NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA DVADESET TREĆA
O molitvi Isusovoj
 
Pod molitvom u pravom smislu te reči Sveti Oci podrazumevaju molitvu Isusovu, koja se izgovara na sledeći način: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Govoreći o bezmolvnicima, Sv. Jovan Lestvičnik kaže da „neki od njih poju i da veći deo vremena provode u tome (u pojanju), dok drugi istrajavaju u molitvi“. Pod pojanjem se ovde podrazumeva molitveno čitanje psalama (tada još nije bilo drugih molitvoslovlja, koja se sada upotrebljavaju), a pod molitvom – molitva Isusova.[1] Ovo značenje imaju i sledeće reči istog svetitelja: „Veći deo noći posveti molitvi, a manji deo pojanju psaltira.“[2] Tako značenje reči „molitva“ i „psalmopojanje“ u delu Sv. Jovana Lestvičnika, Lestvici, objašnjavaju veliki podvižnici i učitelji monaštva koji su živeli posle njega, prepodobni Simeon Novi Bogoslov[3] i Grigorije Sinait[4]. Molitva Isusova deli se na dva oblika: na usmenu i umnu. Podvižnik sam od sebe prelazi sa usmene na umnu molitvu, pod uslovom da je usmena molitva pažljiva. Neophodno je da se (podvižnik) najpre nauči usmenoj molitvi Isusovoj. Molitva Isusova se tvori stojeći, a u slučaju iznemoglosti sedeći, pa čak i ležeći. Suštinske osobine ove molitve moraju biti: pažnja, zaključavanje uma u reči molitve, krajnja neužurbanost prilikom njenog izgovaranja i skrušenost duha. Iako su ti uslovi neophodni za svaku molitvu, lakše se mogu ispuniti i više se zahtevaju prilikom tvorenja molitve Isusove. Prilikom psalmopojanja, raznolikost misli u koje je odevena molitva i nevoljno privlači pažnju uma na sebe, uzrokujući pri tom njegovu izvesnu rasejanost. Međutim, prilikom molitve Isusove um se usredsređuje na jednu misao: na misao o Isusovom pomilovanju grešnika. Spolja posmatrano, ovo delanje je veoma suvoparno, iako se u iskustvu pokazuje kao najplodnije od svih duševnih delanja. Silu i dostojanstvo daju mu (ovom delanju) svemoćno i svesveto ime Gospoda Isusa Hrista. Prorokujući o Bogočoveku, prorok je predskazao: Svaki koji prizove Ime Gospodnje spašće se (Jl 2,32). Proročke reči ponavlja i Sveti Apostol Pavle (v. Rim 10,13); Ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, u vjeruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen, kaže on (Rim 10,9). Nakon što je imenom Gospoda Isusa Hrista iscelio hromog od rođenja, Sv. Apostol Petar je pred jevrejskim Sinedrionom posvedočio sledeće: Knezovi narodni i starješine Izrailjeve, ako nas (tj. Sv. Apostole Petra i Jakova) danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čovjeku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, Njime stoji ovaj pred vama zdrav… Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap 4,8-10,12). Upotrebu svesvetog, božanstvenog Imena Isus u molitvi i moljenje tom Imenu ustanovio je Sam naš Gospod, Isus Hristos. U to se možemo uveriti na osnovu one najuzvišenije i najdublje besede koja se nalazi u Jevanđelju Jovanovom i koju je Gospod vodio sa apostolima nakon Tajne Večere, u onom najznačajnijem času koji je prethodio dobrovoljnom izlasku Gospoda na mesto predaje i stradanja, spasonosnog za ljudski rod. Učenje koje je Gospod izgovorio u tom času ima karakter konačnog, predsmrtnog zaveštanja u kojem je On pred Svojim učenicima, a u njihovim ličnostima i pred vascelim čovečanstvom, sabrao i izložio za dušu najspasonosnije i najkorisnije, konačne zapovesti, verodostojne i nepogrešive zaloge večnog života (v. Jn 13,31,i Jn 14,15.i 16).[5] Između ostalih zaloga i duhovnih darova, dati su i potvrđeni dopuštenje i zapovest da se molimo Isusovim Imenom. Što god zaištete (od Oca)u ime Moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu, rekao je Gospod Svojim učenicima (Jn 14,13). Zaista, zaista vam kažem, da što log zaištete od Oca u ime Moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn 16,23-24). Šta je to što onoga, koji to primi, može da ispuni radošću i što će biti darovano onom koji se moli Imenom Gospoda Isusa? Odgovorićemo rečima Samog Gospoda: biće darovan Utešitelj Duh Sveti, Koga će Otac poslati u ime Moje (Jn 14,26). To opitno poznanje pripada Svetim Ocima i ono predstavlja njihovo predanje.[6]
 


 
NAPOMENE:

  1. V. Lestvicu, 27. pouku.
  2. Lestvica, 27. pouka.
  3. U Slovu o tri vida molitve, govoreći o njenom trećem vidu: „Neka se vežba u psalmopojanju, tj. neka se moli ustima“ – v. Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  4. O bezmolviju, u 15. glavi; u 4. glavi – „0 tome kako bi trebalo pojati“ – Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  5. Preuzeto od Svetih Kalista i Ignjatija Ksantopuli, 0 bezmolviju i mo-litvi, Dobrotoljublje, 2. tom, u ruskom izdanju.
  6. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, 0 bezmolviju i molitvi, Dobroto-ljublje, 2. tom, u ruskom izdanju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *