NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET PRVA
Izvori monaških patnji
 
Monasima iskušenja dolaze sa sledeća četiri izvora: od naše pale prirode, od sveta, od ljudi i od demona. U suštini, postoji samo jedan izvor iskušenja: naša pala priroda. Kad se priroda ne bi nalazila u stanju pada, onda se ni zlo ne bi pojavljivalo u nama samima. Svetovne sablazni ne bi ni na koji način uticale na nas, ljudi ne bi ustajali jedan protiv drugoga, pali duhovi ne bi imali ni povoda ni prava da nam pristupe. Sveto Pismo zbog toga i kaže: Svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara (Jak 1,14).
Bezgranična dobrota i premudrost Božija ustrojila je za one koji se spasavaju tako, da sva iskušenja, ma kakva bila, istinskim robovima i slugama Božijim donose samo najveću korist, silno im pomažući u delu spasenja i duhovnog napredovanja. Zlo ne može imati dobar cilj; ono ima samo zao cilj. Međutim, Bog je tako čudesno ustrojio delo našeg spasenja da zlo, imajući zao cilj i dejstvujući s namerom da slugi Božijem naškodi i u vremenu i u večnosti, na taj način potpomaže njegovo spasenje. Kao duhovno tajinstvo koje čoveka čini pričasnikom božanstvenog dobra, spasenje je nedokučivo za zlo, koje je slepo u odnosu na božanstveno dobro i, budući da mu je (božanstveno dobro) potpuno strano, ono razume samo svoje, odnosno, ili jednostrano zlo ili dobro pale prirode, koje je pomešano sa zlom i njime zatrovano. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Zlo rđavom namerom potpomaže dobro.“[1] I Apostol Pavle je rekao: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim 8,28).
Pala priroda, izbacivši iz sebe greh u raznim vidovima (ovde se ne misli na delatni greh, nego na greh u pomislima, u osećanjima srca i tela) i prepirući se sa Jevanđeljem, daje podvižniku, u svetlosti Jevanđelja, opitno i iscrpno poimanje pada, kako njegovog sopstvenog, tako i onog koji je zajednički za vascelo čovečanstvo. Ona mu daje opitno poznanje o neophodnosti Iskupitelja, daje mu poznanje o tome da Jevanđelje isceljuje i oživljava dušu. Osim toga, ona mu daje skrušen i smiren duh koji se u čoveka useljava usled njegovog viđenja bezbrojnih rana i bolesti kakve je pad zadao čoveku. Otrov greha, koji je padom ubačen u svakog čoveka i koji se nalazi u svakom čoveku, u onima što se spasavaju dejstvuje, prema Promislu Božijem, na njihovu suštinsku i najveću korist.[2]
Iskušavajući podvižnika, svet mu daje opitno poznanje o nepostojanosti i varljivosti ovozemaljskog života, poznanje o tome da se sve što je u njemu slatko, poželjno i veliko završava prazninom i žalošću. Usled tih opitnih poznanja, podvižnik postaje hladan prema ovozemaljskom životu, prema svojoj gostionici – zemlji, i prema svemu na njoj što sinovi ovoga sveta smatraju za poželjno. On poglede svog uma i srca upravlja ka večnosti i najusrdnijim molitvama počinje da se zauzima kod Boga za svoju zagrobnu sudbinu.
Iskušavajući podvižnika, čovek mu daje mogućnost da postane izvršitelj najuzvišenijih jevanđelskih zapovesti, zapovesti o ljubavi prema neprijateljima. Ljubav prema neprijateljima je viši stepen ljubavi prema bližnjem koju je uzakonilo Jevanđelje. Onaj, koji je dostigao ljubav prema neprijateljima, dostigao je savršenstvo u ljubavi prema bližnjem, i njemu su se, sama po sebi, otvorila vrata ljubavi prema Bogu. Sve prepreke su uklonjene! Večne brave i reze su popustile i otvorile se! Podvižnik više ne osuđuje bližnjeg; on mu je oprostio sva njegova sagrešenja i moli se za njega kao za ud koji pripada istom telu. On je prihvatio i ispovedio da se sve patnje, koje se dešavaju slugi Božijem, ne dešavaju drugačije nego po zapovesti Božijoj. On se pokorio volji Božijoj i svim okolnostima, ličnim i društvenim, i zbog toga slobodno, kao poverenik[3] sveštenog mira, kao onaj koji u odnosu na bližnjeg ispunjava sve što je Bog zapovedio, stupa u naručje ljubavi Božije. Podvižnik to ne bi mogao da dostigne ukoliko ne bi bio izložen raznim iskušenjima od ljudi i da posredstvom iskušenja, kao očišćujućeg leka, nije iz sebe izbacio svo zlo i gordost kojima je zaražena pala priroda.
Iskušenja od palih duhova obično se dopuštaju nakon poučavanja u iskušenjima koja potiču od pale prirode, od sveta i od ljudi. Lukavi duhovi najpre podržavaju palu prirodu u njenoj borbi protiv Jevanđelja ili učestvuju u iskušenjima koja podvižniku nanose ljudi i svetovne sablazni. Najzad, u svoje vreme i po osobitom dopuštenju Božijem, i oni sami započinju ličnu bitku protiv sluge Hristovog, koja ga vodi u veliki podvig. Pobednik u toj bici biva ovenčan posebnim duhovnim darovima, kao što se može videti iz žitija prepodobnog Antonija Velikog, prepodobnog Jovana Mnogostradalnog i ostalih svetih monaha. Ukoliko ne stupi u borbu s (palim) duhovima i ako u njoj ne istraje kako dolikuje, podvižnik nije u stanju da u potpunosti raskine opštenje sa njima, zbog čega ne može ni da se oslobodi od robovanja demonima u ovom i budućem veku. Oni koji u takvom stanju napuste ovu zemlju, ne mogu izbeći demonska mučenja na vazdušnim mitarstvima. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Duše koje nisu iskušavane patnjama kakve nanose zli duhovi, još se nalaze u stanju mladenaštva i, da tako kažem, nisu sposobne za Carstvo nebesko.“[4]
Zlo je uzrok svih patnji i iskušenja. Međutim, Božija premudrost i svemogućstvo jesu uzrok što patnje i iskušenja dušespasonosno deluju na sluge Božije, dajući im mogućnost da izvršavaju najuzvišenije jevanđelske zapovesti, da slede Hrista i da, prihvativši svoj krst, postanu najbliži učenici Gospodnji. Naprotiv, patnje i iskušenja pogibeljno deluju na sinove pogibelji! Zlo ih ruši i oni ne znaju da ga pobede. Svoja prethodna bezakonja dopunjuju novim bezakonjima. Tako je jedan od onih razbojnika, koji su bili razapeti pored Gospoda, na krstu dopunio svoja zlodela i bogohuljenjem (v.Lk23,39). Svemogućstvo i premudrost Božija uzrok su tome što zlo, dejstvujući jedino sa zlom namerom i ciljem, ispunjava planove Promisla Božijeg a da ni samo ne zna za to. Pokrenuto zavišću i mržnjom prema Bogočoveku, jevrejsko sveštenstvo progonilo Ga je tokom čitavog Njegovog ovozemaljskog života i priredilo Mu sramnu smrtnu kaznu. To sveštenstvo je, međutim, prema bezgraničnoj premudrosti Božijoj i prema Njegovom svemogućstvu, bilo slepo oruđe Promisla Božijeg, koje se sastojalo u tome da svesveti Hristos postrada za okrivljeno čovečanstvo i da ga Svojim stradanjima iskupi, a zatim da svima, koji žele da se spasu, prokrči spasonosni krsni put što one, koji koračaju po njemu, uzvodi na nebesa (v.Dap 3,18). Kao isto takvo oruđe Božije, zlo služi i u odnosu na sve služitelje Božije, ne dobijajući pri tom ništa za sebe. Zlo, koje po zapovesti Božijoj i ne znajući sadejstvuje u dobru, ne prestaje da za sebe i one koji ga tvore bude ono što i jeste, odnosno zlo. Sluge Božije! Pouzdano znajte da patnje, koje vam se dešavaju, ne dolaze same po sebi nego po dopuštenju Božijem. Na svaki način se postarajte da ih podnesete sa strpljenjem i dugotrpljenjem, uznoseći za njih slavoslovlja i zahvalnost Bogu! Znajte da onaj koji se protivi patnjama i teži da se put patnji udalji od njega, dejstvuje protiv svog spasenja i da u svom slepilu teži da sruši poredak i način spasenja koji je Bog utvrdio za sve Svoje sluge.
 


 
NAPOMENE:

  1. 4. slovo, 6. glava.
  2. Sveti Isaak Sirijski, 46,58. i 61. slovo.
  3. U originalnom tekstu: „napersnik“ – čovek koji leži na nečijim grudima, kao što je apostol Jovan ležao na grudima Gospodnjim; ljubimac, miljenik ili poverenik (prim. prev.).
  4. 7 slovo, 14.g lava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *