NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESETA
Patnje su prevashodno udeo monaha poslednjeg vremena
 
Sveti Oci, monasi prvih vremena hrišćanstva i savršeni hrišćani, ispunjeni Duhom Svetim, imali su višnje otkrovenje o monaštvu poslednjih vremena i izgovorili su o njemu proročanstvo, koje se zbiva pred našim očima. Sva ta predskazanja Otaca su međusobno slična i obznanjuju da će monaštvo poslednjih vremena živeti veoma slabo, da njemu neće biti date niti one duševne i duhovne sile, niti ono obilje blagodatnih darova, kakvi su bili dati prvim monasima, te da će za njega i samo spasenje biti veoma teško.
Jednom prilikom se neki od egipatskih otaca našao u istupljenju i postao sozercatelj duhovnog viđenja. On je video trojicu monaha kako stoje na morskoj obali. Prema njima se sa druge obale razlegao glas: „Primite krila i pristupite Mi!“ Neposredno nakon što se začuo glas, dvojica monaha su dobili ognjena krila i brzo preleteli na drugu obalu. Treći je ostao na prethodnom mestu. Počeo je da plače i da jeca. Najzad su i njemu bila data krila, ali ne ognjena nego neka slaba, i on je tek s velikim naporom i trudom preleteo preko mora. Često je gubio snagu i pogružavao se u more; videći da se utapa, žalosno je zajecao, pridigao se iz mora, ponovo poleteo, polako i nisko, ponovo malaksavao, ponovo se spuštao na pučinu i, iscrpljen, s teškom mukom preleteo more. Prva dva monaha poslužila su kao izobraženje monaštva prvih vremena, a treći kao izobraženje (monaštva) poslednjeg vremena, oskudnog i po broju i po napredovanju.[1] – Jednom su Sveti Oci egipatskog skita proročki besedili o poslednjem rodu. „Šta smo mi učinili“, upitali su oni. Jedan od njih, veliki avva Ishirion, odgovorio je sledeće: „Mi smo izvršili zapovesti Božije.“ „Šta će učiniti oni, koji će doći posle nas“ upitali su ga. „Oni će“, kazivao je avva, „u poređenju s nama prihvatiti (ispuniti) polovinu delanja.“ Pitali su ga još i ovo: „A šta će učiniti oni, koji dođu posle njih?“ Avva Ishirion je odgovorio: „Oni uopšte neće imati monaško delanje; međutim, njima će se dodeliti patnje i neki od njih, koji istraju, biće iznad nas i naših otaca.“[2] Arhimandrit Arkadije, nastojatelj Kirilo-Novojezerskog manastira koji se upokojio 1847. godine, pripovedao je o sebi sledeće: „Jednom prilikom žalostio sam se zbog nekog događaja. Mučen tim prilikama došao sam na jutrenje i, stojeći na jutrenju, razmišljao sam o svojoj patnji. Ne znam šta se sa mnom dogodilo. I protiv svoje volje zatvorio sam oči i osetio neku zaboravnost ali ne i pospanost, jer sam razgovetno čuo svako slovo čitanja koje se tada služilo. Iznenada sam ispred sebe ugledao prepodobnog naše obitelji, Kirila. On mi je rekao: ‘Zbog čega jadikuješ? Zar ne znaš da se monasi poslednjih vremena moraju spasavati patnjama?“‘ Začuvši te reči, arhimandrit je došao sebi. Ovo viđenje ostavilo je duboko spokojstvo u duši prostodušnog starca, kakav je bio arhimandrit Arkadije. Dakle, patnje su prevashodno naš udeo, udeo savremenog monaštva, udeo koji nam je odredio Sam Bog. Neka ovo svedočanstvo za nas bude izvor utehe. Neka nas ono obodri i ukrepi prilikom svih raznolikih patnji i iskušenja koja nam se dogode. Ponizite se, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega jer se On stara za vas (l Pt5,6-7) i svesrdno prihvatimo da se poučimo patnjama, uz brižljivo izvršavanje jevanđelskih zapovesti: takva je volja našeg Gospoda Boga za nas. U većini slučajeva, naše patnje su toliko istančane da se, površno posmatrano, ne bi ni mogle nazvati patnjama. To je, međutim, samo prepredenost našeg neprijatelja, koji se, usled dugotrajne izvežbanosti u borbi, s velikim iskustvom i veštinom bori sa slabim čovekom. Pali duh je uvideo da očigledna, gruba i surova iskušenja pobuđuju u čoveku vatrenu revnost i hrabrost da ih podnese. On je to uvideo i gruba iskušenja zamenio slabim ali istančanim, koja, međutim, dejstvuju veoma snažno. Ona u srcu ne izazivaju revnost i ne uznose ga u podvig, nego ga zadržavaju u nekom neodređenom raspoloženju, dok istovremeno um zadržavaju u nedoumici. Ona muče i postepeno iscrpljuju čovekove duševne sile, bacaju ga u čamotinju, u nedelanje, i najzad pogubljuju, tako što ga usled slabosti, čamotinje i nedelanja učine obitavalištem strasti. Pred Bogom nisu skriveni niti satanina prepredenost niti težina bitaka koje on navodi na savremeno monaštvo. Ove najnovije borce Bog ovenčava isto kao i one drevne, čak i ako je podvig ovih prvih manje očigledan nego podvig drugih. Ne smemo se prepuštati slabosti, čamotinji i nedelanju. Naprotiv, svu svoju pažnju i sve svoje napore usmerićemo ka izvršavanju jevanđelskih zapovesti. Ovo izvršavanje će nam otkriti bezbrojne neprijateljske zamke i onu prepredenu promišljenost s kojom su pripremljene i postavljene. Uvidećemo da savremene, prividno slabe patnje i iskušenja, slično kao i one drevne, velike patnje i iskušenja, teže da čoveka odvoje od Hrista, da na zemlji iskorene istinsko hrišćanstvo i da, radi lakše prevare, ostave samo njegovu ljušturu. Uvidećemo da iskušenja koja su slaba, ali smišljena i izvršena sa paklenom promišljenošću, zbog satane dejstvuju daleko uspešnije nego iskušenja koja su teška, ali očigledna i neposredna.
Glavni razlog, zbog kojeg su patnje posebno teške za savremeno monaštvo, nalazi se u njemu samom i prevashodno se sadrži u nedostatku duhovne pouke. Nedostatak duhovne pouke mora se smatrati za najveću nesreću. Ta nesreća se ne može odmah sagledati! Ona za monaha neće odmah biti razumljiva! Obuzet revnošću u kojoj veoma veliki značaj ima krv a sasvim mali (značaj) duhovno razumevanje, početnik se obično zadovoljava onim poukama koje susreće u manastiru ili koje on hoće da pruži samome sebi. Tek kasnije, prilikom najmarljivijeg izučavanja Svetog Pisma i svetootačkih spisa, podvižnicima, i to samo nekolicini njih, postepeno postaje jasno da je za napredovanje monaha neophodna duhovna pouka, a da duševna pouka, ma kako raskošno i veličanstveno spolja izgledala, ma kako je veličao zaslepljeni svet, obitava u mraku i one, koji je slede, zadržava u mraku, u oblasti palih duhova (v. Jak 3,15).[3] Rukovođenje rečju Božijom iz knjige a ne iz živih usta, jedino je rukovođenje koje nam je preostalo. Pri tom monah, usled okolnosti, u značajnoj meri postaje sopstveni rukovoditelj. Bez obzira na suštinsku korist koju ono donosi, ovakvo rukovođenje povezano je s velikim i čestim greškama i zastranjivanjima, neizbežnim posledicama neznanja i stanja u kojem se čovek još uvek nalazi pod vlašću strasti. Neznanje početnika i vladavina strasti u njemu ne dopuštaju mu da Sveto Pismo razume kako dolikuje, niti da ga se pridržava s potrebnom odlučnošću. Preletajući preko duhovnog mora, mi često gubimo snagu i padamo zbog iznemoglosti, pogružavamo se u to more i bivamo u opasnosti da se u njemu i utopimo. Usled nedostatka rukovoditelja i živih sasuda Svetoga Duha, usled bezbrojnih opasnosti kojima smo okruženi, naše stanje je dostojno gorkog plača i neutešnog jecanja. Mi oskudevamo i zabludeli smo, i nema glasa na čiji bismo poziv mogli da izađemo iz svoje zablude: knjiga ćuti, a pali duh, koji želi da nas održi u zabludi, nastoji da iz našeg pamćenja izbriše i samo znanje o postojanju knjige. Spasi me, Gospode, vapio je prorok, proviđajući našu nesreću i prihvatajući onoga koji želi da se spase jep nesta prepodobnoga, nema duhonosnog učitelja i rukovoditelja koji bi ukazao na put spasenja i kojem bi onaj, što želi da se spase, mogao da se prepusti s najvećim poverenjem. Umanjiše se istine od sinova ljudskih. Laži govoraše svaki susedu svome (Ps. 11,12) po nagovoru duševnog razumevanja, sposobnog samo da razvija i da utiskuje zabludu i preuznošenje. Mi smo krajnje slabi; sablazni koje nas okružuju su se umnožile i prekomerno ojačale. One u zavodljivoj raznolikosti i privlačnosti stoje ispred bolesnog pogleda uma i srca, privlačeći ih k sebi i udaljujući ih od Boga. Mi smo se u toj meri potčinili sablaznima da smo napustili čak i rukovođenje rečju Božijom, jedino sredstvo našeg spasenja. Pri takvom rukovođenju neophodno je da vodimo krajnje oprezan život kojem je tuđa svaka rasejanost; međutim, naša povređena volja zahteva nešto sasvim suprotno. Uputili smo se ka veštastvenom napredovanju, ka napredovanju sveta! Nama su potrebne počasti, potrebni su nam izobilje i raskoš! Nama je potrebna rasejanost i učešće u svetovnim nasladama! Da bismo sve to dostigli, brinemo se isključivo za razvoj pale prirode. Izgubili smo i sam pojam o obnovljenoj prirodi: jevanđelske zapovesti su zapostavljene i zaboravljene. Duševno delanje nam je sasvim nepoznato, dok se telesnim delanjem bavimo samo u toj meri i sa ciljem da se pred svetom pokažemo kao pobožni i sveti i da od sveta dobijemo njegovu platu. Dodeljen nam je tesan i tegoban put, a mi koračamo po širokom i prostranom putu. Spasi me, Gospode jer nesta prepodobnoš. Umanjismo se mi, monasi, više od svakog naroda, i zbog naših Hrehova uniženi smo na celoj zemlji. I nema u ovo vreme ni kneza, ni proroka ni vođe (Dan 3,37-38) koji bi nas predvodio u bici, nevidljivoj čulnim očima, bici koju vodimo ne protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef 6,12).
Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, predskazao je Gospod (Mt18,7). Dolazak sablazni je dopuštenje Božije, kao što je i moralna propast usled sablazni dopuštenje Božije. Pred kraj postojanja sveta sablazni će se u toj meri razmnožiti i ojačati da će usled umnožavanja bezakonja ohladneti ljubav mnošh (Mt 24,12), a Sin Čovječiji kada dođe, hoće li naći vjeru na zemlji (Lk 18,8); zemlja Izrailjeva, Crkva, biće oborena mačem, tj. ubistvenim nasiljem sablazni, i sasvim pusta (v. Jez 38,18). Život po Bogu postaće veoma težak. On će postati takav jer je onome, koji živi među sablaznima i pred njihovim licem, nemoguće da ne bude izložen njihovom uticaju. Kao što led pod dejstvom toplote gubi svoju čvrstinu i pretvara se u najmekšu vodu, tako se i srce, preispunjeno dobrom voljom, menja i slabi pod uticajem sablazni, posebno ako je ona postojana. Život po Bogu postaće veoma težak i usled rasprostranjenosti i sveopštosti otpadništva. Kao što su primetili Sv. Tihon Zadonski i Voronješki, umnožiće se otpadnici koji će spolja izgledati i predstavljati se kao hrišćani, da bi na taj način lakše progonili istinske hrišćane. Oni će istinske hrišćane okružiti bezbrojnim zamkama i postavljaće bezbrojne prepreke njihovoj dobroj nameri da se spasu i da služe Bogu. Otpadnici će protiv istinskih hrišćana dejstvovati i nasiljem vlasti, i klevetama, i prepredenim zamkama, i raznolikim obmanama, i surovim progonima. Spasitelj sveta je jedva pronašao beznačajni i zabačeni Nazaret da bi se u njemu sakrio od Iroda i od judejskih književnika, fariseja, sveštenika i prvosveštenika koji su Ga mrzeli. Tako će i istinski monah u poslednja vremena jedva pronaći neko zabačeno i nepoznato utočište, da bi u njemu s izvesnom slobodom služio Bogu i da ga nasilje otpadništva i otpadnika ne bi odvuklo da služi satani.[4] O, nesrećno vreme! O, nesrećno stanje! O, moralna propasti, neprimetna za čulne ljude, koja si neuporedivo veća od svih veštastvenih, gromoglasnih nesreća! O, nesrećo, koja započinješ u vremenu, ali se u njemu ne završavaš, nego prelaziš u večnost! O, nesrećo nad nesrećama, koju razumeju samo istinski hrišćani i istinski monasi, a nepoznata za one koje grabiš i pogubljuješ!
Postavši sozercatelji takvog duhovnog viđenja, iz ognja sablazni oglasimo ono ispovedanje i onu pesmu slavoslovlja koje su oglasila i tri blažena mladića u užarenoj vavilonskoj peći. Sjedinimo se svojom ljubavlju s vascelim čovečanstvom, rasejanim po površini zemlje. Budući njegovi predstavnici pred Bogom, u ime vascelog čovečanstva oglasimo ispovedanje i slavoslovljenje Boga, izlijmo pred Njega smirenu molitvu za sebe i za vascelo čovečanstvo: Blagosloven si Ti, Bože otaca naših, hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vekove, jer si Ti pravedan u svemu što si nam učinio, i sva su dela Tvoja istinita, i putevi su Tvoji pravi, i svi sudovi Tvoji istiniti. Ti si satvorio sudove istinite u svemu što si na nas naveo, i na sveti grad otaca naših, Jerusalim, jer si po istini i po sudu sve to naveo na nas zbog grehova naših. Jer smo sagrešili i bezakonito postupili udaljivši se od Tebe, i u svemu smo sagrešili. Zapovesti Tvoje nismo slušali i nismo ih čuvali, i nismo postupali kako si nam Ti zapovedio da bi nam dobro bilo. I sve, što cu naveo na nas, u sve što cu učinio sa nama, učinio si po sudu istinitom. Predao si nas u ruke bezakonitih neprijatelja, najomraženijih otpadnika… ali ne predaj nas za svagda, imena Tvojega radi, i ne ukidaj zavet Tvoj. Ne oduzimaj nam milost Svoju… Neka budemo prihvaćeni skrušenog srca i smireno! duha… Ne postidi nas, nego postupi s nama po snishođenju Svome i po mnoštvu milosti Svoje, i izbavi nas silom čudesa Tvojih, i daj slavu imenu Svome, Gospode… (Dan 3,26-43). Sveti Oci su o monasima poslednjeg vremena rekli sledeće: „U poslednja vremena će se oni, koji uistinu budu služili Bogu, uspešno skrivati od ljudi; neće među njima tvoriti znakove i čudesa, kao što to čine u sadašnje vreme, nego će poći putem delanja razblaženog smirenjem.“[5] Kakav je to, u stvari, put spasenja koji monahu sada daje najviše nade? To je onaj put, koji je u stanju da ga i spolja i iznutra sačuva od sablazni. On se, po spoljašnjosti, sastoji u udaljavanju od poznanstava i slobodnog obraćanja unutar i izvan manastira i u najvećem mogućem neizlasku iz manastira i iz kelije. Taj put se po duši sastoji u izučavanju i izvršavanju jevanđelskih zapovesti ili, što je jedno isto, u izučavanju i izvršavanju volje Božije (v.Rim 12,2), ali i u tome da se plemenito i bez roptanja podnesu sve patnje koje dopusti Promisao Božiji, u tome da monah iskrenog srca prizna da je dostojan tih patnji. Jevanđelske zapovesti uče monaha smirenju, dok ga krst usavršava u smirenju.[6] Smirenje iskorenjuje sve grehovne strasti iz tela i duše i privlači u nju blagodat Božiju. U tome se i sastoji spasenje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Alfavitni Paterik, u žitiju prepodobnog Jovana Kolova.
  2. Alfavitni Paterik, u žitiju Jovana Kolova i u Nezaboravnim kazivanjima o podvižništvu svetih i blaženih Otaca, slovo I.
  3. Sveti Isaak Sirijski kaže: „Jedno je dostojanstvo besede koja potiče od duhovne opitnosti, a nešto drugo dostojanstvo krasnorečive besede. Učenost ume da ukrašava svoje reči, čak i ako nije opitno proučila delo. I ne znajući istinu, ona zna veličanstveno da govori o istini. Ona zna opširno da govori o vrlini, iako nikad nije okusila poznanje vrline, proisteklo iz njenog upražnjavanja. Beseda koja potiče od duhovne opitnosti predstavlja riznicu nade, a učenost bez opitnog znanja – zalog srama. Onaj što izgovara tu besedu sličan je umetniku koji na zidu živopiše izvor vode, ali ta voda ne može da ugasi njegovu žeđ, i sličan je onome, koji vidi prekrasne snove. Onaj koji o vrlini govori na osnovu sopstvenog opita, svoju besedu daje slušaocima onako kao da im daje milostinju od imetka koji je stekao svojim novcem. On u srca svojih slušalaca seje reči iz sopstvenog imetka i odvažno otvara usta pred svojim duhovnim čedima, slično prestarelom Jakovu koji je govorio celomudrenom Josifu: I ja ti dajem jedan dio više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku Amorejskih mačem svojim i lukom svojim (Post 48,22).“ (1. slovo) „Nemoj tražiti da se poslužiš savetom čoveka koji ne vodi isti način života (monaški) kao i ti, makar on bio i veoma učen. Bolje je da poveriš svoju pomisao neukom čoveku, ali onom koji je opitno poznao monaštvo, nego krasnorečivom filosofu koji besedi na osnovu svoje učenosti ali ne iskusivši na to delu.“ (78. slovo)
  4. Kelijska pisma Sv. Tihona, 15. tom, 67 pismo.
  5. 4. odgovor Sv. Nifonta Carigradskog u Rukovođenju ka duhovnom životu prepodobnih Varsonufija Velikog i Jovana.
  6. Slovo prepodobnog Marka Podvižnika o duhovnom zakonu, 31 glava.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *