vladati nad tobom. Kada se sozercavanjem smirenja Hristovog iskoreni gordost, tj. sam temelj tih strasti, tada će se lako i samo od sebe srušiti i vascelo zdanje bezakonja, jarosti, gneva i tuge. Koje je to surovo i kameno srce, koje neće omekšati, smiriti se i doći do umilenja, ukoliko u umu stalno bude prisutno sećanje na smirenje Jedinorodnog Sina Božijeg i na stradanja koja je On pretrpeo? Zar se ono neće, prema rečima Pisma, samome sebi činiti kao zemlja i pepeo koje gaze svi ljudi? Kada se duša skruši i smiri sozercavajući smirenje Hristovo, koja je to jarost, i koji je to gnev, koji će moći da zavladaju nad njom? Kakva je to tuga koja će moći da je savlada?“[16]
„Nama dolikuje da se poučimo duhovnom zakonu i da na sebe prihvatimo podvizavanje u pobožnosti, kao i da nedaće, koje nam se dogode, podnosimo kao svoje sopstvene. Bez toga niko ne može postati uistinu premudar.“
Na pitanje kakvo je to podvizavanje u pobožnosti, Sveti Marko je odgovorio: „To su zapovesti Hristove, među kojima je prva i najveća ljubav. Ona, prema rečima Pisma, ne misli o zlu, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi (1 Kor 13,57). Postupajući tako, ona ne sudi onima, koji joj nanose nepravdu. Ljubavlju se mi razlikujemo jedan od drugoga, i svi mi, u odnosu na nju, imamo nedostatke, nadajući se da će ih (te nedostatke) dopuniti blagodat Hristova ukoliko se potrudimo da, saglasno svojim mogućnostima, odgajimo ljubav. Bog zna koliko je onoga, što ne možemo da učinimo usled svoje slabosti, ali zna i koliko dela ljubavi ne izvršavamo usled svog nemara. Ljubav se ne krepi samo svojevoljnim trudom, nego i nedaćama koje nam se dogode; zbog toga je potrebno da nam Bog pošalje mnogo trpljenja i krotosti. U odnosu na to, Apostol kaže: Ako neko među vama misli da je mudar u ovome vjeku, neka bude lud da bi bio mudar (l Kor 3,18). Mudri po slovu (zakona) smatraju da su sagrešili samo oni, koji čine nepravdu, dok premudri po Duhu Božijem, budući i uvređeni, sebe osuđuju ukoliko uvredu ne podnose trpeljivo, blagonaklono i radosno. Oni sebe ne osuđuju samo zbog toga, nego i zato što smatraju da su se uvrede pojavile zbog nekog povoda koji su sami izazvali ili zbog nekog pređašnjeg sagrešenja, iako sagrešenja mogu biti lakša ili teža jedno od drugog. Onaj, koji se sveti za sebe, time kao da Boga optužuje da ne sudi, dok onaj, koji nedaću što ga je sustigla podnosi kao sebi svojstvenu, svojim trpljenjem priznaje svoja pređašnja sagrešenja, zbog kojih je i izložen stradanju od iskušenja.“
„Postoje tri vida pobožnosti: prvi se sastoji u tome da ne sagrešimo; drugi se sastoji u tome da, kada sagrešimo, trpeljivo podnosimo patnje koje nas sustignu, a treći u tome da plačemo zbog nedostatka trpljenja, ukoliko nedaće ne podnosimo sa doličnim trpljenjem. Ukoliko se ovde ne pomirimo sa Bogom, koristeći pri tom sredstva koja je On ustanovio, onda će to za nužnu posledicu imati optužbu na budućem Sudu. Zar Bog neće, samo ako vidi da smo se smirili i da plačemo, Svojom svemoćnom blagodaću i onako, kako to On zna, izbrisati naše grehove? Međutim, ukoliko se ne budemo smirili i ako ne budemo plakali i ako se, pored toga, budemo branili rečima svetovne mudrosti (učenosti), gordeći se njome pred bogobojažljivima, kako onda da budemo pomilovani, budući da dejstvujemo protivno uslovima pomilovanja?“
Dok je prepodobni ovako besedio, „jedan od njegovih učenika, koji se uzdao u svoje uzdržanje i usled toga obitavao izvan poznanja istine, pokušavajući da pretrpi sve nedaće, ali čineći to nepravilno i misleći o sebi da strada kao mučenik, prigovorio je starcu i rekao: Gde se u Pismu govori o tome da nedaće čoveka sustižu usled njegove krivice i po pravednom sudu Božijem?’
Starac mu je na to odgovorio: ‘Ljubljeni! To ćeš pronaći na mnogim mestima u Svetom Pismu, kako Starog, tako i Novog Zaveta. Uostalom, i ja ću ti, ako to želiš, ukazati na neka od tih mesta. Kad razumeš istinu, odbaci umišljenost (visokoumlje), štaviše, odbaci zloumlje i zadobij smirenje, prisvojivši ga od Boga, Koji je rekao: Uzmite jaram Moj (na sebe) i naučite se od Mene;jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11,29).’
Dok je starac ovo govorio, učenik ga je prekinuo i rekao: ‘Ako svaki od nas podražava Hrista time što će nedaće koje ga sustignu smatrati, kako ti kažeš, za svoju doličnu platu, onda je očigledno da je i Hristos, kada je postradao, izvršio Svoj dug. Ja, međutim, takvo mišljenje smatram za bogohuljenje.’ Avva je na to odgovorio: ‘Kaži mi, ljubljeni, da li su oni, koji novac uzimaju na zajam prema poruci jemaca jedini dužnici ili su, zajedno sa njima, dužnici i oni koji za njih jemče?’ Učenik: ‘Očigledno je da su dužnici i jemci.’ Starac: ‘Budi sasvim siguran da je Hristos, kad nas je prihvatio, učinio Sebe dužnikom, što i božanstveno Pismo svedoči o Njemu: Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta (Jn1,29), postavši za nas prokletstvo (Gal 3,13). On je za sve nas prihvatio smrt i za sve nas je umro: zar samo tebe jednog nije prihvatio? Iskreno mi to objasni!’ Učenik je pao pred starčeve noge i rekao: ‘Sagrešio sam kao dete, i u neznanju sam to izgovorio. Međutim, nipošto se ne odričem Izbavitelja i Onoga Koji prima sve koji u Njega veruju. Znam da, osim Njega, ljudi nemaju druge nade u spasenje, kao što kaže Apostol: Svi sagriješiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću Njegovom (Rim 3,2324).’ Braća koja su tu bila prisutna zadobila su time veliku duševnu korist, uvidevši da je njihov brat poznao istinu i pokajao se. Starac je nastavio: ‘Sada nam je preostalo da vam na osnovu Pisma pokažemo da se nijedna od nedaća, kakve se svakome od nas događaju, ne dešava nepravedno, nego po pravednom sudu Božijem. Jedni stradaju zbog svog zla, a drugi zbog bližnjih: U nedra ulazi svaka nepravda, ali je od Gospoda sve pravedno (Pr16,33). Iz tog razloga je rečeno: Hoće li biti nesreća u gradu, a Gospod daje ne učini (Am 3,6), sva su dela Gospodnja pravedna (Pr 16,9), što čovjek posije ono će i požnjeti (Gal 6,7), ako li naša nepravda objavljuje Božiju pravednost, šta ćemo reći? Zar je Bog nepravedan kada pokazuje gnjev?… Nikako! (Rim 3,56). I trojica mladića, bačenih u ognjenu peć, poučavaju nas takvom načinu razmišljanja, govoreći da su tamo bačeni zbog svoje krivice i prema zapovesti Božijoj, prihvativši na taj način grehove svojih sunarodnika, iako su oni sami bili nevini (v.Dan3,28,31). I Sveti David je, pretrpevši nepravdu od Simeja, priznao da je nedaćama izložen po zapovesti Božijoj i zbog svoje krivice. I Isaija, i Jeremija, i Jezekilj, i Danilo i ostali proroci, predskazivali su narodu izrailjskom, kao i neznabožačkim narodima, da će ih sustići nesreće kakve odgovaraju gresima koje je počinio svaki od tih naroda. Proroci su istovremeno obznanjivali i krivicu i kaznu koja za njom sledi: upravo zbog toga – predskazivali su proroci – što se među narodom razglasilo to i to ili što se učinilo to i to, dogodiće se to i to. Sveti David to objašnjava i kaže u svojim Psalmima: Poznah, Gospode, da su sudovi Tvoji pravda, i vaistinu si me smirio (Ps 118,75) i za porugu bezumnome dao si me. Ogluvonemeh i ne otvarah usta cvoja jep si Ti to učinio (Ps 38,910). Trebalo bi da i mi pred Bogom izgovorimo ove Davidove reči kad nas neko prekoreva, zahvaljujući Bogu što nam je poslao nekog, ko će razobličiti lukave pomisli skrivene u nama i što ga je poslao s ciljem da verodostojno razmotrimo svoje pomisli i da se popravimo. Nama je nepoznata većina naših duhovnih bolesti! Jedino je savršenom čoveku svojstveno da uvek ima na umu svoje nedostatke. Ako se teško mogu shvatiti čak i otvorena narušavanja duhovnog zakona, onda se još teže mogu shvatiti ona njegova narušavanja koja se izvršavaju u mislima. Mi se, međutim, ne poznavajući veći deo svoje ogrehovljenosti, zbunjujemo zbog iskušenja. Budući da smo razboriti, razumećemo da Gospod iskušenja dopušta zbog naše koristi i da nam posredstvom njih čini mnoga dobra. Kao prvo, njihovim posredstvom otkrivamo da u nama postoje rđave pomisli, koje skriveno vladaju nad nama; nakon što ih otkrijemo, biće nam darovano nelicemerno smirenoumlje, izbavljenje od ispraznog preuznošenja i ispoljavanje raznolike zlobe koja se prikriva u nama, kao što kaže Pismo: Iznikoše svi koji čine bezakonje; da budu istrebljeni u vek veka (Ps91,8). Braćo! Pouzdano znajte sledeće: ukoliko nedaće ne budemo podnosili s trpljenjem, verom i zahvalnošću, nikad nećemo moći da otkrijemo zlobu, koja se krije u nama. Ako je ne otkrijemo, nećemo moći da odsečemo ni druge rđave pomisli koje se bore sa nama, nećemo se udostojiti očišćenja od utisaka koje su ostavila pređašnja sagrešenja, a nećemo zadobiti ni čvrsto uverenje u pogledu budućnosti.“
„Spolja posmatrano, nedaće i razobličenja ne liče na krivicu;“međutim, one u duhovnom pogledu čuvaju svaku pravdu. To se može videti i iz Svetog Pisma: oni, koji su stradali kad se siloamska kula srušila na njih, nisu rušili kule na druge; zatočenici, koji su zbog pokajanja odvedeni u Vavilon na sedamdeset godina, nisu druge odvodili u ropstvo. Sredstva za kaznu ne moraju obavezno biti slična krivicama. Tako i vojnici, uhvaćeni u nekom prestupu, bivaju kažnjeni batinanjem, a ne onim istim zlom koje su počinili. Slično tome, i svi mi bivamo kažnjeni nedaćama koje nas sustižu blagovremeno i saglasno pokajanju, ali ne istovetno, odnosno, ne u isto ono vreme kada smo sagrešili, i ne onim zlom za koje smo krivi. Upravo to i navodi neke da ne veruju u pravdu Božiju, odnosno, na to ih navodi odlaganje kazne i nesličnost kazni s krivicama.“
Pitanje: „Nedaće koje nas sustižu veoma su raznolike. Neke od njih potiču od klevetnika, opadača i laskavaca, od ljudi koji vode u zabludu, obmanjuju, potkradaju, sablažnjavaju, koji su neprijateljski raspoloženi, ili nas pak preziru, nenavide, ugnjetavaju, biju i progone, jednom rečju, čine sva ona zla koja čovek može da učini čoveku. Druge nedaće potiču od našeg sopstvenog tela, kada je ono razuzdano, kad se protivi duhu, zahteva negu i pada u razne nemoći i bolesti, kada je izloženo padovima, povredama i ostalim, raznolikim posledicama svoje slabosti. Isto tako, postoje i nedaće koje dolaze spolja: takvi su ujedi pasa, otrovnih zveri i mesoždera, a takođe i zarazne epidemije, glad, zemljotresi, poplave, mrazevi, žege, starost, siromaštvo, zatočeništvo i sl. Nedaće izazivaju i nečisti duhovi s kojima vojujemo, prema rečima Apostola: oni motre na naše reči i dela, i na osnovu njih izvode zaključke o pomislima koje, sasvim prirodno, moraju biti slične rečima i delima. Taj zaključak demona je sasvim pravilan! Ako naš svojevoljni um ne bude, usled svog neverja, razgovarao sa kušačkim neprijateljskim prilozima, ako ne napusti savršenu nadu u Boga kakva mu i dolikuje i ako ne počne da rađa pomisli, onda za njim ne mogu slediti ni (protivne) reči, ni (protivna) dela. Ti si, međutim, rekao da nesreće svake vrste sustižu paloga srazmerno njegovoj krivici, privodeći nas ka poznanju pravde Božije. Ukaži nam i na uzroke nedaća, da bismo na taj način poverovali da smo uistinu krivi za nedaće koje nam se događaju i da smo dužni da ih trpeljivo podnosimo. Strahujemo da po odluci zagrobnog suda koji nas očekuje ne budemo izloženi teškim mukama, ne samo kao grešnici nego i kao oni, koji su odbili iscelenje.“
Odgovor: „Uzrok svake nedaće su naše pomisli. Mogao bih da kao uzrok navedem reči i dela, ali ovo ne prethodi pomislima, i zbog toga pomislima sve pripisujem. Pomisao prethodi, da bi zatim, posredstvom reči i dela, došlo do opštenja čoveka sa čovekom. Postoje dva vida opštenja: jedan potiče od zlobe, a drugi od ljubavi. Posredstvom opštenja, mi prihvatamo jedni druge, a da to i ne shvatamo. Za prihvatanjem neminovno slede nedaće, kao što kaže i Pismo: Kada jemčiš za prijatelja, daješ ruku neprijatelju (Pr 6,1). Svako podnosi nedaće koje ga sustignu, ne samo zbog sebe, nego i zbog bližnjeg – u onome, u čemu je bližnjeg prihvatio na sebe.
Prihvatanje usled zlobe je nevoljno. Ono se izvršava na sledeći način: onaj, koji nešto preotme od bližnjeg, prima na sebe njegova iskušenja, iako on to neće; takođe i klevetnik (prima na sebe iskušenja) oklevetanoga, zelenaš (prima iskušenja) oštećenoga, mučitelj (prima iskušenja) mučenoga, klevetnik (prima iskušenja) oklevetanoga, a prezrivi – (prima iskušenja) prezrenoga. Da ne bismo nabrajali svako dejstvo pojedinačno – onaj koji vređa prihvata iskušenja uvređenoga, koja su srazmerna uvredi. 0 tome svedoči božanstveno Pismo: Pravednik se izbavlja iz nevolje, a bezbožnik dolazi na njegovo mjesto (Prp,8), Ko jamu kopa, u nju će pasti; i ko kamen valja, na njega će se prevaliti (Pr26,27) i Unedraulazi svaka nepravda, ali je od Gospoda sve pravedno (Pr 16,33). Ako pak, kako kaže Apostol, naša nepravda objavljuje Božiju pravednost u našim odnosima jednih prema drugima, šta ćemo reći? Zar je Bog nepravedan kada pokazuje gnjev (Rim 3,5), ne samo u nedaćama koje nas urazumljuju, nego i u nedaćama koje nerazumno i surovo ustaju protiv nas?“
„Prihvatanje bližnjeg na sebe predao nam je Gospod Isus. On je izvršio to prihvatanje jer je, kao prvo, iscelio naše duševne slabosti, a zatim iscijelio i svaku bolest i svaku nemoć (Mt 9,35), uzimajući na Sebe grijehe svijeta (Jn 1,29) I obnavljajući čistu prirodu u onima, koji su Mu iskreno poverovali, izbavljajući ih od smrti, predajući im istinsko bogopoznanje, poučavajući ih pobožnosti, učeći ih rečju i primerom da smo zbog ljubavi dužni da sve do smrti podnosimo stradanja. Osim toga, učinio nas je i pričasnicima Duha, i Njegovim posredstvom podario nam trpljenje i ona blaga, kakva oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođoše (1 Kor 2,9). On je radi nas prihvatio iskušenja: sramoćenje, izrugivanje, okove, izdaju, šamare, napajanje octom i žuči, prikivanje klinovima, raspeće, probadanje kopljem. Na taj način je, prisajedinivši nam se telom i duhom,i prihvativši na Sebe da radi nas postrada, On takvo prihvatanje (bližnjeg) predao kao zakon apostolima i Svojim učenicima, a pre njih prorocima, praocima i patrijarsima, naučivši ove druge Duhom Svetim, a one prve Svojom svesvetim očovečenjem (ovaploćenjem). Obznanjujući to prihvatanje, On je rekao: Ne bojte se, Ja sam pobijedio svijet (Jn16,33), Ja posvećujem Sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom (Jn 17,19) i Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn 15,13). Na toj osnovi je Sveti Pavle, podražavajući Gospoda, o sebi rekao: Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome tijelu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za tijelo Njegovo, koje je Crkva (Kol 1,24). Apostol je u tim rečima izobrazio tajanstveno prihvatanje usled ljubavi. Hoćeš li jasnije da poznaš, kako su se svi apostoli i mišlju, i rečju i delom prisajedinili nama i, usled takvog opštenja, nas radi prihvatili iskušenja? U zajednicu (u opštenje) sa nama stupili su mišlju ponudivši nam Pisma, objašnjavajući nam tajanstveno značenje proroštava, savetujući nas da poverujemo Hristu kao Spasitelju i da Mu služimo kao Sinu Božijem po prirodi, potvrđujući propoved zadivljujućim znamenjima, moleći se za nas, prolivajući suze i čineći sve ono, što treba da čine oni, čija je misao ozarena istinom. Stupili su u tu zajednicu (u to opštenje) i rečju, moleći nas, preteći nam, poučavajući nas, razobličujući i ukazujući na sramotu našeg maloverja i neznanja, objašnjavajući reči Pisma o značenju vremena, ispovedajući Hrista i propovedajući da je On nas radi bio raspet, da je On ovaploćeni Logos Božiji i da je ovaploćeni Logos jedna, a ne dve ličnosti, iako se ispoveda u dvema prirodama, sjedinjenim nerazdeljivo i nesliveno, zaustavljajući krivoverje i pregrađujući mu put u svakom vremenu, mestu i delu, ne saglašavajući se s lažima, udaljavajući se od onih, što se hvale po telu, ne obitavajući uz slavoljubive, ne plašeći se razmetljivih, unižavajući licemerne, prihvatajući smirene, usvajajući bogobojažljive i učeći i nas takvom ponašanju. Oni su nam se prisajedinili i delom, budući izloženi progonima, sramoćenju, lišavanjima, patnjama, zlodelima, utamničenju, nasilnoj smrti i ostalim stradanjima koja su nas radi pretrpeli. Stupivši u zajednicu (u opštenje) sa nama, oni su prihvatili i naša iskušenja. Ako li se mučimo, kažu oni, za vašu je utjehu i spasenje…, ako li se utješavamo, za vašu je utjehu i spasenje (2Kop1,6), primivši taj zakon od Gospoda, Koji je rekao: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj (dušu svoju) položi za prijatelje svoje (Jn 15,13). Ako je Gospod dušu Svoju položio za nas, kažu oni, onda smo i mi dužni polagati život (dušu) za braću (l Jn 3,16), a takođe i: Nosite bremena jedan druMa, i tako ispunite zakon Hristov (Gal6,2). Poznavši da postoje dva vida opštenja među ljudima, i da za njima sledi dvojako prihvatanje, jedno nevoljno a drugo po ljubavi, nećemo biti radoznali kad nas sustignu iskušenja, niti ćemo iscrpno ispitivati svojstva prihvatanja, tj. kako je, kada i kroz koga došlo iskušenje: jedino je Bogu svojstveno da zna saglasnost svakoga od njih (svakog iskušenja) sa krivicom, određivanje njegovog vremena i usmeravanje vascele tvari ka sadejstvovanju dopuštenom iskušenju.[17] Naša jedina obaveza je da verujemo pravdi Božijoj, da znamo da su se sve nedaće, koje su nam se dogodile protivno našoj volji, dogodile ili usled ljubavi ili usled ogrehovljenosti i da smo stoga dužni da iskušenja podnosimo s trpljenjem, ne odbacujući ih i ne protiveći im se, kako na taj način ne bismo svojim gresima dodali i novi greh. Braćo, prevashodno vas molim da obratite pažnju na ono što je rečeno i da se mi, koji smo zbog naših reči izloženi iskušenju, ne bismo besplodno izlagali, da ne bismo zaboravili rečeno i prihvatili ga bez dolične usrdnosti. Zaborav su vrata hladnoće (uninija, čamotinje) srca, dok je i jednom i drugom majka – neverje.“
Braća su na to odgovorila: „Oče, budi spokojan u pogledu pouke koju si nam izložio. Ubeđeni svedočenjima Pisma, sa verom smo slušali kazivanje o tome, da se bez volje Božije nijedna nevoljna patnja ne može dotaći čoveka iako mi, usled svoje ograničenosti, ne razumemo niti tajanstveni sticaj okolnosti, niti vreme koje je određeno za dopušteno iskušenje.“[18]
„Poslušaj, slovesna dušo, saučesnice u mom životu!“ – Ovu pouku duši prepodobni Marko polaže u usta njenog uma: „Nameravam da ti kazujem o tajni, koja se odnosi i na mene, i na tebe. Ja sam tu tajnu razumeo ne zato što sam se očistio od strasti, nego zato što sam se, po blagodati Božijoj, malo uspokojio od njihovog dejstva. Pouzdano sam saznao, dušo, da sam ja, isto kao i ti, izloživši se protivprirodnom dejstvovanju, neznanjem privučen u zabludu, optužujući druge za svoja sagrešenja i pogrešno pretpostavljajući da se zloba nalazi izvan nas. Usled takvog, pogrešnog gledišta, ponekad optužujemo Adama, ponekad satanu, a ponekad i ljude s kojima opštimo. Usled toga stupamo u raznolike ratovei, smatrajući da vojujemo protiv drugih, vojujemo protiv samih sebe. Braneći se jedni od drugih, mi, zapravo, jedni druge napadamo; smatrajući da sebi dobro činimo, mučimo se slično đavoimanima; podnosimo napore i izloženi smo pokudama koje za nas pravedno bivaju beskorisne, budući da su posledice nepravilnog raspoloženja. Mislimo da ljubimo zapovesti, ali smo usled svog samoobmanjivanja zamrzeli načela na kojima se zasniva njihovo izvršenje. Sada pouzdano znam da nas nikakva vlast ne privlači nepravedno ni ka dobru ni ka zlu, i da nas nakon našeg Krštenja i Bog i đavo podstiču da bi nas pravedno prisvojili za sebe, saglasno tome kakvo je usmerenje dobio naš život nakon Krštenja i kome smo se svojevoljno potčinili.“
„Postoje dva vida priloga kojima nas svet obmanjuje ukoliko ih blagovremeno ne uočimo: to su ljudska pohvala i ugađanje telu. Kada nam se približe bez naše prethodne saglasnosti, ne pripadaju ni zlobi ni vrlini, i služe samo za razobličenje naše volje, odnosno za otkrivanje njenih sklonosti. Gospodu je ugodno da trpimo uvrede i da živimo u oskudici i podvigu; đavo, međutim, želi ono što je tome protivno. Ukoliko se naslađujemo ljudskim pohvalama i ugađanjem telu, onda je očigledno da smo neposlušni Gospodu i da se priklanjamo duhu slastoljublja. Ukoliko se ne naslađujemo ljudskim pohvalama i ugađanjem telu, očigledno je da se priklanjamo Bogu i da smo prihvatili tesan put. Zbog toga je ovim varljivim prilozima i dopušteno da dejstvuju na čoveka, kako bi oni, koji ljube zapovest i koji su joj naklonjeni, priklonili svoju volju ka Hristu i da bi Hristos, našavši ulaz u njihove duše, njihove umove naučio istini. Slično tome, isto shvati i za ono suprotno. Oni, koji ljube ljudsku slavu i ugađanje telu otvaraju ulaz đavolu, koji je na taj način našao sebi svojstven ulaz i slobodno uvodi zlo, ne prestajući da ga umnožava onoliko, koliko se naslađujemo pomislima kakve nam je on nametnuo. On tako postupa sve dotle, dok mi iskrenog srca ne omrznemo dva gorepomenuta vida priloga. Međutim, mi ih ljubimo i zbog njih ne samo da izdajemo vrlinu, nego ih, zavisno od okolnosti, i menjamo jedan za drugi: ponekad prisiljavamo telo na lišavanja i na podvige, ali sa ciljem da steknemo slavu među ljudima. Ponekad se pokoravamo ljudskim uvredama da bismo udovoljili svom slastoljublju, a ponekad napuštamo svaku brigu o njima, težeći da zadobijemo one vidove svetoljublja kojima se hrane i jačaju slavoljublje i slastoljublje. Kao sredstvo za njihovo pothranjivanje i jačanje služi srebroljublje koje je, prema rečima božanstvenog Pisma, korijen sviju zala (1 Tim 6,10).“
„Ti ćeš mi, dušo, neminovno prigovoriti da mi ne sabiramo zlato i da nemamo nikakav imetak. Međutim, ja ću ti reći da ni zlato ni imetak nisu štetni sami po sebi, ali da je štetna njihova zloupotreba i njihovo korišćenje po pristrašću. Neki, koji su bili bogati bez strasti prema bogatstvu, ugodili su Bogu. Takav je bio Sveti Avraam, takvi su bili pravedni Jov i David. Naprotiv, neki od nas su i bez bogatstva, a posredstvom ništavnih sitnica, u sebi odgajili strast koristoljublja. Na taj način smo postali gori od onih, koji poseduju veliko bogatstvo; napustivši život koji se u svakom pogledu mora sastojati od lišavanja i podviga, u raznim prilikama lukavo sebi dopuštamo da se naslađujemo. Mislimo da tobože delujemo skriveno od Boga; kloneći se srebroljublja, ne klonimo se slastoljublja; ne sabiramo zlato, ali sakupljamo nevažne sitnice; odričemo se starešinskih činova i vlasti, ali zato svim sredstvima nastojimo da ulovimo slavu i pohvalu; napustili smo imetak, ali nismo napustili naslade, za koje nam imetak daje potrebna sredstva. Neki od nas se odriču i naslade, ali u pogrešnom razumevanju, ne udaljivši se od prekomernosti štetnih za spasenje duše, nego tobože gnušajući se dobrih stvorenja Božijih i misleći da sledimo reči Pisma: Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! (Kol 2,21).
Dušo! Kada budeš slušala o prestupu Adama i Eve, razumi ga na ovaj način: u početku su mu bili izloženi samo oni; sada smo mu u duhu izloženi i mi, ja i ti. A sve ovo njima se događaše za primjer, a napisa se za pouku nama, na koje dođe svršetak vijekova (1Kop 10,11). Razmotri ono što sledi! Preporodivši se Krštenjem i nalazeći se u raju Crkve, prekršili smo zapovest svog Preporoditelja. Na koji način? Gospod je zapovedio da ljubimo sve jednoverne i da, posredstvom trpljenja, okusimo plod koji ona (ljubav) donose, govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu (Post2,1b). Mi smo, međutim, sledeći pomisli zmije, zavoleli jedne kao dobre, a druge omrznuli kao zle. U tome se i sastoji okušanje sa drveta poznanja dobra i zla. Okusivši od njega, mi umiremo duhom, ali ne zato što je Bog stvorio smrt, nego zato što se ona sama od sebe pojavljuje u čoveku koji je omrznuo bližnjeg. Bog nije smrt stvorio, niti se raduje propasti živih (Prem 1,13-[19]). Njega ne pokreće strast gneva, On ne izmišlja načine za kažnjavanje grešnika, ne menja se u skladu sa dostojanstvom svakoga, nego je sve premudrošću stvorio (Ps 103,24), predodredivši da svemu bude suđeno po duhovnom zakonu. Iz tog razloga, On Adamu i Evi nije rekao: U onaj dan, u koji okusite zabranjeni plod, Ja ću vas pogubiti nego im je, upozoravajući ih i utvrđujući, nagovestio zakon pravde, rekavši: U onaj dan, u koji okusite od njega, smrću ćete umreti (Post2,17). Uopšte, Bog je ustanovio da za svakim delom, bilo da je ono dobro ili zlo, sledi prirodna i odgovarajuća plata. Nagrada se ne izmišlja u svakom pojedinačnom slučaju, kako to misle neki, koji ne poznaju duhovni zakon. Budući da ga delimično poznajemo, moramo biti ubeđeni u to da će i nas, koji smo nekoga od bližnjih omrznuli kao zlog, Bog odbaciti kao zle. Ne prihvatajući pokajanje od bližnjeg kao od grešnika, i sami ćemo biti odbačeni kao grešnici. Ako bližnjem ne oprostimo njegova sagrešenja, ni mi nećemo dobiti oproštaj. Objavljujući taj zakon, Zakonodavac Hristos je rekao: Ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se (Lk 6,37). Taj zakon je poznavao i Sveti Pavle koji je rekao, ne dodavši nikakav prigovor: Sudeći drugome, sebe osuđuješ (Rim2,1). Taj zakon je poznavao i prorok, koji je vapio Bogu: Ti ćeš uzvratiti svakome po delima njegovim (Ps 61,13). Drugi prorok je govorio u ime Božije: Moja je osveta i plata, kaže Gospod (Ponz 32,35). Zašto bismo nabrajali Pisma, kad se u vascelom božanstvenom Pismu, i Starom i Novom, a posebno kod Psalmopojca, jasno izlaže taj zakon, da bismo mi, poznavši njegovo duhovno značenje i tajanstveni ustav, strepeli prilikom svakog slučaja odstupanja od njega i trudili se da braću ljubimo ne samo rečima nego i srcem? Taj zakon nije zakon Mojsijev, koji sudi samo vidljivom. To je duhovni zakon, kojim se razotkriva i ono tajno (nevidljivo). I Mojsijev zakon je dat od Boga, ali samo za izvesno, određeno vreme. On je dopunjen duhovnim zakonom, odnosno blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je rekao: Nisam došao da ukinem Zakon… nego da ga ispunim (Mt5,17). Na toj osnovi dolikuje da u svakom delu, jednom rekavši ono što je potrebno, ne nastavljamo da prigovaramo nego da oprostimo onom, koji nas je uvredio, ma kakva da je ta uvreda, pravedna ili nepravedna. Moramo znati da je nagrada za oproštaj uvrede veća od nagrade za svaku drugu vrlinu. Usled greha koji vlada nad nama i koji je dopustio pređašnji način života, nismo u stanju da slobodno nastavimo prema predloženom usmerenju. Zbog toga se moramo moliti Bogu, i molitvi pridružiti bdenje i ostale podvige i lišavanja, kako bi nas Bog udostojio Svoje milosti i kako bismo zadobili takvu silu. O, ljubljena dušo! U svako vreme, na svakom mestu i u svakom delu čvrsto ćemo se pridržavati jednog cilja. Onda kada budemo podnosili ljudske uvrede, radovaćemo se umesto da jadikujemo; međutim, nećemo se radovati prosto i nerazumno, nego zato što nam se kroz opraštanje bližnjem ukazuje povoljna prilika da zadobijemo oproštaj svojih grehova. U tome se sadrži poznanje (razumevanje) istine. Ono je sveobuhvatnije od svakog drugog znanja. Na osnovu njega možemo da se molimo Bogu, pouzdano znajući da ćemo biti uslišeni. Ono je plod vere i dokaz verovanja u Hrista; posredstvom njega možemo da uzmemo svoj krst i da krenemo za Hristom; ono je roditelj prvih i velikih zapovesti, i posredstvom njega možemo svim srcem da ljubimo Boga, i da bližnjeg ljubimo kao same sebe. Da bismo ga zadobili, moramo prihvatiti post, bdenje i ostale podvige i lišavanja. Time će se otvoriti naše srce i naše unutrašnje raspoloženje, primiće ga u sebe i više ga neće izbaciti odatle. Opraštajući bližnjem njegova sagrešenja, u sebi ćemo tada osetiti dejstvovanje blagodati, koja nam je tajinstveno data na Svetom Krštenju. Ona u nama više neće dejstvovati neprimetno nego sasvim otvoreno i osetno.“
„Toj vrlini se suprotstavljaju dve strasti: slavoljublje i slastoljublje. Njih najpre treba da se odreknemo u svom duhu, i tada ćemo zadobiti ovu vrlinu. Dušo! Ako se svojevoljno predaš ovim dvema strastima, nikoga ne optužuj: niti Adama, niti satanu, niti druge ljude, nego stupi u borbu sa svojom voljom i ne zanemaruj tu borbu Ona je unutrašnja i međusobna. U njoj se ne borimo sa svojom braćom, nego sa samima sobom. U njoj imamo jednog Saborca, koji je nepobediv i od kojeg se ništa ne može sakriti. Taj Saborac je Hristos, Koji je Svetim Krštenjem tajinstveno usađen u nas. Ukoliko, saglasno svojim snagama, očuvamo Njegove zapovesti, On će nas ukrepiti. Protiv nas se, kao što sam već rekao, bore sklonost ka nasladi kojom je zaraženo naše telo, i slavoljublje, koje gospodari i nad tobom i nada mnom. Te dve strasti su prelestile Evu i obmanule Adama: slastoljubljem je drvo predstavljeno kao dobro za jelo, prekrasno i drago radi znanja, dok je slavoljublje izgovorilo: Postaćete kao bogovi i znaćete šta je dobro a šta zlo (Post 3,56). Uvidevši da su nagi, Prvostvoreni, Adam i Eva, zastideli su se jedno drugoga. Tako se i mi, izgubivši u duhu neporočnost nezlobivosti, u svojim savestima stidimo jedni drugih. Tada sebi šijemo odeću od smokvinog lišća, oblačimo se u prazne reči i u lažna opravdanja. Kao suprotnost mekoj odeći od lišća, Gospod nam je pripremio grubu odeću od koža, koja označava podvižnički život, i rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk 21,19). On nam prenosi pouku, kakva odgovara datoj odeći: Koji sačuva dušu svoju (život svoj) – u zlopamćenju ili u nekom drugom grehu, izgubiće je, a koji izgubi dušu svoju (život svoj mene radi), ne dopustivši joj ni zlopamćenje ni bilo koji drugi greh, sačuvaće je za život večni (Mt10,39).[20]
 
Izvod iz žitija Svetog Andreja, Hrista radi jurodivog
 
Jednom je Sveti Andrej prolazio kroz mnoštvo naroda na tržnici, nedaleko od kule koju je podigao Sveti Ravnoapostolni car Konstantin. Tu je bila i neka žena po imenu Varvara. Ona je dejstvovanjem Svetoga Duha dospela u istupljenje i videla da blaženi Andrej meću mnoštvom naroda korača u vidu blistavog ognjenog stuba. Neki su ga gurali, neki udarali, a mnogi su, gledajući ga, govorili: „Ovaj čovek nije pri sebi! Sišao je s uma! Ni svojim neprijateljima ne bismo poželeli da dođu u takav položaj!“ Iza Andreja su koračali demoni u vidu crnih Etiopljana i jedan drugome govorili: „Ne dao Bog da se još jedan ovakav pojavi na zemlji! Niko naša srca nije spalio tako kao ovaj, koji se pretvara da je bezuman jer ne želi da služi svog gospodara. On se sada podsmeva celom svetu!“ Varvara je videla da Etiopljani stavljaju neke znakove na one, koji su udarali svetoga i da međusobno govore: „U svakom slučaju, neka nam posluži kao uteha to što ga nemilosrdno tuku. Oni, koji bez ikakvog razloga tuku ugodnika Božijeg, biće zbog toga osuđeni u smrtnom času, i za njih nema spasenja!“ Kada je to čuo, blaženi se dejstvovanjem Duha Božijeg ustremio na njih kao plamen i strašnom silom razvejao znakove koje su stavili demoni. Pri tom im je preteći govorio: „Vi nemate prava da stavljate znakove na one, koji biju mene! Ja se molim Vladiki da im udarce, koje mi zadaju, ne upiše u greh! Oni tako postupaju usled neznanja, i zbog njihovog neznanja biće im oprošteno!“ Kada je sveti ovo izgovorio, nebo se otvorilo kao što se otvaraju vrata i iz njega je prema svetome poletelo mnoštvo prekrasnih lastavica. Među njima je bio i snežnobeli golub, koji je u kljunu nosio zlatan maslinov list. On se svetome obratio ljudskim glasom: „Primi ovaj list, koji ti je Gospod Svedržitelj poslao iz raja kao znamenje blagodati Božije, jer si milostiv i čovekoljubiv kao što je milostiv i čovekoljubiv i Sam Gospod. On će te proslaviti i uveličati milost Svoju nad tobom, jer i ti opraštaš i ljubiš one koji te biju, moleći se da im taj greh bude oprošten.“ Kad je to izgovorio, golub je sleteo na glavu svetoga. Gledajući to, blažena žena se zadivila i, došavši sebi nakon viđenja, pomislila: „Koliko svetiljki Bog ima na zemlji, a niko za njih ne zna!“ Varvara je nekoliko puta pokušala da i drugima prepriča svoje viđenje, ali joj je sila Božija to zabranila. Nakon toga, Sv. Andrej ju je sreo u gradu i rekao: „Varvara, čuvaj moJU tajnu i nikome ne kazuj o onome što si videla sve dotle, dok ne irođem kroz mesto šatora gueml, do doma Božijeg (Ps41,5)“ Ona mu je na to odgovorila: „Svetiljko i ugodniče Božiji! Dogodilo se da sam nameravala da ispričam, ali mi je to zabranila nevidljiva sila Božija!“[21]
 
Izvodi iz Lestvice Svetog Jovana Lestvičnika[22]
 
Iz Kratkog pregleda (prethodnih) pouka[23]
 
„Čvrsta vera je majka odricanja. Nepokolebljiva nada predstavlja vrata kroz koja u čoveka ulazi nepristrašće. Ljubav Božija je uzrok tuđinovanja. Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na žuč i ocat Gospoda i Boga. Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude. Protivnik rđavih i sramnih misli jeste skrušenost (srca). Usrdna molitva je propast za uninije. Sećanje na sud Božiji rađa revnost.“
„Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost (milosrđe) i dobrovoljno sirotovanje (nestjažateljnost) ugušuju tugu.“
„Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine; no, ako živiš u zajednici, trpi poniženje.“
„Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, izazvane oskudicom i lišavanjem, a nevidljivu Onaj Koji je odveka nevidljiv.“
„Uništitelj čulnih (telesnih, veštastvenih) zmija je jelen, a smirenje onih mislenih (duhovnih)“
„Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ako ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.“
„Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji ugađa svom telu ne može popeti na nebo.“
„Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone.“
„Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um.“
„Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.“
„Gvožđe se i protiv svoje volje pokorava magnetu; slično tome, grešne navike i utisci, koji su se pretvorili u osobine, zlostavljaju one što su se njima zarazili.“
„Kao što se pritešnjena voda penje uvis, tako često i duša, pritisnuta nesrećom, kroz pokajanje uzlazi Bogu i spasava se.“
„Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.“
„Kao što se lopovi ne usuđuju lako da doću na mesto gde vide da leži carsko oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao stražu, postavio molitvu.“
„Kao što vatra ne proizvodi sneg, tako ni čovek koji ište zemaljsku slavu neće primiti nebesku.“
„Kao što bez oružja nije moguće uništavati divlje zveri, tako se ni bez smirenja ne može steći bezgnevlje.“
„Kao što se oni, koji se penju trulim lestvama, izlažu opasnosti da padnu i da se slome, tako su i svaka čast, i slava, i vlast suprotni smirenoumlju.“
„Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.“
„Kao što slova u nedostatku vode brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.“
„Ko ima slabo telo a učinio je teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što je ovome svojstveno. Za njega ne postoji drugi put ka spasenju.“
„Kao što nema opravdanog razloga da čovek digne na sebe ruku samo zato što ima vrućicu, tako ni do poslednjeg izdisaja ne treba očajavati.“
„Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.“
„Kao što car ne otpušta iz vojske vojnika koji u ratu zadobije teške rane po licu već ga, štaviše, unapređuje, tako i monaha koji trpi velike nevolje od demona nebeski Car uvenčava slavom.“
 
Iz 26. pouke (rasuđivanje o pomislima, strastima i vrlinama):
 
„Kad vidimo nekoga od naših podvižnika gde pati od neke telesne bolesti, ne bi trebalo da sa zlobom pitamo za uzrok njegove boljke. Bolje da ga primimo sa prostodušnom i iskrenom ljubavlju, kao da je deo našeg tela, i kao vojnika ranjenog u borbi.“
„Ima bolesti koje se dobiju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih bolesti koje treba da slome naš ponos.“
„Naš dobri, svedobri Vladika i Gospod, kad vidi da je neko veoma len prema podvigu, smiruje njegovo telo bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje od rđavih pomisli i strasti.“
„Duševno nemoćni ljudi treba da u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima vide brigu koju Gospod vodi o njima. Savršeni će to videti u dolasku Duha i u umnožavanju blagodatnih darova.“
 
Iz 25. pouke (o smirenoumlju):
 
Između pokajanja (dakako, stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji takva razlika i deoba kakva je između kvasca, brašna i hleba. Pravim pokajanjem duša se satire i mršavi, i nekako spaja i tako reći meša sa Bogom, uz pomoć vode iskrenog plača. A kada se od njega (plača) raspali oganj Gospodnji, nastaje i dobija se hleb blažene smirenosti, beskvasan i nenarastao.“
„Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade (trojice) jeste potpuno radosno podnošenje ponižavanja, kada ga duša raširenih ruku prima i grli kao lek koji leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo je uništenje svake ljutine, a sa tim – umerenost. A treći i najlepši stepen jeste iskreno nepoverenje u sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.“
„U onome, ko je zadobio smirenje, nema ni traga mržnje, ni senke raspravljanja, ni najmanje vonje nepokorstva.“
„Ko je sa smirenošću sklopio (duhovni) brak, taj je blag, prijatan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da posluša, netužan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju (poniženju) našem spomenu nas Gospod… i izbavi nas od neprijatelja naših (Ps 135,23-24), od strasti i od prljavština naših.“
„Znaj, dragi, da doline umnožiše pšenicu (v.Ps 64,14) i da se pune plodom duhovnim u sebi. Dolina, to je smirena duša koja posred planina – muka i vrlina – ostaje nenadmena i nepomična. Nisam postio, nisam bdeo, nisam ležao na zemlji nego sam se smirio (ponizio), i odmah me spase Gospod (Ps114,b). Pokajanje vaskrsava palog, a plač kuca u nebeske dveri. Prepodobna smernost ih, međutim, otvara.“
„Jedna je stvar – uznositi se, a druga – ne uznositi se, nešto treće je – smirivati se. Prvi sudi po ceo dan. Drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje. A treći, mada nevin, uvek osuđuje samoga sebe.“
„Ne treba da prestanemo da ispitujemo sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas, pomoć Božija je blizu.“
„Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda i odista smatraju sebe takvima. Međutim, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.“
„Ko hita tihome pristaništu smirenoumlja, neka ne prestaje da čini sve što može, neka se prisiljava na razne načine – rečima, mislima, zaključcima, ispitivanjem i istraživanjem, celokupnim podvigom i radom, tvoreći molbe i molitve, razmišljajući i premišljajući – dokle god se uz Božiju pomoć i sa najnižim i najprezrenijim podvizima lađica njegove duše ne izbavi od večno burnoga mora gordosti.“
„Neki ljudi, radi smirenoumlja, do same smrti drže pred očima svoje nekadašnje grehe, iako su za njih dobili oproštaj, šamarajući tom uspomenom sujetnu uobraženost. Drugi pak, razmišljajući o stradanju Hristovom, smatraju sebe večnim dužnicima. Neki, opet, preziru sebe zbog svakodnevnih nedostataka. A drugi, po iskušenjima, bolestima i padovima koji im se dogode, usvojiše majku darova (smirenoumlje). Ima i takvih (da li ih ima i sada, ne znam reći), koji se utoliko više smiruju ukoliko ih Bog više dariva, smatrajući sebe nedostojnim takvoga bogatstva i ostaju u takvom uverenju kao da svakoga dana samo uvećavaju svoj dug pred Bogom.“
„Kad nekoga vidiš, ili za nekoga čuješ, da je za svega nekoliko godina dostigao najviši stupanj bestrašća, shvati da je takav čovek išao ne nekim drugim, već ovim blaženim kratkim putem.“
,Ne nama, Gospode, ne nama – čuo sam nekoga gde kaže u dubini moje duše – nego Imenu Tvome daj slavu (Ps 113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku; on je znao da pohvala ne može a da joj ne naškodi. O Tebi je pohvala moja, u crkvi velikoj (Ps 21,26), to jest u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvale.“
„Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste da se njegove grane pružaju uvis onda kada je ono bez ploda. A kada se savijaju, to znači da će uskoro biti i ploda.“
„Ptice se boje i samog pogleda na jastreba, a podvižnici smernosti – i najmanjeg prizvuka prepirke.“
 
Iz 24. pouke (o krotosti):
 
„Krotost je nepromenljivo stanje duha, istovetno u poniženju kao i u počasti.“
„Krotost se sastoji u tome da se bez uzbuđenja, iskreno molimo za bližnjega, čak i kad nas on vređa.“
„Krotost je stena koja se uzdiže iznad mora jarosti, o koju se razbijaju svi valovi što naleću na nju a sama ostaje nepokolebljiva.“
„Krotost je potpora trpljenja, vrata ili, bolje rečeno, majka ljubavi, podloga rasuđivanju.“
„Naučiće (Gospod) krotke putevima Svojim (Ps24,9). Ona je posrednik oproštaja, smelost u molitvi, obitalište Duha Svetoga. Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i tihog (Is 66,2)?“
„U srcima krotkih ljudi počiva Gospod, a nemirna duša je sedište đavola.“
„Krotki će naslijediti zemlju (Mt5,5), štaviše, zavladaće zemljom, srcem. A ljudi koji se stalno ljute biće istrebljeni iz zemlje svoje.“
„Krotka duša je presto prostote, a gnevljiv um – tvorac zloće.“
„Prava duša je drug smirenosti, a lukava – robinja gordosti.“
„Duše krotkih ljudi ispuniće se poznanjem istine, a gnevljiv um živi u mraku i neznanju.“
„Prostota je jednoobrazno stanje duše, u kome se ona ne može pokrenuti nikakvim zloumljem.“
„Zloća je demonska veština (bolje reći – nakaznost), koja je izgubila istinu, a misli da to sakrije od mnogih.“
„Bezazlenost je vedro raspoloženje duše, slobodno od svake lukave misli.“
„Iskrenost je neizveštačeni razum, iskreno ponašanje i prirodna, nepripremljena reč.“
„Lukavstvo je nešto suprotno iskrenosti; to je obmanuti razum, samozavaravanje Promislom Božijim, lažno zaklinjanje, dvosmisleno izražavanje, prikrivanje stvarnih osećanja, bezdan prevare, sračunata laž, gordost koja je postala sastavni deo prirode, protivnik smirenosti, glumljenje pokajanja, bežanje od plača, neprijatelj ispovedanja, uporna svojeglavost, vinovnik padova, prepreka podizanju, pritvorni osmeh pri podnošenju uvreda, nerazumna seta, pritvorna pobožnost, demonski život.“
„Kao što se Bog naziva Ljubavlju, tako se naziva i Pravdom. Zato premudri Solomon u Pesmi nad pesmama kaže čistom srcu: Pravda te zavole (Pnp 1,3). A i otac njegov: Dobar je i pravedan Gospod (Ps24,8). O onima, pak, što nose isto ime kao On, kaže da se spasavaju, jer veli: Onoga Koji spasava prave srcem (Ps7,11). I opet: Lice Njegovo vide i poseti pravdu duša ljudskih (Ps10,7).“
„Svi mi, koji bismo hteli da privučemo Gospoda k sebi, priđimo Mu prirodno, kao učenici učitelju, prosto i neizveštačeno, jednostavno i iskreno. Budući jednostavan i nesložen, On hoće da duše koje Mu prilaze budu jednostavne i nepokvarene. Jednostavnost je svagda sjedinjena sa smirenjem.“
 
Iz 22. pouke (o mnogolikom slavoljublju):
 
„Sujetan čovek je hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.“
„Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, istrebljivač umilenja, rušilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale obmanjuju vas, veli prorok (Is 3,12).“
„Niko ne zna šta je u čoveku osim duha čovekovog (v. l Kor2,n). Zato, neka se postide i zaneme oni koji bi hteli da nas hvale u lice.“
„Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, tada pokaži koliko ga voliš i pohvali ga!“
„Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još je veća stvar otresti se pohvale demonske.“
„Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugog čoveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.“
„Ne obraćaj pažnju na slavoljubivu pomisao kad u tebi izaziva želju da postaneš episkop, ili iguman, ili učitelj. Teško je oterati psa od tezge na kojoj se prodaje meso.“
„Slavoljublje dovodi čoveka do gordosti kad ga pretpostavljaju drugome, a do zlopamćenja kad ga preziru.“
„Slavoljublje često biva uzrokom sramote umesto časti, jer ono svojim razjarenim učenicima nanosi veliku sramotu.“
„Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti. Onaj ko oseti tu slavu, preziraće svaku slavu zemaljsku. Čudio bih se, naime, kad bi neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.“
„Nemoj slušati isprazno slavoljublje koje ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi slušalaca. Kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi (Mt 16,26)? Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju kao smireno i iskreno ponašanje i reč.“
„Ima slave koja od Gospoda dolazi: Proslaviću one koji Mene proslavljaju (1Car2,30). Ima slave koja je posledica đavolje prepredenosti: Teško vama, veli, kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk6,26)! Prvu ćeš jasno prepoznati kad na slavu ljudsku budeš gledao kao na nešto što škodi, kad se kloniš svakog lukavstva njenog i kriješ svoj bogougodni način života kud god krenuo. Drugu ćeš prepoznati kada svaku sitnicu činiš da te vide ljudi (Mt6,5).“
„Prljava taština nas uči da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela (Mt5,16).“
„Gospod često preobražava slavoljubive u neslavoljubive pomoću neke sramote koja ih zadesi.“
„Onaj koji se podiže, biće ponižen (Lk 14,11), svakako i ovde, još pre budućeg veka.“
„Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, tada se odmah treba setiti mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o nama ili čini za nas.“
„Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobije krila i uzleće u visinu. Tako i taština, kad se potpuno razvije, rađa gordost, taj koren i plod svakog zla.“
 
Iz 23. pouke (o bezglavoj gordosti)
 
„Početak je gordosti tamo gde se završava slavoljublje. Sredina, to je nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje svojih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru. A kraj, to je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje sopstvene snage, demonska narav.“
„Gde god se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.“
„Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.“
„Čovek gordoga srca želi da vlada. Zna se: on drugačije ne može – bolje reći neće – ni da propadne.“
„Gospod se protivi gordima (Jak4,6). Ko ih onda može pomilovati? Nečistje pred Gospodom svaki čovek ohola srca (Pr 16,5). Ko onda može takvoga očistiti?
„Ko ne trpi prekore, ispoljava strast. A ko ih prima, oslobađa se od lanaca kojima je bio okovan.“
„Gordost znači gubitak celokupnog duhovnog bogatstva, svega što se sa toliko znoja postiglo. Zavapiše i ne beše spasioca, svakako zato što su zavapili sa gordošću; ka Gospodu vikaše, i ne usliša ih, bez sumnje zbog toga što nisu odsecali uzroke onoga protiv čega se moljahu (Ps 17,42).“
„Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su svezali ruke i noge i koga su bacili u krajnju tamu, iako je već sedeo za svadbenom trpezom.“
„Ne budi ohol, zemljani stvore! Mnogi su svrgnuti s neba mada bejahu sveti i bestelesni.“
„Kad demon gordosti čvrsto zasedne u svojim služiteljima, tada im on (u snu ili na javi, u vidu svetog angela ili nekog mučenika) otkriva izvesne tajne ili daje prividnu blagodat, da bi se ti bednici prevarili i potpuno izgubili pamet.“
„Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik smirenoumlja.“
„U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama – nebeska viđenja.“
„Većina gordih ljudi (kako,ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.“
 
Iz 8. pouke (o bezgnevlju i krotosti)
 
„Kao što voda, kad se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti.“
„Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizilazi iz velikih podviga i obilnog znoja.“
„Krotost je nepokretno stanje duše, koje se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja ili da sluša pohvale.“
„Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac – nepokolebljivi mir, i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.“
„Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenljivo stanje naravi i rugoba duše.“
„Neki ljudi, skloni gnevu, ne brinu se o lečenju i iskorenjivanju ove strasti; oni, jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir 1,22)“
„Brzo kretanje jednog vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za čitav dan. Zato i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.“
„Prijatelji, ne bismo ni ovo smeli zaboraviti: lukavi demoni ponekad, u trenucima gneva, brzo odlaze od nas, da bismo prestali da vodimo računa o velikim strastima, kao da su male, te da bolest naša na kraju postane neizlečiva.“
„Kao što tvrd i neravan kamen, kada se tare i udara o drugo kamenje, gubi svoje neravnine, sve nepravilne i grube oblike svoje, i postaje gladak i okrugao, tako i duša, plahovita i gruba, opšteći i živeći sa drugim, isto tako grubim ljudima, postiže jedno od ovo dvoje: ili trpljenjem izleči svoju bolest, ili se povlači, i tako na pouzdan način saznaje svoju nemoć koja će joj se, kao u ogledalu, pokazati u njenom malodušnom bekstvu.“
„Srdit je čovek dobrovoljni padavičar, kome to prelazi u naviku, a ova ga onda i protiv njegove volje rastrže i zlostavlja.“
„Ništa nije toliko nedolično onima koji se kaju kao uzbuđenje gneva, jer obraćanje zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.“
„Ako je znak najdublje krotosti u tome, da se i u prisustvu onoga koji nas izaziva sačuva spokojstvo u srcu i ljubav prema tom čoveku, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se čovek potpuno sam sa sobom rečima i pokretima svađa i besni na onoga koji ga je uvredio.“
„Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas kao srditost.“
„Treba veliku pažnju da obratimo na ovu zmiju (na strast gneva), zato što njoj, kao i strasti telesnih prohteva, pomaže sama priroda.“
„Gnevljivi, kao vuk, često uznemirava čitavo stado i mnoge smirene duše unižava i vređa.“
„Opasno je uznemiravati oko našeg srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se to čini i rukama, onda je to već sasvim suprotno i tuđe monaškom, tom angelskom i božanskom životu.“
„Ako hoćeš, pa si čak i rešio da izvadiš trun iz oka drugog čoveka, nemoj da umesto lekarskog instrumenta upotrebiš gredu. Greda – to je teška reč i nedolično ponašanje, a lekarski instrument – to je blaga pouka i prekorevanje sjedinjeno sa dugotrpljenjem.“
„Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa gorčinom i bolom u duši. Sredina je biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu. Neka se raduje prvi, drugi neka srećan bude, a treći neka se veseli, blažen u Gospodu!“
 
Iz 9. pouke (o zlopamćenju):
 
„Onaj koji je savladao gnev uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i deca rađaju.“
„Onome koji je stekao ljubav postalo je tuđe da se gnevi, a onaj koji gaji u sebi neprijateljska osećanja zadaje sebi nepotrebne muke.“
„Trpeza ljubavi ruši mržnju, a čisti darovi omekšavaju dušu. Međutim, trpeza bez uzdržljivosti jeste majka drskosti, i kroz vratašca ljubavi uskače stomakougađanje.“
„Ako već hoćeš da budeš zlopamtiv, budi takav prema demonima. Ako hoćeš kome da budeš neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu više ugađaš, to nam više zla nanosi.“
„Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ne ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi za trpezu već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog njega kao zbog sebe samog.“
„Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje te izlaže silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.“
U drvetu, iznutra trulom, stvaraju se crvi. A u onima koji su samo prividno krotki i bezmolvni, krije se trajna srdžba.“
„Ko izbacuje gnev iz sebe nalazi oproštaj. A onaj koji se privija uz njega lišava se milosrđa Božijeg.“
„Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, čovek koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Oprostite to malo što su vam ljudi dužni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lkb,37)“
„Nepamćenje zla je znak pravoga pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtiv i misli da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.“
„Neka niko ne misli da je ova mračna strast beznačajna. Ona se često uvlači i u srca duhovnih ljudi.“
 
Iz 4. pouke
(o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti):
 
„Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost, jer po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje obradovaše dušu moju (Ps 93,19). U odgovarajuće vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Kolike si mi pokazao nevolje mnoge i zle, i povrativši se oživio si me, iz bezdana zemlje po mojemu padu opet si me izveo (Ps70,20-21).“
„Blago onome, koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati s mučenicima i slobodno će razgovarati s angelima.“
„Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zaslužio svaki prekor i porugu! Blago onome koji je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog učitelja u Gospodu, jer će stati s desne strane Raspetoga!“
„Ko odbacuje od sebe pravedan ili nepravedan ukor, taj odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.“
„Video sam u toj obitelji1 i takve poslušnike u Gospodu koji su same sebe vređali i ponižavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plaše poniženja.“
„Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da osetiš u sebi blaženi mir.“
„Usrdno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji tim lekom koji čisti od bluda, jer će se tada u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.“
„Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zaslađuje i sasvim iskoreni.“
„Revnosni treba najviše da paze na sebe, da ne bi zbog toga što osućuju površne bili više od njih osuđeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao što, živeći među onakvim ljudima, te ljude nije nikada osuđivao.“
„Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistoću, a med obično izaziva poremećaj žuči.“
„Kad nerazboritog monaha grde i osuđuju, on se oseća uvređenim i pokušava da odgovara ili, pak, odmah metaniše pred onim što ga grdi, i to ne iz smernosti, nego iz želje da prekrati grdnju. A ti, kada te tuku – ćuti, i primaj taj bol kao najbolje sredstvo da ti duša postane svetla i čista. Kad lekar prestane da te grdi, tada zatraži od njega oproštaj; on, možda, u ljutini ne bi primio tvoje kajanje.“
Sveti, duhonosni nastojatelj aleksandrijskog opštežića koje je opisao Sveti Jovan Lestvičnik, izlagao je ponižavajućim kaznama potčinjene monahe pa čak i one koji su veoma uznapredovali i starce. Time ih je čuvao od preuznošenja i omogućio im da dostignu najdublje smirenje. „Kakav je bio, uz pomoć Božiju, taj pastir duhovnih ovaca, takvog mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj čovek bejaše čestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, očevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre završetka bogosluženja. A ja, znajući da čovek nije kriv za ono za šta ga pastir bejaše optužio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzeh ekonoma u zaštitu. Međutim, mudrac mi reče: ‘I ja znam, oče! Ali, kao što bi bilo žalosno i nepravedno oteti hleb iz usta gladnom detetu, tako i vaspitač duša čini nepravdu i sebi i podvižniku kad mu ne pruža priliku da zadobije lovorov venac, a zna da u svakom trenutku on može zaslužiti taj venac podnošenjem uvreda, prezira, nipodaštavanja, podsmeha. Tb dovodi do trostruke i veoma značajne štete: prvo, sam nastojatelj se lišava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj je mogao da vrlinu jednoga upotrebi na korist ostalih, a to nije učinio; treće, i najteže, čak i oni koji izgledaju čvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme tobož kao dobrodeteljni (vrlinski), bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, često se lišavaju stečene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode poniženja čini da ona podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Božiji. Znajući za to, onaj veliki Apostol je pisao Timoteju: Nastoj i u vrijeme i u nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, utješi, sa svakom strpljivošću i poukom(2Tim4,2).’
A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujući onome istinskom putovođi na slabost našeg naraštaja, kao i na to da se zbog bezrazložnog kao i opravdanog prekorevanja pastira, možda, mnogi mogu odbiti od stada, taj mi čovek, pun mudrosti, reče: ‘Duša koja se Hrista radi ljubavlju i poverenjem vezala za pastira ne odstupa od njega do poslednje kapi krvi, naročito ako je njegovom pomoći izlečila rane, sećajući se onoga koji reče: Ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile… niti ikakva druga tvar neće nas moći odvojiti od ljubavi Hristove (v.Rim8,38-39). A ako se duša nije na takav način vezala, učvrstila i privila uz pastira, onda se ja čudim da takav čovek na tome mestu provodi vreme uzalud, vezan za pastira lažnom i prividnom pokornošću’ I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadržao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavršio, i prineo Hristu kao žrtvu bez mane.“
Ovde se mora primetiti da ponašanje bestrasnog čoveka, preispunjenog božanstvenom blagodaću, nikako ne može da posluži kao tačan obrazac koji će podražavati nastojatelji i učitelji čije je napredovanje sasvim umereno i koji se još bore sa strastima. Međutim, kratko razobličenje potčinjene braće, razborito ukazivanje na njihove nedostatke utemeljeno na reči Božijoj, uzdržavanje od štetnog i lukavog čovekougađanja i laskanja prilikom opštenja sa potčinjenima kao i iskrena ljubav prema njima, moraju doneti nesumnjivu, suštinsku korist i bratstvu i samom nastojatelju. Glavni cilj izvoda koje ovde donosimo sastoji se u pokazivanju i objašnjenju velike tajne Božije, skupocenog duhovnog blaga koje je skriveno i koje Promisao Božiji predaje u različitim nedaćama i poniženjima, kakva se služitelju Božijem dešavaju u vreme njegovog zemaljskog tuđinovanja.
„Jednom prilikom“, nastavlja da pripoveda Sveti Jovan Lestvičnik, „kad sam sedeo za trpezom sa velikim nastojateljem, nasloni on svoja sveta usta na moje uho i reče mi: ‘Hoćeš li da ti pokažem božansku mudrost u najdubljoj starosti?’ I kad sam ga ja za to zamolio, dozove on sa druge trpeze jednog monaha, po imenu Lavrentija, koji je u manastiru dotle proveo oko četrdeset osam godina i bio drugi po činu sveštenoslužitelj. On dođe, i poklonivši se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu ništa ne reče, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Ručak tek što je bio počeo. Tako je on stajao dobar sat ili čak i dva, da me je već bilo i stid pogledati u lice tog podvižnika: bejaše to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do završetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla ka pomenutom velikom Isidoru, da mu izrecituje početak trideset devetog psalma. A ja, najlukaviji, ne propustih priliku da ispitam starca. I kad sam ga upitao na šta je mislio dok je stajao kraj trpeze, odgovorio mi je: ‘Zamišljajući da umesto pastira gledam lik Hristov, ja ni na trenutak nisam pomislio da od njega dobijam naređenje kao od čoveka, nego od Boga. Stoga sam i stajao, oče Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred žrtvenikom Božijim, i molio sam se Bogu bez ikakve rđave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko reče da ljubav ne misli što je zlo (l Kopi3,5). Uostalom, znaj i to, oče, ko se preda jednostavnosti i dragovoljnom neznanju zla, za nečastivoga u tome čoveku više ni za trenutak nema mesta.'“
„Učinio bih nepravdu svima koji teže ka dobru kada bih u grob ćutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog među tamošnjim đakonima. Jednom, kad se približavao praznik Svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podvižnik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje, dva dana pred praznik, da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeća da će se najbrže vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, đavo, omete arhiđakona, kojeg s blagoslovom bejaše otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik, u roku koji mu nastojatelj beše odredio. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No, tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je u gradu ‘počinio jedan neoprostivi greh’. Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali zato što je to tražio radi smirenja, učini po pravednoj želji podvižnika. Imalo je šta i da se vidi: časna starina stoji u redu početnika i svakoga iskreno preklinje da se moli za njega. ‘Pao sam’, veli, ‘u blud neposlušnosti.’ A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog zbog čega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: ‘Nikada nisam osetio u sebi takvo olakšanje od svake borbe i takvu slast božanstvene svetlosti kao sad. Angelima je’, kaže, ‘svojstveno da ne padaju (neki čak misle da uopšte ne mogu ni pasti); ljudsko je – pasti, i što je brže moguće ustati, ma koliko puta se to dogodi; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu više nikad ne ustanu.'“
„Nalazeći se u toj obitelji, divio sam se veri i trpljenju nekih početnika, i nesavladivoj čvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha, mnogo nižih od njega. Da bih se nečemu izučio, obratih se jednome od te braće, koji je proveo u manastiru već petnaest godina, po imenu Avakiru; njega su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali. Trpezari su ga gotovo svaki dan isterivali iz trpezarije, pošto taj brat po prirodi bejaše na jeziku pomalo neuzdržljiv. I rekoh mu: ‘Brate Avakire, zašto to vidim da te svakoga dana izbacuju iz trpezarije, pa često i na spavanje odeš bez večere?’ A on mi odgovori: ‘Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide jesam li ja pravi monah; oni to ne čine odistinski. Te tako i ja sve podnosim lako, pošto mi je poznat cilj velikog oca i svih ostalih. I evo, petnaest godina živim sa tom mišlju. Uostalom, i oni sami su mi rekli, prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok ne navrše trideset godina. I pravo je, oče Jovane, zlato ne može biti čisto dokle god se ne pretopi u ognju!’ Poživevši još dve godine posle mog dolaska u taj manastir, ovaj čestiti Avakir otputova ka Gospodu, rekavši ocima na samrti, pre nego što ispusti dušu, ovo: ‘Hvala Gospodu i vama! Zato, što ste me radi mojega spasenja kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon!’ Pastir, kao pravedni sudija, s pravom naredi da se Avakir sahrani kao ispovednik, sa svetima koji počivaju tamo.“
„Nedelju dana pre mog odlaska iz tog svetog mesta, Gospod uze k Sebi jednog prepodobnog oca, ne želeći da me liši njegove molitve. To je bio jedan divan čovek, po imenu Mina, drugi po činu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina živeo u tome opštežiću i prošao kroz sve dužnosti. Trećeg dana posle njegove smrti, dok sam vršio uobičajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnoga, odjednom se čitavo mesto gde je prepodobni bio položen ispuni divnim miomirisom. Veliki naredi da otvorimo kovčeg u kome je ležalo telo prepodobnoga. I kada to učinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih časnih stopala, kao iz dva izvora, ističe miomirisno miro. Tada učitelj reče svima: ‘Vidite? Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro!’ Da, upravo tako!
Oci iz tog mesta pričali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovoga prepodobnog Mine, između ostalog i ovo. Jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo blagodarovano trpljenje. I kada je Mina došao u igumansku keliju i napravio večernje metanije pred igumanom, moleći ga, po običaju, za pravilo, iguman ga ostavi tako da leži na zemlji sve do jutarnjeg bogosluženja. Tada ga blagoslovi i podiže, pošto ga prethodno izgrdi kao uobražena i netrpeljiva čoveka. Prepodobni je znao da će on to hrabro podneti, pa je zbog toga to i izveo, na pouku svima.“
 
Izvodi iz dela prepodobnog avve Doroteja
 
„Pravedno je rekao avva Pimen, da se osobine monaha vide u iskušenjima. Monah koji pristupa da iskreno služi Gospodu dužan je da, prema zaveštanju premudroga (Sira), pripremi svoju dušu za iskušenja (Sir2,1), kako nikad, ma šta da mu se dogodi, ne bi došao u nedoumicu ili u pometnju On je dužan da veruje da se ništa ne događa bez Promisla Božijeg. Tamo, gde dejstvuje Promisao Božiji, odatle proističe svako moguće dobro, i svaka moguća korist za dušu jer sve, ma šta da Bog čini sa nama, On čini na naše dobro, i čini to jer nas ljubi i miluje. Prema apostolskoj pouci, mi smo dužni da za sve zahvaljujemo (Ef5,20) Njegovoj dobroti i da se nikad ne prepuštamo jadikovanju i malodušnosti zbog onoga što nam se dešava. Sve, što nas sustigne, prihvatićemo bez pometnje, sa smirenoumljem i uzdanjem u Boga, verujući, kao što sam rekao, da sve, ma šta da s nama čini Bog, čini to po Svojoj dobroti, ljubeći nas i čineći to na naše dobro, i da drugačije ne možemo imati koristi osim na onaj način, koji je ustrojio Bog.“
„Bog je izvor premudrosti. On zna šta je za nas korisno i, saobrazno tom znanju, do sitnica ustrojava sve što se na nas odnosi. Bogu je sve moguće, i Njemu ništa nije nemoguće. Znajući da Bog ljubi i miluje Svoju tvorevinu, da je On izvor premudrosti, da zna na koji način mora ustrojiti naše okolnosti, da za Njega ništa nije nemoguće, da sve služi volji Njegovoj a takođe znajući i da sve što On čini, čini na našu korist, obavezni smo da sve što nam se dogodi, makar to bilo i žalosno, prihvatimo sa blagodarenjem i kao od Dobročinitelja, kao od Vladike. Sve što se savršava – savršava se po pravednom sudu Božijem i Bog, Koji je beskonačno milostiv, neće nas prezreti ni u jednoj našoj patnji, čak ni u onoj najmanjoj.“
„Neki dolaze u nedoumicu zbog sledećeg razmišljanja: ‘Ako neko, kada ga sustigne iskušenje, sagreši i bude nadvladan žalošću, kako da i dalje bude ubeđen da je to iskušenje dopušteno zbog njegove koristi?’ – Budući izloženi iskušenjima, sagrešujemo isključivo zbog svoje netrpeljivosti, jer nećemo da podnesemo čak ni najmanju patnju i nećemo da postradamo protivno svojoj volji, jer Bog neće dopustiti da budemo iskušavani preko svojih snaga. O tome je posvedočio Apostol, govoreći: Vjeran je Bog koji vac neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete (1 Kor 10,13). Mi, mi nemamo trpljenja! Mi nećemo da podnesemo čak ni najmanju patnju! I ništa nećemo da prihvatimo sa smirenjem! Iz tog razloga nas iskušenja ruše i, ukoliko se više naprežemo da se izbavimo od njih, utoliko nas ona više sputavaju. Mi malaksavamo, ali ne možemo da se oslobodimo (zbog nepravilnosti sredstava koja koristimo za oslobođenje). Oni, koji zbog svojih potreba plove po moru, ukoliko poznaju veštinu moreplovstva mogu da primete talas koji se podiže na njih i da se pognu ispod njega: talas prolazi ispod lađe i ona ga preseca, a pomorci ne trpe nikakvu štetu. Naprotiv, ukoliko bi pomorci hteli da se usprotive talasu, on bi ih odbacio i odneo na značajnu udaljenost. Tokom dalje plovidbe, na njih će doći i drugi talas. Ako se i njemu usprotive, i on će ih odbaciti i udaljiti od preduzetog puta, a pomorci će biti izloženi beskorisnom iscrpljivanju. Ako se pak, kao što sam rekao, budu pognuli ispod talasa i prilagodili njihovom usmerenju, talasi će ih zaobići ne nanevši im nikakvu štetu Pomorci će uspešno okončati svoju plovidbu i ono delo zbog kojeg su je preduzeli. Tako je i sa iskušenjima. Ako neko iskušenja podnese sa trpljenjem i smirenjem, ona će proći ne nanevši mu nikakvu štetu. Ako se pak prepusti žalosti i pometnji, i ako svakoga bude osuđivao, opteretiće se nepodnošljivim bremenom i udvostručiće dejstvovanje iskušenja. Na taj način od iskušenja neće imati nikakve koristi, nego će pretrpeti štetu. Iskušenja donose veliku korist onda, kad se podnose trpeljivo i bez pometnje.“
„Čak i ako nas uznemiruje strast, ne bi trebalo da se zbog toga smućujemo. Smutnja koja se javlja kad na nas dejstvuju strasti potiče od nerazboritosti i gordosti, od nerazumevanja našeg duševnog ustrojstva i, kao što su rekli Oci, od toga što se klonimo truda. Mi ne uspevamo zato, što ne znamo svoju meru, što nemamo trpljenje u započetim delima i što hoćemo da bez truda steknemo vrlinu. Čemu se čudi ostrašćeni, kad ga uznemiruje strast? Zašto se smućuje? Ti si je uobličio u sebi, imaš je u sebi, i opet se smućuješ! Ti si u sebe primio njene zaloge[24], a opet se pitaš: zašto me uznemiruje? Bolje bi bilo da pretrpiš, da se uniziš i da se moliš Bogu. Nemoguće je da ne strada od strasti onaj, koji ih je uobličio u sebi i koji ih izvršava na delu. Njihova imovina je sabrana unutar tebe; vrati im taj zalog, i one će otići, rekao je avva Sisoje. Imovinom strasti, koja se u nama nalazi kao zalog, nazvani su početni uzroci strasti i svojevoljna ljubav prema strastima. Nas su privukli početni uzroci strasti, podstakli smo strasti na dejstvo i zbog toga je nemoguće da nas strasti ne iskušavaju strasnim pomislima; one nas prisiljavaju na izvršavanje strasti i protivno našoj volji, jer smo se svojevoljno predali u ruke strastima.“
„Stanje onoga koji se svojevoljno potčinio strastima izobražava se prorokovim kazivanjem o Jefremu: Potčini Jefrem suparnika svojega – svoju savest – i pogazi sud (Os 5,12 prema crkvenoslovenskom prevodu), i obrati se ka Egiptu, i bi nasilno odveden u Asiriju. Sveti Oci pod obličjem Egipta podrazumevaju volju tela, koja nas privlači da telo umirimo naslađivanjem i koja duši predaje sladostrasno raspoloženje. Pod obličjem Asiraca oni podrazumevaju strasne pomisli, koje pomućuju i uznemiravaju um, ispunjavajući ga nečistim idolima i privodeći ga nasilno i protivno njegovoj volji ka tvorenju greha i na samom delu.“
„Ako se neko svojevoljno prepušta telesnom naslađivanju, onda on nasilno i protivno svojoj volji biva odveden u Asiriju kao zarobljenik, da služi Navuhodonosora. Znajući za to, prorok je tugovao i nagovarao Jevreje da se sa uzvišenog mesta, kakvo zauzima Judeja, ne spuštaju u nizijski Egipat (v. Jer42). Šta to činite, nesrećnici? Smirite se malo, pognite svoje vratove, služite cara vavilonskog i ostaćete na zemlji vaših otaca. Nakon toga on ih hrabri, govoreći: Ne bojte se cara Vavilonskoga, kojega se bojite; ne bojte ga se, govori Gospod jer sam Ja s vama da vac sačuvam i da vac izbavim iz njegove ruke (Jer 42,11). U nastavku predskazuje stradanja koja ih moraju sustići ako se ne potčine Bogu: Ako vu, kaže prorok, okrenete lice cvoje da idete u Misir (Ešpat) i otidete da se naselite ondje… bićete uklin i čudo i kletva i pyg, i nećete više vidjeti ovoga mjesta (Jer 42,15,18). Oni su, međutim, proroku odgovorili: Ne, nego idemo u zemlju Misirsku (egipatsku), da ne vidimo rata i glasa trubnoga ne čujemo i ne budemo gladni hljeba, i ondje ćemo se naseliti (Jep42,14). Jevreji su ostvarili tu svoju nameru i otišli u Egipat. Svojevoljno su stupili u faraonovu službu, ali su zatim bili nasilno odvedeni u Asiriju, gde su i protiv svoje volje služili Asircima.“[25]
„Proniknite dublje u ovo što vam govorim. Pre nego što strasti počne da tvori na delu, čovek se nalazi u svom gradu i slobodan je, makar na njega i ustajale protivne pomisli. Osim toga, on ima Boga za svog pomoćnika. Ako se smiruje pred Bogom i sa blagodarnošću nosi jaram stradanja i iskušenja, pomoć Božija će ga otrgnuti iz teškog položaja. Međutim, ako se on, izbegavajući podvig, spusti do udovoljavanja sladostrasnim zahtevima tela, onda će nasilno i protivno svojoj volji biti odveden u zemlju Asiraca, gde će ih služiti iako to ne želi. Onima, koji su dospeli u takvo stanje, prorok kaže: Molite se za život Navuhodonosorov, jer je u njegovom životu vaše spasenje (Var[26] 1,11-12). Zapovešću da se mole za Navuhodonosorov život izobražava se obaveza čoveka koji je i na delu pao u greh. U vreme kad u njemu dejstvuje žalost, izazvana iskušenjem koje mu se dogodilo, on ne sme da se prepusti malodušnosti, i ne sme se kloniti mučenja, kakvo u njemu uzrokuju strasne pomisli, nego mora smireno podnositi takvo stanje, priznavši da mu mora biti podvrgnut. Neka ima na umu da on nije dostojan čak ni da se izbavi od težine svoga stanja, i da to stanje treba da se produži i da se razvije. Ako u sebi vidi uzrok iskušenja koje mu se dogodilo, ili ako ga za još neko vreme ne sagleda – dužan je da veruje da se ništa ne dešava bez suda Božijeg, i da od Boga ne dolazi ništa nepravedno. Bog je od nekog brata udaljio iskušenje koje ra je obremenjivalo, ali je on, plačući i tugujući zbog toga, govorio: Tospode! Nedostojan sam da čak i malo postradam!’ Priča se takođe da je učenik velikog starca bio u iskušenju zbog bludne strasti koja se pobunila protiv njega. Videvši njegovo stradanje, starac mu je rekao: ‘Hoćeš li da se pomolim Bogu, i On će te osloboditi borbe?’ Učenik je na to odgovorio: ‘Oče! Iako mi je teško, vidim u sebi plod ovog stanja. Bolje je da se pomoliš Bogu da mi podari trpljenje.’
Takvi su oni koji uistinu hoće da se spasu! Eto šta znači smirenoumno nositi jaram i moliti se za Navuhodonosorov život! Prorok zbog toga i kaže da je njegov život – vaše spasenje. Te dve izreke su međusobno srodne, tj. ono što je rekao brat: ‘Vidim u sebi plod od borbe sa strašću’, i ono što je rekao prorok: ‘U njegovom životu je vaše spasenje.’ To je potvrdio i starac, koji je odgovarajući bratu rekao: ‘Sad sam poznao da si ti uznapredovao više nego ja'“
„Kad neko stupi u podvig protiv svih dejstava greha i kad počne da se bori protiv strasnih pomisli kakve mu dolaze u um, on se smiruje, skrušava, trudi se i, postepeno se očišćujući stradanjima podviga, dospeva u prirodno stanje. I kao što smo rekli, otuda sledi da se onaj, kojeg uznemirava strast, ako se pomućuje zbog toga, pomućuje zbog nerazboritosti i gordosti. Za njega je bolje da smireno pozna svoju meru, da bude trpeljiv i da se moli, dok mu Bog ne učini milost. Ako neko ne bude izložen iskušenjima, neće okusiti stradanja od strasti; takav se neće ni podvizavati da se nekad od njih očisti. O tome govori Psalmopojac: Kada izrastoše grešnici kao trava, i iznikoše svi koji čine bezakonje; da budu istrebljeni u vek veka (Ps91,8). Grešnici, koji su izrasli kao trava, jesu strasne pomisli. Trava je slaba, i nema nikakvu moć. Kada strasne pomisli izrastu u duši, tada niču, i ispoljavaju se svi koji čine bezakonje tj. strasti, i neka one budu istrebljene u vek veka. Podvižnici iskorenjuju strasti onda, kad ove za njih postanu očigledne. Proniknite u poredak stvari: kao prvo, narastaju strasne pomisli; kroz to se ispoljavaju strasti, a kad se ispolje, one bivaju uništene. Sve se to odnosi na podvižnike. Mi, međutim, koji smo sagrešili i na delu i koji svagda tvorimo svoje strasti, čak i ne znamo kad narastu strasne pomisli i kad poniknu strasti. Ne znajući za to, mi i ne pomišljamo da stupimo u podvig borbe protiv strasti. Mi smo neprestano zbačeni dole, mi se još nalazimo u Egiptu, na nesrećnoj izradi cigli za faraona. Kad bi nam bar bilo dato da osetimo svoje gorko ropstvo, pa da se smirimo i da zatražimo pomilovanje!“
„Kad su sinovi Izrailjevi bili u Egiptu i kad su robovali faraonu, bavili su se izradom cigli. Onaj, koji pravi cigle, svagda je u pognutom položaju i svagda gleda u zemlju. Nešto slično dešava se i sa dušom. Kad njome zavlada đavo i kad ona na samom delu tvori greh, onda (ona) gazi razum i ne pomišlja ni na šta duhovno; ona stalno razmišlja jedino o zemaljskom, i dejstvuje jedino za zemlju. Izrailjci su od cigli, koje su sami napravili, podigli faraonu tri čvrsta grada: Piton, Ramesin i Heliopolis ili Sunčev grad. Tim gradovima označavaju se slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje. Iz tih strasti rađaju se svi grehovi.“
„Bog je poslao Mojsija da izvede Izrailjce iz Egipta i da ih izbavi iz ropstva. faraon ih je tada još više opteretio radom, govoreći: Besposličite, besposličite, i zato govorite: da idemo da prinesemo žrtvu Gospodu (Izl5,p). Slično tome, kad vidi da je Bog milostivo pogledao na dušu, da je blagovoleo da je pomiluje i da joj, ili posredstvom Svoje reči ili posredstvom nekoga od Svojih slugu, podari olakšanje od strasti, đavo je još više obremenjuje navalom strasti i utoliko snažnije napada na nju. Znajući za to, Oci krepe čoveka svojim učenjem i ne dopuštaju mu da se pogruzi u strah i nedoumicu. Jedan od Otaca kaže: ‘Jesi li pao? Ustani. Opet si pao? Opet ustani’, itd. Drugi Otac kaže: ‘Snaga onih, koji žele da zadobiju vrlinu, sastoji se u tome Da ne budu malodušni kada padnu, i da ne padnu u očajanje, nego da nastave da se podvizavaju.’ Kraće rečeno, svaki od Otaca – na razne načine, jedan ovako, jedan onako – pruža ruku podvižnicima koje povređuje neprijatelj. Oci su takav vid dejstvovanja pozajmili iz Svetog Pisma, koje kaže: Ko padne, zar ne ustaje? Ko zađe, zar se ne vraća (Jer 8,4) i Vratite se Meni, sinovi…, i isceliću uniženje vaše, govori Gospod (Jer 3,22 prema crkvenoslovenskom prevodu), i tome slično.“
„Kada je ruka Božija otežala nad faraonom i njegovim podanicima, on je odlučio da otpusti sinove Izrailjeve. faraon je rekao Mojsiju: Idite, poslužite Gospodu; samo ovce i volovi vaši neka ostanu (Izl 10,24[27]). Pod imenom ovaca i volova podrazumevaju se pomisli, koje predstavljaju nasleđe uma.[28] faraon je hteo da zavlada nad njima (pomislima), nadajući se da će posredstvom njih sinove Izrailjeve ponovo privući k sebi. Mojsije je odgovorio faraonu: Treba da nam daš i što ćemo prineti i sažeći na žrtvu Gospodu Bogu svojemu (Izl 10,25). Kad je sinove Izrailjeve izveo iz Egipta, Mojsije ih je proveo kroz Crveno more. Nameravajući da ih dovede do mesta gde je bilo sedamdeset palmi i dvanaest izvora, Bog ih je najpre doveo u Meru. Ovde je narod jadikovao ne nalazeći šta će piti, jer je voda u Meri bila gorka. Međutim, oni su kroz Meru došli do sedamdeset palmi i dvanaest izvora. Tako i duša, koja prestane da tvori greh na delu i pređe preko duhovnog mora, najpre mora da se potrudi u podvizima i da se izloži mnogim nevoljama, da bi zatim kroz nevolje ušla u sveti pokoj: Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije (Dap 14.22). Nevolje upravljaju milost Božiju ka duši, slično kao što vetar nagoni kišne oblake. Kiša koja dugo pada čini da istrule usevi žita ako su oni još uvek mladi i nežni, i uništava njihov plod; vetrovi postepeno isušuju i ukrepljuju izdanke. Tako se događa i sa dušom. Popustljivost, nedostatak nevolja i neoskudevanje u veštastvenim sredstvima lišavaju je snage i dovode u stanje razneženosti. Naprotiv, iskušenja je snaže i čine svojom Bogu, kao što govori i prorok: U vreme nevolja opomenusmo se Tebe, Gospode (v.Is 33,2). I zato, kao što smo već rekli, ne bi trebalo da se smućujemo, i ne bi trebalo da u iskušenjima očajavamo: potrebno je da pretrpimo nevolje, da za njih blagodarimo Bogu i da se neprestano i sa smirenjem molimo Bogu da bude milostiv prema našoj slabosti i da nas, u slavu Svoju, zaštiti od svake napasti.“
„Ko satvori delo Boga radi, toga će neminovno sustići iskušenje, jer svakom dobru prethodi iskušenje, ili pak ono za njim sledi. Ono, što se čini Boga radi, ne može čak ni da bude postojano, ukoliko ne bude isprobano iskušenjem.“
„Budući da smo ostrašćeni, mi nipošto ne smemo verovati svom srcu: iskrivljenim pravilom iskrivljuje se čak i ono, što je po svojoj prirodi pravo.“
„Ko se u svojoj duši ne odrekne svega, ko se ne odrekne slave, telesnog naslađivanja i, povrh svega, opravdavanja, taj neće moći niti da odseče svoje želje, niti da se izbavi od gneva i žalosti, niti da spokojstvo bližnjeg sačuva nenarušenim.“
„Nije velika stvar – ne osuđivati onoga, koji je blagonaklon prema nama, niti biti milostiv prema njemu kad je u nevolji. Velika stvar je – ne osuđivati onoga, koji dejstvuje protiv nas, ne svetiti mu se na osnovu nagona strasti, ne saglašavati se sa onima koji ga osuđuju; velika stvar je – saosećati sa radošću onoga, koji nam je pretpostavljen.“
„Ne traži ljubav od bližnjeg. Onaj koji traži ljubav i ne može da je uoči, doći će u pometnju. Bolje je da ti pokažeš ljubav prema bližnjem. Ako tako postupiš, ti ćeš se uspokojiti, a bližnjeg ćeš privesti k ljubavi.“
„U svemu što mi se događa, nikad nisam poželeo da stvari popravim isključivo pomoću ljudskog rasuđivanja i napora. Ma o čemu da se radi, postupam po svojim snagama, a sve ostalo prepuštam Bogu.“
„Neponižavanje milostinje bližnjeg jeste delo smirenoumlja. Treba prihvatiti takvu milostinju, čak i ako je ona oskudna i nevažna.“
„Onaj, koji ne teži da izvrši sklonosti sopstvene volje, uvek dejstvuje u skladu sa svojom voljom. Nemajući posebnih želja, on uvek ispunjava svoju želju i biva zadovoljan svim što mu se dogodi: on neće da se dela izvršavaju onako, kako on želi; on hoće da se dela izvršavaju onako, kako se izvršavaju.“
„Nije pravovremeno da neko ispravlja brata u onom istom trenutku kad je brat sagrešio protiv njega. (Potrebno je da se bratu da vreme, da bi mogao da razmisli i da se smiri). To ne treba činiti ni u koje vreme, ako osećanje da se svetimo za sebe služi kao početni uzrok našeg dejstva.“
„Ne čini zlo čak ni u šali: dešava se da neko u početku šale radi čini zlo, a da kasnije i protiv svoje volje bude privučen ka njemu.“
„Ne treba želeti izbavljenje od strasti zato što ćemo tako izbeći stradanje koje ona izaziva; to izbavljenje treba želeti usled potpune mržnje prema njoj (strasti), kao što je i rečeno u Pismu: Potpunom mržnjom omrzoh ih, postadoše mi neprijatelji (Ps 138,22).“
„Niko se ne može razgneviti na bližnjeg ukoliko se najpre njegovo srce ne uznese nad bližnjim, ako bližnjeg ne unizi pred sobom, ako ne smatra sebe za višeg od bližnjeg.“
„Kao znak da se neko svojevoljno ispunio strašću služi to što se on zbunjuje kad ga zbog nje razobličuju ili ispravljaju. Ako neko razobličenje strasti podnosi bez pometnje, tj. ako se bez pometnje potčini ispravljanju, onda to služi kao znak da je on po strasti postupio usled neznanja, ili usled privučenosti (strašću).“[29]
„Početniče! Nikad ne veruj svom srcu: ono se nalazi u stanju slepila, usled dejstvovanja pristrašća po starom čoveku.“
„Primoraj sebe na svako dobro i odsecaj svoju volju, odnosno volju starog čoveka: blagodaću Hristovom i sopstvenim podvigom zadobićeš naviku odsecanja volje, tako da ćeš je odsecati bez prisile i žaljenja, a sve, što se dešava, dešavaće se kao po tvojoj volji i po tvojoj želji.“
„Nemoj želeti da se sve dešava po tvojoj želji: treba da želiš da se dešava onako, kao što se dešava. Tako ćeš u svemu biti spokojan. Uostalom, to se odnosi samo na ono, u čemu nema prestupanja Božije ili otačke zapovesti.“
„Potrudi se da sebe dovedeš u takvo raspoloženje, da se u svemu smatraš dostojnim prekora.“
„Stalno se čuvaj od toga da se u tebi ne uobliči mnenje (visoko mišljenje) o samome sebi ili sopstveno umovanje o bilo čemu.“
„Veruj da se sve, što nam se dešava, čak do najmanje sitnice, nalazi pod Promislom Božijim, i tako ćeš bez pometnje pretrpeti nevolje koje te sustignu.“
„Veruj da su sramoćenja i neprijatnosti lek za gordost kojom je zaražena tvoja duša.“
„Za one, koji te prekorevaju, moli se kao za svoje istinske iscelitelje, imajući pri tom nesumnjivo uverenje da onaj, koji nenavidi sramoćenje, nenavidi i smirenje, i da se onaj, koji se kloni ogorčenosti, kloni i krotosti.“
„Ne poželi da doznaš za poroke i sagrešenja svog bližnjeg, i ne prihvataj podozrenja prema njemu, na koja te nagovara neprijatelj. Ako ona (podozrenja) usled naše sopstvene poročnosti i bivaju zasejana u nas, potrudi se da ih preobratiš u dobre misli.“
„Za sve blagodari, i zadobijaj blagost (dobrotu) i svetu ljubav.“
„Uz pomoć svakog mogućeg trezvenoumlja čuvaćemo svoju savest u svim odnosima: prema Bogu, prema bližnjima, prema stvarima.“
„Pre nego što nešto kažemo ili učinimo, razmotrimo da li je to saglasno s voljom Božijom. Kada to razmotrimo i pomolimo se, iznećemo svoju slabost pred Boga i Božija dobrota će nam u svemu pomagati.“
„Zbog sitnica, zbog pitanja ‘šta je to’ i ‘zašto je to važno’, u duši se stvara loša navika, tako da ona postaje nemarna i prema velikom. Znate li koliko je osuđivanje bližnjih težak greh? I šta je teže od toga? Šta je to što Bog više prezire? Od čega se On toliko odvraća? Ne postoji ništa gore od osuđivanja, rekli su Oci. Međutim, čovek u to veliko zlo pada usled postupaka, koji mu se čine nevažni. Prihvatajući da neznatno pokudimo bližnjeg, govorimo: ‘Zar je važno što ću saslušati šta kaže taj i taj brat’, ‘zar je važno ako i ja kažem neku reč’, ‘zar je važno ako pogledam šta će učiniti taj i taj brat ili taj i taj putnik?’ Um prestaje da obraća pažnju na svoje grehove, ali primećuje grehove bližnjeg, a zatim prelazi na osuđivanje, klevetanje i prekorevanje bližnjih. Usled osuđivanja bližnjih dolazimo do toga da sami padamo u greške, za koje smo osuđivali bližnje. Ako se čovek ne brine stalno o svojim grehovima, ako, prema rečima Svetih Otaca, ne oplakuje svog mrtvaca, ne može uznapredovati ni u čemu dobrom, jer stalno posmatra šta čini bližnji. Ništa u toj meri ne gnevi Boga, ništa u toj meri ne obnažuje čoveka, ništa u toj meri nije uzrok da ga Bog napusti, kao njegovo klevetanje, osuđivanje i prekorevanje bližnjih.“
„Neki klevetaju, neki osuđuju, a neki ponižavaju. Klevetati – to znači o nekome reći: taj i taj je slagao, ili se razgnevio, ili je pao u blud, ili je učinio nešto slično. Onaj, koji tako govori, pao je u klevetu, tj. pristrasno je govorio o sagrešenju svoga brata. Osuditi, to znači reći: taj i taj je lažov, gnevljiv, bludnik. Onaj, koji se tako izrazio, osudio je i samo raspoloženje duše, izgovorio je presudu za čitav život, o vascelom čoveku rekao je: on je takav i takav. To je teško. Jedno je reći: on se razgnevio, a sasvim drugo: on je gnevljiv. Onaj, koji se izrazio na taj način, izrekao je, kao što sam rekao, presudu za čitav život. Greh osuđivanja je toliko težak, i toliko je teži od drugih grehova, da je sam Hristos rekao: Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti da izvadiš trun iz oka brata svojega (Lk 6,42). Ovde je greh bližnjeg upodobljen trunu, a osuđivanje – brvnu. Zašto mi, umesto da osuđujemo bližnje, ne osuđujemo same sebe i sopstvena sagrešenja, koja su nam pouzdano poznata, i za koja moramo dati odgovor Bogu? Zašto otimamo sud nad ljudima, koji pripada jedino Bogu? Šta hoćemo od Njegove tvorevine? Šta hoćemo od svog bližnjeg? Braćo, mi imamo o čemu da se brinemo! Neka svaki obrati pažnju na sebe i na svoje zlo. Opravdati i osuditi ljude može jedino Bog Koji poznaje ustrojstvo, snagu, okolnosti, darove, telesnu građu i sposobnosti svakoga, pa će saglasno tome svakome suditi sudom, koji je razumljiv jedino Bogu.“
„Ponekad se dešava ne samo da osuđujemo bližnje, nego da ih i ponižavamo. Kao što sam rekao, jedno je osuđivati, a drugo – ponižavati. Ponižavanje se ne sastoji samo u osuđivanju bližnjeg, nego i u njegovom preziranju, kad se gnušamo bližnjeg i kad se od njega odvraćamo kao od mrskosti. To je daleko gore i pogubnije od osuđivanja. Oni, koji hoće da se spasu, ne obraćaju pažnju na nedostatke bližnjeg, jer je ona neprestano usmerena na njihove sopstvene nedostatke. Iz tog razloga oni i napreduju. Mi, nesrećnici, niukoliko ne razmotrivši stvari, osuđujemo, gnušamo se i ponižavamo ako nešto vidimo ili čujemo, pa čak i ako to samo uobrazimo. Što je još gore, mi se ne zadovoljavamo samo sopstvenom štetom nego, susrevši drugog brata, ne oklevamo da kažemo: dogodilo se to, i to, i to. Mi pozleđujemo brata, jer polažemo greh u njegovo srce. Ne plašimo se pretnje Svetog Pisma: Teško onome koji bližnjeg svog opija mutnim razvratom (Av2,15). Mi savršavamo demonsko delo, i ne marimo za to. U čemu se sastoji demonsko delanje? Samo u tome što pomućuju ljude i nanose im štetu. Na svoju i na propast bližnjeg, mi se pokazujemo kao pomoćnici demona! Onaj, ko naškodi duši, sadejstvuje i pomaže demonima. Naprotiv, ko duši donese korist, pomaže svetim angelima. Zašto se tome izlažemo? Isključivo zato, što nemamo ljubavi. Kad bismo imali ljubavi, na nedostatke bližnjeg gledali bismo sa milošću i sastradanjem, kao što i kaže Pismo: Ljubav pokriva mnoštvo grijehova (l Pt4,8) i Ljubav ne misli o zlu…, sve trpi (l Kor 13,5,7). Ako bismo, kao što sam rekao, imali ljubavi, onda bi ta ljubav pokrivala sva sagrešenja našeg brata, kako postupaju i svetitelji, videvši ljudske nedostatke. Zar su svetitelji slepi? Zar oni ne mrze sagrešenja? Ko toliko mrzi greh kao svetitelji? Oni, međutim, mrzeći greh, ne mrze grešnika, ne osućuju ga i ne odvraćaju se od njega. Oni sastradavaju sa grešnikom, poučavaju ga, teše, isceljuju ga kao bolestan ud i čine sve da bi ga spasli. Svetitelji privlače brata ka vrlini pomoću dugotrpljenja i ljubavi, a ne odvraćanjem od njega i gnušanjem. Ako majka ima unakaženog sina, ona se njega ne gnuša, niti se odvraća se od njega. Naprotiv, trudi se da veštačkim ukrasima ukloni prirodni nedostatak i čini sve da bi ukrasila sina. Tako i svetitelji stalno pokrivaju i ukrašavaju grešnika, štiteći ga s ciljem da ga postepeno poprave i da ne doživi nove povrede, ali i da bi na taj način oni sami još više uznapredovali u ljubavi Hristovoj.“
„Zadobijmo ljubav, zadobijmo srce milostivo prema bližnjem, da bismo se tom osobinom ogradili od surovog klevetanja, osuđivanja i ponižavanja, da bismo posredstvom njega (takvog srca) pomagali jedni drugima kao sopstvenim udovima. Ko se gnuša samoga sebe ako ima ranu na ruci, nozi ili nekom drugom delu tela? Zar će odseći svoj ud, čak i ako se ovaj zagnoji? Naprotiv, zar ga neće očistiti, oprati, staviti na njega melem, kropiti ga osveštanom vodicom, moliti se za njegovo iscelenje i zatražiti od svetitelja da se pomole za njega? Kraće rečeno, on neće biti nemaran prema svom telesnom udu i neće se gnušati njegove nakaznosti i njegovog smrada, nego će upotrebiti sva sredstva da bi ga iscelio. Trebalo bi da na sličan način i mi sastradavamo jedni s drugima; dužni smo da jedni drugima pomažemo, i sami i posredstvom otaca i braće koji su uznapredovali više od nas. Dužni smo da pronalazimo i činimo sve što služi uzajamnoj pomoći i nas samih i braće; mi smo jedni drugima udovi, kao što kaže i Apostol: Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu, a pojedinačno udi smo jedni drugima (Rim 12,5) i Ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi (l Kor 12,26). Šta znači opštežiće? Šta vi mislite? Zar to nije jedno telo? Zar udovi tog tela ne žive u opštežiću? Neka svaki ud služi telu srazmerno svojoj snazi! Trudite se da svagda pomažete jedni drugima: ili učenjem, polažući reč Božiju u srce brata, ili tešeći ga u vreme nevolje, ili pružajući mu ruku pomoći u bilo kakvom poslu. Jednom rečju, neka se svaki, srazmerno svojoj snazi, ljubavlju zbliži sa bližnjima.“
„Ukoliko se više zbližavamo jedni s drugima, utoliko se više približavamo Bogu. Slično se događa i u pogledu udaljavanja. Oni, koji se udaljuju od Boga, srazmerno tome, koliko napuštaju ljubav prema Bogu i udaljuju se od Njega, udaljuju se i jedan od drugoga. Isto tako, koliko se udaljuju jedan od drugoga, toliko se udaljuju i od Boga. Takvo je svojstvo ljubavi: koliko se nalazimo izvan nje, toliko ne ljubimo Boga i toliko smo udaljeni i od bližnjih. Ako pak ljubimo Boga onda, koliko Mu se približimo ljubavlju, toliko se ljubavlju sjedinjujemo sa bližnjima. Srazmerno tome, koliko se ljubavlju sjedinimo sa bližnjima, sjedinjujemo se ljubavlju i sa Bogom.“[30]
„Ponekad, kad čujemo uvredljivu reč, ne obraćamo na nju pažnju i podnosimo je bez pometnje, kao da je nismo ni čuli; ponekad, međutim, čim nešto čujemo, odmah bivamo pometeni. Šta je razlog toj razlici? Da li ona ima samo jedan razlog, ili ih ima više? Smatram da postoji mnogo razloga, ali postoji jedan koji, da tako kažem, služi kao početak svima ostalima. Ako se nekome dogodi da, nakon što se bavio molitvom ili bezmolvijem, u vreme kad se nalazio u dobrom raspoloženju, bude izložen iskušenju, on će iz tog razloga uvredljivi postupak svog brata podneti bez pometnje. Događa se i da uvređeni bude pristrasno raspoložen prema onome, koji ga vređa, tako da ga njegovi postupci ne ogorčuju. Isto tako, neki osećaju prezir prema onima što ih vređaju, tako da njihove uvrede smatraju za ništavne i ne obraćaju na njih nikakvu pažnju, kao da ga uopšte i ne smatraju za čoveka i ne daju nikakav odgovor na njegove reči, ma šta da ovaj govori.“
„Ukoliko temeljno ispitamo, uvidećemo da se razlog svake pometnje sadrži u tome što ne prekorevamo same sebe. Odatle potiče svako rastrojstvo! Iz tog razloga nikad ne možemo doći u stanje spokojstva. Kad to znamo, ne bi trebalo da se čudimo kada od svih svetitelja čujemo kako kažu da ne postoji drugi put osim puta samoprekorevanja. Mi se, međutim, iako uviđamo da nijedan svetitelj nije našao spokoj idući drugim putem, nadamo da ćemo steći spokojstvo ili da ćemo ići pravim putem, nikada ne želeći da prekorimo same sebe! Uistinu, ako čovek zadobije mnoštvo vrlina a ne bude se pridržavao tog puta, nikada neće prestati da se vređa i da vređa druge, poništavajući time sve svoje napore. Naprotiv, kakvu radost i kakvo spokojstvo oseća onaj, koji prekoreva samoga sebe! Kako je rekao avva Pimen, onaj, koji prekoreva samoga sebe, ma kuda da pođe i ma šta da mu se desi, bilo da je to neki gubitak, sramoćenje ili nedaća, nikada se neće pomesti, jer će svagda predupređivati pometnju tako, što će samoga sebe smatrati dostojnim nevolje. Koje je drugo raspoloženje u toj meri slobodno od žalošćenja?“
„Događa se da neko, kako se to njemu čini, živi u miru i bezmolviju. Međutim, došao je brat, uputio mu neku neugodnu reč, i njega je obuzela pometnja! On na toj osnovi smatra da ima dovoljno razloga da se ražalosti, i kaže: ‘Da taj i taj nije došao, da mi nije izgovorio uvredljive reči i pomutio me, ne bih bio rastrojen!’ To je – smešno! To je prelest! Zar je u njega strast položio onaj, koji mu je uputio neugodne reči? Onaj, koji je izgovorio te reči, samo je izveo na površinu strast koja se prikriva u njemu, kako bi se, ako to hoće, pokajao zbog nje. Onaj, koji se rukovodi takvim rasuđivanjima, sličan je pokvarenom hlebu, koji je spolja dobar a iznutra plesniv. Kad se hleb razlomi, pokaže se njegova plesnivost.[31] Tako je i ovaj, kako se njemu činilo, živeo u miru, a da nije ni znao da ima strast koja živi u njemu. Brat mu je uputio jednu reč, i ona je iznela plesnivost koja se tajila u njemu! Neka se pokaje, ako hoće da bude pomilovan. Neka se očisti, neka uznapreduje, neka uvidi da je dužan da zablagodari bratu, a ne da se žalosti zbog njega, jer mu je brat doneo najveću korist.“
„Ako u nedaćama koje nam se dogode budemo osuđivali same sebe a ne nekoga drugog, to će nam doneti veliko dobro, duboko spokojstvo i značajno napredovanje. Mi smo utoliko pre dužni da tako postupamo znajući da nam se ništa ne događa bez Promisla Božijeg. Ako je neko pravedno dostojan spokojstva, Bog će otkriti saracenskom srcu da mu učini milost, saglasno njegovim potrebama. Ako je pak neko nedostojan spokojstva ili ako mu ono nije na korist, on ga neće naći čak i kad bi stvorio novo nebo i novu zemlju. U svakom događaju, koji nas sustigne, moramo gledati nagore. Bilo da nam učine dobro ili da postradamo od zla, dužni smo da svoje duševne oči upravimo nagore i da zablagodarimo Bogu za sve što nam se dešava, i da se pri tom nepokolebivo pridržavamo samoprekorevanja. Prema svetootačkim poukama, ako nam se dogodi nešto dobro, dužni smo da kažemo: ‘To se dogodilo po Promislu Božijem.’ Ako nam se dogodi nešto zlo, treba da kažemo: ‘To se dogodilo zbog naših grehova.’ Uistinu, sve nedaće koje smo pretrpeli, pretrpeli smo zbog svojih grehova!“[32]
„Bićemo budni, braćo, i uz Božiju pomoć usrdno ćemo se boriti protiv svepogubne strasti zlopamćenja, da bismo se spasli od njene vlasti. Događa se sledeće: kada se među braćom pojavi pometnja ili nezadovoljstvo, brat se poklanja bratu, ali i nakon toga ne prestaje da jadikuje i da gaji neprijatna osećanja prema njemu. Takvo osećanje ne bi trebalo da zapostavi, nego da ga odbaci što je pre moguće jer je to – zlopamćenje. Potrebna je posebna opreznost, kako čovek ne bi ogrezao u njemu i propao. Odsecajte strast dok je mlada, pre nego što se ukoreni i počne nasilno da vlada nad vama. U tom slučaju ćete se silno namučiti dok je ne istrgnete. Naime, jedna je stvar iščupati iz zemlje travku, a sasvim druga – iščupati veliko drvo.“
„Zlom se na zlo može uzvratiti ne samo delom nego i rečju i samim izrazom lica. Neko o sebi misli da na zlo ne uzvraća zlom na delu; međutim, ispostavlja se da uzvraća rečju ili izrazom lica. On dobija takav izraz, čini takve pokrete i baca takve poglede, koji smućuju i povređuju brata. U tome se sadrži – uzvraćanje na zlo zlom. Drugi se trudi da na zlo ne uzvrati zlom, ni delom, ni rečju, ni izrazom, ni pokretom; on, međutim, u srcu pothranjuje ozlojeđenost na brata, pothranjuje ogorčenost, koja takođe ima karakter zlopamćenja. Uviđate li kako su različita raspoloženja?“
„Neki, opet, ne zadržava u srcu ni najmanju ozlojeđenost na brata. Međutim, ako čuje da je neko tog brata ožalostio, da su ga prekoreli ili da su ga ponizili, on, slušajući to, ne prestaje da se raduje. Ispostavlja se da on na taj način na zlo uzvraća zlom u skrivenosti svoga srca. Neki ne pothranjuje zlobu u srcu nitise raduje ako čuje za poniženje onoga, koji ga je uvredio. On čak i žali ako uvrede onoga, koji je njega uvredio, ali se ne raduje njegovoj dobrobiti. Ako vidi da je ovaj proslavljen ili uspokojen, žalosti se zbog toga. I to je jedan od vidova zlopamćenja. On je lakši od gorenavedenih, ali im takođe pripada. Svaki od nas je dužan da se raduje dobrobiti svoga brata i da, srazmerno svojoj snazi, pomaže toj dobrobiti, čineći sve, što zavisi od njega, da bi ugodio bratu i da bi ga uspokojio.“
„Kako da se iscelimo od zlopamćenja? – Moli se od sveg srca za onog koji te uvredio, govoreći: ‘Bože, pomozi bratu i meni molitve njegove radi.’ Na taj način će se onaj, koji strada od zlopamćenja, kao prvo, moliti za svog brata, što služi kao znak milosrđa i ljubavi, a kao drugo, smiriće se (uniziće se) pred bratom, proseći za sebe pomoć radi njegovih molitava. Zar se tamo, gde postoji milost, ljubav i smirenje, može pojaviti srdžba, zlopamćenje ili neka druga strast? Ispravno je rekao avva Zosima: ‘Čak i ako đavo pozove u pomoć sve demone i ako pokrene sva lukavstva svoje zlobe, smirenje zapovesti Hristove poništiće i poraziti njegovu prepredenost, ma kakva ona bila.’ Drugi starac je rekao: ‘Onaj, koji se moli za neprijatelja, nije zlopamtilo.’ Temeljno proniknuvši u ono što slušate, izvršite to i na delu. Istinu vam govorim: ukoliko ne budete izvršavali i na delu, ne možete se naučiti isključivo slušanjem reči. Zar će onaj, koji želi da izuči neku umetnost, moći to da učini samo objašnjavanjem rečima? On se obavezno mora prihvatiti dela, i ono je u početku povezano sa greškama: na taj način on i radi, i kvari svoje delo. Međutim, ako se stalno trudi i trpi, postepeno će se naučiti umetnosti, uz pomoć Boga Koji motri na njegov trud i na njegovu dobru volju. Mi, međutim, ne prihvatajući se dela, hoćemo da umetnost, koja prevazilazi sve ostale (umetnosti) izučimo samo putem slušanja! Da li je to moguće? Braćo! Dok god budemo imali vremena, pazićemo na sebe i usrdno ćemo se truditi.“[33]
„Nastojatelju braće! Staraj se o njima skrušenoga srca, ispunjenog blagošću i milošću. Poučavaj ih vrlini i delom i rečju, a posebno delom, zato što je primer delotvorniji od reči. Ako si telesno dovoljno snažan, budi za braću primer telesnog truda. Ako si slab, deluj na njih (na braću) blagim duševnim ustrojstvom i plodovima Duha, koje je nabrojao Apostol: ljubavlju, dugotrpljenjem, radošću, mirom, dobrotom, milosrđem, verom, krotošću i uzdržanjem od svih strasti (v.Gal5,22-23). Ne uznemiravaj se prekomerno zbog prestupa koji se dogode, nego bez pometnje ukaži na štetu koja proizilazi iz takvog prestupa. Ako prekor ili kazna budu neophodni, obrati pažnju na lik i odaberi pogodno vreme. Nemoj često zlostavljati zbog sitnih sagrešenja, kao da si pravednik kojem je tuđa svaka greška. Ne razobličuj često, jer to opterećuje: naviknutost da se slušaju česta razobličenja dovodi razobličavanoga do ozlojeđenosti i nemara. Ne zapovedaj kao gospodar, nego smireno predloži, kao da se savetuješ sa braćom. Takva reč se lakše prihvata, u većoj meri podstiče na pokornost i ugodno deluje na bližnjeg.“
„U vreme pometnje, kad ti se brat suprotstavi, uzdrži svoj jezik, kako mu ne bi nešto izrekao u gnevu. Ne dopusti svom srcu da se uznosi nad njim. Seti se da je on tvoj brat, obraz Božiji, i da ga iskušava vaš zajednički neprijatelj. Budi milosrdan prema njemu, da ga đavo ne bi ranio tvojom srdžbom i zarobio, a zatim i pogubio zlopamćenjem; neka zbog naše nerazboritosti ne propadne duša za koju je umro Hristos. Seti se da ćeš i ti, ako se razgneviš, biti osuđen za gnev. Budi svestan svoje sopstvene slabosti i pokaži sastradanje prema bratu. Zahvali Bogu što ti je dao priliku da oprostiš svom bratu i da time dobiješ oproštaj za svoja sagrešenja, koja su daleko važnija i brojnija od njegovih. Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk 6,37), rekao je Gospod. Da li ti se čini da će tvoje dugotrpljenje poslužiti bratu kao uzrok povrede? Međutim, Apostol nam je zapovedio da zlo pobeđujemo dobrim, a ne da zlom pobeđujemo dobro (v.Rim 12,21). I Sveti Oci kažu: ‘Posavetuj bližnjeg, jer ćeš, ukoliko te privuče gnev, time udovoljiti samo svojoj strasti.’ Nijedan razborit čovek neće srušiti svoju kuću da bi izgradio kuću bližnjem. Ako se pometnja nastavi, nasilno zadrži svoje srce u granicama krotosti i pomoli se na sledeći način: ‘Milosrdni i čovekoljubivi Bože! Ti si nas, po Svojoj neizrecivoj dobroti, stvorio ni iz čega, da bismo se naslađivali Tvojim dobrima. Kad smo prestupanjem zapovesti otpali od Tebe, Ti si nas prizvao k Sebi krvlju Tvog Jedinorodnog Sina, Spasitelja našeg. Dođi i sada i pomozi našoj slabosti, pripreti uzburkanosti našeg srca kao što si nekada pripretio ustalasanom moru, da se ne bismo i jedan i drugi u istom času, budući umrtvljeni grehom, lišili Tvog usinovljenja i da nam Ti ne bi rekao: Kakva je korist u krvi Mojoj, kad budem silazio u propast (Ps 29,10). Zaista vam kažem, ne poznajem vas (Mt 25,12), jer su se vaše svetiljke ugasile zbog nedostatka jeleja (ulja).’ Nakon te molitve, kad se ukroti srce, moći ćeš, prema apostolskoj pouci, da ga smireno i razborito s ljubavlju razobličiš, urazumiš, isceliš i popraviš, kao bolestan ud sopstvenog tela (v.2Tim4,2). Tada će i brat, razumevši svoju ozlojeđenost, s poverenjem prihvatiti popravljanje: ti ćeš svojim mirom umiriti i njegovo srce. Neka te ništa ne razluči od svete Hristove zapovesti: Naučite se od Mene; jer sam Ja krotak i smiren srcem (Mt11,29). Pre i više od svega moramo se pobrinuti za mirno ustrojstvo duše, ne dopuštajući da srce obuzme pometnja, niti pod prividno opravdanim izgovorima, niti radi zapovesti. Trebalo bi pouzdano da znamo da, upravo radi dostizanja ljubavi i čistote srca, nastojimo sa svom mogućom brižljivošću da ispunimo zapovesti. Tako upravljaj braćom i čućeš božanstvenu reč, koja obznanjuje: Ako odvojiš dragoceno od rđavoga, bićeš kao usta Moja (Jer 15,19).[34]
 
Izvodi iz dela prepodobnog Isaije Otšelnika
 
„Nama je prevashodno neophodno smirenoumlje. Neka nam reč ‘oprosti’ svagda bude spremna kao odgovor na svaku neprijatnu reč i na svaki neprijatan postupak prema nama. Smirenoumljem se kidaju sve mreže našeg protivnika, đavola.“[35]
„U svakom delu smatraj sebe sasvim ništavnim, i tvoje misli će svagda biti nepomućene.“ (Z.sl.)
„Vrlina se raća od izbegavanja prepirki, zlopaćenja (tela), smirenja, od stalnog odsecanja sopstvene volje uz duhovno razumevanje, od nepoverenja u svoju pravednost, od pažnje koja je stalno usredsrećena na sopstvene grehove.“ (1.sl.)
„Ako u nečemu pogrešiš, ne prikrivaj svoju pogrešku lažima. Pokloni se i kaži: ‘Oprosti mi.’ Greška će se time ispraviti.“ (3.sl.)
„Ako ti neko uputi uvredljivu reč, ne dopusti svom srcu da se uzoholi pred bratom. Pre nego što gnev počne da dejstvuje u tebi, primoraj sebe da se pokloniš pred onim, koji te uvredio. Gnevu prethodi ponižavanje bližnjeg.“ (3.sl.)
„Ako te neko zbog nečega prekori, ne dozvoli sebi da se razljutiš na onoga, koji te ražalostio. Ne upuštaj se u raspravu da li je učinjeno razobličenje pravedno ili nepravedno, nego reci: ‘Oprosti mi.’ Takvo ponašanje će povesti mladoga (tj. početnika) ka napredovanju.“ (3.sl.)
„Ako poželiš nešto što ne želi brat koji živi pored tebe, odseci svoju volju da ne bi došlo do prepirke i da se brat ne bi ražalostio.“ (3. sl.)
„Ako brat, koji ti je došao u keliju, počne da praznoslovi, napusti ga. S ljubavlju mu reci: ‘Oprosti mi! Ja sam slab i ne mogu da podnesem takve reči!'“ (3.sl.)
„Ako čuješ za greh svoga brata, nikome ne prenosi takve glasine, jer ćeš time zadati smrtnu ranu svojoj duši.“ (4.sl.)
„Ako neko u tvom prisustvu počne da kudi brata, nemoj ćutati i nemoj se stideti pred onim, koji ga prekoreva. Nemoj se saglasiti sa njim, ne dozvoli da sagrešiš pred Bogom, nego mu smireno reci: ‘Oprosti mi, brate, ja sam grešnik i dostojan sam svakog sažaljenja. Taj porok, o kojem govoriš, pripada meni, i ja ne mogu da slušam kako ga razobličuješ.'“ (4.sl.)
„Ako ti brat učini zlo i ako neko u tvom prisustvu počne da ga kleveta, potrudi se da sačuvaš svoje srce, kako se u njemu ne bi obnovilo osećanje ozlojeđenosti na brata. Seti se mnoštva svojih sagrešenja pred Bogom i ako hoćeš da ti On oprosti, ne uzvraćaj bližnjem na zlo zlom.“ (4.sl.)
„Ako čuješ da se brat rđavo poneo prema tebi i ako se posle toga negde sretneš s njim ili on dođe kod tebe, blagonaklono ga prihvati, s radosnim pozdravom i izrazom. Ne govori mu o onome, što si čuo o njemu, niti ga pitaj: ‘Zašto si govorio to i to’, jer je u Pričama rečeno: Ko se opominje zla, zakonoprestupnik je (Pr 12,16 prema crkvenoslovenskomprevodu)“ (4.sl.)
„Ako se, dok bezmolvstvuješ u keliji, setiš nekoga ko ti je učinio zlo, ustani i od srca se pomoli Bogu za njega, kako bi Bog oprostio onome, koji je učinio zlo. Tako će se pomisao na osvetu udaljiti od tebe.“ (4. sl.)
„Ako te, dok bezmolvstvuješ u keliji, obuzme slabost, ne padaj u malodušnost nego zablagodari Bogu. Ako vidiš da se usled slabosti tvojoj duši prikrada pometnja, obrati joj se (duši) savetom i utehom: ‘Ova slabost je korisnija od slabosti kakva me očekuje u paklu, u koju ću pasti ako ne budem čvrst i istrajan u trpljenju’ Usled takvog razmišljanja utihnuće pometnja u tebi.“ (4.sl.)
„Dobro pazi da, polazeći da se pričestiš Svetim Tajnama, ne osećaš zlobu prema bratu, jer ćeš time naškoditi samome sebi.“ (4.sl.)
„Ako ti brat, kojeg je obuzela malodušnost, uputi grubu reč, ti je s radošću prihvati. Ispitujući svoje pomisli na sudu Božijem, otkrićeš da si svojim sagrešenjem dao povoda da te ražaloste.“ (5.sl.)
„Ako neko u tvom prisustvu prekoreva i ponižava svog brata, ne dozvoli sebi da obratiš pažnju na ovu klevetu, jer će se u protivnom i tebi desiti neprijatnost.“ (6. sl.)
„Ne pothranjuj u srcu zlu misao ni prema kome, jer će onda sav tvoj trud na pobožnosti biti uzaludan.“ (6. sl.)
„Neka tvoje srce bude čisto i blagonaklono prema svima, i u sebi ćeš videti mir Božiji.“ (6. sl.)
„Otrov skorpiona razliva se po čitavom telu i pozleđuje i samo srce onoga, kojega je ujeo; isto tako deluje i osećanje zlobe prema bližnjem. Njenim otrovom biva ranjena duša, i lukava zloba pogubljuje onoga, koji je njome zaražen. Onaj koji želi da svoj podvig i vrlinu sačuva od povrede, nastoji da što pre udalji od sebe skorpiona: zlobu i lukavstvo.“ (6.sl.)
„Tri vrline neprestano prosvetljuju um: nenalaženje zla ni u jednom čoveku, dobročinstva onima koji su nas ražalostili i podnošenje nedaća koje su nas sustigle bez pometnje.“ (7.sl.)
„Iz ove tri vrline rađaju se tri, koje su veće od njih: nenalaženje zla u ljudima rađa ljubav, dobročinstvima, učinjenim onima koji čine zlo, zadobija se mir, a nepomućeno trpljenje nedaća koje nam se dogode rađa krotost.“ (7.sl.)
„Četiri vrline ograđuju dušu i omogućuju da predahne od pometnje, kakvu uzrokuju neprijatelji – demoni: milost, negnevljenje, dugotrpljenje i zaboravljanje uvreda.“ (7. sl.)
„Četiri poroka pomračuju dušu; mržnja prema bližnjem, ponižavanje bližnjih, zavist i roptanje.“ (7. sl.)
„Postoje četiri razloga zbog kojih u čoveku jača strast gneva: zbog sklonosti da se prima milostinja i da se ona raspodeljuje, zbog izvršavanja svoje volje, zbog želje za poučavanjem drugih i zbog mišljenja o sebi kao o razumnom.“ (7.sl.)
„Ako prećutiš kad te neko prekori zbog nečega što si – ili što nisi – učinio, postupićeš saobrazno Isusovoj prirodi. Ako počneš da prigovaraš, govoreći: ‘Šta sam učinio’, postupićeš onako, kako nije svojstveno toj prirodi; ako pak odgovoriš istom merom, postupićeš sasvim protivno Isusovoj prirodi.“ (b.sl.)
„Nauči svoj jezik da govori: ‘Oprosti mi’, i u tebe će se useliti smirenje.“ (9.sl.)
„Bog je Svetom Apostolu Petru pokazao da nijednog čoveka ne treba smatrati oskrnavljenim ili nečistim.“ (v. Dap 10) (10. sl.)
„Onaj, čije je srce zadobilo svetost, videće sve ljude kao svete. Onaj, čije je srce ogrezlo u strasti, nikoga neće smatrati čistim. On misli da su svi slični njemu; on u svom srcu odmah oseti nezadovoljstvo, ako se pred njim prema nekome odnose sa odobravanjem. Na toj osnovi pazite da nikoga ne prekorevate, niti otvoreno (ustima) niti u srcu.“ (10. sl.)
„Ukoliko je čovek lenjiviji, utoliko je snažnije njegovo preuznošenje, i on se, u svom srcu, smatra prijateljem Božijim. Međutim, kad prihvati podvig i kad se oslobodi strasti, neće se usuditi ni oči da podigne ka nebu.“ (10. sl.)
„Ni u jednom podvigu i ni u kakvoj nevolji ne smemo se predavati uniniju (čamotinji) i slabosti. Potrudimo se od sveg srca i Bog će nas, verujem, pridružiti zboru svetitelja Svojih.“ (10. sl.)
„Potrebno je da čovek sa velikim smirenjem duše i tela izliva obilne molitve pred Bogom, kako ni u jednom delu ne bi zadobio slavoljubivo mišljenje o samome sebi, kako se ne bi saglasio sa ljudskim pohvalama, kako ga ne bi ražalostile ljudske uvrede i kako bi se, u odnosu na one što ga vređaju, njegovo srce umirilo sećanjem na sopstvene grehove.“ (10. sl.)
„Ni pred onima koje voliš ne dopusti svojim ustima da iznesu gorku reč o onima, što te prekorevaju.“ (10. sl.)
„Nikoga nemoj prekorevati, ali nikoga nemoj ni hvaliti. I jedno i drugo je sud, koji nam je Bog zabranio (Lk 6,37) i izraz preuznošenja nad bližnjim.“ (10. sl.)
„Brižljivo ćemo motriti na sebe, da se u nama ne bi pojavili mržnja i neprijateljstvo, jer je u slučaju da se oni pojave nemoguće ugoditi Bogu.“ (12.sl.)
„Kad neko neprestano razmišlja o poslednjem danu svog života i o onim kaznama, kojima će biti izložen zbog svojih sagrešenja, ne dolazi mu pomisao o osuđivanju drugih. Bolno iščekivanje večnih muka nagriza njegovo srce. Pred očima njegovog uma nalazi se prizor večnih muka, i on mu ne dopušta da ga raseje isprazna radoznalost. Njegovo poučavanje je razblaženo žalošću. Njegove reči ne služe gordom poučavanju bližnjih, ma kako da je nemaran njihov život. On se ne brine o hrani. Ukoliko mu neko učini milost, on, zbog dubokog poznanja svoje ogrehovljenosti, neće zbog te milosti osetiti utehu. Budući izložen sramoćenju, neće uzvratiti sa gnevom. Trpeljivo će podnositi uvrede, znajući da ih je dostojan. Na njegovim usnama se nikad ne vidi smeh. On odmahuje glavom i teško uzdiše, sećajući se onog strašnog suda pred koji treba da stane. Ako čuje rasuđivanje o nečemu, bez obzira da li je ono dobro ili loše, ne izriče svoje mišljenje. Ono (rasuđivanje) ne privlači na sebe niti njegovu pažnju, niti njegov sluh. Usled teškog bola koji obuzima njegovo srce, njegove oči obilno izlivaju potok suza. Ukoliko je sin znamenitih roditelja, on utoliko više jadikuje, jer ga utoliko veća sramota očekuje na sudu, pred mnoštvom posmatrača koji ga poznaju. Sozercavajući priugotovljeni presto suda, on ne obraća pažnju na to, ko je među ljudima dobar a ko je zao. Ukoliko se s njim u tamnici nađu i drugi zarobljenici, on ni na koji način ne opšti sa njima, niti razmatra šta da kaže ili učini za svoje opravdanje i izbavljenje: Jer će svaki svoje breme nositi (Gal 6,5). Kad ga povedu na gubilište, njegovo lice je mračno, a oči oborene ka zemlji. Niko od ljudi se ne usuđuje da prozbori reč u njegovu zaštitu, jer svaki strepi za sebe. On pak ispoveda i priznaje učinjena sagrešenja, i smatra da je zaslužio osudu i kaznu.“ (14. sl.)
„Onima, koji su zadobili smirenoumlje, Bog otkriva njihova sagrešenja kako bi ih oni poznali i pokajali se zbog njih. Ako se smirenoumlju prisajedini i plač, to će iz srca isterati sedam demona, i omogućiti duši da uznapreduje posredstvom njenih podviga i vrlina. One, koji dospeju u takvo stanje, neće pomesti ljudske uvrede. Viđenje grehova služi nam kao sveoružje; ono čuva od gneva i osvetoljubivosti, i daje snagu da se izdrže nedaće koje nas sustignu. Kakva uvreda može da dotakne one, koji neprestano razmatraju svoja sagrešenja pred licem Božijim?“ (16. sl.)
„Naprotiv, ako dozvoliš sebi da budeš pobeđen, ako ne podneseš reč svog bližnjeg i ako mu ozlojeđeno odgovoriš, u tvom srcu će se podićibitke. One će ti oduzeti mir, jer će te podsećati na reči koje su ti upućene i učiniće da žališ zbog onoga čime si uzvratio. Mučiće te razmišljanje o tome: blaženima ćeš nazivati otšelnike, koji žive u usamljeništvu, i tvoje srce će otvrdnuti prema bližnjima, kao prema onima koji nemaju ljubavi.“ (16. sl.)
„Potrudi se da zadobiješ trpljenje i ljubav: trpljenjem se pobeđuje gnev, a ljubavlju ćeš se isceliti od žalosti. Moli Boga da ti podari ove vrline. Ljubav i dugotrpljenje zaustavljaju (gase) gnev koji se kreće protivprirodno, ali zadržavaju prirodno dejstvovanje gneva, koji tada ustaje protiv demona. Ako budeš imao smirenoumlje i plač, svagda ćeš biti u miru sa bližnjima.“ (16. sl.)
„Ako neko radi Boga i očuvanja mira pretrpi uvredljive reči grubog i neukog čoveka, nazvaće se sinom mira. On će biti sposoban da u stanje uzajamnog mira dovede svoj duh, dušu i telo. Kad ova tri sastavna dela čoveka budu međusobno saglasna, prekratiće se dejstvovanje svih koji se naoružavaju protiv zakona uma i srušiće telesno mudrovanje. Sin mira, koji je dospeo u to stanje, postaje obitavalište Duha Svetoga, jer je prethodno postao svojina Duha Svetoga, Koji se više ne odvaja od njega.“ (16.sl.)
„Smirenoumlje omogućuje da se podnesu uvrede.“ (16.sl.)
„Crv uništava drvo koje nagriza, kao što i zloba truje srce koje je pothranjuje.“ (17.sl.)
„Ko svoju dušu otvara pred Bogom, dobija silu da bez pometnje podnese prekore. Suze takvog podvižnika ne skrnave se nikakvom primesom koja potiče od ljudskih pobuda.“ (17.sl.)
„Napuštanje samoprekorevanja znači napuštanje negnevljenja.“ (17. sl.)
„Ne pothranjuj neprijateljstvo prema bilo kom čoveku, jer u protivnom Bog neće prihvatiti tvoje molitve. Budi u miru sa svima, i steći ćeš odvažnost u molitvi.“ (17. sl.)
„Ne poželi da slušaš o iskušenjima kakva su sustigla čoveka koji te uvredio, kako mu se ne bi svetio u srcu.“ (17. sl.)
„Pazi na sebe; ako te savest prekoreva zbog toga, što se brat žalosti zbog tebe, ne zanemaruj te opomene savesti, nego se pokloni bratu i smirenim glasom zatraži od njega oproštaj. Potrudi se da dobiješ oproštaj.“ (17.sl.)
„Čuvaj se da ne budeš okrutan i surov prema bratu. Svi mi trpimo nasilje zajedničkih neprijatelja – demona.“ (17.sl.)
„Ako te napadne zavist, seti se da smo svi mi – udovi Hristovi. Na toj osnovi i čast i beščašće svakoga od nas pripadaju svima nama. Takvo razmišljanje će te uspokojiti.“ (17.sl.)
„Ako te pomisao prisiljava da o bratu kažeš nešto rđavo, pomisli, koliko će se brat ražalostiti kad čuje tvoje mišljenje o njemu, i koliko ćeš se stideti da se nakon toga susretneš s njim. Takvim razmišljanjem moći ćeš da se uzdržiš od klevetanja.“ (17. sl.)
„Ako osetiš rđavu želju da poniziš brata, seti se da će te Bog zato predati tvojim neprijateljima. To će zaustaviti tvoju nameru.“ (17.sl.)
„Gospod je u Jevanđelju rekao: Ako oprostite ljudima cagpješenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrješenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrješenja vaša (Mt6,14-15). Strašna je i preteća reč Gospodnja! Ako vidiš da tvoje srce nije prema svima čisto, pazi da nešto ne tražiš od Boga. Pokazaćeš nepoštovanje prema Bogu kad se, budući grešnik i pothranjujući u sebi ogorčenost prema sebi sličnom čoveku, usuđuješ da od Onoga, Koji gleda na srca, tražiš da oprosti tvoja sagrešenja. Onaj, koji se moli u takvom raspoloženju, nije u stanju da se moli umnom molitvom. On se moli samo ustima, ne razumevajući samoga sebe i ne pripadajući samome sebi.“ (18.sl.)
„Onaj što želi da se moli istinskom umnom molitvom, koju Duh Sveti pokreće u čistom srcu dužan je da, pre nego što pristupi molitvi, brižljivo ispita samoga sebe i da vidi da li se u njegovom srcu ugnezdilo neprijateljstvo prema bilo kome. Ako se u njemu kreću i pomućuju ga mržnja i gnev i ako se moli u takvom raspoloženju, on onda samo zavarava samoga sebe. Bog ga neće uslišiti, jer se njegov um, uznemiren i pokraden strašću, ne moli. Misleći da se moli, on samo spoljašnjošću ispunjava uobičajeno pravilo.“ (18.sl.)
„Onaj, koji želi da prinese čistu molitvu, dužan je da najpre brižljivo ispita svoj um i da razmotri da li je prihvatio zlobne pomisli. Pre nego što se obratiš Gospodu moleći Ga da te pomiluje, neophodno je da ti oprostiš bližnjem i da ga pomiluješ. Pre nego što počneš da moliš Gospoda da se ne opominje tvojih grehova, voljnih i nevoljnih, potrebno je da i ti zaboraviš ožalošćenja i uvrede koje ti je naneo bližnji. Ako to ne učiniš, uzalud ćeš se moliti, jer te Bog neće uslišiti.“ (18.sl.)
„Oproštaj grehova dobićeš u onoj meri, u kojoj oprostiš bližnjem.“ (18. sl.)
„Razgledaj svoje srce. Da li si ga u pogledu svih ljudi očistio od zlopamćenja? Bog je Istina, i zahteva da Mu se služi istinom, a ne samo rečima koje se izgovaraju jezikom. Zbog toga obradi svoje srce tako, da se iz njega dobrovoljnim zaboravom iskoreni svako sećanje na uvredu i ožalošćenje.“ (18.sl.)
„Svaki čovek samoga sebe priprema za pakao ili se oslobađa od njega; ne postoji ništa čvršće od volje i ona se, prema slobodi koja joj je data, priklanja ili životu ili smrti. Blaženi su oni, koji su zavoleli večni život! Oni se tom ljubavlju čuvaju od spoticanja.“ (18.sl.)
„Protiv pomisli zlopamćenja koje te muče potrebno je da se podvizavaš u trudu i znoju lica, u dubini srca, kako ti one ne bi zadale tešku ranu, čije će iscelenje biti veoma teško. U tom podvigu će ti pomoći neprestano sagledavanje sopstvenih grehova. Nalazeći se u takvom raspoloženju, ti ćeš – ako doznaš da su te uvredili – lakše isterati iz duše svaku želju da se osvetiš.“ (18.sl.)
„Strah od pakla obuzdava onoga, kojeg muči gnev i koji namerava da onome, ko ga je uvredio, uzvrati nekim zlom. On (taj strah) mu kaže: ‘Nesrećniče! Ti moliš Boga da ti oprosti tvoje grehove, a gneviš se na svog brata i nemilosrdno oglašavaš njegova sagrešenja! Znaš li šta se time pokazuje? Time se pokazuje da još obitavaš u svojim gresima i da za njih nisi dobio ni najmanji oproštaj.'“ (18. sl.)
„Ako tvoje srce omekša i otuđi se od svakog osećanja zlobe prema bližnjem, dobićeš Božiju milost. Ako je tvoje lukavo srce nemilosrdno prema bližnjima, znaj da te Bog još nije pomenuo. Oprosti mi!“ (18.sl.)
„Čovek, koji još nije dostigao prvobitno, neporočno i prirodno stanje, po ugledu na Sina Božijeg, neka bude uveren da njegov podvig još nije doneo nikakav plod.“ (18.sl.)
„Svaki čovek, koji je primio Sveto Krštenje, obavezan je da razapne sve protivprirodne, lukave nagone kojima se Adam zarazio prilikom pada, usled kojih se lišio svete slave i bio zbačen u večni stid i sramotu.“ (18.sl.)
„Neka se um odvažno podvizava! Neka prezre i omrzne sve, što visoko cene telesni ljudi! Neka do kraja života bude nepomirljivi neprijatelj svega ispraznog! Adamove sinove u grehovno ropstvo bacaju sledeće vođe i predvodnici zla: propadljivi dobitak, zemaljska slava i čast, naslađivanje i negovanje tela, ukrašavanje odećom i briga o telesnoj lepoti. Time se pothranjuju čulnost i slastoljublje – one strasti, koje je zmija ulila u Evina usta i po kojima prepoznajemo da smo Adamovi sinovi. Prisustvo strasti u nama razobličuju lukave pomisli, koje ključaju u nama i čine nas neprijateljima Božijim.“ (18.sl.)
„Blažen je onaj, koji se sa Hristom razapeo, umro, bio pogreben i vaskrsao u obnovljenoj prirodi, ko sledi svete stope Isusove. Sin Božiji je postao čovek da bi Mu se Njegovi sledbenici upodobili smirenoumljem, nestjažateljstvom (dobrovoljnim siromaštvom), poniženošću u svetu, podnošenjem uvreda i izrugivanja, nemarom prema telu, preziranjem nagovora lukavih demona. Onaj, koji pobedi strasti i dospe u takvo stanje, taj je Hristov, taj je sin Božiji i brat Isusov.“ (18.sl.)
„Gospod je rekao: Zaista, zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt18,3). Kako postupaju deca? Kada ga kazne, dete plače; raduje se s radosnima; kada ga prekorevaju, dete se ne gnevi, a kada ga hvale, ono se ne gordi. Ako mu pretpostave drugoga, njega ne muči ljubomora; ako mu oduzmu nešto što mu pripada ono se ne zbunjuje; ako mu ostave nasledstvo, dete je prema njemu ravnodušno; ono se ni s kim ne sudi, ne upušta se ni u kakve rasprave, ne mrzi nikoga od ljudi. Kada živi u siromaštvu, dete ne jadikuje zbog toga, a kad živi u bogatstvu ne preuznosi se. Kad vidi ženu, ne oseća želju; slastoljublje i mnogobrižnost nemaju vlast nad njim. Ono nikoga ne osuđuje, nikome ne gospodari, nikome ne zavidi, ne hvali se onim što ne zna; ne podsmeva se bližnjima zbog njihovih telesnih mana, ni prema kome ne gaji neprijateljstvo; nije licemerno, ne traži svetovne počasti, ne sakuplja bogatstvo, strani su mu srebroljublje, drskost i svadljivost; ne poučava druge usled strasne pobude nadmenosti; ni o čemu ne brine, i ako mu svuku odeću, ne tuguje zbog toga; ne sledi sopstvenu volju, ne plaši se ni gladi, ni zločinaca, ni zveri, ni rata, ni progona. Takvi su i oni, o kojima je naš Gospod, Isus Hristos, rekao: Zaista, zaista vam kažem: ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko!“ (26. sl.)
„Kakva su to dela istinskih mladenaca (istinske dece), koja od nas zahteva Gospod? To objašnjava Apostol sledećim rečima: Odbacivši, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemjerje, i zavist i sva ogovaranja (l Pt2,1). Da li si iz toga, brate, razumeo značenje reči našeg Gospoda Isusa: Zaista, zaista vam kažem: ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Strašne su te reči, koje je Gospod izgovorio i potvrdio zakletvom: Amin, amin (zaista, zaista) vam kažem. Onaj, Koji je izgovorio te reči, Sam je Amin (Istina). Kako kaže Apostol, Nemajući u koga većeg da se zakune, Bog se zakle Samim Sobom (Jev 6,13). Brižljivo ćemo proniknuti u te reči i sa strahom i trepetom stalno ćemo se brinuti za izvršenje tih reči. Ma kakvo iskušenje da se približi našoj duši, trudićemo se da zapamtimo reči Gospodnje, potvrđene zakletvom: Amin, amin (zaista, zaista) vam kažem: ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Neka nam ove reči budu štit, ma koliko puta da nas đavo rani strelom ogorčenja na bližnjeg, ma koliko puta da nas rani i sam bližnji, prekorom, lažima ili odricanjem poslušnosti, čak i kad bi ta poslušnost bila njegova obaveza. Neka reči Gospodnje budu naš štit kad u nama dejstvuje lukavo ogorčenje, nastojeći da u nama pobudi rđavu uspomenu na ono uvredljivo, što nam je učinio bližnji, i na taj način pomrači našu dušu gnevom i mržnjom. Sećajući se ovih reči Gospodnjih, ko ih se neće uplašiti? Koji je to mudrac, koji želi da spase svoju dušu i da izbegne paklene muke, koji neće iz svog srca izbaciti svako negodovanje protiv bližnjeg? Ko, u želji da ne bude izbačen iz Carstva nebeskog, neće iz svog srca izbaciti svaku mržnju? Strašna je i kratka reč koju je izgovorio Gospod: Amin, amin (zaista, zaista)vam kažem: ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko. Ta reč je teška za one, koji slede volju svoje pale prirode, za one koji vole svet, za one koji ne prihvataju da Duh Sveti i sad nishodi na izabranike Božije i ispunjava ih Svojim darovima. Kad se spusti na njih, Duh im daruje zaborav svakoga zla i istovremeno im predaje Svoje učenje: On im predaje krotost, koja zamenjuje gnev; On im predaje mir, koji zamenjuje neprijateljstvo; On im predaje smirenoumlje, koje zamenjuje sklonost ka raspravama i svadljivosti; On im predaje ljubav, koja zamenjuje mržnju; On im predaje dugotrpljenje, koje zamenjuje malodušnost. Takva svojstva zadobijaju oni, što su se udostojili preporođenja.“ (26. sl.)
„Brižljivo motri na sebe i ukrepljuj se u veri; očima uma gledaj na našeg Gospoda, Isusa Hrista Koji je, budući Bog i imajući neizrecivu slavu i veličanstvo, nas radi postao čovek, ostavljajući nam primjer, da idemo Njegovim stopama (l Pt2,21). Sebe je neizrecivo ponizio uzevši obličje sluge (Flp2,7). On nam se javio kao ubogi i ravnodušnoje podnosio poniženja. Pretrpeo je mnoge i teške uvrede i sramoćenja. Nad Njim se savršilo proroštvo Pisma: Kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih. Od tjeskobe i od suda uze se (Is53,78). On je nas radi prihvatio smrtnu kaznu, kojoj su prethodila i koju su pratila strašna izrugivanja, udarci i mučenja. Sledeći Njega i zbog ispunjenja Njegove zapovesti, zbog očišćenja naših grehova, dužni smo da trpeljivo i usrdno podnosimo, ako pravedno ili nepravedno budemo izloženi prekorima i klevetama. Zašto bih mnogo pričao? Ako nas budu progonili do smrti, poći ćemo i u smrt kao što ovce idu na zaklanje, kao što beslovesna životinja ide na pogubljenje, ne protivurečeći i ne suprotstavljajući se. Ako to bude moguće, zamoli da te poštede. Ako pak bude nemoguće, ti ćuti u velikom smirenju.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i gnušaj se ljubavi prema starešinstvu, traženja ljudske slave, počasti i pohvala, odgovornosti koja će te podstaći da pomisliš da nešto značiš ili da imaš neku vrlinu, da si bolji od svog brata, ili bar njemu ravan. Sve to omrzni potpunom mržnjom, kao uzrok duševne propasti, večne smrti i večnih muka. Odsecaj mrsku požudu i telesnu slast čak i u njihovim najmanjim ispoljavanjima. Ne dozvoli sebi da se bilo kome slobodno obraćaš; ne približavaj se telu bližnjeg i bez osobite potrebe ne gledaj čak ni njegovo lice. Ne uzimaj prevremeno ni najmanju količinu hrane. Očuvavši i utvrdivši sebe u sitnicama, nećeš pasti ni u teška sagrešenja. Onaj, koji zapostavi sitnice, postepeno silazi u poguban pad.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i iskreno i svom dušom sebe smatraj za poslednjeg od svih hrišćana i za najvećeg grešnika. Neka tvoja duša neprestano obitava u plaču, u smirenju i u uzdasima. Svagda prebivaj u molčaniju, kao onaj koji je nedostojan da govori i koji ništa ne zna. Nipošto nemoj govoriti ako to nije neophodno.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, svagda se sećajući i svagda imajući pred očima večni oganj i večne muke. Duhovno posmatraj grešnike koji su tamo osućeni i koji se tamo muče. Smatraj da više pripadaš njima, nego onima što žive na zemlji.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i pomisli da je naš Gospod, Isus Hristos, umro za nas, da nas je iskupio Svojom krvlju, da je vaskrsao i savaskrsao nas sa Sobom. Iz tog razloga si i ti dužan da više ne živiš u svojoj paloj prirodi, nego u Gospodu. Veruj da se svagda nalaziš pred Njim i da On motri na tvoje srce.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i uvek budi spreman da se potpuno pokoriš volji Božijoj, čak i kad bi s tom pokornošću bila povezana mala ili velika nedaća, čak i ako bi tvoj život bio u opasnosti, čak i ako bi zatim usledila nasilna smrt. Svagda očekuj velika i strašna iskušenja, nedaće, nevolje i strašnu smrt, kako te oni ne bi zatekli nespremnog.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i nipošto sebi ne dopuštaj da razmišljaš o nečemu, što nije bogougodno. Bog je svuda prisutan i sve vidi. Kad poželiš da nešto kažeš ili učiniš, da sa bližnjim stupiš u bilo kakvu vezu, da okusiš hranu ili piće, da spavaš, jednom rečju, kad nameravaš da pristupiš bilo kakvom poslu, najpre razmotri da li je to saglasno sa zapovešću Božijom. Navedi razlog koji te podstiče da tako postupiš. Govori i postupaj kao pred pogledom Božijim, s ciljem da kažeš i učiniš jedino ono, što je Bogu ugodno. Na taj način, zadobićeš bliskost sa Bogom i veliku odvažnost pred Njim.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i ako te neko uvredi pa se zbog toga ražalostiš ili razgneviš, ti ćuti i ne dopusti sebi da u to vreme kažeš nešto nedolično. Kad molitva uspokoji tvoje srce, kratko i mirno razjasni to sa bratom. Ako bude potrebno da razobličiš brata, a ti u tom trenutku primetiš da te pomućuje gnev i da si rastrojen, ništa ne govori bratu, da se ne bi još više pomutio. Tek kad i ti i brat budete u dobrom i krotkom raspoloženju, možeš da mu se obratiš, ali ga nemoj razobličavati i prekorevati, nego mu objasni stvar s velikim smirenoumljem.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe da ni u čemu ne tražiš svoju volju ili svoj spokoj – ni u rečima, ni u delima, ni u mislima. Postaraj se da u svakoj prilici ispitaš i pouzdano otkriješ šta je to, što je saglasno sa Božijom voljom, a zatim to izvrši odlučno i u potpunosti, čak i ako je to izvršenje povezano s velikim trudom. Oni, koji tako postupaju, uistinu dejstvuju i trpe Carstva nebeskog radi. Od sveg srca veruj da je posledovanje volji Božijoj neuporedivo korisnije od svakog postupka zasnovanog na domišljanju ljudske mudrosti. Božija zapovest sadrži u sebi život večni.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, kao da se neprestano nalaziš pred Bogom. Ni na koga ne polaži nadu: svu svoju veru upravi na Boga i jedino se u Njega uzdaj. Ako ti je nešto potrebno, moli Boga da ti On to podari po svetoj volji Njegovoj. Smatraj da si sve što imaš dobio od Boga, a ne od nekoga drugog. Da li u nečemu oskudevaš? Ne žalosti se, i ne negoduj ni na koga. Lišavanje podnesi usrdno i bez pometnje, pomišljajući da si zbog svojih grehova dostojan mnogih nedaća. Ne pribegavaj ljudskim sredstvima i reci samome sebi: Ako Bog bude blagovoleo da me pomiluje, On može to da učini.’ Bog će poslati sve što je potrebno onome, koji se rukovodi takvim načinom razmišljanja.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe, i ništa ne primaj dok se ne uveriš da si ono, što ti se nudi, zadobio pravednim sredstvima, i da ti to šalje promisao Božiji. Tada ono što ti se daje prihvati bez ikakve sumnje. Ako pak doznaš da je ono, što ti se nudi, stečeno nepravdom, nasiljem, prevarom ili lukavstvom, odbij takav dar. Bolja je sitnica sa strahom Božijim nego li velike riznice bez straha (Pr 15,16)“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe i s prisilom se nauči na molčanije, kako bi ti Bog podario da napreduješ u vrlini. Kada iskrsne potreba da govoriš, najpre razmisli da li je ta potreba opravdana, i šta je Bogu ugodnije: da li da govoriš ili da sačuvaš molčanije. Kad se uveriš da treba da govoriš, otvori usta sa strahom Božijim. Neka ti lice bude oboreno ka zemlji, i neka tvoja reč bude izgovorena s poštovanjem i kako dolikuje. Kad stupiš u razgovor sa prijateljem, ne govori mnogo i požuri da zaćutiš. Kad te nešto upitaju ti odgovori, ali samo onoliko, koliko je uistinu potrebno. Ne govori ništa osim onoga, što je neophodno.“ (28. sl.)
„Brižljivo pazi na sebe i, kao što se uzdržavaš od bluda, tako se uzdržavaj da te ne privuče požuda očiju, sluha, jezika i dodira. Neka tvoje oči stalno budu upravljene na tvoje rukodelje. Posebno pazi da ne gledaš na žene, pa čak ni na osobito lepe muškarce. Ne dopusti sebi da slušaš onaj razgovor, u kojem se osuđuju tuđa dela. Brate! Ako smatraš da su ovi saveti dušekorisni, potrudi se da ih slediš, a Bog će ti pomoći i zaštitiće te u času iskušenja.“ (28. sl.)
Među ostalim poukama, Sveta Crkva zaveštava monahu, koji prima postrig, i sledeće: „Ne pretpostavljaj ništa Bogu, ne ljubi većma nego Boga ni oca, ni majku, ni braću, niti ikog svog, niti sebe samog, niti carstva sveta, ili bilo kakav pokoj i čast; ne izbegavaj siromaštvo nego ostani do smrti u njemu; ne izbegavaj ni zlostavljanje ni ponižavanje od ljudi, niti išta drugo smatraj da je teško, jer ćeš smetati sebi u idenju za Hristom, nego uvek gledaj na dobra onih koji sa nadom žive po Bogu, misleći na sve Mučenike i Prepodobne, koji ta dobra stekoše mnogim znojem, i trudom, i potocima krvi, i smrću… Budi razborit u svemu, postradaj kao dobri vojnik Gospoda Hrista Koji, iako Sam Bog i Gospod naš, budući bogat milošću, radi nas osiromaši, da bismo se mi obogatili Njegovim carstvom. Treba stoga i mi da postanemo podražavaoci Njegovi, i da Njega radi snosimo sve, napredujući u zapovestima Njegovim dan i noć. Sam Gospod reče: Ako ko hoće za Mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za Mnom, što znači biti uvek gotov, po cenu života, na svako ispunjenje Njegovih zapovesti, jer imaš i da gladuješ, i da žeđuješ, i da nagotuješ, i da budeš vređan i ismevan, ružen i gonjen, i da budeš izložen mnogim drugim nevoljama koje odlikuju život po Bogu. I kad sve to pretrpiš, raduj se, veli Gospod, jer je nagrada tvoja velika na nebesima, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kome slava vavek. Amin.“[36]
Sveta Crkva, izgovorivši ovo izloženje svog duhovnog načina razmišljanja, u kojem je pokazano čudesno sjedinjenje zapovesti Hristovih sa krstom Hristovim, zahteva od onoga, što prima postrig da on, kao prvo, ispovedi istinu tog izloženja, a kao drugo da obeća da će ga slediti. Onoga, koji stupa u monaštvo, ona pita: „Da li sve ovo tako ispovedaš, sa nadom u moć Božiju, i da li obećavaš da ćeš u ovome istrajati do kraja života svog, blagodaću Hristovom?“ Osim toga, postrig se daje samo onome, koji ovde izloženo učenje Svete Pravoslavne Crkve priznaje za istinito i daje obećanje da će doživotnom delatnošću dokazivati istinu koju je čuo, priznao i ispovedio.
Takav je razum Svete Crkve! Takav je razum svih Svetih Otaca Pravoslavne Crkve! Mi smo se ovde zadovoljili samo nekolicinom izvoda, kojih je moglo biti neuporedivo više. Međutim, to bi bilo ponavljanje jednog istog učenja u drugačijoj formi. Savete Otaca zaključimo našim ubogim savetom, zasnovanim na najblagotvornijim i najdelotvornijim opitima. Kad nas sustigne neka nedaća, korisno je da ponavljamo sledeće kratke izreke, i to da ih ponavljamo s pažnjom i svom dušom, sve dotle dok se usled njihovog ponavljanja u srce ne izlije spokojstvo, pa čak i uteha i sladost:
(1) „Dostojno primam po delima mojim. Pomeni me, Gospode, u Carstvu Tvome!“
(2) „Gospode, neka Tvoja sveta volja bude nada mnom grešnim sada i u vekove.“
(3) „Gospode, ja sam stvorenje Tvoje i sluga Tvoj i, hteo – ne hteo, nalazim se u Tvojoj vlasti; učini sa stvorenjem Svojim po svetoj volji Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj!“
(4) „Slava Tebi, Gospode, za sve što si ustrojio za mene, slava Tebi! Pravedan je i mnogomilostiv Tvoj sud nada mnom, koji zaslužujem sve privremene i večne kazne.“
(5) „Blagodarim Ti i slavoslovim Te, Gospode i Bože moj, za ove male i ništavne nedaće koje mi se dešavaju po Tvom blagom i svemudrom promislu, i kojima razobličuješ meni nepoznate moje strasti, kojima ćeš mi olakšati odgovor na Tvom strašnom sudu, i kojima ćeš me iskupiti od večnih paklenih muka.“
Očigledno je da su ove izreke pozajmljene iz Svetog Pisma i svetootačkih dela. Ukoliko se ponavljaju pažljivo i neužurbano, one dejstvuju veoma brzo, snažno, blagotvorno i spasonosno.
 


 
NAPOMENE:

  1. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 102.
  2. Sancti Macarii Aegiptii opera omnia, Liber de libertate mentis, caput XIII.
  3. Liber de libertate mentis, caput XIV.
  4. Ibid. cap XXXI.
  5. Homilia, XV, cap. XII
  6. Liber de libertate mentis, caput XV
  7. Ibid.cap. XVI.
  8. Ibid, sar. XVII.
  9. 37 Beseda.
  10. Prepodobni Marko Podvižnik izlaže svoja duboka razmišljanja na arhaičan način, ponekad sažeto, a ponekad veoma rasplinuto. To nas je primoralo da ovde, prilikom prevođenja, često pribegnemo značajnoj preradi reči u rečenici (tj. parafrazi) s ciljem da poučna misao uvek bude jasna za čitaoca i da pouka ne bude skrivena u nerazgovetnosti izlaganja. To se, iako u manjoj meri, primećuje i u drugim izvodima iz svetootačkih dela koji su ovde objavljeni. Tim pravilom često su se rukovodili i Sveti Oci, čak i u slučaju izreka iz Svetog Pisma koje su navodili.
  11. Slovo o duhovnom zakonu, gl. 2. (Citati koji slede takođe su iz ovog Slova, prim. izd.)
  12. Slovo o onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 2. (Slede citati iz istog Slova, prim. izd.)
  13. Prepodobni Marko Podvižnik, 3. slovo – O pokajanju. (Slede citati iz 3. slova, prim. izd.)
  14. Dobra dela pale prirode, kojima je tuđe pokajanje, dovode do preuznošenja i pogrešno zahtevaju spasenje kao zakonitu nagradu. Pokajanje se rađa izvršavanjem zapovesti Hristovih.
  15. Prepodobni Marko Podvižnik, 7. slovo – O postu i smirenju.
  16. Prepodobni Marko Podvižnik, iz Poslanice monahu Nikolaju.
  17. Ovo sadejstvovanje se obično naziva sticajem okolnosti.
  18. Prepodobni Marko Podvižnik, 6. slovo – Rasprava sa učenim.
  19. Knjiga premudrosti Solomonove (prim. izd.).
  20. Prepodobni Marko Podvižnik, 5. slovo – Savet uma duši.
  21. Žitije Svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, napisao je jerej Nikifor. V. Četij Minej, za 2. oktobar.
  22. Izvodi iz Lestvice Svetog Jovana Sinajskog navode se, uz izvesne korekcije, po prevodu D. Bogdanovića
  23. Ovaj pregled se nalazi na kraju 26. pouke (prim. izd.).
  24. Pod zalogom strasti podrazumevaju se strastveni utisci i navike.
  25. Nakon što su Vavilonjani zauzeli Jerusalim a preostali Jevreji pobegli u Egipat, Navuhodonosor, vavilonski car, zauzeo je i Egipat, zarobivši i one Jevreje koji su tamo pobegli. Navuhodonosor je vladao i Asirijom, zbog čega se naziva „carem vavilonskim i carem asirskim“.
  26. Knjiga proroka Varuha (prim. izd.).
  27. Gde god dolazi do razmimoilaženja u izvornom tekstu i u Daničićevom prevodu Starog Zaveta, biblijski citati se navode prema crkvenoslovenskom prevodu (prim. prev.).
  28. Ako budu kružile oko zemaljskog i ispraznog, pomisli će podvižnika nužno privući ka telesnom životu i sagrešenju.
  29. 12. pouka, koja se sastoji od kratkih izreka.
  30. 6. pouka – O neosuđivanju bližnjeg.
  31. Prema drugom mišljenju: po spoljašnjosti je sličan čistom sasudu, ali je iznutra ispunjen smradnom nečistotom. Kad se sasud otvori, smrad pokaže da se nalazi u njemu.
  32. 7 pouka – O samoprekorevanju.
  33. 8 pouka – O zlopamćenju.
  34. 17. pouka – O poučavanju braće.
  35. 3. slovo.
  36. Veliki trebnik, Čin male shime ili mandije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *