NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
PREDGOVOR
 
Približavajući se kraju zemnog tuđinovanja, smatrao sam svojom dužnošću da, zbog duhovnog blaga kojim me je štedro obdarila desnica Boga mojega, sastavim svoje duhovno zaveštanje. Zaveštanjem nazivam dušespasonosnu reč: oni koji izvrše tu reč zadobiće duhovna blaga. Zaveštanje prinosim kao dar vozljubljenim ocima i braći, savremenim monasima. Tim duhovnim blagom, koje sobom obuhvata i u sebi sadrži sva ostala blaga, ja nazivam monaštvo, na koje sam čudesnim prizivom i neizrecivom milošću bio prizvan još od detinjstva. Nije mi bilo predodređeno da svoj život prinesem na žrtvu ispraznosti i propadljivosti! Uzet sam i otrgnut sa širokog puta koji vodi u večnu smrt i postavljen na uzan i tegoban put koji vodi u život. Tesan put ima najdublje značenje: uzdiže sa zemlje, izvodi iz pomračenosti ispraznošću, uznosi na nebo, uznosi u raj, uznosi do Boga, postavlja pred Lice Njegovo, u nezalaznu svetlost za večno blaženstvo. Da bi zaveštanje, koliko god je to moguće, dobilo zadovoljavajući oblik, bilo je neophodno da se izloži u vidu knjige. Knjiga u sebi sadrži pravila za spoljašnje ponašanje monaha i savete o duševnom podvigu ili delanju.
Ovo delo bih s pravom mogao da nazovem svojom tajnom ispovešću. Molim vas da ispovest prihvatite s pažnjom i s hrišćanskom snishodljivošću. Ona je dostojna i jednog i drugog. Učenje koje predlažem u potpunosti je pozajmljeno od svetog učenja Svetih Otaca Pravoslavne Crkve, koji su se i teoretski i opitno upoznali s jevanđelskim učenjem, a zatim ga i usvojili. Moji propusti i zanosi, nedovoljno čvrsta i nepokolebiva doslednost Otačkim poukama, nedostatak blagodatnog rukovoditelja, česti i gotovo neprestani susreti s rukovoditeljima obolelim od slepila i samoobmane, voljna i nevoljna zavisnost od njih, sveopšta okruženost predmetima sablazni umesto poukama, obraćanje pažnje na učenje neprijateljski raspoloženo prema Bogu, kojem je svet dao sjaj i važnost najviše mudrosti i svetosti i koje je, budući da je tama i nečistota, zasluživalo samo prezir i odbacivanje, bili su uzroci mnogih mojih potresa. Potresi kojima sam iskušavan bili su i gorki, i teški, i surovi, i uporno, mukotrpno trajni. Prema sudu moje savesti, potresi koji se dešavaju na spoljašnjem planu potpuno su beznačajni u poređenju s potresima kojima je bila izložena duša. Svirepi su talasi žitejskog mora; na njemu caruju tama i magla, na njemu divlji vetrovi, odnosno odbačeni duhovi, neprestano podižu bure. Lađe nemaju kormilare, sigurne luke pretvorile su se u vrtloge, u pogibeljne pučine: I svaka gopa u ostrvo pokrenuše se sa duhovnih mijesta svojih (Otk 6,14) i čini se da je potop neizbežan. On bi uistinu i bio neizbežan da nedokučivi Promisao Božiji i Njegovo isto toliko nedokučivo milosrđe ne spasavaju izabranike Njegove. Dugo tu boravljaše duša moja (Ps 119,6)[1], ne nalazeći pouzdanu luku ni spolja ni unutar sebe. Upadoh u blato duboko, i nema dna – odnosno ispravnog i čvrstog raspoloženja duše, nepokolebivog u vrlini – dođoh u dubine morske, i bura potopi me. Umorih se vičući, promuknu grlo moje, iščileše oči moje od nadanja na Boga moga (Ps 68,3-4), jer neprijatelj pogna dušu moju, unizio je do zemlje život moj; posadi me u tamna mesta (Ps 142,3). Kao voda razlih se, i rasuše se sve kosti moje… sasuši se kao opeka snaga moja (Ps 21,15-16), obuzeše me bolovi smrtni, i potoci bezakonja smutiše me. Bolovi adski skoliše me, pretekoše me zamke smrtne (Ps 17,56), utrnu u meni duh moj, smete se u meni srce moje (Ps 142,4). Iz takvog stanja oglašavam se ocima i braći glasom brižne predostrožnosti. Tako postupa putnik koji je na dugom i mukotrpnom putu preživeo strašne nesreće! On svoje primedbe, svoju dragocenu riznicu, predaje onima koji nameravaju da preduzmu slično putovanje ili onima koji su već stupili na put a da ga uopšte ne poznaju ili ga pak poznaju samo površno, na osnovu zastarelih zapisa. Ovde se ukazuje na izmene, ali ne na izmene u suštini nego u okolnostima, koje vrše značajan uticaj i na samu suštinu; ovde se ukazuje na način na koji bi trebalo koristiti drevne spise i primeniti ih na savremeno doba, pri čemu će se izbeći onaj lažni položaj i njegove posledice u koji dospeva svako ko ne shvati i ne primeti neophodnost njihove primene. Sveti Jovan Lestvičnik kaže da su se neki, prolazeći blatnjavim mestima, „valjali po blatu i, iskaljani, objašnjavali prolaznicima radi njihova spasa kako su upali u glib. I za spasenje drugih, Svemoćni je i njih izbavio od blata grehova“.[2] Meri stazu nogama svojim, i svi putevi tvoji neka su poravnjeni Ne skreći ni nadesno ni nalevo, odvraćaj nogu svoju od zla, jer puteve desne čuva Gospod, a putevi su levi iskvareni. On će poravnati put tvoj i koračanje tvoje ustrojiti u miru. (Pr. 4,26-29). Amin.
 
Episkop Ignjatije
 


 
NAPOMENE:

  1. Citati iz Psalama su navedeni prema prevodu Vladike Atanasije (Jevtića), (prim. izd).
  2. Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, 26. pouka, Beograd, 1963.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *